Ауторитарни социјализам

Ауторитарни социјализам, или социјализам одозго,^[1] јесте економски и политички систем који подржава неки облик социјалистичке економије док одбацује политички плурализам. Као термин, представља скуп економско-политичких система који себе описују као „социјалистичке” и одбацују либерално-демократске концепте вишепартијске политике, слободе окупљања, хабеас корпуса и слободе изражавања, било због страха од контрареволуције или као средство за постизање социјалистичких циљева. Новинари и научници су окарактерисали неколико земаља, од којих су најзначајније Совјетски Савез, Кина, Куба и њихови савезници, као ауторитарне социјалистичке државе.^[2]^[3]^[4]

У супротности са демократско-социјалистичким, социјалдемократским, антидржавним и слободарским облицима социјализма, ауторитарни социјализам обухвата неке облике афричког,^[5]^[6] арапског^[7] и латиноамеричког социјализма ружичастог таласа.^[8] Иако се сматра ауторитарним или илибералним обликом државног социјализма, који критичари често називају и поистовећују са социјализмом, а левичарски критичари сматрају обликом државног капитализма, те државе су идеолошки биле марксистичко-лењинистичке и проглашавале су се за радничке и сељачке или народне демократије.^[9] Академици, политички коментатори и други научници имају тенденцију да праве разлику између ауторитарних социјалистичких и демократско-социјалистичких држава, при чему су прве заступљене у Совјетском блоку, а друге представљају земље Западног блока којима су демократски управљале социјалистичке партије — попут Британије, Француске, Шведске и западних социјалдемократија уопште, између осталих.^[10]^[11]^[12]^[13] Они који подржавају ауторитарне социјалистичке режиме пежоративно су познати као тенкисти.^[14]

Иако потиче од утопијског социјализма који је заговарао Едвард Белами (1850–1898)^[15] и који је Хал Дрејпер (1914–1990) идентификовао као „социјализам одозго”,^[16]^[1] ауторитарни социјализам је у великој мери повезан са совјетским моделом и у супротности је или се пореди са ауторитарним капитализмом.^[17]^[18]^[19]^[20] Ауторитарни социјализам критикују и левица и десница, како теоријски тако и због његове праксе.^[21]

Политички корени

Социјализам одозго

Ауторитарни социјализам је изведен из концепта социјализма одозго. Хал Дрејпер је дефинисао социјализам одозго као филозофију која користи елитну администрацију за управљање социјалистичком државом. Друга страна социјализма је демократскији социјализам одоздо.^[1] Идеја социјализма одозго се много чешће расправља у елитним круговима него социјализам одоздо — чак и ако је то марксистички идеал — јер је практичнија.^[22] Дрејпер је на социјализам одоздо гледао као на чистију, више марксистичку верзију социјализма.^[22] Према Дрејперу, Карл Маркс и Фридрих Енгелс су се предано противили свакој социјалистичкој институцији која је „погодна сујеверном ауторитаризму”. Дрејпер тврди да ова подела одражава поделу између „реформистичког или револуционарног, мирног или насилног, демократског или ауторитарног, итд.”^[1] и даље идентификује елитизам као једну од шест главних варијанти социјализма одозго, међу којима су „филантропизам”, „елитизам”, „панизам”, „комунизам”, „пермеационизам” и „социјализам споља”.^[1]

Према Артуру Липову, Маркс и Енгелс су били „оснивачи модерног револуционарног демократског социјализма”, описаног као облик „социјализма одоздо” који се „заснива на масовном покрету радничке класе, који се бори одоздо за проширење демократије и људске слободе”. Овај тип социјализма је у супротности са „ауторитарним, антидемократским веровањем” и „разним тоталитарним колективистичким идеологијама које полажу право на титулу социјализма”, као и са „многим варијантама „социјализма одозго” које су у двадесетом веку довеле до покрета и државних облика у којима деспотска „нова класа” влада над поподржављеном економијом у име социјализма”, подела која „прожима историју социјалистичког покрета”. Липов идентификује беламизам и стаљинизам као две истакнуте ауторитарне социјалистичке струје унутар историје социјалистичког покрета.^[23]

Ауторитарно–слободарске борбе и спорови унутар социјалистичког покрета сежу до Прве интернационале и избацивања анархиста 1872. године, који су затим предводили Антиауторитарну интернационалу и потом основали сопствену слободарску интернационалу, Анархистичку интернационалу у Сент Имијеу.^[24] Године 1888. индивидуалистички анархиста Бенџамин Такер, који се прогласио анархистичким социјалистом и слободарским социјалистом у супротности са ауторитарним државним социјализмом и обавезним комунизмом, укључио је цео текст „Социјалистичког писма” Ернеста Лезиња^[25] у свој есеј о „Државном социјализму и анархизму”. Према Лезињу, постоје две врсте социјализма: „Један је диктаторски, други слободарски”.^[26] Такерова два социјализма била су ауторитарни државни социјализам који је повезивао са марксистичком школом и слободарски анархистички социјализам, или једноставно анархизам, који је он заговарао. Такер је приметио да чињеница да је ауторитарни „државни социјализам засенио друге облике социјализма не даје му право на монопол над социјалистичком идејом”.^[27] Према Такеру, оно што су те две школе социјализма имале заједничко била је радна теорија вредности и циљеви, при чему је анархизам тежио другачијим средствима.^[28]

Према Џорџу Вудкоку, Друга интернационала претворила се „у бојно поље око питања слободарског наспрам ауторитарног социјализма. Не само да су се ефикасно представили као шампиони мањинских права; они су такође испровоцирали немачке марксисте да покажу диктаторску нетолеранцију која је била фактор у спречавању британског радничког покрета да следи марксистички правац који су назначили лидери попут Х. М. Хиндмана”.^[29] Према анархистима, као што су аутори књиге An Anarchist FAQ, облици социјализма одозго, попут ауторитарног социјализма или државног социјализма, представљају праве оксимороне, док слободарски социјализам одоздо представља истински социјализам. За анархисте и друге антиауторитарне социјалисте, социјализам „може значити само бескласно и антиауторитарно (тј. слободарско) друштво у којем људи сами управљају својим пословима, било као појединци или као део групе (зависно од ситуације). Другим речима, то подразумева самоуправљање у свим аспектима живота”, укључујући и радно место.^[30] Историчар Херберт Л. Озгуд описао је анархизам као „екстремну антитезу” ауторитарног комунизма и државног социјализма.^[31]

Социјалисти уопште и социјалистички писци, укључујући Дмитрија Волкогонова, признали су да су поступци ауторитарних социјалистичких лидера оштетили „огромну привлачност социјализма коју је изазвала Октобарска револуција”.^[32] Неки десничарски аутори описали су конзервативни социјализам, фашизам и пруски социјализам, међу осталим облицима патерналистичког конзерватизма и десничарске политике, као ауторитарни социјализам.^[33]

Утопијски социјализам

Економија Мауријског царства у Индији у 3. веку п. н. е. описана је као „социјализована монархија” и „врста државног социјализма”.^[34]^[35] Елементи ауторитарне социјалистичке мисли уочени су у политици древних грчких филозофа, попут Аристотела^[36] и Платона.^[37] Први заговорници модерног социјализма фаворизовали су друштвено изједначавање како би створили меритократско или технократско друштво засновано на индивидуалном таленту. Анри де Сен Симон сматра се првим појединцем који је сковао термин социјализам.^[38] Сен Симон је био фасциниран огромним потенцијалом науке и технологије и заговарао је социјалистичко друштво које би елиминисало неуређене аспекте капитализма и било засновано на једнаким могућностима.^[39] Заговарао је стварање друштва у којем би свака особа била рангирана према својим капацитетима и награђена према свом раду.^[38] Кључни фокус Сен Симоновог социјализма био је на административној ефикасности и индустријализму, као и веровању да је наука кључ напретка.^[40] Ово је било праћено жељом да се примени рационално организована економија заснована на планирању и усмерена ка великом научном и материјалном напретку.^[38]

Прво велико фиктивно дело које је предложило ауторитарну социјалистичку државу био је роман Едварда Беламија Гледајући уназад, који је приказивао бирократску социјалистичку утопију. Белами се дистанцирао од радикалних социјалистичких вредности, а његово идеално друштво је у много чему и даље имитирало многе системе у Сједињеним Америчким Државама крајем 19. века. Међутим, његова књига је инспирисала масовни политички покрет зван национализам у Сједињеним Државама крајем 1800-их. Ти националистички клубови, названи тако због своје жеље да национализују индустрију, били су снажне присталице популиста, који су желели национализацију железничког и телеграфског система. Упркос њиховој пропаганди и укључености у политику, националистички покрет је почео да опада 1893. године због финансијских потешкоћа његових главних публикација и Беламијевог лошег здравља, што је суштински нестало до краја века.^[22] У друштву приказаном у роману, приватна својина је укинута у корист државног власништва, друштвене класе су елиминисане, а сав минималан и релативно лак посао добровољно су обављали сви грађани између 21 и 45 година. Радници су награђивани и признати путем система рангирања заснованог на војсци.^[41] Влада је најмоћнија и најпоштованија институција, неопходна за пружање и одржавање ове утопије.^[22] Артур Липов идентификује бирократско управљање овим идеалним друштвом као квазивојну организацију како економских тако и друштвених односа.^[15] Белами је уздигао модерну војску као катализатор националног интереса.^[41]

Највећа критика Беламијевог друштва је та да је засновано на идеји социјализма одозго. Режим народу намеће стручна елита, а не постоји демократска контрола нити индивидуална слобода. Липов тврди да ово инхерентно води у ауторитаризам, пишући: „Ако би радници и огромна већина били брутална маса, не би могло бити ни говора о њиховом формирању у политички покрет нити о томе да им се да задатак стварања социјалистичког друштва. Нове институције не би биле створене и обликоване одоздо, већ би, по нужди, одговарале плану који је унапред поставио утопијски планер.”^[15]

У свом предговору књизи Петра Кропоткина Освајање хлеба, Кент Бромли је сматрао да идеје утопијских социјалиста попут Француза Франсоа-Ноела Бабефа и Италијана Филипеа Буонаротија представљају ауторитарни социјализам за разлику од француског социјалисте Шарла Фуријеа, који је описан као оснивач слободарског социјализма.^[42]

Аустријска и чикашка економска школа

Иако праве разлику између „добровољних и принудних токова”,^[43] разумевање и карактеризација социјализма од стране аустријске и чикашке школе заснива се на ауторитаризму и етатизму. Једна аустријска дефиниција социјализма заснована је на државно-социјалистичком појму „државног власништва над капиталним добрима”.^[43] Друга је да социјализам „мора бити концептуализован као институционално мешање или агресија на приватну својину и захтеве за приватном својином. Капитализам, с друге стране, јесте друштвени систем заснован на експлицитном признавању приватне својине и неагресивних, уговорних размена између власника приватне својине”.^[43]^[44]

Фридрих Хајек, економиста аустријске школе, био је један од водећих академских критичара колективизма у 20. веку. Он је препознао и био оштро критичан према трендовима социјализма одозго у колективизму, укључујући теорије засноване на добровољној сарадњи.^[45]^[46] За разлику од Беламија, који је хвалио идеју да елите спроводе политике, Хајек је тврдио да социјализам инхерентно води у тиранију, тврдећи да „[д]а би постигли своје циљеве, планери морају створити моћ — моћ над људима којом располажу други људи — магнитуде која никада раније није била позната. Демократија је препрека овом сузбијању слободе које захтева централизовано усмеравање економске активности. Отуда произилази сукоб између планирања и демократије”.^[47] Хајек је тврдио да су и фашизам и социјализам засновани на централном економском планирању и да вреднују државу више од појединца. Према Хајеку, на тај начин постаје могуће да тоталитарни лидери дођу на власт као што се догодило у годинама након Првог светског рата.^[47] Економисти аустријске школе као што су Хајек и његов ментор Лудвиг фон Мизес такође су користили реч социјализам као синоним за ауторитарни социјализам, централно планирање и државни социјализам, повезујући га са фашизмом,^[48]^[49]^[50] при чему је Хајек писао да „[и]ако је обећање веће слободе наших модерних социјалиста искрено, последњих година посматрачи су импресионирани непредвиђеним последицама социјализма, изванредном сличношћу у многим аспектима услова под „комунизмом” и „фашизмом””.^[51] Економисти чикашке школе као што је Милтон Фридман такође су изједначавали социјализам са централизованим економским планирањем као и ауторитарним социјалистичким државама и командним или државно вођеним економијама, називајући капитализам слободним тржиштем.^[52] Међутим, фашизам и његове варијанте попут фалангизма и нацизма, међу осталим фашистички инспирисаним војним режимима, научници сматрају екстремно десним, антисоцијалистичким идеологијама које су углавном усвојиле корпоратистичке економске политике, док је економско планирање било ограничено на ратне напоре.^[53]

Мизес је критиковао левичарске, социјал-либералне политике попут прогресивног опорезивања као социјализам, уставши током састанка Друштва Мон Пелерен и назвавши оне „који изражавају став да за њих може постојати оправдање” „гомилом социјалиста”.^[54] С друге стране, Хајек је тврдио да држава може играти улогу у економији, посебно у стварању мреже социјалне сигурности,^[55]^[56] критикујући десницу и конзервативизам,^[57] чак инспиришући неке ка облику тржишног социјализма или хајековског социјализма.^[58]^[59] Хајек је заговарао „неку врсту подршке за оне којима прети екстремно сиромаштво или глад услед околности ван њихове контроле”. Хајек је тврдио да је „нужност таквог аранжмана у индустријском друштву неоспорна”, макар то било „само у интересу оних који захтевају заштиту од очајничких поступака сиромашних”,^[60] уз напомену неких да је „заговарао обавезно универзално здравствено осигурање и осигурање за случај незапослености, које би спроводила, ако не и директно обезбеђивала, држава”^[61] и да је „Хајек био непопустљив по овом питању”.^[62] Мизес је такође изједначио централно банкарство са социјализмом и централним планирањем. Према Мизесу, централне банке омогућавају комерцијалним банкама да финансирају кредите по вештачки ниским каматним стопама, чиме изазивају неодрживу експанзију банкарског кредита и ометају сваку накнадну контракцију.^[63] Међутим, Хајек се није сложио и изјавио је да је потреба за контролом централног банкарства неизбежна.^[64] Слично томе, Фридман је закључио да влада има улогу у монетарном систему^[65] и веровао је да Систем федералних резерви на крају треба да буде замењен компјутерским програмом.^[66] Иако је био критичан према социјалној помоћи, посебно према социјалном осигурању, тврдећи да је створило зависност од државне помоћи,^[67] Фридман је подржавао државно обезбеђивање неких јавних добара за које се сматрало да приватни бизниси не могу да обезбеде,^[67] заговарао је негативни порез на доходак уместо већине социјалне помоћи^[66]^[67] и његови ставови су били засновани на веровању да, иако „тржишне силе […] постижу дивне ствари”, оне „не могу осигурати расподелу прихода која омогућава свим грађанима да задовоље основне економске потребе”.^[68] Неки економисти аустријске школе следе Мизеса тврдећи да су политике које су подржавали Хајек и Фридман представљале облик социјализма.^[43]^[69]

Аустријска и марксистичка економска школа слажу се у критици мешовите економије, али долазе до различитих закључака у вези са ауторитарним социјалистичким државама. У књизи Људска акција, Мизес је тврдио да не може бити мешавине капитализма и социјализма — или тржишна логика или економско планирање морају доминирати економијом.^[70] Мизес је елаборирао ову тачку тврдећи да чак и ако би тржишна економија садржала бројна државна или национализована предузећа, то не би учинило економију мешовитом јер такве организације не мењају основне карактеристике тржишне економије. Ова предузећа у јавном власништву и даље би била подложна тржишном суверенитету јер би морала да набављају капитална добра преко тржишта, теже максимизацији профита или барем покушавају да минимизирају трошкове и користе монетарно рачуноводство за економску калкулацију.^[71]

Слично томе, класични и ортодоксни марксистички теоретичари оспоравају одрживост мешовите економије као средине између социјализма и капитализма. Без обзира на власништво над предузећима, или капиталистички закон вредности и акумулација капитала покрећу економију или свесно планирање и немонетарни облици вредновања као што је калкулација у натури на крају покрећу економију. Од Велике депресије па надаље, постојеће мешовите економије у западном свету и даље су функционално капиталистичке јер функционишу на бази акумулације капитала.^[72] На основу овога, неки марксисти и не-марксисти, укључујући академике, економисте и интелектуалце, тврде да су Совјетски Савез и други били државнокапиталистичке земље и да су, уместо да буду социјалистичке планске економије, представљали командно-административни систем. Већ 1985. године, Џон Хауард је тврдио да је уобичајени опис совјетског типа економског планирања као планске економије био погрешан јер, иако је централно планирање играло важну улогу, совјетска економија је де факто била карактерисана приоритетом високо централизованог управљања над планирањем. Стога би исправан термин био економија којом се централно управља, а не централно планирана економија.^[73] Ово се приписује како економији Совјетског Савеза тако и његовим савезницима који су блиско следили совјетски модел.^[73]^[74] С друге стране, док описују богате мешовите економије као и даље „капиталистичке”, економисти аустријске школе рутински описују политике мешовите економије као „социјализам”. Слично томе, они описују фашистичке режиме као што су фашистичка Италија и нацистичка Немачка као „социјалистичке”,^[43] иако их научници описују као корпоратистичке режиме.

Одговор

Аустријско-чикашки концепт ауторитарног социјализма је критикован. Конкретно, критикован је због спајања социјалдемократије и других облика реформистичког и демократског социјализма са ауторитарним и државним социјализмом. У Уједињеном Краљевству, британски конзервативни политичари као што је Маргарет Тачер „олако су етикетирали социјализам” и поистовећивали оно што би „други назвали социјалдемократијом, корпоратизмом, кејнзијанизмом или мешовитом економијом” са ауторитарним социјализмом, дефинисаним као „[в]ладина подршка неефикасним индустријама, казнено опорезивање, регулација тржишта рада, контрола цена — све што је ометало функционисање слободне економије”.^[75] Ово је посебно релевантно у Сједињеним Државама, где се термин социјализација погрешно користио за означавање било које индустрије или услуге којом управља држава или влада (прави термин за то је или муниципализација или национализација). Такође је нетачно коришћен да означава било које програме финансиране порезима, било да су у приватном или државном власништву.^[76] Слично томе, социјализам је постао пејоратив који у Сједињеним Државама користе конзервативци и либертаријанци да би окаљали либералне и прогресивне политике, предлоге и јавне личности.^[77]^[78]^[79]

Људи као што су Хајек, Мизес и Фридман такође су критиковани због лицемерја јер су тврдили да се противе ауторитарном социјализму, а ипак су подржавали либералне диктатуре попут војне диктатуре у Чилеу под Аугустом Пиночеом. Мизесови коментари о фашизму^[80] били су критиковани,^[81]^[82] иако су га други бранили.^[83] Слично томе, Хајекова умешаност у диктатуре била је критикована.^[84] Хајек је изјавио: „Као дугорочне институције, ја сам потпуно против диктатура. Али диктатура може бити неопходан систем за прелазни период. […] Лично више волим либералну диктатуру него демократску владу без либерализма. Мој лични утисак — и ово важи за Јужну Америку — јесте да ћемо у Чилеу, на пример, бити сведоци преласка са диктаторске владе на либералну владу”.^[85] Хајек се бранио тврдећи да „није успео да нађе ниједну особу чак ни у толико клевећеном Чилеу која се није сложила да је лична слобода била много већа под Пиночеом него што је била под [Салвадором] Аљендеом”,^[86]^[87] чилеанским демократским социјалистом^[88]^[89]^[90] који је демократски изабран за председника 1970. године као први самопроглашени марксиста изабран за председника у земљи са либералном демократијом^[91]^[92] и збачен у војном удару уз подршку ЦИА-е.^[93] За Хајека, разлика између ауторитаризма и тоталитаризма има велики значај и трудио се да нагласи своје противљење тоталитаризму, напомињући да је концепт транзиционе диктатуре који је бранио био карактерисан ауторитаризмом, а не тоталитаризмом. Када је посетио Венецуелу у мају 1981. године, од Хајека је затражено да прокоментарише преваленцију тоталитарних режима у Латинској Америци. У одговору, Хајек је упозорио да се не меша „тоталитаризам са ауторитаризмом” и рекао да није упознат са „било каквим тоталитарним владама у Латинској Америци. Једина је била Чиле под Аљендеом”. За Хајека, тоталитаран означава нешто врло специфично, наиме намеру да се „организује читаво друштво” како би се постигао „одређени друштвени циљ”, што је у оштрој супротности са „либерализмом и индивидуализмом”.^[84]

Фридманова умешаност у чилеанску војну диктатуру такође је критикована јер је служио као економски саветник.^[94]^[95]^[96] Под Пиночеом, Чиле је следио економске политике Фридмана и његових чикашких момака.^[97]^[98]^[99] Иако Фридман није критиковао Пиночеову диктатуру у то време, нити убиства, илегална затварања, мучења или друга зверства која су до тада била добро позната,^[100] он је бранио своју незваничну саветничку позицију, тврдећи: „Не сматрам злим да економиста пружа техничке економске савете чилеанској влади, ништа више него што бих сматрао злим да лекар пружи техничке медицинске савете чилеанској влади како би помогао у окончању медицинске пошасти”.^[101] Иако је Фридман критиковао чилеански политички систем,^[95]^[102]^[103] он је тврдио да ће „слободна тржишта поткопати [Пиночеову] политичку централизацију и политичку контролу”,^[104]^[105] да су критике на рачун његове улоге у Чилеу промашиле његову главну тврдњу да слободнија тржишта резултирају слободнијим људима и да је неспутана економија Чилеа изазвала војну владу. Фридман је заговарао слободна тржишта, која су поткопавала „политичку централизацију и политичку контролу”.^[106] Међутим, неки економисти су тврдили да је искуство Чилеа у овом периоду указивало на неуспех Фридманових политика, тврдећи да је било мало нето економског раста од 1975. до 1982. (током „чистог монетаристичког експеримента”). Након кризе 1982., држава је контролисала више економије него што је имала под претходним социјалистичким режимом, а одржив економски раст дошао је тек након каснијих реформи које су приватизовале економију док су социјални индикатори остали лоши. Пиночеова диктатура је омогућила непопуларну економску преоријентацију потискивањем опозиције. Уместо тријумфа слободног тржишта, ово је описано као „комбиновање неолибералних шавова и интервенционистичких лекова”.^[107] До времена одрживог раста, чилеанска влада је „охладила своју неолибералну идеолошку грозницу” и „контролисала своју изложеност светским финансијским тржиштима и задржала своју ефикасну компанију бакра у јавним рукама”.^[108]

Још једна критика је да заговорници теорије преувеличавају снагу свог аргумента описујући социјализам као немогућ уместо као неефикасан.^[109]^[110]^[111] У објашњавању зашто он није економиста аустријске школе, Брајан Каплан тврди да, иако је проблем економске калкулације проблем за социјализам, он пориче да је Мизес показао да је то фатално или да је управо тај проблем довео до колапса ауторитарних социјалистичких држава.^[112] Кристен Годси, етнографкиња и професорка руских и источноевропских студија на Универзитету у Пенсилванији, постулира да су тријумфалистички ставови западних сила на крају Хладног рата, посебно фиксација на повезивање свих социјалистичких политичких идеала са ексцесима ауторитарног социјализма попут стаљинизма, маргинализовали одговор левице на стапање демократије са неолибералном идеологијом која је помогла да се поткопа првобитна. Ово је омогућило да се бес и огорченост који су дошли са пустошењима неолиберализма (тј. економска беда, безнађе, незапосленост и растућа неједнакост широм бившег Источног блока и већег дела Запада) каналишу у десничарско-националистичке покрете у деценијама које су уследиле.^[113]^[114]

Дејвид Л. Хофман, истакнути професор историје на Државном универзитету Охајо, покреће питање да ли су ауторитарне социјалистичке праксе државног насиља произашле из социјалистичке идеологије. Стављајући ауторитарне социјалистичке идеологије попут стаљинизма у међународни контекст, он тврди да су многи облици државног интервенционизма које је користила стаљинистичка влада, укључујући социјалну категоризацију, надзор и концентрационе логоре, претходили совјетском режиму и настали ван Русије. Он даље тврди да су се технологије друштвене интервенције развијале заједно са радом европских реформатора 19. века и биле су у великој мери проширене током Првог светског рата, када су државни актери у свим зараћеним земљама драматично повећали напоре да мобилишу и контролишу своје становништво. Како је совјетска држава рођена у овом тренутку тоталног рата, она је институционализовала праксе државне интервенције као трајне карактеристике управљања.^[115] Пишући два чланка за Гардијан 2002. и 2006. године, британски новинар Шејмас Милн написао је да је утицај постхладноратовског наратива да су Стаљин и Хитлер били зла близанци и да је стога комунизам једнако монструозан као нацизам „био релативизовање јединствених злочина нацизма, закопавање оних од колонијализма и храњење идеје да ће сваки покушај радикалне друштвене промене увек довести до патње, убијања и неуспеха”.^[116]^[117]

Карактеристике

Теорија и образложење

Ауторитарни социјализам је политичко-економски систем који се генерално може описати као социјалистички, али који одбацује либерално-демократске концепте вишепартијске политике, слободе окупљања, хабеас корпуса и слободе изражавања. Остале карактеристике које су заједничке модерним ауторитарним социјалистичким државама почев од 20. века укључују нагласак на тешкој индустрији ради развоја, једнопартијски систем за унапређење циљева државе, екстензивну употребу пропаганде за исту сврху и још много тога.^[2]^[3]^[4]

Совјетски заговорници и социјалисти одговорили су на ову врсту критике истичући идеолошке разлике у концепту слободе и либертитета. Примећено је да су „марксистичко-лењинистичке норме омаловажавале лезер фер индивидуализам (као када је становање одређено нечијом способношћу да плати)” и осуђивале „велике варијације у личном богатству које Запад нема” док су наглашавале једнакост, под чиме су подразумевали „бесплатно образовање и медицинску негу, мале разлике у становању или платама, и тако даље”.^[118]

Упитан да прокоментарише тврдњу да бивши грађани социјалистичких држава сада уживају веће слободе, Хајнц Кеслер, бивши источнонемачки министар националне одбране, одговорио је: „Милиони људи у источној Европи сада су слободни од запослења, слободни од безбедних улица, слободни од здравствене заштите, слободни од социјалног осигурања”.^[119]

Формирање индустрије

Како ауторитарне силе спроводе социјалистичку економију, процес често иде руку под руку са подршком расту тешке индустрије као средства за постизање индустријализације (као што се може видети са контролом Совјетског Савеза од стране Јосифа Стаљина). Стаљинови циљеви довели су до брзе индустријализације совјетске економије која је повећала урбано становништво за још 30 милиона људи до 1930. и производњу аутомобила на 200.000 годишње до 1940. године.^[120]

Изван Совјетског Савеза, два растућа глобална учесника почетком 20. века биле су младе државе Немачка и Италија. Било је много централно планираних радних пројеката под Адолфом Хитлером и Бенитом Мусолинијем.^[121] Рајхсаутобан у нацистичкој Немачкој био је пример тога. Изградња ауто-путева и индустрија које окружују изградњу ауто-путева повећали су проценат запослених Немаца током изградње.^[122] У фашистичкој Италији, пројекти као што су Битка за жито или Битка за земљу јесу пројекти јавних радова које би социјализам традиционално подржавао. Међутим, Силе Осовине, међу осталим фашистичким режимима, фаворизовале су корпоратистичку мешовиту економију и сви су били радикални антикомунисти и антимарксисти. Описани су као пример ауторитарног и тоталитарног корпоратизма, при чему је Мусолини изабрао да подреди приватне бизнисе држави ради боље организације економских политика.^[123]

Заједничко међу ауторитарним социјалистичким режимима била је аутаркија. Иако су је усвојили и други ауторитарни режими, тежило јој се из знатно другачијих разлога. Комунистичке државе тежиле су аутаркији^[124] да би достигле економију пост-оскудице како би гарантовале комунистичко друштво, док су фашистички режими томе тежили из националистичких и империјалистичких циљева као што је случај са животним простором нацистичке Немачке, при чему су фашистички и екстремно десничарски покрети тежили аутаркији. Успоставили су обимне капиталне подређене у настојањима да се припреме за експанзионистички рат, док су контролисали традиционалне бизнис и трговачке елите.^[125] Комунистичке државе и фашистички режими такође су се разликовали по томе што су ови други пребацили фокус са класног сукоба на сукоб између нација и раса.^[126]

Марксистичка друштвена анализа износи да је процес индустријализације у 19. веку ставио садашње метрополе на њихове тренутне позиције моћи. У теорији, индустријализација би требало да омогући режиму не-метропола да подигне животни стандард и конкурентност својих популација како би били економски једнаки овим метрополама.^[127] Међутим, осим Русије и једног броја бивших чланица Источног блока, многе постсовјетске државе и бивше и садашње ауторитарне социјалистичке државе нису категорисане као индустријализоване земље.^[128]

Једнопартијски систем

Ауторитарне социјалистичке државе често се противе вишепартијском систему како би улиле моћ владе у једну партију коју би могао водити један шеф државе. Образложење за ово је да елите имају времена и ресурса да спроведу социјалистичку теорију јер у овој социјалистичкој држави интересе народа представља партија или шеф партије. Хал Дрејпер је ово назвао социјализмом одозго.^[129] Према Дрејперу, социјализам одозго долази у шест сојева или облика који рационализују и захтевају елитну групу на врху социјалистичког система. Ово се разликује од марксистичке перспективе која би заговарала социјализам одоздо, чистији и демократски вођен облик социјализма.^[129]

Изван Европе, Еритреја, Мозамбик и Вијетнам стоје као примери држава које су биле социјалистичке и којима је владала једна партија у неком тренутку у 20. веку. У Еритреји, владајућа партија која се појавила 1970. била је Народни фронт за ослобођење Еритреје (EPLF) и са контролом државе EPLF је почео рад на социјалистичким идеалима као што су проширење женских права и ширење образовања.^[130] У Мозамбику, владавина једне државе од стране ФРЕЛИМО-а догодила се док је држава још увек била идеолошки социјалистичка одмах након што се португалска владавина завршила 1975. године.^[131] У Вијетнаму, Комунистичка партија Вијетнама сматра да је у транзицији ка социјализму и да је такође „авангарда радничког народа и целе нације”.^[132]

Пропаганда

Одељења за пропаганду нису нимало ретка у овим режимима. Екстензивна употреба пропаганде прелива се у уметност, кинематографију, постере, новине, књиге. У Совјетском Савезу, нуспроизвод строге цензуре било је цветање руске научне фантастике и фантастике као и социјалистичког реализма.^[133] У Латинској Америци, Че Гевара је представљао и деловао на идеји да је социјализам међународна борба водећи Radio Rebelde и емитујући његову станицу са Кубе све до Вашингтона на северу.^[134]

Економија

Постоји неколико елементарних карактеристика ауторитарног социјалистичког економског система које га разликују од капиталистичке тржишне економије, наиме комунистичка партија има концентрацију моћи у представљању радничке класе и одлуке партије су толико интегрисане у јавни живот да су њене економске и неекономске одлуке део њихових укупних акција; државно власништво над средствима за производњу у којем природни ресурси и капитал припадају друштву; централно економско планирање, главна карактеристика ауторитарно-државне социјалистичке економије; тржиште планира централна владина агенција, генерално државна комисија за планирање; и социјално правична расподела националног дохотка у којој држава бесплатно обезбеђује добра и услуге које допуњују приватну потрошњу. Овај економски модел је у великој мери карактерисан централним планирањем владе.^[135] Идеално би било да друштво буде власник као у друштвеном власништву над средствима за производњу, али у пракси је држава власник средстава за производњу. Ако је држава власник, идеја је да би она радила у корист радничке класе и друштва у целини.^[136] У пракси, друштво је власник само у теорији и политичке институције које управљају друштвом у потпуности успоставља држава.^[137]

Иако марксисти-лењинисти тврде да су радници у Совјетском Савезу и другим социјалистичким државама имали истинску контролу над средствима за производњу путем институција као што су синдикати,^[138] демократски и слободарски социјалисти тврде да су ове државе имале само ограничен број социјалистичких карактеристика и у пракси биле државно-капиталистичке државе које су следиле капиталистички начин производње.^[139]^[140]^[141] У Социјализму: од утопије до науке, Фридрих Енгелс је тврдио да државно власништво не укида капитализам само по себи,^[142] већ би то била последња фаза капитализма, која се састоји од власништва и управљања великом производњом и комуникацијом од стране буржоаске државе.^[143] У Империјализму, највишем стадијуму капитализма и Империјализму и светској економији, Владимир Лењин и Николај Бухарин, редом, слично су „идентификовали раст државног капитализма као једну од главних карактеристика капитализма у његовој империјалистичкој епохи”.^[144]^[145]^[146] У Држави и револуцији, Лењин је написао да је „погрешна буржоаско-реформистичка тврдња да монополистички капитализам или државно-монополистички капитализам више није капитализам, већ се сада може назвати „државним социјализмом” и слично, веома честа”.^[147]

Неколико економиста и научника је тврдило да ауторитарне социјалистичке државе нису следиле планску економију, већ су описане као оне које су следиле командно-административни систем и називане командним економијама, термином који истиче централну улогу хијерархијске администрације и јавног власништва над производњом у усмеравању алокације ресурса у овим економским системима,^[148]^[149]^[150] где важне одлуке о алокацији доносе владини органи уместо самих радника и намећу се законом.^[151] Ово је у супротности са марксистичким схватањем свесног планирања.^[152]^[153]

Централно планирање

У централно планираној економији, постоји централно планско тело, обично названо Државна комисија за планирање, које је задужено за деловање у оквиру друштвених циљева и приоритета које је одредила партија.^[135] Планирање је рађено под идејом да би препуштање тржишних индикатора омогућило друштвени напредак.^[154] Централно планско тело одговорно је за пет специфичних задатака, и то одређивање критеријума за економске калкулације одлука о планирању; одређивање и квантификацију циљева који треба да се постигну унутар одређеног периода; „координирање циљева како би се осигурало да је план доследан и поуздан; одређивање метода да се осигура реализација плана; и ревизију циљева у складу са променљивим економским калкулацијама”.^[135]

Процес планирања укључивао је креирање једногодишњих планова, петогодишњих планова и дугорочних планова. Једногодишњи планови садржавали су распореде и детаље који су решавали тренутна питања производње и тржишне равнотеже. Петогодишњи планови интегрисали су политичку, војну и економску стратегију која ће се спроводити у наредних пет година, као и промене у капацитету и стопама производње. То је радио тим од око педесет водећих стручњака из свих ресора, министарстава, стручних и научних организација. Дугорочни планови обухватали су глобални развој стратегије. Овај план се односио на циљеве за државу и друштво, а не на појединачне одговорности. Структурне промене биле су главна тема.^[135]^[155]

Неки економисти тврде да је главни разлог економских недостатака ауторитарних социјалистичких држава које су усвојиле планирање совјетског типа био због њихове ауторитарне и административне, командне природе, а не социјализма самог по себи или планирања у целини и да су како економско планирање тако и владино усмеравање економије кроз непринудна средства попут дирижизма успешно примењивани током послератног консензуса. Тврдило се да су ауторитарне социјалистичке државе пропале јер нису створиле правила и оперативне критеријуме за ефикасно пословање државних предузећа у њиховој административно-командној алокацији ресурса и добара и због недостатка демократије у политичким системима са којима су ауторитарне социјалистичке економије биле комбиноване. Тврдили су да би облик конкурентног социјализма који одбацује диктатуру и ауторитарну алокацију ресурса у корист економске демократије могао да функционише и покаже се супериорним у односу на капиталистичку тржишну економију.^[156] Други тврде да је централни недостатак оваквог економског планирања био то што није било засновано на финалној потрошачкој потражњи, али да би такав систем био све изводљивији са напретком информационих технологија.^[157]^[158]

Привреда Совјетског Савеза

Суштина совјетске економије је у томе да је комунистичка партија једини ауторитет националног интереса. Партија доноси све одлуке, али оне би требало да узму у обзир жеље становништва и те жеље су затим морале бити одвагане у доношењу одлука. Према члану 11. свог устава из 1977. године, главни циљ Совјетског Савеза био је да „подигне материјални и културни стандард радног народа”. Марксистичка мисао и њено тумачење од стране Совјетског Савеза диктирали су да приватно власништво треба забранити, а национализацију свих аспеката производње учинити неопходном, ипак неке ствари нису биле национализоване ради економске ефикасности или производних циљева. Постојао је нагласак на брзој индустријализацији, развоју тешке индустрије, потискивању потрошачке производње као небитне и колективизацији пољопривреде. Економије совјетског типа такође су користиле већи проценат својих ресурса за инвестиције него тржишне економије. Проблем с тим био је у томе што је тренутна потрошња била поткопана због прекомерног инвестирања. Све ове акције подржавале су циљеве државе, а не народа.^[159]

Током 1940-их–1970-их, привреда Совјетског Савеза расла је по стопи која је надмашивала стопе западноевропских земаља, али до 1980-их совјетска привреда је била у расулу. То се приписује Ери стагнације, толерантнијој централној влади и све већим војним трошковима узрокованим тком у нуклеарном наоружању са Сједињеним Државама, посебно под Роналдом Реганом, чија је администрација спроводила агресивније односе са Совјетским Савезом уместо детанта који је префериран у 1970-им. Крај послератног консензуса и кејнзијанизма 1970-их и успон неолиберализма и економске глобализације 1980-их такође су изазвали проблеме јер су приморали Совјетски Савез и друге земље да се прилагоде и реформишу. За разлику од Кине, неуспех Совјетског Савеза да то учини додатно је допринео његовом распаду у децембру 1991. године.^[160] Главни проблем Совјетског Савеза био је то што је гурнуо пољопривреду на дно својих приоритета и што је његова шема централног планирања кочила технолошке иновације.^[159]^[161] Упркос покушајима Совјетског Савеза да гарантује запослење свој својој радној снази, није задовољио људске жеље својих радника јер „људи желе земљу, а не колективизацију. Потрошачи желе робу, а не гигантско индустријско предузеће. Радници желе боље плате и виши животни стандард, а не цитате и медаље. [А] економија се не може политички кројити до савршенства”.^[159]^[162]

Совјетски Савез је имао лоше укупне перформансе. Иако је имао високе стопе раста у производњи, многа предузећа су пословала са губицима.^[163] Ипак, раст БДП-а по глави становника Совјетског Савеза био је повољан у поређењу са Западном Европом. Године 1913, пре Првог светског рата и Руске револуције 1917, бивши Совјетски Савез имао је БДП по глави становника од 1.488 међународних долара из 1990. године који је порастао 461% на 6.871 долара до 1990. Након његовог распада у децембру 1991, ова цифра је пала на 3.893 долара до 1998. Поређења ради, западна Европа је порасла са више базе од 3.688 међународних долара за упоредивих 457% на 16.872 у истом периоду и достигла 17.921 долара до 1998. године.^[164] Од Стаљинове ере до ране Брежњевљеве ере, совјетска економија расла је брже од Сједињених Држава и одржала се као друга највећа економија у номиналним вредностима и вредностима паритета куповне моћи током већег дела Хладног рата до 1988. године, када је Јапан заузео друго место.^[164] Такође се тврди да је совјетски модел пружио бољи квалитет живота и хумани развој него тржишне економије на истом нивоу економског развоја у готово свим случајевима.^[165] Са распадом Совјетског Савеза^[166] након којег је уследио брз пад квалитета живота, дошло је до растуће совјетске носталгије^[167] која је била најистакнутија у Русији^[168]^[169] и код старијих људи.^[170]^[171]

Привреда Источног блока

Почетни потез ка социјализму био је 1963. године након састанка Централног комитета, ове земље су постале земље СЕВ-а. Постојале су земље које су одлучиле да постепено уводе нови економски систем (Бугарска, Источна Немачка и Пољска) и земље које су одлучиле да се прво теоријски припреме, затим да експериментишу на различитим нивоима, а затим у великим размерама (Мађарска и Румунија). Чехословачка је издвојена јер се прва фаза њене транзиције састојала од економског опоравка, а затим је социјализам постепено спроведен. Југославија се разликовала од осталих источноевропских земаља по томе што је после 1950. модификовала свој економски систем чинећи самоуправљање основом активности предузећа.^[163] Постојало је и неколико разлика између економског модела Совјетског Савеза и источноевропских земаља попут Источне Немачке и Пољске. Чехословачка и Источна Немачка су администриране по регионалним линијама. Пољска је задржала централизован систем сличан стаљинистичкој централизацији Совјетског Савеза.^[162] Источноевропске земље су се разликовале од Совјетског Савеза по томе што су имале већу флексибилност у управљању подређеним фирмама, тржишту је придата већа важност, доступна спољна трговина и либерализација размене капиталних добара. У планирање држава била је укључена и мања бирократија него у Совјетском Савезу.^[163]

Земље Источног блока постигле су високе стопе економског и техничког напретка, промовисале индустријализацију и осигурале стабилне стопе раста продуктивности рада и пораст животног стандарда^[172] упркос томе што су централни планери искусили лош развој.^[173] Током 1950-их–1960-их, стопе раста биле су високе,^[174] напредак је био брз према европским стандардима и раст по глави становника у земљама источне Европе порастао је за 2,4 пута више од европског просека, чинећи 12,3 одсто европске производње у 1950. и 14,4 у 1970,^[174] али већина њихових економија је стагнирала до касних 1970-их и 1980-их пошто је систем био отпоран на промене и није се лако прилагођавао новим условима.^[174] Из политичких разлога, старе фабрике су ретко затваране, чак и када су нове технологије постале доступне.^[174] Стопе раста унутар Источног блока доживеле су релативни пад након 1970-их.^[173] Ово се такође приписује енергетској кризи из 1970-их, укључујући нафтну кризу 1973., енергетску кризу 1979. и засићење нафтом 1980-их, послератном потискивању кејнзијанизма и успону неолиберализма и економске глобализације. Земље попут Кине које се нису изоловале и уместо тога су се реформисале су напредовале, али то се није десило у већини земаља Источног блока јер су оне зависиле од Совјетског Савеза, посебно у погледу значајних количина материјала.^[173] Од краја Другог светског рата до средине 1970-их, привреда Источног блока се стално повећавала истом стопом као и привреда у западној Европи, при чему су најмање нереформске стаљинистичке нације Источног блока имале снажнију економију од реформистичко-стаљинистичких држава.^[175] Док је већина западноевропских економија суштински почела да се приближава нивоима БДП-а по глави становника Сједињених Држава током касних 1970-их и раних 1980-их, земље Источног блока нису,^[173] са БДП-ом по глави становника који је значајно заостајао за њиховим упоредивим западноевропским колегама.^[173]

Након пада Источног блока са револуцијама 1989. године, економије постсовјетских држава су се брзо распале и требало им је много времена да се врате на нивое пре 1989. године.^[164] Не само да је раст стрмоглаво пао након распада Совјетског Савеза у децембру 1991. године, већ је и животни стандард опао, употреба дрога, бескућништво и сиромаштво су скочили, а самоубиства су се драматично повећала. Раст није почео да се враћа на нивое пре реформске ере отприлике петнаест година. Неки научници су тврдили да су индустријализација и модернизација совјетског модела поставиле темеље за њихов каснији економски раст, без чега њихова тренутна тржишно оријентисана економија можда не би напредовала или толико расла, или да је пружио бољи квалитет живота него тржишне економије.^[165] Референдум у Совјетском Савезу 1991. (77% на излазност од 80% гласало је за очување Совјетског Савеза и гласачи свих совјетских република су гласали за, при чему је Република Туркменија показала највећу подршку са 98%, а најнижу у Руској Републици са 73%)^[176] такође је цитиран као аргумент да огромна већина људи није желела распад Совјетског Савеза, већ више аутономије за државе унутар уније уместо раздвајања и масовних приватизација које су имале катастрофалне ефекте, укључујући стварање моћних олигарха, посебно у Русији и Украјини.^[177] Михаил Горбачов, последњи совјетски лидер, подржавао је скандинавску социјалдемократију у облику нордијског модела.^[178]^[179] У светлу тих резултата, постсовјетске државе су виделе растућу носталгију и константан висок број људи изразио је чежњу за совјетским периодом и његовим вредностима од распада Совјетског Савеза, иако ниво совјетске носталгије варира широм бивших република и одређене групе људи могу комбиновати совјетско и постсовјетско искуство у свом свакодневном животу.^[180] Анкете су такође показале да је већина постсовјетских држава негативно гледала на распад Совјетског Савеза^[181] и сматрала да се могао избећи.^[166] Још већи број би отворено поздравио оживљавање совјетског система.^[171] Носталгија за Совјетским Савезом се појавила у бившем Источном блоку,^[182] посебно у источној Немачкој,^[183] Пољској,^[184] Румунији^[185] и бившој Југославији.^[186]^[187]

Распад совјетског система био је праћен брзим порастом сиромаштва,^[188]^[189]^[190] криминала,^[191]^[192] корупције,^[193]^[194] незапослености,^[195] бескућништва,^[196]^[197] стопе болести,^[198]^[199]^[200] смртности одојчади,^[201] породичног насиља^[201] и неједнакости прихода,^[202] заједно са смањењем уноса калорија, очекиваног животног века, писмености одраслих и прихода.^[203] Многи људи у постсовјетским државама су сматрали да им је живот био лошији након 1989. године, када су капиталистичка тржишта постала доминантна.^[204]^[205] Накнадне анкете и квалитативна истраживања широм постсовјетских држава „потврдила су ова осећања јер је народно незадовољство неиспуњеним обећањима о просперитету слободног тржишта расло, посебно међу старијим људима”.^[206]

Економија Кине

Маоистички економски модел Кине био је дизајниран према стаљинистичким принципима централно администриране командне економије засноване на совјетском моделу.^[207] У заједничком програму који је успоставила Народна политичка консултативна конференција Кине 1949. године, што је фактички био привремени устав земље, државни капитализам је означавао економски систем корпоратизма. Он је садржао максиму: „Кад год је то потребно и могуће, приватни капитал треба подстицати да се развија у правцу државног капитализма”.^[208]

Након 20. конгреса Комунистичке партије Совјетског Савеза, Мао Цедонг је осудио стаљинизам и недостатке у марксистичко-лењинистичком покрету који су достигли врхунац са Мађарском револуцијом 1956. године. То је Мау дало простор да експериментише са одступањем од совјетске социјалистичке економије. Маоистички економски модел се ослањао на „Висок талас социјализма на кинеском селу”, „О правилном решавању контрадикција међу народом” и „Десет великих односа”. Мао је обликовао кинеску социјалистичку економију на начин који је довео до Великог скока напред и Покрета народних комуна. У „Високом таласу социјализма на кинеском селу”, Мао се фокусирао на индустријализацију и механизацију села. У „О правилном решавању контрадикција међу народом”, Мао је писао о својим размишљањима о проблемима социјалистичких држава, као и о сукобима интереса у кинеском социјалистичком друштву. У „Десет великих односа”, Мао је писао о својој визији кинеске економије.^[209]

Маоистички модел је имао двоструки економски циљ, наиме индустријализацију села и социјализацију његовог становништва. Разликовао се од циљева Совјетског Савеза по томе што је Мао наглашавао класну борбу против буржоазије, док је Совјетски Савез почео да заговара мирољубиву коегзистенцију. Кина је такође дозвољавала више флексибилности и експериментисања него Совјетски Савез, а село је било у центру њене политике.^[210] Заговорници тврде да се очекивани животни век значајно побољшао под Маом и да је он брзо индустријализовао Кину и поставио темеље за каснији успон земље у економску суперсилу,^[211] док критичари многе маоистичке економске политике виде као препреке индустријализацији и модернизацији које су успориле економски развој и тврде да је кинеска економија доживела брз раст тек након што су маоистичке политике у великој мери напуштене.^[212]

Економски изазови и наслеђе

Проблем са централним планирањем ауторитарних социјалистичких држава је у томе што како се држава развија, такође расте у сложености, а могуће грешке се повећавају, као и могућности лоше алокације и расипања ресурса.^[135] Као што је приметио Карл Маркс, капитализам функционише јер је систем економске силе, али у социјалистичкој економији ова сила није довољна да пружи довољно подстицаја. Људске потребе треба узети у обзир да би социјалистичко друштво функционисало, али не постоји нужна веза између акумулације капитала и људског задовољства.^[213] Неки од проблема који су се појавили током социјалистичке фазе источне Европе, Совјетског Савеза и маоистичке Кине укључивали су инфлацију, заостајање потрошње, фиксне цене, структуру производње и диспропорционалност.^[154]

Постојао је јаз између времена када су производи направљени и времена када су постали доступни становништву; роба се обично гомилала. Југославија је повећала своје индустријске цене за 17%, а пољопривредне цене за 32% од 1964. до 1965. године, док је Чехословачка повећала цене прехрамбених производа и услуга за 20% 1966, а до 1967. цене су порасле за 30%. Производња робе широке потрошње такође је опала у Југославији, где је удео производа за широку потрошњу пао са 70% пре Другог светског рата на 31% 1965. године. Цене су биле фиксиране под претпоставком да ће то приморати произвођаче да се понашају ефикасније, па су се производи са контролисаним ценама производили у мањим количинама. У Југославији се схватило да фиксирање цена изазива тржишне дисторзије, што је довело до одмрзавања цена 1967. године. Мађарска је такође имала замрзнуте цене и полако их је одмрзавала током периода од десет до петнаест година, јер би у супротном структурне диспропорције мађарске економије довеле цене ван контроле. Многе фабрике су наставиле са радом захваљујући владиним субвенцијама и заштити, упркос свим економским губицима. Ово је смањило укупну ефикасност социјалистичких економија, повећало финансијске губитке тих економија и узроковало несразмеран број доступних радних места и радне снаге. Како је тврдио Љубо Сирц, „Совјетски Савез и друге комунистичке земље имају најгоре од оба света: нека предузећа или операције су неефикасни јер су превише капитално интензивни, док су друга предузећа или операције неефикасни јер су превише радно интензивни”.^[154]

Стаљинистички економски модел на којем су социјалистичке економије биле засноване није дозвољавао смањење стопа раста. Није пружао флексибилност потребну за праћење растућих економија. Према Полу Родерику Грегорију, распад Совјетског Савеза настао је услед инхерентних недостатака командно-административног система, односно лошег планирања, ниске стручности планера, непоузданих линија снабдевања, сукоба између планера и произвођача, као и диктаторског ланца команде. Према Грегорију, „системом су управљале хиљаде „Стаљина” у уметнутој диктатури”. Када су предузећа добила одређену слободу током перестројке, ригидни командно-административни систем се урушио.^[214]^[215] Упркос овим недостацима, раст БДП-а по глави становника у Совјетском Савезу био је повољан у поређењу са западном Европом.^[164] Такође је примећено да су се такве државе повољно поредиле са западним државама у неким здравственим показатељима, попут смртности одојчади и очекиваног животног века,^[216] остваривши значајне добитке, и да се „једна мисао […] нужно намеће, а то је да је комунизам добар за уклањање сиромаштва”.^[217] Трајно наслеђе Совјетског Савеза остаје физичка инфраструктура створена током деценија политика усмерених ка изградњи тешке индустрије, као и широко распрострањено уништавање животне средине.^[218] Под совјетским системом, приходна, имовинска и друштвена једнакост су радикално повећане. Доходовна неједнакост у Русији је опала, а затим се поново повећала након распада Совјетског Савеза 1991. Слично томе, неједнакост прихода такође је нагло опала у Источном блоку након што је источна Европа потпала под совјетску сферу утицаја на крају Другог светског рата. Након распада совјетског система, економска и друштвена неједнакост поново су порасле.^[219]

Прекид економских веза који је уследио након распада Совјетског Савеза довео је до тешке економске кризе и катастрофалног пада животног стандарда у постсовјетским државама и бившем Источном блоку^[220] што је било чак и горе од Велике депресије.^[221]^[222] Сиромаштво и економска неједнакост нагло су порасли између 1988–1989. и 1993–1995, при чему се Џини коефицијент повећао у просеку за 9 поена у свим бившим социјалистичким државама.^[223] Чак и пре финансијске кризе у Русији 1998, руски БДП био је упола мањи него почетком 1990-их.^[222] У деценијама након завршетка Хладног рата, само се пет или шест посткомунистичких држава налази на путу придруживања богатом капиталистичком Западу, док већина заостаје, неке до те мере да ће им бити потребно више од 50 година да достигну ниво на ком су биле пре краја совјетског система.^[224]^[225] У студији из 2001. године, економиста Стивен Роузфилд израчунао је да је од 1990. до 1998. године у Русији било 3,4 милиона превремених смрти, делимично окривљујући „шок терапију” која је дошла са Вашингтонским консензусом.^[226]

Према Клас-Горану Карлсону, расправа о броју жртава ауторитарних социјалистичких режима била је „изузетно опсежна и идеолошки пристрасна”.^[227] Сваки покушај процене укупног броја убистава под ауторитарним социјалистичким режимима у великој мери зависи од дефиниција,^[228] у распону од најмање 10–20 милиона па до чак 110 милиона.^[229] Критике неких од ових процена углавном су усредсређене на три аспекта, наиме да су процене засноване на оскудним и некомплетним подацима када су значајне грешке неизбежне; да су бројке искривљене ка већим могућим вредностима; и да они који су умрли у рату и жртве грађанских ратова, Голодомора и других глади под ауторитарним социјалистичким владама не би требало да буду урачунати.^[230]^[231]^[232]^[233]^[234]^[235] Критичари такође тврде да су неолибералне политике либерализације, дерегулације и приватизације „имале катастрофалне ефекте на земље бившег Совјетског блока” и да наметање „шок терапије” инспирисане Вашингтонским консензусом има мало везе са будућим економским растом.^[177] Тврди се да је успостављање држава благостања на Западу почетком 20. века могло бити делимично реакција елита на Бољшевичку револуцију и њено насиље против буржоазије која се плашила насилне револуције у сопственом дворишту.^[236] Државе благостања су довеле до послератног консензуса и послератног економског бума, где су Сједињене Државе, Совјетски Савез и посебно западноевропске и источноазијске земље искусиле необично висок и одржив економски раст, заједно са пуном запосленошћу. Супротно раним предвиђањима, овај висок раст укључио је и многе земље које су биле разорене ратом, попут Јапана (јапанско послератно економско чудо), Западне Немачке и Аустрије (Wirtschaftswunder), Јужне Кореје (Чудо на реци Хан), Француске (Trente Glorieuses), Италије (италијанско економско чудо) и Грчке (грчко економско чудо).^[237]^[238]^[239] Слично томе, Мајкл Паренти сматра да је совјетски модел играо улогу у „ублажавању најгорих импулса западног капитализма и империјализма” и да западни пословни интереси „више нису обуздани конкурентским системом” у постхладноратовској ери и сада „поништавају многе добитке које су радни људи на Западу остварили током година”.^[240] За Парентија су постојале јасне разлике између фашистичких и социјалистичких режима јер су ови други „остварили драматичан напредак у писмености, индустријским платама, здравственој заштити и правима жена” и генерално „створили живот за масу људи који је био далеко бољи од бедног постојања које су трпели под феудалним господарима, војним шефовима, страним колонизаторима и западним капиталистима”.^[241]

Други су критиковали повезивање свих левичарских и социјалистичких идеала са ексцесима стаљинизма^[242]^[243] од стране елита на Западу у нади да ће дискредитовати и маргинализовати све политичке идеологије^[116]^[117] које би могле „угрозити примат приватне својине и слободних тржишта”,^[113] наглашавајући злочине Стаљина и других социјалистичких лидера и занемарујући легитимна достигнућа као што су образовање, писменост, модернизација економије, социјална сигурност, пораст животног стандарда и права жена.^[113]^[243] Слично, тврди се да постоји двоструки стандард у наглашавању глади, радних логора, масовних убистава и чистки под социјалистичким режимима приликом бројања мртвих,^[244]^[245] а непримењивању истог стандарда на капиталистичке, колонијално-империјалне режиме.^[113]^[246]^[247] Распад совјетског система, посебно Совјетског Савеза, види се као доказ да комунизам и социјализам не могу функционисати, омогућавајући да се ућутка свака левичарска критика ексцеса неолибералног капитализма, јер ће алтернативе наводно неизбежно резултирати економском неефикасношћу и насилним ауторитаризмом.^[248] Неки западни академици тврде да су антикомунистички наративи преувеличали размере политичке репресије и цензуре у државама под ауторитарном социјалистичком влашћу,^[249] или да су те државе обезбедиле људска права попут економских, социјалних и културних права која се не налазе у капиталистичким државама.^[250]

Развој

Ауторитарни социјализам се најбоље разуме кроз испитивање његове развојне историје, што омогућава анализу и поређење његових различитих глобалних примера. Иако ауторитарни социјализам нипошто није био ограничен на Совјетски Савез, његов идеолошки развој одвијао се паралелно са стаљинистичким режимима.^[251]^[252] Пошто је Совјетски Савез био развојни модел за многе социјалистичке државе у ери после Другог светског рата, совјетски ауторитарни социјализам је усвојен од стране разноврсног спектра држава и наставио је да се развија дубоко у 20. веку у регионима Блиског истока и северне Африке. Ти региони, које карактеришу ауторитарне особине попут неоспорног партијског вођства, ограничених грађанских слобода и снажних неизабраних званичника са недемократским утицајем на политику, деле многе заједничке карактеристике са Совјетским Савезом.^[253]

Ауторитарне социјалистичке државе су идеолошки биле марксистичко-лењинистичке (државна идеологија Совјетског Савеза која је настала у Руској Империји унутар бољшевичке фракције Руске социјалдемократске радничке партије) или су следиле неку од њених варијанти попут маоизма, међу осталим националним варијантама и ажурирањима, пратећи совјетски модел развоја. Иако су ове социјалистичке државе себе виделе као облик демократије супротстављен оном у западним државама и тврдиле да су радничке и сељачке државе или народне демократске републике,^[9] оне се сматрају ауторитарним^[2]^[3]^[4] јер су имале спољне контроле као што су насилна репресија и облици вештачке социјализације.^[254]

Имплементација ауторитарних облика социјализма остварена је догматизованом идеологијом појачаном терором и насиљем. Комбинација ових спољних контрола служила је за спровођење нормалности унутар ауторитарне земље која је некоме издвојеном из њене политичке атмосфере деловала као илузија или лудило.^[254] За многе ауторитарне социјалистичке земље, њихови режими су били мешавина овог облика тоталитаризма заснованог на спољној контроли (за интелектуално и идеолошки активне чланове друштва) и традиционалног или културног ауторитаризма (за већину становништва).^[254]

Са распадом Совјетског Савеза и Источног блока, већина бивших ауторитарних социјалистичких режима се реформисала. Неки од њих у источној Европи прошли су кроз шок доктрину и кренули у правцу капитализма слободног тржишта и либералне демократије, иако су неки од њих попут Мађарске или Русије описани као илибералне демократије, а други као хибридни режими. У Африци, многе владајуће партије су задржале власт и кренуле у правцу демократског социјализма или социјалдемократије, док су друге прешле на либерално-демократску вишепартијску политику.^[255]^[256] Друге земље, попут Кубе и Вијетнама, следиле су кинески развој у примени економских реформи уз задржавање централизоване политичке контроле. Они такође укључују кинеске савезнике као што су Филипини и Тајланд, који нису били ауторитарни социјалистички режими, али сада фаворизују Пекиншки консензус у односу на Вашингтонски консензус који су следиле источноевропске земље.^[257]^[258] Уместо да иду у правцу демократског капитализма који је следила већина источноевропских земаља, Кина и њени савезници, укључујући Мађарску, Никарагву, Русију, Сингапур, Турску и Венецуелу, описани су као ауторитарно-капиталистички режими.^[259]^[260]

Совјетски Савез

Упркос марксистичкој основи социјализма Владимира Лењина, стварности његовог система биле су у директној супротности са веровањем Карла Маркса у еманципацију и аутономију радничке класе.^[252] Ове контрадикције су произашле првенствено из Лењинове имплементације авангардне или строго дисциплиноване партије посвећених револуционара „који су тачно знали шта је мандат историје и који су били спремни да буду њени самозвани чувари”.^[261] Функција ове партије је требало да буде првенствено прелазна, с обзиром на то да је Лењин веровао да радничка класа није политички спремна за владавину, а Русија још није била индустријски спремна за социјализам.^[261]

Лењин је усвојио политике државног капитализма.^[262]^[263]^[264]^[265] Увидевши растућу принудну моћ Совјетског Савеза 1923. године, умирући Лењин је рекао да се Русија вратила „буржоаској царској машини […] једва прелакираној социјализмом”.^[266] Маркс је сковао термин касарнски комунизам (Kasernenkommunismus) да би означио облик ауторитарног социјализма у којем су сви аспекти живота бирократски регулисани и комунални.^[267]^[268]^[269] Првобитно, Маркс је користио овај израз да би критиковао визију Сергеја Нечајева изнету у делу Основе будућег друштвеног система^[269] која је имала велики утицај на друге руске револуционаре попут Лењина и Петра Ткачова.^[270] Сам термин се није односио на војне касарне, већ на примитивне спаваонице радника касарнског типа у којима су индустријски радници живели у многим местима у тадашњој Руској Империји.^[271] Политички теоретичари Совјетског Савеза касније су применили овај термин на Кину под Мао Цедунгом.^[267] Током каснијег периода перестројке, термин је примењен на историју Совјетског Савеза.^[271]

За разлику од Стаљина, који је прво тврдио да је остварио социјализам Совјетским уставом из 1936.^[272]^[273]^[274]^[275] а затим то потврдио у Економски проблеми социјализма у Совјетском Савезу,^[276]^[277]^[278]^[279]^[280] Лењин није називао Совјетски Савез социјалистичком државом, нити је тврдио да је остварио социјализам.^[281] Док су Стаљинове колеге описивале њега као Азијата, а сам Стаљин је јапанском новинару рекао „Ја нисам Европљанин, већ Азијат, русификовани Грузин”,^[282] Лењин се етнички изјашњавао као Рус,^[283] веровао је да су друге европске земље, посебно Немачка, културно супериорније од Русије^[284] коју је описао као „једну од најнеобразованијих, средњовековних и срамно заосталих азијских земаља”.^[285] Од младости, Лењин је желео да Русија постане више културно европска и западна.^[284]^[286]

У свом тестаменту, Лењин је изразио забринутост због успона бирократије и предложио промене у структури совјетских управних тела. Такође је критиковао неколико бољшевичких лидера, укључујући Стаљина и Лава Троцког, упозоравајући на могућност развоја раскола у руководству партије између Троцког и Стаљина ако се не предузму одговарајуће мере да се то спречи. У постскриптуму, Лењин је предложио да се Стаљин уклони са позиције генералног секретара Централног комитета Руске комунистичке партије. Исак Дојчер, биограф и Троцког и Стаљина, тврдио је да је „цео тестамент одисао неизвесношћу”.^[287] Лењинистички социјалисти остају подељени у својим погледима на Стаљина. Неки га виде као Лењиновог аутентичног наследника, док други верују да је издао Лењинове идеје одступајући од њих.^[288] О друштвено-економској природи Стаљиновог Совјетског Савеза се такође много расправљало, при чему се различито етикетирао као облик бирократског колективизма, државног капитализма, државног социјализма или потпуно јединствен начин производње.^[289]

Владимир Лењин

Маркс је хрониковао историју развоја кроз капиталистичко доба индустријализације које је резултирало манипулацијом радничке класе. Овај развој је кулминирао оснаживањем пролетаријата који би могао да има користи од плодова индустријализације а да не буде експлоатисан. Иако је намеравао да његова идеологија привуче обесправљену радничку класу индустријализованог друштва, она је била широко прихваћена од стране земаља у развоју које још увек нису биле успешно индустријализоване.^[251] То је резултирало стагнирајућим економијама и социјалистичким државама без неопходне организације и структуре за индустријализацију.^[251] Увидевши неуспех тих модела, Лењин је закључио да социјализам у Русији мора бити изграђен одозго кроз партијску диктатуру која је привлачила и радничку класу и сељаке.^[261] Пошто је радничка класа чинила само 15% становништва, Лењин је био приморан да се ослони на много већу сељачку класу (која је чинила скоро 80%) да би покренуо бољшевичку фракцију Руске социјалдемократске радничке партије, која је под Лењином на крају постала Руска комунистичка партија (бољшевика) због раскола унутар социјалдемократије.^[251] Бољшевици су сељацима обећали „Хлеб, мир и земљу” и то су испоручили, прерасподеливши земљу земљопоседника и повећавши број фарми у Русији са 427.000 у 1917. на 463.000 у 1919. години.^[251]

За неке, Лењиново наслеђе било је наслеђе насилног терора и концентрације моћи у рукама мањине.^[261] Лењин је намерно користио насиље као средство манипулације становништвом и није толерисао апсолутно никакву опозицију, тврдећи да је „много боље „расправљати пушкама” него тезама опозиције”.^[261] Радио је на идеолошком уништењу друштва у целини како би оно лако могло да усвоји реторику и политичке идеале владајуће партије.^[261] Лењинова употреба терора (уведена од стране апарата тајне полиције) ради изнуђивања друштвене послушности, масовних убистава и нестанака, цензуре комуникација и одсуства правде, била је само појачана од стране његовог наследника Јосифа Стаљина.^[261] Насупрот онима који подржавају ову тезу,^[290] други су оспорили ову карактеризацију и одвојили Лењина од Стаљина, а лењинизам од стаљинизма.^[291] Контроверзна личност, Лењин остаје истовремено и омражен и поштован,^[292] личност која је била и идолизована и демонизована.^[293] То се проширило и на академске студије Лењина и лењинизма, које су често биле поларизоване по политичким линијама.^[294] Иако је било и симпатишућих и изразито непријатељских биографија о Лењину,^[293] неки су настојали да избегну давање било непријатељских било позитивних коментара о Лењину, избегавајући на тај начин политизоване стереотипе.^[292]^[295] Неки марксистички активисти, који бране и Октобарску револуцију и совјетску демократију, наглашавају како су бољшевици желели да избегну терор и тврде да је Црвени терор настао као одговор на Бели терор, чији је значај често умањиван.^[296]^[297]^[298]

Лењин је различито описиван као „најзначајнији политички лидер века”,^[299] „једна од неспорно истакнутих личности модерне историје”^[300] и један од „главних актера” 20. века^[301] као и „једна од најраспрострањенијих, универзално препознатљивих икона двадесетог века”^[302] и „једна од најзначајнијих и најутицајнијих личности модерне историје”.^[303] Неки историчари су Лењинову администрацију окарактерисали као тоталитарну^[304]^[305]^[306]^[307] или као полицијску државу;^[306] или су је описали као диктатуру једне партије,^[308] са Лењином као њеним диктатором,^[293]^[304]^[305]^[286]^[309] иако примећују разлике између Лењина и Стаљина по томе што је под првим постојала диктатура партије, а под другим диктатура једног човека.^[292]^[304]^[307] Други су се успротивили ставу да је Лењинова влада била диктатура, посматрајући је као несавршен начин очувања елемената демократије без неких процеса који се налазе у либерално демократским државама.^[292]^[295] Према овом другом ставу, „личне особине које су Лењина навеле на бруталне политике нису нужно биле израженије него код неких од главних западних лидера двадесетог века”.^[292]

Међу симпатизерима, Лењин је приказан као неко ко је направио истинско прилагођавање марксистичке теорије које јој је омогућило да одговара специфичним друштвено-економским условима Русије.^[310] Совјетско гледиште га је окарактерисало као човека који је препознао оно што је историјски неизбежно и сходно томе помогао да се неизбежно и оствари. Насупрот томе, већина западних историчара га је доживљавала као особу која је манипулисала догађајима како би стекла, а затим и задржала политичку моћ, штавише, сматрајући његове идеје као покушаје идеолошког оправдања своје прагматичне политике.^[311] У скорије време, ревизионисти и у Русији и на Западу истакли су утицај који су раније постојеће идеје и притисци јавности извршили на Лењина и његове политике.^[312]

Јосиф Стаљин

Стаљин је настојао да брзо индустријализује Совјетски Савез,^[120] али можда на начин који је био нереалан, с обзиром на укупни ниво вештина и капитал становништва^[127] и Стаљинов аргумент да Совјетски Савез мора за деценију да постигне оно за шта је Енглеској требало вековима у погледу економског развоја, како би био спреман за инвазију са Запада.^[313] Признајући ову неадекватност, Стаљин је наредио да се ресурси намењени потрошњи преусмере на производњу или извезу као привремена жртва становништва зарад брзог раста.^[251] Овај модел је у почетку био успешан, при чему су идеологија и национализам подизали морал упркос недостатку ресурса као што су храна и грађевински материјал за становање. Вероватно су експлоатисане класе веровале да ће, када дође до брзе и успешне индустријализације Русије, авангардна партија предати власт и да ће уследити комунизам.^[261] Међутим, Стаљин је наставио да захтева још далекосежније жртве. Због његове контроле над политичком и економском ареном — за коју историчари тврде да је његовој авангардној партији дала контролу која премашује контролу руских царева или императора — грађани нису били вољни да оспоравају његове декрете, с обзиром на то да су аспекти њихових живота, попут медицинске неге, становања и друштвених слобода, могли бити ограничени према дискреционом праву партије.^[251]

Упркос неуспесима, Стаљинова очекивања остала су неоспорена од стране радничке класе, а модел је усвојило мноштво социјалистичких држава у настајању током тог доба. Совјетски покушај колективизације пољопривреде, трансформишући Совјетски Савез од једног од највећих светских извозника жита у највећег светског увозника жита, био је широко копиран упркос његовом неуспеху.^[251] Многи историчари тврде да је истребљење била судбина широког спектра људи током Стаљиновог режима, као што су политички противници, идеолошки ривали, сумњиви чланови партије, оптужени војни официри, кулаци, породице из нижих класа, бивши чланови друштвене елите, етничке групе, верске групе, као и рођаци и симпатизери ових преступника.^[251]^[252]^[261] Те смрти су се догодиле као резултат колективизације, глади, кампања терора, болести, рата и стопе смртности у Гулазима. Пошто већина вишка смрти под Стаљином нису била директна убиства, тачан број жртава стаљинизма тешко је израчунати због недостатка консензуса међу научницима о томе које се смрти могу приписати Стаљину.^[314]^[315] Међутим, он је далеко нижи од процена од 20 милиона или више које су дате пре приступа архивама.^[316]^[317] Што се тиче Голодомора, дела веће совјетске глади 1932–1933,^[318]^[319] консензус тврди да, иако су Стаљинове политике значајно допринеле високој стопи смртности, он одбацује став да су Стаљин или совјетска влада свесно организовали глад.^[113]^[320]^[321]^[322] Тврдило се да се Стаљинова „намерна убиства” више уклапају у категорију „погубљења” него „убиства”, с обзиром на то да је он сматрао да су оптужени заиста криви за злочине против државе и инсистирао је на документацији.^[323]

Међу антистаљинистичком левицом и антикомунистичким Русима и западњацима, Стаљиново наслеђе је углавном негативно,^[324] при чему је Совјетски Савез под њим окарактерисан као тоталитарна држава^[325]^[326] а Стаљин као њен ауторитарни лидер.^[327] Разни биографи су описали Стаљина као диктатора,^[328] аутократу,^[325]^[329]^[330] оријенталног деспота,^[324]^[324]^[329] или га оптужили за практиковање цезаризма.^[330] Човек који је „можда […] одредио ток двадесетог века” више него било који други појединац,^[329] описан као „једна од најозлоглашенијих личности у историји”^[325] и који поседује „ту ретку комбинацију: истовремено и „интелектуалац” и убица”, „врхунски политичар” и „најухватљивији и најфасцинантнији међу титанима двадесетог века”^[331] као и „једна од најмоћнијих личности у људској историји”,^[330] Стаљин је у почетку владао као део партијске олигархије коју је претворио у личну диктатуру 1934. и постао апсолутни диктатор између марта и јуна 1937.^[332] Стаљин је касније изградио „личну диктатуру унутар бољшевичке диктатуре”,^[327] концентрисао „до тада невиђени политички ауторитет у својим рукама”^[324] и описан је као неко ко је био „ближи личном деспотизму него готово било који монарх у историји”.^[325] Други су тврдили да су кампање терора које је организовао Стаљин биле вођене његовим страхом од контрареволуције.^[333]

Други историчари и научници упозоравају на „превише поједностављене стереотипе” који су приказивали Стаљина као свемоћног и свеприсутног тиранина који је контролисао сваки аспект совјетског живота кроз репресију и тоталитаризам,^[324] напомињући да, „колико год да је био моћан, његова моћ није била неограничена” и да је Стаљинова владавина зависила од његове спремности да очува совјетску структуру коју је наследио.^[325] Примећено је да се Стаљинова способност да остане на власти ослањала на то да је у сваком тренутку имао већину у Политбироу.^[327] Указано је на то да су у различитим периодима, посебно у његовим позним годинама, постојале „периодичне манифестације” у којима је партијска олигархија претила његовој аутократској контроли.^[326] Стаљин је страним посетиоцима негирао да је диктатор, наводећи да они који су га тако етикетирали не разумеју структуру совјетског управљања.^[329] Неколико историчара је критиковало концепт тоталитарних близанаца^[113]^[323] и поређења између комунизма/социјализма и фашизма^[334] или стаљинизма и нацизма^[335] као хладноратовске концепте^[336] који се фокусирају на више слојеве друштва и чија је употреба замаглила стварност система.^[337]^[338]^[339] Други су даље приметили како је овај концепт постао истакнут у западном антикомунистичком политичком дискурсу током ере Хладног рата као средство за претварање предратног антифашизма у послератни антикомунизам.^[340]

Са распадом Совјетског Савеза и отварањем архива, део жара је нестао из расправе, а политизација је смањена. Тврди се да совјетски политички систем није био у потпуности контролисан из центра и да су и Лењин и Стаљин само реаговали на политичке догађаје како су се они појављивали.^[341] Неки су такође довели у питање претходно објављене налазе да је Стаљин лично организовао убиство Сергеја Кирова да би оправдао своју кампању Великог терора.^[342] Други наводе да масовне смрти од глади нису „јединствено стаљинистичко зло” и упоредили су понашање стаљинистичког режима у вези са Голодомором са понашањем Британске Империје (према Ирској и Индији), па чак и са земљама Г8 у савременом добу, тврдећи да су ове потоње „криве за масовно убиство из нехата или масовне смрти услед криминалног немара због тога што нису предузеле очигледне мере за смањење масовних смрти” и да је могућа одбрана Стаљина и његових сарадника да „њихово понашање није било горе од понашања многих владара у деветнаестом и двадесетом веку”.^[343] Упркос критикама, Стаљин се сматра изванредним и изузетним политичарем^[325]^[330] као и великим државником и градитељем државе,^[324] а неки сугеришу да би се без Стаљина Совјетски Савез можда распао много пре 1991. године, јер је он ојачао и стабилизовао земљу.^[325] За мање од три деценије, Стаљин је трансформисао Совјетски Савез у велику светску индустријску силу,^[325]^[330] која је могла да „тврди да је постигла импресивна достигнућа” у смислу урбанизације, војне снаге, образовања и совјетског поноса.^[325] Током његове владавине, просечни очекивани животни век у Совјетском Савезу порастао је због побољшаних животних услова, исхране и медицинске неге^[344] док су стопе смртности такође опадале.^[345]

Иако су га милиони совјетских грађана презирали, подршка Стаљину је ипак била широко распрострањена у целом совјетском друштву.^[325] Цитирајући та достигнућа и наглашавајући злочине које је починио западни свет и његови лидери током колонизације и империјалистичког периода, као и ратне злочине и злочине против човечности почињене у 20. веку, док тврде да је мржња према Стаљину углавном потекла из Тајног говора генералног секретара Никите Хрушчова прочитаног током 20. конгреса Комунистичке партије Совјетског Савеза у фебруару 1956, неки су покушали да рехабилитују Стаљина и његово наслеђе,^[346] или су пак дали неутралнији и нијансиранији поглед.^[347]^[348]^[349] Међутим, ови покушаји су критиковани, а већина њихових аутора означена је као неостаљинисти.^[350]^[351]^[352]^[353]^[354]^[355] У 21. веку, више од половине Руса позитивно гледа на Стаљина, а многи подржавају обнову његових споменика које су или демонтирали лидери или уништили Руси који су протестовали током распада Совјетског Савеза.^[356]^[357]^[358] Стаљинова популарност међу Русима се утростручила у последњих двадесет година^[359] а тај тренд се убрзао откако је на власт дошао Владимир Путин, за којег се наводи да има неосовјетске ставове.^[360]^[361]^[362]

Кина

Након пада елитне, земљопоседничке класе почетком 20. века, Кина је започела своју Комунистичку револуцију кроз рурална подручја. Како су се односи између аграрних маса и програма под државном контролом распадали, Комунистичка партија Кине предвођена Мао Цедунгом почела је да преузима власт.^[363] У свом есеју О народној демократској диктатури из 1949. године, Мао се обавезао себе и кинеску државу на стварање јаке државне моћи уз повећану економску контролу.^[363] Наглашавао је важност ауторитарне државе, где би се политички поредак и јединство могли успоставити и одржати. Мао се обавезао на уједињење у духу потпуног рушења система.^[363] Као председник партије, Мао је себи омогућио потпуну контролу над структуром и извршавањем партије уз сопствени култ личности, готово митску позицију као чувар мудрости и харизме.^[363]

Са таквом моћи, Мао је био у стању да утиче на народно мишљење, омогућавајући подршку свом програму без проласка кроз мере под државном контролом. Током Великог скока напред, иницијативе за развој Кине из аграрног сектора у велику индустријску силу, Мао се у великој мери ослањао на свој престиж да би утицао на људе.^[363] Међутим, Велики скок напред показао се као неуспех, јер су распрострањени промашаји усева и наводњавања довели до Велике кинеске глади од 1959. до 1961. године. Није предложен крај револуције — требало је да буде континуирани процес оснаживања сељачке класе.^[364] Са агресивним неуспехом његове Културне револуције, кинеска подршка партији и Мау је опала. Континуиране борбе након његове смрти поткопале би његов социјалистички систем, омогућавајући демократскијем систему, иако и даље под владавином једне партије, да се одржи до данас. Пошто постоји мало слагања око његовог наслеђа, како у Кини тако и у иностранству, Мао је контроверзна личност која се сматра једним од најважнијих и најутицајнијих појединаца у модерној светској историји.^[365]^[366]

Присталице приписују Мау заслуге за протеривање империјализма из Кине,^[367]^[368] модернизацију нације и њену изградњу у светску силу, промовисање статуса жена и побољшање образовања и здравствене заштите, као и повећање очекиваног животног века, пошто је кинеско становништво порасло са око 550 милиона на преко 900 милиона под његовим вођством,^[369]^[370] поред осталих достигнућа.^[371]^[372] Насупрот томе, његов режим се назива аутократским и тоталитарним и осуђује се због спровођења масовне репресије и уништавања верских и културних артефаката и локалитета. Био је додатно одговоран за огроман број смртних случајева, са проценама које се крећу од 30 до 70 милиона жртава кроз гладовање, затворски рад и масовна погубљења.^[373]^[374] Док неки критичари тврде да је Мао омаловажавао патњу и смрт изазване његовим политикама, или да је био добро свестан да ће његове политике бити одговорне за смрт милиона људи,^[375] други су то оспорили.^[373]^[376]^[377]

Хваљен као политички интелект, теоретичар, војни стратег, песник и визионар,^[373] Мао је различито описиван као „велики историјски злочинац”, „и чудовиште и геније”, који је такође био „велика сила за добро”,^[212] „велики лидер у историји” и „велики злочинац”^[376] као и „један од великих тиранина двадесетог века”, упоредив са Адолфом Хитлером и Јосифом Стаљином,^[378]^[379] са бројем смртних случајева који премашује обојицу.^[373]^[374] Међутим, други одбацују та поређења, тврдећи да док су смрти изазване од стране нацистичке Немачке и Совјетског Савеза биле углавном систематске и намерне, огромна већина смрти под Маом биле су нежељене последице глади, напомињући да земљопоседничка класа није била истребљена као народ због његовог веровања у искупљење кроз реформу мисли. Мао је упоређиван са кинеским реформаторима из 19. века који су доводили у питање кинеска традиционална веровања у ери сукоба Кине са западним колонијалним силама^[373] као и са америчким председником Ендруом Џексоном.^[380]

Слично томе, маоистичке економске политике су контроверзне. Присталице тврде да се очекивани животни век значајно побољшао под Маом и да су такве политике брзо индустријализовале Кину и поставиле темеље за њен каснији успон до статуса економске суперсиле.^[211] Критичари тврде да су политике попут Великог скока напред и Културне револуције биле препреке индустријализацији и модернизацији које су одложиле економски развој и тврде да је кинеска економија доживела брз раст тек након што су маоистичке политике увелико напуштене. Све у свему, и присталице и критичари се генерално слажу да је људска цена била запањујућа.^[212]

Маоизам

Маоизам је прилагођена синоцентрична верзија марксизма-лењинизма.^[381] Док је веровао у демократски централизам, где до партијских одлука долази кроз пажљиво испитивање и дебату, а затим су обавезујуће за све чланове партије након што се спроведу, Мао није прихватао неистомишљенике када су партијске одлуке у питању.^[364] Кроз Културну револуцију и Кампању за сузбијање контрареволуционара, Мао је уз употребу грубе силе покушао да очисти сваку субверзивну идеју — посебно капиталистичку или западну претњу — оправдавајући своје поступке као неопходан начин да централна власт задржи моћ.^[364]

У исто време, Мао је наглашавао важност културног наслеђа и индивидуалног избора као начина стварања овог националног јединства. Описао је свој идеални систем као „политичку ситуацију у којој постоји и централизам и демократија, и дисциплина и слобода, и јединство сврхе и лични мир ума и живост како би се олакшала социјалистичка револуција”.^[364] Док систем заговара контрадикцију, Мао је веровао да држава изнад свега може масама пружити алате за њихово сопствено изражавање, али његов сопствени бренд самоизражавања био је у потпуности произведен, изграђен углавном на замени традиционалних пракси и артефаката кинеске културе сопственим. Кроз ово је била могућа трансформација народа ка унутрашњој партијској колективности.^[364]

Значајно је да је Маов ауторитаризам био укорењен у колективном стилу оснаживања одоздо према горе. У његовом систему, пролетаријат и сељаштво су били одговорни за побуну против бирократије и капитала државе.^[381] Спајањем сељачке класе са буржоазијом са села (земљопоседници, локални фармери), група је успела да угуши претензије на власт богатијих, урбаних земљопоседника кроз заставу комунизма. Тек када је овај скуп сељака и ситне буржоазије постојао, Мао је могао да изгради сопствену, прилагођену бирократију.^[381] Једном када би ово јединство било успостављено, Мао је тврдио да су људи ти који могу да контролишу државу, али интензивна контрола његове владе над грађанством наглашава контрадикцију у његовој теорији — контрадикцију за коју је он тврдио да је неопходна реалност њиховог специјализованог система.^[381]

Пост-маоизам

Након кинеских економских реформи током 1980-их које је спровео Денг Сјаопинг, већина тадашњих и бивших ауторитарних социјалистичких режима следила је кинески модел, док су само лидери попут Ким Џонг Ила задржали своје ортодоксне ставове. Земље попут Вијетнама (социјалистички оријентисана тржишна економија) и нешто скорије Кубе следиле су кинеску социјалистичку тржишну економију. Са Великом рецесијом, Вашингтонски консензус је почео да губи наклоност у корист Пекиншког консензуса. Према речима Џошуе Курланцика, кинески модел „нуди одрживу алтернативу водећим демократијама. На много начина, њихови системи представљају најозбиљнији изазов за демократски капитализам од успона комунизма и фашизма 1920-их и почетком 1930-их”.^[258]

Тврдећи да је „„кинески модел” постао скраћеница за економску либерализацију без политичке либерализације”, Курланцик упозорава да је „кинески модел развоја заправо сложенији. Он се надовезује на раније азијске моделе развоја у чијем је центру била држава, попут оних у Јужној Кореји и Тајвану, док предузима јединствене кинеске кораке осмишљене да осигурају да Комунистичка партија остане централна у креирању економске и политичке политике”. Курланцик тврди да „влада у Пекингу одржава висок степен контроле над економијом, али се тешко враћа социјализму”. Кина је развила „хибридни облик капитализма у којем је своју економију донекле отворила, али такође осигурава да влада контролише стратешке индустрије, бира победнике међу корпорацијама, одређује инвестиције из државних фондова и подстиче банкарски сектор да подржава фирме које су национални шампиони”. Иако напомиње да је „Кина приватизовала многе државне фирме” током 1980-их и 1990-их, он наводи да „централна влада још увек контролише отприлике 120 компанија. […] Радећи кроз ове мреже, лидерство у Пекингу поставља државне приоритете, даје сигнале компанијама и одређује корпоративне агенде, али то чини без директног појављивања државне руке у јавности”.^[258]

Према Курланцику, „интервенција владе у пословању користи се, на начин који није могућ у демократији слободног тржишта, за јачање моћи владајућег режима и позиције Кине на међународном нивоу. […] Укратко, кинески модел види трговину као средство за промовисање националних интереса, а не само за оснаживање (и потенцијално богаћење) појединаца. А више од три деценије, кинески модел развоја доносио је запањујуће успехе”. Заједно са Индијом, Кина обезбеђује „практично једини раст у целој глобалној економији”, а за око тридесет година земља је прешла од сиромашне, углавном аграрне нације, до друге по величини економије на свету.^[258]

Арапски свет

Социјализам је уведен на Блиски исток у облику популистичких политика дизајнираних да подстакну радничку класу на свргавање колонијалних сила и њихових домаћих савезника. Ове политике су водиле ауторитарне државе заинтересоване за брзу индустријализацију и друштвено изједначавање арапских нација, а често су се одликовале редистрибутивним или протекционистичким економским политикама, мобилизацијом нижих класа, харизматичним лидерима и обећањима да ће побољшати национални животни стандард.^[382] Ове државе биле су прогресивне у смислу дотадашњег колонијалног развоја. Омогућиле су важне политичке и економске добитке за раднике, подстакле прерасподелу земље, свргнуле олигархијске политичке силе и спровеле стратегије индустријализације засноване на супституцији увоза.^[382]

Са колапсом Источног блока након Револуција 1989. и распадом Совјетског Савеза у децембру 1991. године, као и притиском на демократизацију, многе арапске државе су се окренуле моделу фискалне дисциплине који је предлагао Вашингтонски консензус.^[382] Иако су ауторитарни лидери ових држава увели демократске институције током 1980-их и 1990-их, њихови вишепартијски избори створили су арену у којој су пословне елите могле да лобирају за личне интересе, док су углавном ућуткивале нижу класу.^[382] Економска либерализација у овим регионима донела је економије које су довеле до режима изграђених на подршци урбаних елита које су тежиле ка тражењу ренте, при чему је политичка опозиција привлачила могућност политичке маргинализације, па чак и одмазде.^[382] Академици и политиколози класификовали су басистичку Сирију као арапску владу засновану на хладноратовском моделу ауторитарног социјализма.^[а]

Док су неки троцкисти, попут Комитета за радничку интернационалу, укључили басистичку Сирију као ауторитарну социјалистичку државу због тога што је имала национализовану економију као деформисана радничка држава,^[391]^[392] други социјалисти су тврдили да су необасисти промовисали капиталисте из унутрашњости партије и изван њихових земаља.^[393]

Отпор демократизацији

Област упоредне политике посветила је велику пажњу томе како је арапски регион успео да избегне трећи талас демократизације. Стручњаци из ове области понудили су бројне аргументе, у распону од расправе о предусловима за демократизацију које арапска култура не подржава, до недостатка демократских актера који би покренули неопходну демократску транзицију.

Марша Припстајн Посусни тврди да је „патријархални и племенски менталитет културе препрека развоју плуралистичких вредности”, што арапске грађане чини склоним да прихвате патријархалне лидере, уз недостатак националног јединства за које многи тврде да је неопходно за успешну демократизацију.^[7] Ева Белин признаје да је преваленција ислама карактеристичан фактор региона и стога мора допринети изузетности региона, „с обзиром на претпостављену негостољубивост ислама према демократији”.^[7] Посусни тврди да ова „инхерентна некомпатибилност између демократије и ислама” остаје недоказана с обзиром на то да напори да се ова повезаност квантитативно тестира нису успели да дају убедљиве резултате.^[7] Етничке поделе у области такође су наведене као фактор, као и слабо цивилно друштво, економија под контролом државе, сиромаштво, ниска стопа писмености и неједнакост.^[7]^[394]

У својој књизи Расправа о арапском ауторитаризму: Динамика и трајност у недемократским режимима, Оливер Шлумбергер је тврдио да заправо постоји међународна амбивалентност према ауторитаризму на Блиском истоку с обзиром на то да се стабилност преферира у односу на неизвесност демократизације због залиха нафте и гаса у региону, као и стратешког значаја његове геополитичке локације.^[394]

Африка

Током Панафричке конференције 1945. године, позиви на већу организацију, развој и самоопредељење на сиромашном афричком континенту натерали су колонијалне силе да преговарају о националном суверенитету.^[5] Иако је било мало марксистичких покрета на континенту, активност Совјетског Савеза подстакла је антиимперијалистичке и антиглобалистичке покрете у афричким земљама. Конгрес је као главну тему својих седница поставио национално ослобођење, наглашавајући елиминацију и експлоатацију од стране империјалистичких сила у корист аутентичног националног суверенитета. Међутим, они нису успоставили јасне друштвене или политичке параметре за ово ново ослобођење.^[5]

Афрички лидери су конзистентно посматрали социјализам као директно одбацивање колонијалног система и заузврат одбацили идеју стварања независних капиталистичких система широм континента. Покушали су да уткају различите облике социјализма — неке марксистичко-лењинистичке, друге демократске — у прилагођене идеологије специфичне за сваку земљу.^[5] Једном када су ови системи постављени, земље су се развијале ка „фокусно институционалном” друштву. Према социологу Вилијаму Фридланду, друштва су усвојила тоталитарну визију владавине, омогућавајући једнопартијским системима и институцијама да „продру у сваку сферу приватне или јавне активности”.^[6]

Сенегал

Сенегалски председник Леополд Седар Сенгор био је међу првим и најгласнијим афричким заговорницима социјализма. Пре него што је изабран за председника, Сенгор је служио као један од девет афричких делегата у Француској уставотворној скупштини 1945. године, преговарајући о преносу самоуправне и законодавне моћи кроз локално изабрана већа.^[395] Мера је убрзо пропала, задржавајући аутономију даље од колонија све до покрета за независност 1960-их унутар Француске колонијалне империје.

Након независности Сенегала 1960. године, Сенгорова Социјалистичка партија Сенегала (Union Progresiste Senegalaise), дериват Француске социјалистичке партије, добила је огромну подршку широм континента.^[6] Већи део успеха његове странке зависио је од његове ревизионистичке верзије марксизма-лењинизма, где је тврдио да је „главна контрадикција марксизма та што се представља као наука, док се, упркос његовом порицању, заснива на етици”.^[6] Представљајући га као етику, Сенгор је успео да уклони строги детерминизам из идеологије, омогућавајући јој да се обликује према афроцентричном моделу. Његова ревизија се показала сличном ревизији Бенита Мусолинија, јер је позвао на национални покрет од стране и за своју владу којом управља једна партија, тврдећи: „Једном речју, морамо пробудити националну свест. […] Али влада не може и не сме да уради све то. Мора јој помоћи партија. […] Наша партија мора бити свест маса”.^[6]

Гана

У истом духу као Сенгор, социјалистички лидер Кваме Нкрума настојао је да унапреди овај једнопартијски, национализовани облик социјалистичке послушности. Нкрума је наглашавао важност имовине и ресурса у власништву владе. Тврдио је да „производња за приватни профит лишава велики део људи произведених добара и услуга”, заговарајући јавно власништво како би се задовољиле „потребе народа”.^[396] Да би то постигао, Нкрума је наглашавао важност дисциплине и послушности према јединственој социјалистичкој партији. Тврдио је да би политичка независност била могућа ако би се људи потчинили и прихватили програм те јединствене партије.^[396] До 1965. године, његова једнопартијска владавина произвела је Скупштину у потпуности састављену од чланова његове сопствене странке.^[397]

Нкрума је видео закон као флексибилно оружје политичке моћи, а не као производ сложеног система политичких институција.^[397] Структурама моћи у Гани доминирала је и контролисала их његова рука, али су елитни земљопоседници довели у питање легитимност Нкрумине моћи. Тим елитама пружен је само један избор, наиме да се приклоне својој влади ако желе приступ држави. Постепено, они којима није одобрен или нису желели улазак у странку створили су регионалне блокове.^[398] Ашанти су се појавили као регионална сила способна за политички утицај. Са моћи да одређује агенду, ауторитарна партија се често сукобљавала са овим новонасталим регионалним групама, што је на крају поткопало једнопартијски систем.^[398]

Танзанија

Џулијус Њерере (Julius Nyerere) покушао је да спроведе социјалистичку реформу у Танзанији по угледу на оне у Гани и Сенегалу. Начела његових иницијатива била су промовисање танзанијске економије; обезбеђивање државне контроле над развојем; стварање једине политичке странке под називом Афрички национални савез Тангањике (TANU) која би била под његовом контролом; и дељење користи од целокупног прикупљеног прихода.^[399]

Систем — назван уџама (ujaama) — постао је средство за национализацију танзанијског народа. У том систему, сви Танзанијци су били охрабривани да се кандидују за јавне функције, при чему није било дозвољено финансирање кампање. Говори на изборима не би се фокусирали на национална питања, већ на квалитете појединца, од којих би сваки био под строгом контролом TANU-а.^[399] Структурно, моћ је била подељена дуж регионалних граница, дајући овим регионима већу моћ у доношењу политика и алокацији ресурса. Локалне институције су биле занемарене, а руководеће организације су се често суочавале са субверзијом од стране виших владиних структура.^[400]

Први талас избора на општим изборима у Танзанији донео је стопроцентну излазност за званичнике TANU-а.^[401]^[402]

Латинска Америка

Социјализам 21. века је тумачење социјалистичких принципа које је први заговарао немачки социолог и политички аналитичар Хајнц Дитерих, а које су прихватили бројни латиноамерички лидери. Дитерих је 1996. године тврдио да ни слободнотржишни индустријски капитализам ни ауторитарни социјализам 20. века нису успели да реше хитне проблеме човечанства попут сиромаштва, глади, експлоатације, економске опресије, сексизма, расизма, уништавања природних ресурса и одсуства истинске партиципативне демократије.^[403] Иако има елементе демократског социјализма, он првенствено подсећа на марксистички ревизионизам.^[404] Лидери који су заговарали овај облик социјализма укључују Уга Чавеза из Венецуеле, Нестора Киршнера из Аргентине, Рафаела Кореу из Еквадора, Ева Моралеса из Боливије и Луиза Инасија Лулу да Силву из Бразила.^[405] Због јединствених локалних историјских услова, често се упоређује са претходним применама социјализма у другим земљама, при чему је главна разлика напор ка децентрализованијем и партиципативнијем процесу планирања.^[404]

Критичари тврде да овај облик социјализма у Латинској Америци делује као фасада за ауторитаризам. Харизма личности попут Уга Чавеза и крилатице као што је „Отаџбина, социјализам или смрт!” изазвале су поређења са латиноамеричким диктаторима и каудиљима из прошлости.^[406] Према речима Стивена Левицког, само под „диктатурама из прошлости […] председници су бирани доживотно”, при чему Левицки даље наводи да, иако је Латинска Америка искусила демократију, грађани су се противили „неограниченом реизбору, због диктатура из прошлости”.^[8] Левицки је затим приметио како се у Еквадору, Никарагви и Венецуели „реизбор повезује са истим проблемима од пре 100 година”.^[8]

Године 2014, Вашингтон пост је такође тврдио да су „Ево Моралес из Боливије, Данијел Ортега из Никарагве и покојни венецуелански председник Уго Чавез […] искористили гласачке кутије како би ослабили или елиминисали ограничења мандата”.^[407] Одрживост и стабилност економских реформи повезаних са владама које се придржавају оваквог социјализма такође су доведене у питање. Латиноамеричке земље су првенствено финансирале своје социјалне програме екстрактивним извозом попут нафте, природног гаса и минерала, стварајући зависност за коју неки економисти тврде да је изазвала инфлацију и успорила раст.^[408] Док неки критичари тврде да је криза изазвана социјализмом или социјалистичким политикама те земље,^[409] њене политике су описане као популистичке^[410]^[411] или „хиперпопулистичке”^[412] и да криза има више везе са ауторитаризмом, као и са недемократском владавином, корупцијом и лошим управљањем економијом.^[413]^[414]^[415]^[416] Према речима и аналитичара и критичара, Боливарска влада је користила те популистичке политике како би задржала политичку моћ.^[417]^[418]^[419]

Иако су социјалисти поздравили социјализам 21. века, били су скептични према примерима из Латинске Америке и критиковали су њихове ауторитарне особине и повремене култове личности. Иако истичу њихову прогресивну улогу, они тврде да је одговарајућа етикета за ове владе популизам, а не социјализам.^[420]^[421]^[422]^[423]^[424] Чавез и Мадуро су поређени са Лењином и Стаљином, редом, укључујући ране смрти Чавеза и Лењина, као и економске проблеме након њихове смрти. Мадуро, који се шалио на рачун свог сличног изгледа и моржевих бркова са Стаљином,^[425] тврдио је да он није нови Стаљин и навео да само следи Чавеза.^[426] Ипак, новине попут Њу стејтсмана и Тајмса су Мадура различито описивале као „Стаљина са Кариба”, односно „тропског Стаљина”.^[427]^[428] Према Дејли бисту, Мадуро је прихватио надимак „тропски Стаљин”.^[429] Према Џошуи Курланцику, латиноамеричке земље попут Никарагве и Венецуеле следиле су кинески модел и описане су као ауторитарни капиталистички режими.^[258]

Венецуела

Венецуела се под Чавезом и његовом Боливарском револуцијом кретала ка ауторитарном социјализму.^[430]^[431] Чавез је водио кампању за уставотворну скупштину и израду новог устава, који је одобрен 1999. године. Венецуелански устав из 1999. елиминисао је већи део венецуеланског система кочница и равнотеже, а Чавезова влада је контролисала сваку грану власти у Венецуели више од 15 година након његовог усвајања, све до парламентарних избора 2015. године.^[432]^[433] Устав из 1999. такође је приближио војску политичкој моћи, омогућивши војним официрима право гласа, елиминишући њену аполитичну природу и преневши функцију војних унапређења високих официра на председника, што је по уставу из 1961. била надлежност Сената.^[434] До јануара 2007, након што је поново изабран на председничким изборима 2006. и положио заклетву као председник, Чавез је почео отворено да прокламује идеологију социјализма 21. века.^[435] Боливарска влада је користила „централизовано доношење одлука и приступ одозго надоле у формирању политика, ерозију вертикалне поделе моћи и концентрацију моћи у председништву, прогресивну деинституционализацију на свим нивоима и све више патерналистички однос између државе и друштва” како би убрзала промене у Венецуели.^[436] У пракси, Чавезова администрација је предлагала и спроводила популистичке економске политике.^[437]^[438]

Користећи рекордно високе приходе од нафте током 2000-их, његова влада је национализовала кључне индустрије, створила општинске савете и спровела социјалне програме познате као Боливарске мисије како би проширила приступ храни, становању, здравственој заштити и образовању.^[439]^[440]^[441]^[442]^[443]^[444]^[445]^[446]^[447] Венецуела је средином 2000-их остварила високе профите од нафте,^[448] што је резултирало побољшањима у областима као што су сиромаштво, писменост, једнакост прихода и квалитет живота, која су се првенствено десила између 2003. и 2007. године.^[440]^[448]^[449] Међутим, ти добици су почели да се поништавају након 2012. године, а тврдило се да владине политике нису решавале проблем структурних неједнакости.^[450]

Чавез је 2. јуна 2010. објавио економски рат због несташица у Венецуели, започевши тиме кризу у Боливарској Венецуели.^[451] До краја Чавезовог председништва почетком 2010-их, економске акције које је његова влада спроводила током претходне деценије, попут дефицитарне потрошње^[452]^[453]^[454]^[455]^[456] и контроле цена^[457]^[458]^[459]^[460]^[461] показале су се као неодрживе, при чему је привреда Венецуеле посустала, док су сиромаштво,^[440]^[448]^[462] инфлација^[458] и несташице расле. Његова употреба опуномоћујућих аката^[463] и употреба Боливарске пропаганде од стране његове владе такође су биле контроверзне.^[464]^[465]^[466]^[467] Што се тиче социјалистичког развоја у Венецуели, Чавез је у другом владином плану (Plan de la Patria) тврдио да је „социјализам тек почео да усађује своју унутрашњу динамику међу нама”, истичући да је „друштвено-економска формација која још увек преовладава у Венецуели капиталистичка и рентијерска”.^[468] Исту ову тезу брани и Мадуро.^[469]

Године 2015, Економист је тврдио да се Боливарска револуција у Венецуели — сада под Николасом Мадуром након Чавезове смрти 2013. — претвара из ауторитаризма у диктатуру, пошто су опозициони политичари затварани због завере за подривање владе, насиље је било широко распрострањено, а независни медији су гашени.^[470] Економске политике администрација Чавеза и Мадура довеле су до несташица, високе стопе инфлације и дисфункционалне економије.^[471] Влада је економске проблеме Венецуеле приписала паду цена нафте, санкцијама које су увеле Сједињене Америчке Државе и економској саботажи од стране опозиције.^[472] Извештавање западних медија о Чавезу и другим латиноамеричким лидерима из социјалистичког покрета 21. века критиковано је као непоштено од стране њихових присталица и левичарских медијских критичара.^[473]^[474]

У ширем смислу, политике чавизма укључују национализацију, програме социјалне заштите и противљење неолиберализму, посебно политикама Међународног монетарног фонда и Светске банке. Према Чавезу, венецуелански социјализам прихвата приватну својину,^[475] али овај социјализам је облик социјалдемократије који настоји да промовише друштвену својину.^[476] У јануару 2007. Чавез је предложио изградњу комуналне државе, чија је главна идеја изградња институција самоуправе попут општинских савета, комуна и комуналних градова.^[477] Иако је Чавез остао релативно популаран током свог мандата, Мадуро се суочио са непопуларношћу услед погоршања економије током свог мандата, а дошло је и до пада броја оних који се изјашњавају као чависти.^[478]^[479]^[480]

Упркос својој социјалистичкој реторици, критичари су често описивали чавизам као државно-капиталистички.^[481]^[482] Критичари често указују на велики приватни сектор Венецуеле.^[483] Године 2009, отприлике 70% бруто домаћег производа Венецуеле стварао је приватни сектор.^[484] Према речима Ејсе Кјусака, стручњака за Латинску Америку и честом сараднику у мејнстрим медијима, венецуеланска економија је остала „заснована на тржишту и под доминацијом приватног сектора” током читавог Чавезовог мандата. Иако су „социјална економија и јавни сектор били снажно промовисани”, на пример кроз национализацију, „очекивало се да ће приватни сектор остати доминантан, што се и догодило. Централно планирана социјалистичка економија попут кубанске није била ни циљ ни стварност”.^[485] О чавизму се нашироко расправљало у медијима.^[486]^[487]^[488]^[489]^[490]^[491]^[492]^[493]

Према Кирку А. Хокинсу, научници су генерално подељени у два табора, односно либерално-демократски који види чавизам као пример назадовања демократије и радикално-демократски који подржава чавизам као испуњење својих тежњи за партиципативном демократијом. Хокинс тврди да најважнија подела између ове две групе није ни методолошка ни теоријска, већ идеолошка. То је подела око основних нормативних погледа на демократију, тј. либерализма насупрот радикализму. Научници у првом табору имали су тенденцију да се придржавају класичне либералне идеологије која је вредновала процедуралну демократију (конкурентни избори, широка партиципација дефинисана првенствено кроз гласање и грађанске слободе) као политичко средство најприкладније за постизање људског благостања. Они су чавизам видели у углавном негативном светлу као случај назадовања демократије или чак конкурентног ауторитаризма или изборног ауторитарног режима. С друге стране, научници у другом табору генерално су се придржавали класичне социјалистичке идеологије која није имала поверења у тржишне институције ни у држави ни у економији. Иако су прихватали важност либерално-демократских институција, процедуралну демократију су сматрали недовољном да осигура политичку инклузију и наглашавали су партиципативне облике демократије и колективно радничко власништво у економији.^[494]

Критика

Левица

Левичарски критичари тврде да је то облик државног капитализма који је следио антиимперијализам, популизам, национализам и социјалдемократију. Уместо да представља социјалистичку планску економију, совјетски модел је у пракси описан или као облик државног капитализма^[139]^[140]^[141] или као непланска, командна економија.^[73]^[495]^[74] Оданост тих различитих социјалистичких револуционара, лидера и партија делу Карла Маркса и других социјалистичких мислилаца веома је оспоравана и одбачена је од стране многих марксиста, као и других социјалиста.^[496] Неки академици, научници и социјалисти критиковали су повезивање свих левичарских и социјалистичких идеала са ексцесима ауторитарног социјализма.^[497]

Анархизам и марксизам

Многи демократски и слободарски социјалисти, укључујући анархисте, мутуалисте и синдикалисте, исмевају га као државни социјализам због његове подршке радничкој држави уместо директног укидања буржоаског државног апарата. Они користе овај термин као супротност свом облику социјализма који подразумева или колективну својину (у облику радничких задруга) или заједничку својину над средствима за производњу без централног планирања од стране државе. Ти слободарски социјалисти сматрају да нема потребе за државом у социјалистичком систему јер не би било класе коју треба потискивати нити потребе за институцијом заснованом на принуди и сматрају државу остатком капитализма.^[498]^[499]^[500] Они сматрају да је етатизам супротан истинском социјализму,^[30] чији је циљ у очима слободарских социјалиста попут Вилијама Мориса, који је у чланку за Commonweal написао следеће: „Државни социјализам? — Не слажем се са тим; заправо мислим да су те две речи у супротности једна са другом и да је посао социјализма да уништи државу и на њено место постави слободно друштво”.^[501]

Класични и ортодоксни марксисти такође виде овај термин као оксиморон, тврдећи да, иако би асоцијација за управљање производњом и економским пословима постојала у социјализму, то више не би била држава по марксистичкој дефиницији која се заснива на доминацији једне класе. Уочи револуције у Русији предвођене бољшевицима, многе социјалистичке групе — укључујући реформисте, ортодоксне марксистичке струје као што су комунизам радничких савета и мењшевици, као и анархисти и други слободарски социјалисти — критиковале су идеју коришћења државе за спровођење планирања и национализације средстава за производњу као начина за успостављање социјализма.^[502] Сам Лењин је признао своје политике као државни капитализам,^[262]^[263]^[264]^[265] бранећи их од левичарске критике,^[503] али тврдећи да су оне неопходне за будући развој социјализма, а не да су саме по себи социјалистичке.^[504]^[505]

Америчка марксисткиња Раја Дунајевска одбацила га је као врсту државног капитализма^[506]^[507]^[508] јер је државно власништво над средствима за производњу облик државног капитализма;^[509] диктатура пролетаријата је облик демократије, а једнопартијска владавина је недемократска;^[510] а марксизам-лењинизам није ни марксизам ни лењинизам, већ композитна идеологија коју су социјалистички лидери попут Јосифа Стаљина користили да би целисходно одредили шта јесте, а шта није комунизам међу земљама Источног блока.^[511]

Леви комунизам

Критични према економији и влади социјалистичких држава, леви комунисти попут Италијана Амадеа Бордиге тврдили су да је марксизам-лењинизам облик политичког опортунизма који је сачувао уместо да уништи капитализам због тврдње да би до размене роба дошло у социјализму; употребу организација народног фронта од стране Комунистичке интернационале;^[512] и да је политичка авангарда организована на принципу органског централизма ефикаснија од авангарде организоване на принципу демократског централизма.^[513] За Бордигу и оне леве комунисте који су подржавали његово схватање стаљинизма, Јосиф Стаљин, а касније Мао Цедунг, Хо Ши Мин, Че Гевара и други антиимперијалистички револуционари били су велики романтични револуционари, тј. буржоаски револуционари. Према овом гледишту, стаљинистички режими који су настали након 1945. продужавали су буржоаску природу претходних револуција које су дегенерисале, будући да им је свима заједничка политика експропријације, као и аграрног и производног развоја, што су ти леви комунисти сматрали негацијом претходних услова, а не истинском изградњом социјализма.^[514] Иако је Руска револуција била пролетерска револуција, она је дегенерисала у буржоаску револуцију и представљала Француску револуцију Истока и Трећег света, при чему је социјализам заузео место либерализма.^[515]^[512]^[516]

Иако већина марксиста-лењиниста прави разлику између комунизма и социјализма, Бордига, који је себе сматрао лењинистом и био описан као „већи лењиниста од Лењина”,^[517] није правио разлику између та два појма на исти начин као марксисти-лењинисти. И Лењин и Бордига нису видели социјализам као засебан начин производње од комунизма, већ само као облик у којем комунизам изгледа када израња из капитализма пре него што се „развије на сопственим основама”.^[518] Ово је у складу са Марксом и Енгелсом, који су термине комунизам и социјализам користили наизменично.^[519]^[520] Као и Лењин, Бордига је користио израз социјализам да означи оно што је Маркс назвао „нижа фаза комунизма”.^[521] За Бордигу, обе фазе комунистичког или социјалистичког друштва — при чему се фазе односе на историјски материјализам — карактерисало је постепено одсуство новца, тржишта и тако даље, а разлика међу њима била је у томе што би се раније у првој фази користио систем рационисања за алокацију добара људима, док би се у комунизму то могло напустити у корист потпуног слободног приступа. Овај став је разликовао Бордигу од марксиста-лењиниста, који су тежили и још увек теже да споје прве две фазе, па тако имају новац и друге категорије размене које преживљавају у социјализму, али Бордига то није прихватао. За њега се ниједно друштво у којем су новац, куповина и продаја и остало преживели није могло сматрати ни социјалистичким ни комунистичким — ове категорије размене би изумрле пре него што се достигне социјалистичка, а не комунистичка фаза.^[512] Стаљин је први изнео тврдњу да је Совјетски Савез достигао нижу фазу комунизма и тврдио да закон вредности још увек делује унутар социјалистичке економије.^[522]

Други леви комунисти попут саветних комуниста изричито одбацују лењинистичку авангардну партију и органски централизам који промовишу бордигисти.^[523] Ото Риле је видео Совјетски Савез као облик државног капитализма који има много тога заједничког са државно-центричним капитализмом Запада, као и са фашизмом.^[515] Иако је Риле видео лењинистичку авангардну партију као одговарајућу форму за свргавање царске аутократије, она је у коначници била неадекватна форма за пролетерску револуцију. За Рилеа и друге, без обзира на стварне намере бољшевика, оно што су заправо успели да остваре много је више личило на буржоаске револуције у Европи него на пролетерску револуцију.^[515]^[524]

Слободарски комунизам и социјализам

Различите недржавне, слободарске комунистичке и социјалистичке позиције у потпуности одбацују концепт социјалистичке државе, верујући да је модерна држава нуспродукт капитализма и да се не може користити за успостављање социјалистичког система. Они сматрају да је социјалистичка држава супротна социјализму и да ће социјализам настати спонтано са базичног нивоа на еволуционаран начин, развијајући сопствене јединствене политичке и економске институције за високо организовано друштво без државе. Слободарски комунисти, укључујући анархисте, саветне комунисте, левичаре и марксисте, такође одбацују концепт социјалистичке државе као супротан социјализму, али верују да се социјализам и комунизам могу успоставити само кроз револуцију и укидање постојања државе.^[499]^[500] Унутар социјалистичког покрета постоји критика према употреби термина социјалистичка држава у вези са земљама као што је Кина, а раније и Совјетски Савез и земље источне и средње Европе пре онога што неки називају „колапсом стаљинизма” 1989. године.^[525]^[526]^[527]^[528]

Антиауторитарни комунисти и социјалисти попут анархиста, других демократских и слободарских социјалиста, као и револуционарних синдикалиста и левих комуниста^[146]^[529] тврде да се социјалистичке државе не могу називати социјалистичким јер су заправо управљале државно-капиталистичким^[139]^[140]^[141] или непланским административним економијама.^[73]^[74] Ти социјалисти који се противе било каквом систему државне контроле верују у децентрализованији приступ који ставља средства за производњу директно у руке радника, а не индиректно кроз државне бирократије^[499]^[500] за које тврде да представљају нову елиту или класу.^[530]^[531]^[532]^[533]

Ово их наводи да државни социјализам сматрају обликом државног капитализма (економија заснована на централизованом управљању, акумулацији капитала и најамном раду, али при чему држава поседује средства за производњу)^[534] за који су Енгелс и други бољшевички лидери попут Владимира Лењина и Николаја Бухарина изјавили да ће бити коначни облик капитализма, а не социјализам.^[143]^[146] Слично томе, други су истакли да национализација и државно власништво сами по себи немају никакве везе са социјализмом, јер су се историјски спроводили у различите сврхе у оквиру широког спектра различитих политичких и економских система.^[535]

Троцкизам

Неки троцкисти који следе Тонија Клифа поричу да је то социјализам, називајући га државним капитализмом.^[536] Други троцкисти се слажу да се ове државе нису могле описати као социјалистичке,^[537] али поричу да су биле капиталистичке,^[538] подржавајући анализу Лава Троцког о предрестаурационом Совјетском Савезу као радничкој држави која је дегенерисала у бирократску диктатуру која је почивала на углавном национализованој индустрији вођеној према плану производње,^[539]^[540]^[541] и тврдили су да су бивше стаљинистичке државе средње и источне Европе биле деформисане радничке државе засноване на истим производним односима као и Совјетски Савез.^[542]

Троцки је веровао да, без обзира на њихов интелектуални капацитет, централни планери раде без доприноса и учешћа милиона људи који учествују у економији, а који могу да разумеју локалне услове и промене у економији и реагују на њих. Заговарајући децентрализовану планску социјалистичку економију, Троцки и неки од његових следбеника критиковали су централно државно планирање као неспособно да ефикасно координира свим економским активностима.^[543]

Неки троцкисти су наглашавали Троцкијев револуционарно-демократски социјализам, а троцкисти попут Хала Дрејпера су га тако и описали.^[23]^[544] Ти револуционарно-демократски троцкисти и социјалисти трећег логора подржавали су социјалистичку политичку револуцију која би успоставила или поново успоставила социјалистичку демократију у деформисаним или дегенерисаним радничким државама.^[545]^[546] Неки попут Дрејпера су такође упоређивали социјалдемократију и стаљинизам као два облика социјализма одозго.^[1]^[547]

Десница

Десничарска критика се углавном односи на владавину комунистичке партије, као и на антикомунизам, антимарксизам и антисоцијализам.^[21] Друга критика се односи на проблем економске калкулације како су га први изнели економисти Аустријске школе Лудвиг фон Мизес^[548] и Фридрих Хајек,^[549] након чега је уследила расправа о социјалистичкој калкулацији.^[550]^[551]^[552]

Социјалистичке државе и државни социјализам често се поистовећују и њихови критичари их једноставно називају социјализмом. Економисти Аустријске школе попут Мизеса и Хајека континуирано су користили социјализам као синоним за ауторитарни социјализам и његову командну економију.^[47]^[48] Атрибут државни обично додају социјалисти који заступају недржавни метод за постизање социјализма како би критиковали државни социјализам.^[553] Ово је посебно приметно у Сједињеним Америчким Државама, где је социјализам пежоративан термин који се користи за означавање било ауторитарних социјалистичких држава,^[79] било које државе или индустрије, програма и услуге финансираних од пореза,^[76]^[77]^[78] или степена владиног и економског интервенционизма од стране државе.^[75]

У својој широј критици социјализма, десничарски коментатори су наглашавали недостатак демократије у социјалистичким државама које се сматрају ауторитарним или недемократским, тврдећи да су демократија и социјализам некомпатибилни. Економиста Чикашке школе Милтон Фридман тврдио је да „друштво које је социјалистичко не може бити и демократско” у смислу „гарантовања индивидуалне слободе”.^[21] Социолог Роберт Низбет, филозофски конзервативац који је започео своју каријеру као левичар, тврдио је 1978. године да „нигде у свету не постоји ниједан слободни социјализам”.^[21] За антикомунистичког академика Ричарда Пајпса, тежња да се „споје политичка и економска моћ” је „имплицитна у социјализму”, а ауторитаризам је „практично неизбежан”.^[21]

Према политичком социологу мађарског порекла и стручњаку за комунистичке студије Полу Холандеру, критичару комунизма и левичарске политике уопште,^[554] егалитаризам је био једна од карактеристика ауторитарних социјалистичких држава која је била толико привлачна западним интелектуалцима да су они тихо правдали њихов ауторитаризам и убиства милиона капиталиста, земљопоседника и наводно богатих кулака како би постигли ту једнакост.^[555]

Види још

Напомене

^ Извори:^[383]^[384]^[385]^[386]^[387]^[388]^[389]^[390]

Референце

^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ Draper 1970
^ ^а ^б ^в Huntington 1970.
^ ^а ^б ^в Löwy 1986, стр. 264.
^ ^а ^б ^в Amandae 2003.
^ ^а ^б ^в ^г Mushkat, Marion (1972). „African Socialism Reappraised and Reconsidered”. Istituto Italiano per l'Africa e l'Oriente. 2: 151—153.
^ ^а ^б ^в ^г ^д Gregor, A. James (1967). „African Socialism, Socialism and Fascism: An Appraisal”. The Review of Politics. 29 (3): 324—353. S2CID 144400114. doi:10.1017/s0034670500032745.
^ ^а ^б ^в ^г ^д Posusney, Marsha Pripstein (2005). Authoritarianism in the Middle East: Regimes and Resistance. Boulder: Lynne Rienner Publishers. ISBN 978-1-58826-317-9.
^ ^а ^б ^в Rogers, Tim (2014). „Does Ecuador's leader aspire to a perpetual presidency?”. The Christian Science Monitor. Приступљено 22. 4. 2020.
^ ^а ^б Nation, R. Craig (1992). Black Earth, Red Star: A History of Soviet Security Policy, 1917-1991. Cornell University Press. стр. 85–6. ISBN 9780801480072. Приступљено 19. 12. 2014.
^ Barrett 1978: „Ако бисмо проширили дефиницију социјализма тако да укључује лабуристичку Британију или социјалистичку Шведску, не би било тешко оповргнути везу између капитализма и демократије.”
^ Heilbroner et al. 1991
^ Kendall 2011, стр. 125–127: „Шведска, Велика Британија и Француска имају мешовите економије, које се понекад називају демократским социјализмом — економски и политички систем који комбинује приватно власништво над неким средствима за производњу, државну дистрибуцију неких основних добара и услуга и слободне изборе. На пример, државно власништво у Шведској ограничено је првенствено на железницу, минералне ресурсе, јавну банку и операције са пићем и дуваном.”
^ Li 2015, стр. 60–69: „Научници у табору демократског социјализма верују да би Кина требало да се ослони на искуство Шведске, које је погодно не само за Запад већ и за Кину. У пост-Маовој Кини, кинески интелектуалци су суочени са разним моделима. Либерали фаворизују амерички модел и деле став да је совјетски модел постао архаичан и да га треба напустити. У међувремену, демократски социјализам у Шведској пружио је алтернативни модел. Његов континуирани економски развој и екстензивни програми социјалне заштите фасцинирали су многе. Бројни научници унутар демократско-социјалистичког табора тврде да би Кина требало да се политички и економски угледа на Шведску, која се сматра аутентичније социјалистичком од Кине. Међу њима расте консензус да је у нордијским земљама држава благостања била изванредно успешна у елиминисању сиромаштва.”
^ „Tankies: A Data-driven Understanding of Left-Wing Extremists on Social Media”. 2023.
^ ^а ^б ^в Lipow, Arthur (1991). Authoritarian Socialism in America: Edward Bellamy and the Nationalist Movement. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0520075436.
^ Draper, Hal (1963). The Two Souls of Socialism: Socialism from Below v. Socialism from Above. New York: Young People's Socialist League.
^ Berger 1997, стр. 853–854
^ Lingle, Owens & Rowley 1998
^ Budhwar 2004, стр. 221
^ Bhasin 2007, стр. 39–50
^ ^а ^б ^в ^г ^д Barrett 1978.
^ ^а ^б ^в ^г Young 1988
^ ^а ^б Lipow, Arthur (1991). Authoritarian Socialism in America: Edward Bellamy and the Nationalist Movement. University of California Press. стр. 1. ISBN 9780520075436.
^ Hahnel, Robin (2005). Economic Justice and Democracy. Routledge. стр. 138. ISBN 0-415-93344-7.
^ Lesigne 1887. „Socialistic Letters” Архивирано 2020-08-07 на сајту Wayback Machine. Le Radical. Приступљено 20. 6. 2020.
^ Tucker 1911
^ Tucker, Benjamin (1893). Instead of a Book by a Man Too Busy to Write One. New York, B. R. Tucker. стр. 363–364.
^ Brown, Susan Love (1997). „The Free Market as Salvation from Government”. Ур.: Carrier, James G.. Meanings of the Market: The Free Market in Western Culture. Berg Publishers. стр. 107. ISBN 9781859731499.
^ Woodcock, George (1962). Anarchism: A History of Libertarian Ideas and Movements. Melbourne: Penguin. стр. 263.
^ ^а ^б McKay, Iain, ур. (2008). „Isn't libertarian socialism an oxymoron?”. An Anarchist FAQ. I. Stirling: AK Press. ISBN 978-1-902593-90-6. OCLC 182529204.
^ Osgood, Herbert L. (1889). „Scientific Anarchism”. Political Science Quarterly. The Academy of Political Science. 4 (1): 1—36. JSTOR 2139424. doi:10.2307/2139424.
^ Volkogonov, Dimitri (1991). Stalin: Triumph and Tragedy. Превод: Shukman, Harold. London: Weidenfeld and Nicolson. стр. 173. ISBN 9780297810803.
^ Huerta de Soto, Jesús (2010). Socialism, Economic Calculation and Entrepreneurship (4th изд.). Edward Elgar Publishing. стр. 79—80. ISBN 978-1-849-80500-1.
^ Boesche, Roger (2003). The First Great Political Realist: Kautilya and His Arthashastra. Lexington Books. стр. 67. ISBN 9780739106075.
^ Mookerji, Radhakumud (1943). Chandragupta Maurya and His Times. Motilal Banarsidass. стр. 102. „Kautiliya polity was based on a considerable amount of socialism and nationalisation of industries.”
^ Ross, W. D.. Aristotle (6th изд.). стр. 257.
^ Taylor, Alfred Edward (2001). Plato: The Man and His Work. Dover. стр. 276–277. ISBN 978-0-486-41605-2.
^ ^а ^б ^в Smitha, Frank E.. „Optimism, Adam Smith, Liberals and Utopians”. Macrohistory. Приступљено 23. 4. 2020.
^ „Birth of the Socialist Idea”. Australian National University. Приступљено 2. 6. 2010.
^ Newman 2005
^ ^а ^б Bellamy, Edward (1888). Looking Backward: 2000-1887. Houghton Mifflin.
^ Bromley, Kent (1906). „Preface”. Ур.: Kropotkin, Peter. The Conquest of Bread. London and New York City: G. P. Putnam's Sons.
^ ^а ^б ^в ^г ^д Block, Walter E. (2013). „Was Milton Friedman a Socialist? Yes”. Mest Journal. 1: 11—26. doi:10.12709/mest.01.01.01.02.pdf.
^ Hoppe, Hans-Hermann (2013). A Theory of Socialism and Capitalism (2nd изд.). Auburn, Alabama: Mises Institute. стр. 2. ISBN 9781933550732.
^ Ebenstein 2003
^ Tebble & Meadowcroft 2013
^ ^а ^б ^в Hayek, Friedrich (1994). The Road to Serfdom (50th anniversary изд.). Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-32061-8. Архивирано из оригинала 6. 12. 2014. г. Приступљено 25. 11. 2011.
^ ^а ^б Mises, Ludwig von (1936). Socialism: An Economic and Sociological Analysis. London: Jonathan Cape. OCLC 72357479.
^ Mises, Ludwig von (1962). The Free and Prosperous Commonwealth: An Exposition of the Ideas of Classical Liberalism. Превод: Raico, Ralph. Princeton, New Jersey: Van Nostrand. ISBN 9780442090579. OCLC 473936839.
^ Hayek, Friedrich (1944). The Road to Serfdom. Routledge. ISBN 0226320618. OCLC 30733740.
^ Hayek, Friedrich (1944). „Security and Freedom”. The Road to Serfdom. Routledge. ISBN 0226320618. OCLC 30733740.
^ Friedman, Milton (1962). Capitalism and Freedom. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 9780226264004. OCLC 168498.
^ Bel 2006; Gat 2007; Fuchs 2017; Fuchs 2018
^ Doherty, Brian (1995). „Best of Both Worlds: An Interview with Milton Friedman”. Reason. Reason Foundation. Приступљено 22. 4. 2020.
^ Hayek, Friedrich (1976). Law, Legislation and Liberty. 2. Chicago: University of Chicago Press. стр. 87. ISBN 978-0-226-32083-0. „There is no reason why in a free society government should not assure to all, protection against severe deprivation in the form of an assured minimum income, or a floor below which nobody need to descend. To enter into such an insurance against extreme misfortune may well be in the interest of all; or it may be felt to be a clear moral duty of all to assist, within the organised community, those who cannot help themselves. So long as such a uniform minimum income is provided outside the market to all those who, for any reason, are unable to earn in the market an adequate maintenance, this need not lead to a restriction of freedom, or conflict with the Rule of Law.”
^ Klein, Ezra (2010). „Hayek on Social Insurance”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 14. 5. 2011. г. Приступљено 22. 6. 2019. „There is no reason why, in a society which has reached the general level of wealth ours has, the first kind of security should not be guaranteed to all without endangering general freedom; that is: some minimum of food, shelter and clothing, sufficient to preserve health. Nor is there any reason why the state should not help to organize a comprehensive system of social insurance in providing for those common hazards of life against which few can make adequate provision.”
^ Hayek, Friedrich; Hamowy, Ronald, ed. (2011) [1960]. „Why I am Not a Conservative”. Hayek, F. A. (април 2011). The Constitution of Liberty. University of Chicago Press. ISBN 9780226315393. (definitive ed.). Chicago: University of Chicago Press. .
^ Cottrell, Allin; Cockshott, Paul (1993). Towards a New Socialism (PDF). Spokesman. ISBN 9780851245454. Архивирано из оригинала (PDF) 17. 11. 2014. г. Приступљено 26. 7. 2026. . Spokesman. .
^ Epstein, Richard A. (1999). „Hayekian Socialism”. Maryland Law Review. 58 (271). Приступљено 22. 6. 2019.
^ Hayek, Friedrich; Hamowy, Ronald, ed. (2011) [1960].The Constitution of Liberty (definitive ed.). Chicago: University of Chicago Press. Hayek, F. A. (април 2011). The Constitution of Liberty: The Definitive Edition. University of Chicago Press. стр. 405. ISBN 9780226315393. . „There is no reason why in a society which has reached the general level of wealth which ours has attained [that security against severe physical privation, the certainty of a given minimum of sustenance for all; or more briefly, the security of a minimum income] should not be guaranteed to all without endangering general freedom. There are difficult questions about the precise standard which should thus be assured […] but there can be no doubt that some minimum of food, shelter, and clothing, sufficient to preserve health and the capacity to work, can be assured to everybody. Indeed, for a considerable part of the population of England this sort of security has long been achieved.

Nor is there any reason why the state should not assist […] individuals in providing for those common hazards of life against which, because of their uncertainty, few individuals can make adequate provision. Where, as in the case of sickness and accident, neither the desire to avoid such calamities nor the efforts to overcome their consequences are as a rule weakened by the provision of assistance — where, in short, we deal with genuinely insurable risks — the case for the state's helping to organize a comprehensive system of social insurance is very strong. […] [And] there is no incompatibility in principle between the state's providing greater security in this way and the preservation of individual freedom. Wherever communal action can mitigate disasters against which the individual can neither attempt to guard himself nor make the provision for the consequences, such communal action should undoubtedly be taken.”
^ Wapshott, Nicholas (2011). Keynes Hayek: The Clash That Defined Modern Economics. New York: W. W. Norton & Company. стр. 291. ISBN 9780393083118.
^ Harcourt, Bernard (2012). „How Paul Ryan enslaves Friedrich Hayek's The Road to Serfdom”. The Guardian. London. Приступљено 27. 12. 2014.
^ Rothbard, Murray (1963). America's Great Depression. Princeton, New Jersey: Van Nostrand. OCLC 173706.
^ White, Lawrence H. (1999). „Why Didn't Hayek Favor Laissez Faire in Banking?” (PDF). History of Political Economy. 31 (4): 753—769. doi:10.1215/00182702-31-4-753. Архивирано (PDF) из оригинала 12. 4. 2013. г. Приступљено 11. 4. 2013.
^ Friedman, Milton; Schwartz, A. J. (1986). „Has government any role in money?” (PDF). Journal of Monetary Economics. 17 (1): 37—62. doi:10.1016/0304-3932(86)90005-X.
^ ^а ^б Friedman, Milton (1999). „Mr. Market”. Hoover Institution. Архивирано из оригинала 23. 9. 2018. г. Приступљено 22. 9. 2018.
^ ^а ^б ^в Friedman, Milton (2002). Capitalism and Freedom (40th anniversary изд.). Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-26421-9.
^ Frank, Robert H. (2006). „The Other Milton Friedman: A Conservative With a Social Welfare Program”. The New York Times. New York. Архивирано из оригинала 1. 7. 2017. г. Приступљено 22. 2. 2017.
^ Kinsella, Stephan (2005). „Friedman and Socialism”. Mises Wire. Mises Institute. Приступљено 21. 4. 2020.
^ Mises, Ludwig von (2007) [1949]. Human Action: A Treastise on Economics. Liberty Fund. стр. 259. ISBN 9780865976313. „There is no mixture of the two systems possible or thinkable; there is no such thing as a mixed economy, a system that would be in part capitalistic and in part socialist.”
^ Mises, Ludwig von (2007) [1949]. Human Action: A Treastise on Economics. Liberty Fund. стр. 259. ISBN 9780865976313. „The fact that the state or municipalities own and operate some plants does not alter the characteristic features of a market economy. These publicly owned and operated enterprises are subject to the sovereignty of the market. They must fit themselves, as buyers of raw materials, equipment, and labour, and as sellers of goods and services, into the scheme of the market economy. They are subject to the laws of the market and thereby depend on the consumers who may or may not patronize them. They must strive for profits, or at least, to avoid losses.”
^ Mattick, Paul (1969). „State-Sapitalism and the Mixed Economy”. Marx and Keynes: The Limits of the Mixed Economy. Boston: Horizons Books/Porter Sargent Publisher. ISBN 9780875580692 — преко Marxists Internet Archive. „To be sure, 'orthodox Marxism' maintains that the mixed economy is still the capitalism of old, just as 'orthodox' bourgeois theory insists that the mixed economy is a camouflaged form of socialism. Generally, however, both the state-capitalist and mixed economies are recognized as economic systems adhering to the principle of progress by way of capital accumulation.”
^ ^а ^б ^в ^г Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом „The Soviet Union Has an Administered, Not a Planned, Economy, 1985”.
^ ^а ^б ^в Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом „Ellman 2007”.
^ ^а ^б Campbell, John (2012). The Iron Lady: Margaret Thatcher: From Grocer's Daughter to Iron Lady. Random House. стр. 95. ISBN 9781448130672.
^ ^а ^б Reinhardt, Uwe E. (2009). „What Is 'Socialized Medicine'?: A Taxonomy of Health Care Systems”. Economix. The New York Times Company. The New York Times. Приступљено 15. 7. 2020.
^ ^а ^б Truman, Harry S. (1952). „Rear Platform and Other Informal Remarks in New York”. Harry S. Truman Presidential Library and Museum. Приступљено 15. 7. 2020. „The directive was drafted by Senator Taft at that famous breakfast in New York City a few weeks ago. Senator Taft left that meeting and told the press what the General stands for. Taft explained that the great issue in this campaign is "creeping socialism." Now that is the patented trademark of the special interest lobbies. Socialism is a scare word they have hurled at every advance the people have made in the last 20 years. Socialism is what they called public power. Socialism is what they called social security. Socialism is what they called farm price supports. Socialism is what they called bank deposit insurance. Socialism is what they called the growth of free and independent labor organizations. Socialism is their name for almost anything that helps all the people. When the Republican candidate inscribes the slogan "Down With Socialism" on the banner of his "great crusade," that is really not what he means at all. What he really means is, "Down with Progress—down with Franklin Roosevelt's New Deal," and "down with Harry Truman's Fair Deal." That is what he means.”
^ ^а ^б Jackson, Samuel (2012). „The failure of American political speech”. The Economist. Приступљено 15. 7. 2020. „Socialism is not "the government should provide healthcare" or "the rich should be taxed more" nor any of the other watery social-democratic positions that the American right likes to demonise by calling them "socialist"—and granted, it is chiefly the right that does so, but the fact that rightists are so rarely confronted and ridiculed for it means that they have successfully muddied the political discourse to the point where an awful lot of Americans have only the flimsiest grasp of what socialism is.”
^ ^а ^б Astor, Maggie (2019). „What Is Democratic Socialism? Whose Version Are We Talking About?”. The New York Times. Приступљено 15. 7. 2020.
^ Mises, Ludwig von (1985). „The Argument of Fascism”. Liberalism: In the Classical Tradition. Превод: Raico, Ralph. Irvington, New York: Cobden Press. ISBN 9780930439231. Архивирано из оригинала 7. 9. 2019. г. Приступљено 10. 8. 2019. „It cannot be denied that Fascism and similar movements aiming at the establishment of dictatorships are full of the best intentions and that their intervention has, for the moment, saved European civilization. The merit that Fascism has thereby won for itself will live on eternally in history. But though its policy has brought salvation for the moment, it is not of the kind which could promise continued success. Fascism was an emergency makeshift. To view it as something more would be a fatal error.”
^ Raico, Ralph (1996). „Mises on Fascism, Democracy, and Other Questions” (PDF). Journal of Libertarian Studies. 12 (1): 1—27.
^ Seymour, Richard (2010). The Meaning of Cameron. London: Zero Books. стр. 32. ISBN 978-1846944567 — преко Google Books.
^ Hülsmann, Jörg Guido (2007). Mises: The Last Knight of Liberalism. Mises Institute. ISBN 978-1-933550-18-3.
^ ^а ^б Farrant, Andrew; McPhail, Edward; Berger, Sebastian (2012). „Preventing the "Abuses" of Democracy: Hayek, the "Military Usurper" and Transitional Dictatorship in Chile?”. American Journal of Economics and Sociology. 71 (3): 513—538. JSTOR 2324518. doi:10.1111/j.1536-7150.2012.00824.x.
^ Caldwell, Bruce; Montes, Leonidas (2014). „Friedrich Hayek and his visits to Chile”. The Review of Austrian Economics. 28 (3): 261—309. S2CID 254986148. doi:10.1007/s11138-014-0290-8 — преко London School of Economics.
^ Avnôn, Dan (1999). Liberalism and its Practice. Routledge. стр. 56. ISBN 0415193540.
^ Grandin, Greg (2006). Empire's Workshop: Latin America, the United States, and the Rise of the New Imperialism. New York: Metropolitan. стр. 172–173. ISBN 0805077383.
^ Winn, Peter (2004). Victims of the Chilean Miracle: Workers and Neoliberalism in the Pinochet Era, 1973–2002. Duke University Press. стр. 16. „The Allende government that Pinochet overthrew in 1973 had been elected in 1970 on a platform of pioneering a democratic road to a democratic socialism.”
^ Patsouras, Louis (2005). Marx in Context. iUniverse. стр. 265. „In Chile, where a large democratic socialist movement was in place for decades, a democratic socialist, Salvadore Allende, led a popular front electoral coalition, including Communists, to victory in 1970.”
^ Medina, Eden (2014). Cybernetic Revolutionaries: Technology and Politics in Allende's Chile. MIT Press. стр. 39. „[...] in Allende's democratic socialism.”
^ Mabry, Don (1975). „Chile: Allende's Rise and Fall”. Архивирано 2006-10-30 на сајту Wayback Machine. Приступљено 12. 7. 2019.
^ „Profile of Salvador Allende”. BBC News. 2003. Приступљено 12. 7. 2019.
^ Harvey, David (2005). A Brief History of Neoliberalism. Oxford University Press. стр. 7. ISBN 978-0199283279.
^ Letter from Arnold Harberger to Stig Ramel as reprinted in The Wall Street Journal on 12 October 1976.
^ ^а ^б Friedman, Milton (1984). Iceland Television Debate (Flash video) (Television production). Reykjavík: Icelandic State Television. Корисна информација се налази на: 009:48:00. Архивирано из оригинала 23. 4. 2016. г. Приступљено 27. 6. 2010.
^ Friedman, Milton; Friedman, Rose D. (1998). Two Lucky People: Memoirs. стр. 598–599
^ „Commanding Heights: Milton Friedman”. PBS. 10. 1. 2000. Приступљено 22. 6. 2020.
^ Mask II, William Ray (5. 2013.). The Great Chilean Recovery: Assigning Responsibility For The Chilean Miracle(s). Fresno: California State University. hdl:10211.3/105425.
^ „Chile's Chicago Boys and Latin America's Other Market Reformers”. Hoover Institution. 26. 4. 2011. Приступљено 22. 6. 2020. See also „Chile and the "Chicago Boys”. Hoover Institution. Stanford University. Архивирано 2012-08-10 на сајту Wayback Machine. Приступљено 22. 6. 2019.
^ O'Shaughnessy, Hugh (11. 12. 2006.). „General Augusto Pinochet”. The Independent. Приступљено 22. 6. 2019.
^ Friedman, Milton (1976). „Are These Monetary Swings Necessary?” (PDF). Newsweek. стр. 80. Приступљено 22. 6. 2020. ^{[мртва веза]}
^ Friedman, Milton (1980). Free to Choose. 5. „Created Equal”. See also his 1980 debate on YouTube.
^ Friedman, Milton (1. 11. 1991.). „Economic Freedom, Human Freedom, Political Freedom”. The Smith Center. Архивирано 2013-09-22 на сајту Wayback Machine. Приступљено 22. 6. 2020.
^ „Interview with Jeffery Sachs on the "Miracle of Chile”. PBS. Архивирано из оригинала 22. 2. 2008. г. Приступљено 20. 2. 2008.
^ „Commanding Heights: Milton Friedman”. PBS. Архивирано из оригинала 28. 12. 2008. г. Приступљено 29. 12. 2008.
^ „Milton Friedman interview”. PBS. Архивирано из оригинала 9. 1. 2011. г. Приступљено 20. 2. 2008.
^ Santiso, Javier (2007). Latin America's Political Economy of the Possible: Beyond Good Revolutionaries and Free-Marketeers. MIT Press. стр. 101. ISBN 9780262693592.
^ „How Chile cooled its ideological fever”. Financial Times. 2006. Приступљено 3. 1. 2018.
^ Caplan, Bryan (2004). „Is socialism really "impossible"?”. Critical Review. 16 (10): 33—52. S2CID 143580702. doi:10.1080/08913810408443598.
^ Gordon, David (2004). „Must Economies Be Rational?”. Mises Review. Mises Institute. 10 (3). Приступљено 17. 6. 2020.
^ Boettke, Peter J.; Leeson, Peter T. (2004). „Socialism: Still Impossible After All These Years”. Mises Institute. Приступљено 17. 6. 2020.
^ Caplan, Bryan (2003). „Why I Am Not an Austrian Economist”. George Mason University. Приступљено 21. 4. 2020. „Austrians have overused the economic calculation argument. In the absence of detailed empirical evidence showing that this particular problem is the most important one, it is just another argument out of hundreds on the list of arguments against socialism. How do we know that the problem of work effort, or innovation, or the underground economy, or any number of other problems were not more important than the calculation problem?”
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ Ghodsee, Kristen (2014). „A Tale of "Two Totalitarianisms": The Crisis of Capitalism and the Historical Memory of Communism” (PDF). History of the Present. 4 (2): 115—142. JSTOR 10.5406/historypresent.4.2.0115. doi:10.5406/historypresent.4.2.0115.
^ Ghodsee, Kristen (2017). Red Hangover: Legacies of Twentieth-Century Communism. Duke University Press. стр. xix—xx, 134, 197—199. ISBN 9780822369493.
^ Hoffmann, David (2011). Cultivating the Masses: Modern State Practices and Soviet Socialism, 1914–1939. Ithaca, New York: Cornell University Press. стр. 6—10. ISBN 9780801446290.
^ ^а ^б Milne 2002.
^ ^а ^б Milne 2006.
^ McFarland, Sam; Ageyev, Vladimir; Abalakina-Paap, Marina (1992). „Authoritarianism in the former Soviet Union”. Journal of Personality and Social Psychology. 63 (6): 1004—1010. CiteSeerX 10.1.1.397.4546 . doi:10.1037/0022-3514.63.6.1004.
^ Parenti 1997, стр. 118.
^ ^а ^б Tucker, Robert C. (1992). Stalin in Power: The Revolution from Above, 1928–1941. W. W. Norton & Company. стр. 96. ISBN 9780393308693.
^ „Benito Mussolini”. Encyclopædia Britannica.
^ Gartman, David. From Autos to Architecture: Fordism and Architectural Aesthetics in The Twentieth Century. Princeton Architectural Press. стр. 148.
^ Blinkhorn, Martin (2006). Mussolini and Fascist Italy. Routledge. ISBN 978-0415262071.
^ Van Oudenaren, John (1991). „7: Economics”. Détente in Europe: The Soviet Union and the West Since 1953. Durham, North Carolina: Duke University Press. стр. 255. ISBN 9780822311416. Приступљено 28. 3. 2019. „After veering toward autarky under war communism, in the 1920s the Soviet authorities began restoring business relations with traditional partners.”
^ Paxton, Robert O. (2005). The Anatomy of Fascism (1st изд.). New York: Vintage Books. ISBN 978-1400033911. OCLC 58452991. — Read online, registration required
^ Griffin, Roger (1993). The Nature of Fascism. Routledge. стр. 222–223. ISBN 9780415096614.
^ ^а ^б Keefe, Jopshua R. (2009). „Stalin and the Drive to Industrialize the Soviet Union”. Inquires Journal. 1 (1): 1. Приступљено 21. 4. 2020.
^ „World Economic Outlook, Database—WEO Groups and Aggregates Information, October 2018”. International Monetary Fund. 2018. Приступљено 21. 4. 2020.
^ ^а ^б Draper, Hal (1966). The Two Souls of Socialism. „Six Strains of Socialism-From-Above”. New Politics. 5 (1): 57–84. Приступљено 23. 4. 2020.
^ Connell, Dan. Rethinking Revolution: New Strategies for Democracy & Social Justice. The Experiences of Eritrea, South Africa, Palestine & Nicaragua. Red Sea Pr; 1st Rea Sea Press, Inc.. стр. 31—32.
^ „Mozambique: One-party rule, socialism and civil war (1975-1986)”. Electoral Institute for Sustainable Democracy in Africa. 2008. Архивирано из оригинала 27. 3. 2015. г. Приступљено 27. 3. 2015.
^ „Political System”. Government of the Socialist Republic of Vietnam. Приступљено 23. 4. 2020.
^ McGuire, Patrick L. (1985). Red Stars: Political Aspects of Soviet Science Fiction (Studies in Speculative Fiction) (1st revised изд.). UMI Research Press. ISBN 9780835715799.
^ „About Us”. Radio Rebelde. Приступљено 21. 6. 2019.
^ ^а ^б ^в ^г ^д Wilczynski, Jozef (1977). The Economics of Socialism: Principles Governing the Operation of the Centrally Planned Economies in the USSR and Eastern Europe Under the New System. London: Allen and Unwin. стр. 22—23, 33—34, 34—41. ISBN 9780043350348.
^ Arnold, N. Scott (1994). The Philosophy and Economics of Market Socialism. New York: Oxford University Press. стр. 43–45. ISBN 9780195358513.
^ Hunt, R. N. Carew (1930). Theory and Practice of Communism: An Introduction. New York: Macmillan. стр. 73. ISBN 9780140205787.
^ Costello, Mick (1977). Workers' Participation in the Soviet Union.
^ ^а ^б ^в Chomsky, Noam (1986). „The Soviet Union Versus Socialism”. Our Generation (Spring/Summer). Приступљено 29. 1. 2020.
^ ^а ^б ^в Howard, M.C.; King, J.E. (2001). „'State Capitalism' in the Soviet Union”. History of Economics Review. 34: 110—126. doi:10.1080/10370196.2001.11733360. .
^ ^а ^б ^в Wolff 2015.
^ Engels, Friedrich (1962) [1877]. Anti-Duhring. Foreign Languages Publishing House. pp. 329–330. „Just as at first the capitalist mode of production displaced the workers, so now it displaces the capitalists, relegating them to the superfluous population even if not in the first instance to the industrial reserve army. But neither the conversion into joint stock companies nor into state property deprives the productive forces of their character as capital. […] The modern state, whatever its form, is then the state of the capitalists, the ideal collective body of all the capitalists. The more productive forces it takes over as its property, the more it becomes the real collective body of the capitalists, the more citizens it exploits. The workers remain wage-earners, proletarians. The capitalist relationship isn't abolished; it is rather pushed to the extreme.”
^ ^а ^б Engels, Friedrich (1970) [1880]. Socialism: Utopian and Scientific. „Historical Materialism”. стр. 95—151. . Marx/Engels Selected Works. 3. Moscow: Progress Publishers.
^ Lenin, Vladimir (1948) [1915]. Imperialism, the Highest Stage of Capitalism. London: Lawrence and Wishart.
^ Bukharin, Nikolai (1929) [1917]. „Imperialism and World Economy”. International Publishers. стр. 157. .
^ ^а ^б ^в Communist Workers Organisation (2000). „Trotsky, Trotskyism, Trotskyists: From Revolution to Social Democracy”. „Trotsky and the Origins of Trotskyism”. „The Nature of the USSR”. Internationalist Communist Tendency. Приступљено 22. 6. 2020.
^ Lenin, Vladimir (1964) [1917]. „The State and Revolution]. [https://www.marxists.org/archive/lenin/works/1917/staterev/ch04.htm "Supplementary Explanations by Engels"]. Lenin Collected Works. 25. Moscow: Progress Publishers]”. стр. 381—492. Спољашња веза у |title= (помоћ).
^ Wilhelm, John Howard (1985). „The Soviet Union Has an Administered, Not a Planned, Economy”. Soviet Studies. 37 (1): 118—130. doi:10.1080/09668138508411571.
^ Zimbalist, Andrew; Sherman, Howard J. (1988). Comparing Economic Systems: A Political-Economic Approach. Harcourt College Publishing. стр. 4. ISBN 978-0-15-512403-5. „Almost all industry in the Soviet Union is government owned and all production is directed, in theory, by a central plan (though in practice much is left for local discretion and much happens that is unplanned or not under government control).”
^ Ellman, Michael (2007). „The Rise and Fall of Socialist Planning”. Ур.: Estrin, Saul; Kołodko, Grzegorz W.; Uvalić, Milica. Transition and Beyond: Essays in Honour of Mario Nuti. New York City: Palgrave Macmillan. стр. 22. ISBN 9780230546974. „In the USSR in the late 1980s the system was normally referred to as the 'administrative-command' economy. What was fundamental to this system was not the plan but the role of administrative hierarchies at all levels of decision making; the absence of control over decision making by the population [...].”
^ Rosser & Rosser 2003, стр. 7
^ Mandel, Ernest (1986). „In defense of socialist planning”. New Left Review. I: 928 (159): 5—37. doi:10.64590/cz2. „Planning is not equivalent to 'perfect' allocation of resources, nor 'scientific' allocation, nor even 'more humane' allocation. It simply means 'direct' allocation, ex ante. As such, it is the opposite of market allocation, which is ex post.” See also the PDF version.
^ Schweickart, David; Lawler, James; Ticktin, Hiller; Ollman, Bertell (1998). „Definitions of Market and Socialism”. Market Socialism: The Debate Among Socialists. New York: Routledge. стр. 58–59. ISBN 978-0-415-91967-8. „For an Anti-Stalinist Marxist, socialism is defined by the degree to which the society is planned. Planning here is understood as the conscious regulation of society by the associated producers themselves. Put it differently, the control over the surplus product rests with the majority of the population through a resolutely democratic process. [...] The sale of labour power is abolished and labour necessarily becomes creative. Everyone participates in running their institutions and society as a whole. No one controls anyone else.”
^ ^а ^б ^в Sirc, Lujbo (1969). Economic Devolution in Eastern Europe. New York: Praeger. ISBN 9780582500150.
^ Sejna, Jan (1986). Decision-Making in Communist Countries: An Inside View. Washington: Pergamon-Brassey's. ISBN 9780080336510. .
^ Gregory & Stuart 2003, стр. 152
^ Mandel, Ernest (1986). „In defense of socialist planning”. New Left Review. I: 928 (159): 5—37. doi:10.64590/cz2. Приступљено 2. 4. 2020 — преко Marxists Internet Archive.
^ Cottrell, Allin; Cockshott, Paul (1993). „Socialist Planning after the Collapse of the Soviet Union” (PDF). Revue européenne des sciences sociales. Librairie Droz. 7 (31): 167—185. JSTOR 40370022. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 4. 2019. г. Приступљено 22. 4. 2020.
^ ^а ^б ^в Ader, Emile Bertrand (1970). Communism, Classic and Contemporary. Woodbury: Barron's Educational Series. ISBN 9780812004038.
^ Stanislaw & Yergin 2002
^ Bardhan, Pranab K.; Roemer, E. John (1993). Market Socialism: The Current Debate. New York: Oxford University Press. стр. 191. ISBN 9780195080490. .
^ ^а ^б Wellisz, Stanislaw (1964). The Economies of the Soviet Bloc: A Study of Decision Making and Resource Allocation. New York: McGraw. pp. 12–27; 26–27. ISBN 9780070692282.
^ ^а ^б ^в Lavigne, Marie (1974). The Socialist Economies of the Soviet Union and Europe. White Plains: International Arts and Sciences Press. pp. 32–36; 80–98. ISBN 9780873320634.
^ ^а ^б ^в ^г Maddison, Angus (2001). The World Economy Volume 1: A Millennial Perspective (PDF). Development Centre Studies. OECD Development Centre. стр. 183. ISBN 9789264022621. doi:10.1787/9789264022621-en.
^ ^а ^б Cereseto, Shirley (1986). „Economic Development, Political-Economic System, and the Physical Quality of Life”. American Journal of Public Health. 76 (6): 661—666. PMC 1646771 . PMID 3706593. doi:10.2105/ajph.76.6.661.
^ ^а ^б „The Fall of the Soviet Union”. Levada-Center. 9. 1. 2017. Приступљено 26. 6. 2019.
^ Taylor, Adam (2016). „Why do so many people miss the Soviet Union?”. The Washington Post. Приступљено 26. 6. 2019.
^ „Why Russia Backs The Eurasian Union”. Business Insider. The Economist. 2014. Приступљено 26. 6. 2019.
^ Balmforth 2018; Nikitin 2014; Taylor 2014
^ „Nostal'giya po SSSR” Ностальгия по СССР [Nostalgia for the USSR] (на језику: руски). Levada-Center. 2018. Приступљено 26. 6. 2019.
^ ^а ^б Maza, Christina (2018). „Russia vs. Ukraine: More Russians Want the Soviet Union and Communism Back Amid Continued Tensions”. Newsweek. Приступљено 26. 6. 2019.
^ Shiryayev & Sokolov 1976
^ ^а ^б ^в ^г ^д Hardt 1995
^ ^а ^б ^в ^г Turnock, David (1997). The East European Economy in Context: Communism and Transition. Routledge. ISBN 978-0-415-08626-4.
^ Teichova & Matis 2003
^ „Sowjetunion, 17. März 1991: Weiterbestand der UdSSR als Föderation gleichberechtigter und souveräner Staaten” [Soviet Union, March 17, 1991: Continuation of the USSR as a federation of equal and sovereign states]. Direct Democracy (на језику: немачки). 1991. Приступљено 26. 6. 2019.
^ ^а ^б Ther, Philipp (2016). Europe Since 1989: A History. Princeton University Press. ISBN 9780691167374. Архивирано из оригинала 2. 4. 2019. г. Приступљено 13. 3. 2019.
^ Klein, Naomi (2008). The Shock Doctrine: The Rise of Disaster Capitalism. Picador. стр. 276. ISBN 978-0312427993.
^ Whyman, Philip; Baimbridge, Mark; Mullen, Andrew (2012). The Political Economy of the European Social Model. Routledge Studies in the European Economy. Routledge. стр. 108. ISBN 978-0415476294. „In short, Gorbachev aimed to lead the Soviet Union towards the Scandinavian social democratic model.”
^ Kaprans, Martins (2010). „Then and now: Comparing the Soviet and Post-Soviet experience in Latvian autobiographies”. Atslegvardi/Keywords. Online Journal for New Research in Humanities and Social Sciences in the Baltic States. 2. doi:10.2139/ssrn.1565829.
^ Espova, Neli; Ray, Jule (2013). „Former Soviet Countries See More Harm From Breakup”. Gallup. Приступљено 26. 6. 2019.
^ Ekman & Linde 2005, стр. 354–374; Todorova & Gille 2010; Bartmanski 2011, стр. 213–231; Prusik & Lewicka 2016; Ghodsee & Mead 2018, стр. 108; Ghodsee 2011
^ Boyer, Dominic (2006). Ostalgie and the Politics of the Future in Eastern Germany. Duke University Press.
^ Sachno 2003; Murawska 2005; Esche, Mossiah & Topalska 2009; Golinowska 2016
^ Anghel, Stefan Costin (2014). „Would Romanians Vote for Ceaușescu If He Were Alive Today?”. Vice News. Приступљено 28. 1. 2019.
^ Lindstrom, Nicole (2005). „Yugonostalgia: Restorative and reflective nostalgia in former Yugoslavia”. East Central Europe. l'Europe du Centre-est. 32 (1–2): 227—237. doi:10.1163/1876330805X00108.
^ Luthar & Puznik 2010
^ McAaley, Alastair. Russia and the Baltics: Poverty and Poverty Research in a Changing World. Архивирано из оригинала 16. 2. 2018. г. Приступљено 18. 7. 2016.
^ „An epidemic of street kids overwhelms Russian cities”. The Globe and Mail. 2002. Архивирано из оригинала 28. 8. 2016. г. Приступљено 17. 7. 2016.
^ Targ, Harry (2006). Challenging Late Capitalism, Neoliberal Globalization, & Militarism. Lulu.com. ISBN 9781411677265.
^ Gerber, Theodore P.; Hout, Michael (1998). „More Shock than Therapy: Market Transition, Employment, and Income in Russia, 1991–1995”. AJS. 104 (1): 1—50.
^ Volkov, Vladimir (2007). „The bitter legacy of Boris Yeltsin (1931-2007)”. World Socialist Web Site. Архивирано из оригинала 30. 5. 2020. г. Приступљено 23. 4. 2020.
^ „Cops for hire”. The Economist. 2010. Архивирано из оригинала 25. 6. 2018. г. Приступљено 4. 12. 2015.
^ „Corruption Perceptions Index 2014”. Transparency International. 2014. Архивирано из оригинала 2. 12. 2015. г. Приступљено 18. 7. 2016.
^ Hardt, John (2003). Russia's Uncertain Economic Future: With a Comprehensive Subject Index. M. E. Sharpe. стр. 481. ISBN 9780765612083.
^ Alexander & Buchil 2007
^ Smorodinskaya. Encyclopaedia of Contemporary Russian. Routledge.
^ Galazkaa, Artur (2000). „Implications of the Diphtheria Epidemic in the Former Soviet Union for Immunization Programs”. Journal of Infectious Diseases. 181: 244—248. PMID 10657222. doi:10.1086/315570 .
^ Shubnikov, Eugene. „Non-communicable Diseases and Former Soviet Union countries”. Архивирано из оригинала 11. 10. 2016. г. Приступљено 18. 7. 2016.
^ Wharton, Melinda; Vitek, Charles (1998). „Diphtheria in the Former Soviet Union: Reemergence of a Pandemic Disease”. Emerging Infectious Diseases. 4 (4): 539—550. PMC 2640235 . PMID 9866730. doi:10.3201/eid0404.980404. Приступљено 18. 7. 2016.
^ ^а ^б Parenti 1997, стр. 107, 115.
^ Hoepller, C. (2011). „Russian Demographics: The Role of the Collapse of the Soviet Union”. Undergraduate Research Journal for the Human Sciences. 10 (1).
^ Poland, Marshall. „Russian Economy in the Aftermath of the Collapse of the Soviet Union”. Архивирано из оригинала 8. 7. 2016. г. Приступљено 18. 7. 2016.
^ „End of Communism Cheered but Now with More Reservations”. Pew Research Center's Global Attitudes Project. 2009. Архивирано из оригинала 19. 5. 2018. г. Приступљено 14. 5. 2018.
^ „Confidence in Democracy and Capitalism Wanes in Former Soviet Union”. Pew Research Center's Global Attitudes Project. 2011. Архивирано из оригинала 20. 5. 2018. г. Приступљено 14. 5. 2018.
^ Ghodsee, Kristen R.; Sehon, Scott (2018). „Anti-anti-communism”. Aeon. Архивирано из оригинала 25. 9. 2018. г. Приступљено 26. 9. 2018.
^ Marangos, John (2004). Alternative Economic Models of Transition. Aldershot; Burlington: Ashgate Publishing. ISBN 9780754636571.
^ „Modern History Sourcebook: The Common Program of The Chinese People's Political Consultative Conference, 1949”. Fordham University. Приступљено 19. 1. 2019.
^ Nove, Alec; Nuti, D. M. (1972). Socialist Economics. Harmondsworth: Penguin. стр. 491–510. ISBN 9780140806229.
^ Hoffmann, Charles (септембар 1971). „The Maoist Economic Model”. Journal of Economic Issues. Taylor & Francis. 5 (3): 12—27. JSTOR 4224090. doi:10.1080/00213624.1971.11502983.
^ ^а ^б O'Brien 2002, стр. 254; Gao 2008; Ebrey 2010, стр. 327; Galtung & Stenslie 2014
^ ^а ^б ^в „Mao Tse Tung: China's Peasant Emperor” (2005). Biography. A&E Network. ASIN B000AABKXG.
^ Ollman, Berell; Schweickart, David; Lawler, James; Ticktin, Hillel (1998). Market Socialism: The Debate Among Socialists. New York: Routledge. стр. 60–62. ISBN 9780415919678.
^ Gregory, Paul Roderick (2003). The Political Economy of Stalinism: Evidence from the Soviet Secret Archives. Cambridge University Press. ISBN 9780511615856.
^ „The Political Economy of Stalinism”. Hoover Institution. 2004. Приступљено 22. 6. 2020.
^ Ellman, Michael (2014). Socialist Planning. Cambridge University Press. стр. 372. ISBN 978-1107427327.
^ Wilkinson, Richard G. (1996). Unhealthy Societies: The Afflictions of Inequality. Routledge. стр. 122. ISBN 0415092353.
^ Peterson, D. J. (1993). Troubled Lands: The Legacy of Soviet Environmental Destruction (A Rand Research Study). Westview Press. ISBN 9780813316741.
^ Novokmet, Filip; Piketty, Thomas; Zucman, Gabriel (2017). „From Soviets to oligarchs: Inequality and property in Russia, 1905-2016”. Vox. Centre for Economic Policy Research. Приступљено 22. 6. 2020.
^ Werge, Fiona (2000). „Child poverty soars in eastern Europe”. BBC News. Приступљено 5. 6. 2020.
^ „Transition - The first ten years : analysis and lessons for Eastern Europe and the former Soviet Union (English)”. Transition Newsletter. World Bank. 2002. Приступљено 5. 6. 2020.
^ ^а ^б Kaplan, Robert D. (2000). „Who Lost Russia?”. The New York Times. Приступљено 5. 6. 2020.
^ Scheidel, Walter (2017). The Great Leveler: Violence and the History of Inequality from the Stone Age to the Twenty-First Century. Princeton University Press. стр. 222. ISBN 978-0691165028 — преко Google Books.
^ Ghodsee, Kristen (2017). Red Hangover: Legacies of Twentieth-Century Communism. Duke University Press. стр. 63—64. ISBN 978-0822369493.
^ Milanović, Branko (2015). „After the Wall Fell: The Poor Balance Sheet of the Transition to Capitalism”. Challenge. 58 (2): 135—138. S2CID 153398717. doi:10.1080/05775132.2015.1012402.
^ Rosefielde, Steven (2001). „Premature Deaths: Russia's Radical Economic Transition in Soviet Perspective”. Europe-Asia Studies. 53 (8): 1159—1176. S2CID 145733112. doi:10.1080/09668130120093174.
^ Karlsson, Klas-Göran; Schoenhals, Michael (2008). „Crimes Against Humanity under Communist Regimes” (PDF). Forum for Living History. ISBN 9789197748728.
^ Dallin, Alexander (2000). „Reviewed Work(s): The Black Book of Communism: Crimes, Terror, Repression by Stéphane Courtois, Nicolas Werth, Jean-Louis Panné, Andrzej Paczkowski, Karel Bartošek, Jean-Louis Margolin, Jonathan Murphy and Mark Kramer”. Slavic Review. 59 (4): 882‒883. JSTOR 2697429. doi:10.2307/2697429.
^ Valentino, Benjamin (2005). Final Solutions: Mass Killing and Genocide in the Twentieth Century. Cornell University Press. стр. 75, 91, 275. ISBN 9780801472732.
^ Harff, Barbara (1996). „Death by Government by R. J. Rummel”. Journal of Interdisciplinary History. 27 (1): 117—119. JSTOR 206491. doi:10.2307/206491.
^ Kuromiya, Hiroaki (2001). „Review Article: Communism and Terror. Reviewed Work(s): The Black Book of Communism: Crimes, Terror, and Repression by Stephane Courtois; Reflections on a Ravaged Century by Robert Conquest”. Journal of Contemporary History. 36 (1): 191—201. JSTOR 261138. S2CID 49573923. doi:10.1177/002200940103600110.
^ Paczkowski, Andrzej (2001). „The Storm Over the Black Book”. The Wilson Quarterly. 25 (2): 28—34. JSTOR 40260182.
^ Weiner, Amir (2002). „Review. Reviewed Work: The Black Book of Communism: Crimes, Terror, Repression by Stéphane Courtois, Nicolas Werth, Jean-Louis Panné, Andrzej Paczkowski, Karel Bartošek, Jean-Louis Margolin, Jonathan Murphy, Mark Kramer”. Journal of Interdisciplinary History. 32 (3): 450—452. JSTOR 3656222. S2CID 142217169. doi:10.1162/002219502753364263.
^ Dulić, Tomislav (2004). „Tito's Slaughterhouse: A Critical Analysis of Rummel's Work on Democide”. Journal of Peace Research. 41 (1): 85—102. JSTOR 4149657. S2CID 145120734. doi:10.1177/0022343304040051.
^ Harff, Barbara (2017). „The Comparative Analysis of Mass Atrocities and Genocide” (PDF). Ур.: Gleditsch, N. P.. R.J. Rummel: An Assessment of His Many Contributions. SpringerBriefs on Pioneers in Science and Practice. 37. стр. 111—129. ISBN 9783319544632. doi:10.1007/978-3-319-54463-2_12.
^ Taylor, Matt (2017). „One Recipe for a More Equal World: Mass Death”. Vice News. Приступљено 9. 4. 2017.
^ Marglin, Stephen A.; Schor, Juliet B. (1991). The Golden Age of Capitalism: Reinterpreting the Postwar Experience. Clarendon Press. ISBN 9780198287414. doi:10.1093/acprof:oso/9780198287414.001.0001.
^ Marglin, Stephen A.; Schor, Juliet B. (21. 8. 2017.). „Post-war reconstruction and development in the Golden Age of Capitalism”. Reflecting on Seventy Years of Development Policy Analysis.
^ Nationen, Vereinte (2017). World Economic and Social Survey 2017. World Economic and Social Survey (WESS). United Nations iLibrary. ISBN 978-92-1-060598-4. doi:10.18356/8310f38c-en. Непознати параметар |DUPLICATE_isbn= игнорисан (помоћ). .
^ Parenti 1997, стр. 58.
^ Parenti 1997, стр. xiii, 6–11, 59–67, 74–86.
^ Dean 2012, стр. 6–7.
^ ^а ^б Ehms 2014.
^ Chomsky, Noam (2000). Rogue States: The Rule of Force in World Affairs. Pluto Press. стр. 178. ISBN 9780745317083.
^ Chomsky, Noam. „Counting the Bodies”. Spectre (9). Архивирано из оригинала 21. 9. 2016. г. Приступљено 18. 9. 2016.
^ Aarons, Mark (2007). „Justice Betrayed: Post-1945 Responses to Genocide”. Ур.: Blumenthal, David A.; McCormack, Timothy L. H.. The Legacy of Nuremberg: Civilising Influence or Institutionalised Vengeance? (International Humanitarian Law). Martinus Nijhoff Publishers. стр. 71, 80—81. ISBN 978-9004156913. Архивирано из оригинала 5. 1. 2016. г. Приступљено 23. 4. 2020 — преко Google Books.
^ Robinson, Nathan J. (2017). „How to be a Socialist without being an Apologist for the Atrocities of Communist Regimes”. Current Affairs. Приступљено 22. 4. 2020.
^ Ghodsee, Kristen (2015). The Left Side of History: World War II and the Unfulfilled Promise of Communism in Eastern Europe. Duke University Press. стр. xvi—xvii. ISBN 9780822358350.
^ Szymanski, Albert (1984). Human Rights in the Soviet Union. Zed Books. стр. 291. ISBN 9780862320195.
^ Ball, Olivia; Gready, Paul (2007). The No-Nonsense Guide to Human Rights. New Internationalist. стр. 35. ISBN 978-1904456452.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж ^з Nugent 1992.
^ ^а ^б ^в Schulman 2006.
^ Grawert, Elke (2009). Departures From Post-Colonial Authoritarianism: Analysis of System Change With A Focus On Tanzania. Frankfurt am Main. ISBN 9783631574676.
^ ^а ^б ^в Germani, Gino (1978). Authoritarianism, Fascism, and National Populism. New Brunswick: Transaction Books. ISBN 978-0-87855-642-7.
^ Sargent, Lyman Tower (2008). Contemporary Political Ideologies: A Comparative Analysis (14th изд.). Wadsworth Publishing. стр. 117. ISBN 9780495569398. „Because many communists now call themselves democratic socialists, it is sometimes difficult to know what a political label really means. As a result, social democratic has become a common new label for democratic socialist political parties.”
^ Lamb, Peter (2015). Historical Dictionary of Socialism (3rd изд.). Rowman & Littlefield. стр. 415. ISBN 9781442258266. „In the 1990s, following the collapse of the communist regimes in Eastern Europe and the breakup of the Soviet Union, social democracy was adopted by some of the old communist parties. Hence, parties such as the Czech Social Democratic Party, the Bulgarian Social Democrats, the Estonian Social Democratic Party, and the Romanian Social Democratic Party, among others, achieved varying degrees of electoral success. Similar processes took place in Africa as the old communist parties were transformed into social democratic ones, even though they retained their traditional titles [...].”
^ Kurlantzick, Joshua (2013). Democracy in Retreat: The Revolt of the Middle Class and the Worldwide Decline of Representative Government (Council on Foreign Relations Books изд.). Yale University Press. ISBN 9780300175387.
^ ^а ^б ^в ^г ^д Kurlantzick, Joshua (2013). „Why the 'China Model' Isn't Going Away”. The Atlantic. Приступљено 29. 7. 2020.
^ Fuchs 2017.
^ Fuchs 2018.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж ^з Brzezinski 1989.
^ ^а ^б Lenin, Vladimir (1964). „The Economic Basis of the Withering Away of the State: The Higher Phase of Communist Society”. The State and Revolution. Lenin Collected Works. 25. Moscow: Progress Publishers. стр. 381—492. Приступљено 23. 4. 2020 — преко Marxists Internet Archive.
^ ^а ^б Lenin, Vladimir (1965) [1918]. Lenin Collected Works. 27. Moscow: Progress Publishers. p. 293. Quoted by Aufheben. Архивирано 2004-03-18 на сајту Wayback Machine. Приступљено 23. 4. 2020.
^ ^а ^б Lenin, Vladimir (1965) [1921]. „The Tax in Kind”. Lenin Collected Works (1st English ed.). 32. Moscow: Progress Publishers. pp. 329–365. Приступљено 23. 4. 2020.
^ ^а ^б Pena, David S. (21. 9. 2007.). „Tasks of Working-Class Governments under the Socialist-oriented Market Economy”. Political Affairs. Архивирано 2008-09-05 на сајту Wayback Machine. Приступљено 5. 9. 2008.
^ Serge, Victor (1937). From Lenin to Stalin. New York: Pioneer Publishers. стр. 55. OCLC 256449.
^ ^а ^б Bovin, A. E.. „Kazarmennyy kommunizm” Казарменный коммунизм [Barracks communism]. Great Soviet Encyclopedia (на језику: руски). Приступљено 23. 4. 2020.
^ Duncan, Graeme Campbell (1977). Marx and Mill: Two Views of Social Conflict and Social Harmony. CUP Archive. стр. 194. ISBN 9780521291309.
^ ^а ^б Marx, Karl; Engels, Friedrich; Trotsky, Leon; Wright, John G.; Lenin, Vladimir (2001). Marxism versus Anarchism. Resistance Books. стр. 88. ISBN 9781876646035.
^ Kimball 1973, стр. 491–514; McClellan 1973, стр. 546–553; Wallace 1992; Mayer 1993, стр. 249–263; Read 2005; Rakitin 2019
^ ^а ^б Busgalin, Alexander; Mayer, Günter (2008). „Kasernenkommunismus” [Barracks Communism]. Historisch-kritisches Wörterbuch des Marxismus (на језику: немачки). 7. Spalten. стр. 407—411. (PDF text)
^ Reinalda, Bob (2009). Routledge History of International Organizations: From 1815 to the Present Day. Routledge. стр. 765. ISBN 9781134024056.
^ Laidler, Harry W. (2013). History of Socialism: An Historical Comparative Study of Socialism, Communism, Utopia. Routledge. стр. 412. ISBN 9781136231438.
^ Smith, S. A. (2014). The Oxford Handbook of the History of Communism. Oxford University Press. стр. 126. ISBN 9780191667527. „The 1936 Constitution described the Soviet Union for the first time as a 'socialist society', rhetorically fulfilling the aim of building socialism in one country, as Stalin had promised.”
^ Fu, Hualing; Gillespie, John; Nicholason, Penelope; Partlett, William Edmund, ур. (2018). Socialist Law in Socialist East Asia. Cambridge University Press. стр. 58. ISBN 9781108424813.
^ Ramana, R. (1983). „Reviewed Work: China's Socialist Economy by Xue Muqiao”. Social Scientist. 11 (6): 68—74. JSTOR 3516910. doi:10.2307/3516910.
^ McCarthy, Greg (1985). Brugger, Bill, ур. Chinese Marxism in Flux, 1978–1984: Essays on Epistemology, Ideology, and Political Economy. M. E. Sharpe. стр. 142–143. ISBN 0873323238.
^ Evans, Alfred B. (1993). Soviet Marxism–Leninism: The Decline of an Ideology. ABC-CLIO. стр. 48. ISBN 9780275947637.
^ Pollock, Ethan (2006). Stalin and the Soviet Science Wars. Princeton University Press. стр. 210. ISBN 9780691124674.
^ Mommen, André (2011). Stalin's Economist: The Economic Contributions of Jenö Varga. Routledge. стр. 203—213. ISBN 9781136793455.
^ Lenin, Vladimir (1965) [1921]. „The Tax in Kind”. Lenin Collected Works (1st English ed.). 32. Moscow: Progress Publishers. pp. 329–365. Приступљено 23. 4. 2020. „No one, I think, in studying the question of the economic system of Russia, has denied its transitional character. Nor, I think, has any Communist denied that the term Soviet Socialist Republic implies the determination of the Soviet power to achieve the transition to socialism, and not that the existing economic system is recognised as a socialist order.”
^ Rieber, Alfred J. (2005). „Stalin as Georgian: The Formative Years”. Ур.: Davies, Sarah; Harris, James. Stalin: A New History. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 18—44. ISBN 978-1-139-44663-1.
^ Petrovsky-Shtern, Yohanan (2010). Lenin's Jewish Question. New Haven, Connecticut: Yale University Press. ISBN 978-0-300-15210-4. JSTOR j.ctt1npd80.
^ ^а ^б Service 2000.
^ Rice, Christopher (1990). Lenin: Portrait of a Professional Revolutionary. London: Cassell. ISBN 978-0-304-31814-8.
^ ^а ^б Pipes 1996.
^ Deutscher, Isaac (1967). Stalin: A Political Biography (2nd изд.). Oxford University Press. стр. 248–251. ISBN 9780195002737.
^ Service 2004, стр. 5.
^ Sandle 1999, стр. 265–266.
^ Leggett 1986; Service 1990, стр. 16–19; Pipes 1997; Radzinsky 1997; Pipes 2003; Applebaum 2014
^ Deutscher 2003; Medvedev 1982; Gill 1998; Lewin 2005
^ ^а ^б ^в ^г ^д Ryan 2012.
^ ^а ^б ^в Read 2005.
^ Liebman, Marcel (1975). Leninism Under Lenin. Превод: Pearce, Brian. London: Jonathan Cape. ISBN 978-0-224-01072-6.
^ ^а ^б Lee 2003.
^ Sewell, Rob (2014). „In Defence of Lenin”. In Defence of Marxism. International Marxist Tendency. Приступљено 21. 4. 2020.
^ Serge, Victor (2017). Year One of the Russian Revolution. Haymarket Books. стр. 95, 115. ISBN 9781608466092. „The revolution made the mistake of showing magnanimity to the leader of the Cossack attack. He should have been shot on the spot. [...] He was to go off to put the Don region to fire and the sword. [...] The Whites massacre the workers in the Arsenal and the Kremlin: the Reds release their mortal enemy, General Krasnov, on parole.”
^ Woods, Alan (2019). „The Russian Revolution: The Meaning of October”. In Defence of Marxism. International Marxist Tendency. Приступљено 21. 4. 2020.
^ Resis, Albert (2014). „Vladimir Ilich Lenin”. Encyclopædia Britannica. Архивирано из оригинала 19. 6. 2015. г. Приступљено 21. 6. 2020.
^ White, James D. (2001). Lenin: The Practice and Theory of Revolution. European History in Perspective. Basingstoke, England: Palgrave. стр. ix. ISBN 9780333721575.
^ Service 2000, стр. 488.
^ Read 2005, стр. 283.
^ Ryan 2012, стр. 5.
^ ^а ^б ^в Fischer, Louis (1964). The Life of Lenin. London: Weidenfeld and Nicolson. ISBN 9781842122303.
^ ^а ^б Shub, David (1966). Lenin: A Biography (revised изд.). London: Pelican. ISBN 9780140208092.
^ ^а ^б Leggett, George (1981). The Cheka: Lenin's Political Police. ISBN 978-0-19-822552-2. . Oxford: Oxford University Press. .
^ ^а ^б Volkogonov, Dmitri (1994). Lenin: Life and Legacy. Превод: Shukman, Harold. London: HarperCollins. ISBN 978-0-00-255123-6.
^ Ryan 2012; Lee 2003; Lewin 1969; Rigby 1979; Service 2000; Sandle 1999
^ Pipes, Richard (1990). The Russian Revolution: 1899–1919. London: Collins Harvill. ISBN 978-0-679-73660-8.
^ Lee 2003, стр. 14.
^ Lee 2003, стр. 123.
^ Lee 2003, стр. 124.
^ Stalin, Joseph (1954) [1931]. „The Tasks of Business Executives”. Collected Works. 13. Moscow: Foreign Languages Publishing House.
^ Getty, Rittersporn & Zemskov 1993, стр. 1017–1049; Wheatcroft 1996, стр. 1319–1353; Rosefielde 1996, стр. 959–987; Ellman 2002, стр. 1152–1172; Davies & Wheatcroft 2004
^ Healey, Dan (2018). „Golfo Alexopoulos. Illness and Inhumanity in Stalin's Gulag”. The American Historical Review. 123 (3): 1049—1051. doi:10.1093/ahr/123.3.1049. Приступљено 23. 9. 2018. „New studies using declassified Gulag archives have provisionally established a consensus on mortality and "inhumanity." The tentative consensus says that once secret records of the Gulag administration in Moscow show a lower death toll than expected from memoir sources, generally between 1.5 and 1.7 million (out of 18 million who passed through) for the years from 1930 to 1953.”
^ Snyder, Timothy (2010). Bloodlands: Europe between Hitler and Stalin. New York: Vintage Books. ISBN 978-1-4070-7550-1.
^ Snyder, Timothy (2011). „Hitler vs. Stalin: Who Killed More?”. The New York Review of Books. Приступљено 10. 9. 2020.
^ Naimark, Norman M. (2008). „Stalin and the Question of Soviet Genocide”. Ур.: Hollander, Paul. Political Violence: Belief, Behavior, and Legitimation. London: Palgrave Macmillan. стр. 39—48. ISBN 978-0-230-60646-3.
^ Kuromiya, Hiroaki (2008). „The Soviet Famine of 1932–1933 Reconsidered”. Europe-Asia Studies. 60 (4): 663—675. S2CID 143876370. doi:10.1080/09668130801999912.
^ Davies & Wheatcroft 2004.
^ Tauger, Mark B. (2001). „Natural Disaster and Human Actions in the Soviet Famine of 1931–1933”. The Carl Beck Papers in Russian and East European Studies (1506): 67. ISSN 2163-839X. doi:10.5195/CBP.2001.89.
^ Davies, Robert; Wheatcroft, Stephen G. (6. 2006.). „Stalin and the Soviet Famine of 1932-33: A Reply to Ellman” Архивирано 2019-06-30 на сајту Wayback Machine. Europe-Asia Studies. 58 (4): 625–633. Davies; Wheatcroft, Stephen G. (2006). „Stalin and the Soviet Famine of 1932-33: A Reply to Ellman”. Europe-Asia Studies. 58 (4): 625—633. JSTOR 20451229. doi:10.1080/09668130600652217. .
^ ^а ^б Wheatcroft 1996, стр. 1319–1353.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ McDermott 2006.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж ^з ^и Service 2004.
^ ^а ^б Khlevniuk 2015.
^ ^а ^б ^в Kotkin 2014.
^ Service 2004; Khlevniuk 2015; Kotkin 2014; Montefiore 2007; McCauley 2003
^ ^а ^б ^в ^г Conquest, Robert (1991). Stalin: Breaker of Nations. New York and London: Penguin. ISBN 978-0-14-016953-9.
^ ^а ^б ^в ^г ^д Volkogonov, Dimitri (1991). Stalin: Triumph and Tragedy. ISBN 978-0-297-81080-3. . Translated by Shukman, Harold. London: Weidenfeld and Nicolson. .
^ Montefiore 2007.
^ Montefiore, Simon Sebag (2003). Stalin: The Court of the Red Tsar. London: Weidenfeld & Nicolson. ISBN 978-1-84212-726-1.
^ Harris, James (26. 7. 2016.). „Historian James Harris says Russian archives show we've misunderstood Stalin”. History News Network. Приступљено 1. 12. 2018. „So what was the motivation behind the Terror? The answers required a lot more digging, but it gradually became clearer that the violence of the late 1930s was driven by fear. Most Bolsheviks, Stalin among them, believed that the revolutions of 1789, 1848 and 1871 had failed because their leaders hadn't adequately anticipated the ferocity of the counter-revolutionary reaction from the establishment. They were determined not to make the same mistake”.
^ Parenti 1997.
^ Traverso 2001; Geyes & Fitzpatrick 2008; Hobsbawm 2012; Milne 2012, стр. 40: "The impact of this cold-war victors' version of the past has been to relativise the unique crimes of Nazism, bury those of colonialism and feed the idea that any attempt at radical social change will always lead to suffering, killing and failure."
^ Losurdo, Domenico (2004). „Towards a Critique of the Category of Totalitarianism”. Historical Materialism. 12 (2): 25—55. doi:10.1163/1569206041551663.
^ Fitzpatrick (1986). „New Perspectives on Stalinism”. The Russian Review. 45 (4): 357—373. JSTOR 130466. doi:10.2307/130466.
^ Fitzpatrick, Sheila (1986). „Afterword: Revisionism Revisited”. The Russian Review. Wiley. 45 (4): 409—413. JSTOR 130471. doi:10.2307/130471.
^ Laqueur, Walter (1987). The Fate of the Revolution: Interpretations of Soviet History from 1917 to the Present. New York: Charles Scribner's Sons. ISBN 9780684189031.
^ Siegel 1998, стр. 200: "Concepts of totalitarianism became most widespread at the height of the Cold War. Since the late 1940s, especially since the Korean War, they were condensed into a far-reaching, even hegemonic, ideology, by which the political elites of the Western world tried to explain and even to justify the Cold War constellation."; Guilhot 2005, стр. 33: "The opposition between the West and Soviet totalitarianism was often presented as an opposition both moral and epistemological between truth and falsehood. The democratic, social, and economic credentials of the Soviet Union were typically seen as "lies" and as the product of a deliberate and multiform propaganda. [...] In this context, the concept of totalitarianism was itself an asset. As it made possible the conversion of prewar anti-fascism into postwar anti-communism."; Reisch 2005, стр. 153–154; Defty 2007; Caute 2010, стр. 95–99
^ Davies, Sarah; Harris, James (2005). Stalin: A New History. Cambridge University Press. стр. 3—5. ISBN 978-1-139-44663-1 — преко Google Books.
^ Lenoe, Matt (2002). „Did Stalin Kill Kirov and Does It Matter?”. The Journal of Modern History. 74 (2): 352—380. ISSN 0022-2801. S2CID 142829949. doi:10.1086/343411.
^ Ellman 2002, стр. 1152–1172.
^ Wheatcroft, Stephen (1999). „The Great Leap Upwards: Anthropometric Data and Indicators of Crises and Secular Change in Soviet Welfare Levels, 1880–1960”. Slavic Review. 58 (1): 27—60. JSTOR 2672986. PMID 22368819. S2CID 43228133. doi:10.2307/2672986.
^ Ellman 2002, стр. 1151–1172.
^ Young, Cathy (2015). „Russia Denies Stalin's Killer Famine”. The Daily Beast. Приступљено 18. 5. 2019.
^ Losurdo, Domenico; Giacomini, Riggero, ур. (1999). URSS: bilancio di un'esperienza. Atti del Convegno italo-russo. Urbino, 25-26-27 settembre 1997 [USSR: balance sheet of an experience. Proceedings of the Italian-Russian Conference. Urbino, 25-26-27 September 1997] (на језику: италијански). Urbino: Quattro venti. ISBN 88-392-0512-8.
^ Giacomini, Riggero (2005). Stalin nella storia del Novecento [Stalin in the history of the twentieth century] (на језику: италијански). Teti Editore. стр. 139.
^ Losurdo, Domenico (2008). Stalin: History and Criticism of A Black Legend. Rome: Carocci. ISBN 978-8843077007.
^ Liguori, Guido (10. 4. 2009.). „Lettere su Stalin”. Liberazione (in Italian). Communist Refoundation Party. Архивирано 2012-04-02 на сајту Wayback Machine. Приступљено 2. 4. 2012.
^ Evangelisti, Valerio (2009). „Domenico Losurdo: Stalin. Storia e critica di una leggenda nera”. it [Carmilla on line] (на језику: италијански). Приступљено 18. 5. 2019.
^ Jünke, Christoph (2000). „Auf zum letzten Gefecht? Zur Kritik an Domenico Losurdos Neostalinismus” [On to the last stand? On the criticism of Domenico Losurdo's neo-Stalinism] (на језику: немачки). Rosa Luxemburg Foundation. Приступљено 18. 5. 2019.
^ Jünke, Christoph (2007). Der lange Schatten des Stalinismus. Sozialismus und Demokratie gestern und heute [The long shadow of Stalinism. Socialism and democracy yesterday and today] (на језику: немачки). Cologne: ISP. стр. 123. ISBN 978-3-89 900-126-6.
^ Jünke, Christoph (2014). „Zurück zu Stalin!? Domenico Losurdos Feldzug gegen die Entstalinisierung” [Back to Stalin!? Domenico Losurdo's campaign against de-Stalinization]. Emanzipation (на језику: немачки). 4 (2): 57—73.
^ Wolfe, Ross (2017). „Moar like Absurdo, amirite?”. The Charnel-House. Приступљено 18. 5. 2019.
^ Pozdnyaev, Mikhail; Izvestia, Novye (2008). „Glamurnyy tiran: Kul't lichnosti Stalina perezhivayet v Rossii vtoroye rozhdeniye” Гламурный тиран: Культ личности Сталина переживает в России второе рождение [The Glamorous Tyrant: The Cult of Stalin Experiences a Rebirth] (на језику: руски). Levada-Center. Архивирано из оригинала 11. 5. 2008. г. Приступљено 26. 6. 2019.
^ „Segodnya ispolnyayetsya 55 let so dnya smerti Stalina” Сегодня исполняется 55 лет со дня смерти Сталина [Today marks 55 years since Stalin's death] (на језику: руски). Caucasian Knot. 2008. Приступљено 26. 6. 2019.
^ „Re-Stalinization of Moscow subway sparks debate”. The Washington Post. 2009. Приступљено 26. 6. 2019. ^{[мртва веза]}
^ „Most Russians Say Soviet Union 'Took Care of Ordinary People' – Poll”. The Moscow Times. 2019. Приступљено 26. 6. 2019.
^ Slade, Gavin (2005). „Deconstructing the Millennium Manifesto: The Yeltsin-Putin Transition and the Rebirth of Ideology”. Journal of Russian and Asian Studies. The School of Russian and Asian Studies. 4. Архивирано из оригинала 26. 9. 2007. г. Приступљено 26. 9. 2007.
^ Osborn, Andrew (2009). „Josef Stalin 'returns' to Moscow metro”. The Daily Telegraph. Приступљено 26. 6. 2019.
^ „Putin Says Stalin No Worse Than 'Cunning' Oliver Cromwell”. Sputnik. 2013. Приступљено 26. 6. 2019.
^ ^а ^б ^в ^г ^д Meisner, Maurice (1999). Mao's China and After: A History of the People's Republic. New York: Simon & Schuster. ISBN 9780684856353.
^ ^а ^б ^в ^г ^д Fetzer, James A. (1985). „Mao Zedong: A Justification of Authoritarian Practice”. The High School Journal. 68 (4): 296—300.
^ Webley, Kayla (2011). „Top 25 Political Icons”. Time. Приступљено 9. 6. 2019.
^ „Mao Zedong”. The Oxford Companion to Politics of the World. Архивирано из оригинала 21. 3. 2006. г. Приступљено 23. 8. 2008.
^ Ying, Xu (2009). „Chinese Leader Mao Zedong / Part I”. eTeacher. Архивирано из оригинала 12. 7. 2015. г. Приступљено 2. 4. 2015.
^ Ying, Xu (2009). „Chinese Leader Mao Zedong / Part II”. eTeacher. Архивирано из оригинала 15. 3. 2019. г. Приступљено 2. 4. 2015.
^ O'Brien 2002, стр. 254.
^ Ebrey 2010, стр. 327.
^ Gao 2008.
^ Galtung & Stenslie 2014.
^ ^а ^б ^в ^г ^д Short 2001.
^ ^а ^б Fenby 2008, стр. 351: "Mao's responsibility for the extinction of anywhere from 40 to 70 million lives brands him as a mass killer greater than Hitler or Stalin, his indifference to the suffering and the loss of humans breathtaking."
^ Fenby 2008, стр. 351: "Mao's responsibility for the extinction of anywhere from 40 to 70 million lives brands him as a mass killer greater than Hitler or Stalin, his indifference to the suffering and the loss of humans breathtaking."; Courtois et al. 1999; Lynch 2004, стр. 230; Chang & Halliday 2005; Watts 2005; Duncan 2009; Dikötter 2010; Becker 2010
^ ^а ^б Duncan 2009.
^ Bernstein, Thomas P. (2006). „Mao Zedong and the Famine of 1959–1960: A Study in Wilfulness”. The China Quarterly. Cambridge University Press. 186 (186): 421—445. JSTOR 20192620. S2CID 153728069. doi:10.1017/S0305741006000221.
^ Lynch 2004, стр. 230.
^ MacFarquhar, Roderick; Schoenhals, Michael (2006). Mao's Last Revolution. Cambridge: Harvard University Press. стр. 471. ISBN 978-0-674-02748-0. „Together with Joseph Stalin and Adolf Hitler, Mao appears destined to go down in history as one of the great tyrants of the twentieth century”
^ Wasserstrom, Jeffrey N. (2010). China in the 21st Century: What Everyone Needs to Know. Oxford University Press. ISBN 978-0199974962.
^ ^а ^б ^в ^г Esherick, Joseph W. (1979). „On the "Restoration of Capitalism": Mao and Marxist Theory”. Modern China. 5 (1): 41—77. S2CID 144907145. doi:10.1177/009770047900500102.
^ ^а ^б ^в ^г ^д King, Stephen J. (2009). The New Authoritarianism in The Middle East and North Africa. Bloomington: Indiana University Press. ISBN 9780253221469.
^ Meininghaus, Esther (2016). „Introduction”. Creating Consent in Ba'thist Syria: Women and Welfare in a Totalitarian State. I. B. Tauris. стр. 1—33. ISBN 978-1-78453-115-7.
^ M. Choueiri, Youssef; M. Moghadem, Valentine (2008). „22: Modernizing Women in the Middle East”. A Companion to the History of the Middle East. West Sussex, UK: Wiley Blackwell. стр. 427. ISBN 978-1-4051-8379-6.
^ K. Wilber, P. Jameson, Charles, Kenneth; Gottheil, Fred (1982). „Iraqi and Syrian Socialism: An Economic Appraisal”. Socialist Models of Development. Oxford, England: Pergamon Press. стр. 825—836. ISBN 0-08-027921-X.
^ Heydemann, Steven (1999). „4: Building the Institutions of Populist Authoritarian Rule”. Authoritarianism in Syria: Institutions and Social Conflict. New York: Cornell University Press. стр. 84–104. ISBN 0-8014-2932-3.
^ Kahne, Z. Giele, Hilda, Janet; M. Moghadem, Valentine (2019). „5: Women, Employment, and Social Change in the Middle East and North Africa”. Women's Work and Women's Lives: The Continuing Struggle Worldwide. New York: Routledge. стр. 89–90. ISBN 978-0-8133-0636-0.
^ Moaddel, Mansoor (2005). „Introduction: Sociological Theories of Ideology and Cultural Change”. Islamic Modernism, Nationalism, and Fundamentalism: Episode and Discourse. Chicago, USA: University of Chicago Press. стр. 6–7. ISBN 0-226-53332-8.
^ T. Hunter, Malik, Shireen, Huma (2005). Modernization, Democracy, and Islam. Praegar Publishers. стр. 106—107. ISBN 0-275-98511-3.
^ Lane, Redissi, Jan-Erik, Hamadi (2009). „13: Islam and Politics: Where the Principal Difficulty of Post-modernity Lies”. Religion and Politics: Islam and Muslim Civilization (2nd изд.). Surrey, England: Ashgate. стр. 188. ISBN 978-0-7546-7418-4.
^ Grant, Ted (1978). „The Colonial Revolution and the Deformed Workers' States”. The Unbroken Thread. Приступљено 21. 6. 2020.
^ Jayasuriya, Siritunga. „About Us” Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (22. октобар 2025). United Socialist Party. Приступљено 21. 6. 2020.
^ Walsh, Lynn (1991). Imperialism and the Gulf War. „Chapter 5”. Socialist Alternative. Приступљено 21. 6. 2020.
^ ^а ^б Schlumberger, Oliver (2007). Debating Arab Authoritarianism: Dynamics and Durability in Nondemocratic Regimes. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-5776-8.
^ Dimier, Veronique (2004). „For a Republic 'Diverse and Indivisible'? France's Experience from the Colonial Past”. Contemporary European History. 13 (1): 45—66. JSTOR 20081191. S2CID 154619997. doi:10.1017/S0960777303001462.
^ ^а ^б Nkrumah, Kwame (1963). Africa Must Unite. New York: Frederick A. Praeger. стр. 119.
^ ^а ^б Bretton, Henry L. (1966). The Rise and Fall of Kwame Nkrumah. New York: Frederick A. Praeger. ASIN B0000CNF3B.
^ ^а ^б Riedl, Rachel (2014). Authoritarian Origins of Democratic Party Systems in Africa. Cambridge University Press. стр. 108. ISBN 9781107045040.
^ ^а ^б Pratt, Cranford (1999). „Julius Nyerere: Reflections on the Legacy of His Socialism”. Canadian Journal of African Studies. Taylor & Francis. 33 (1): 139. JSTOR 486390. doi:10.2307/486390 .
^ Hyden, Goran; Anthony, Constance G. (1980). Beyond Ujamaa in Tanzania: Underdevelopment and an Uncaptured Peasantry. Berkeley: University of California Press. стр. 51–54.
^ Nohlen, Dieter; Krennerich, Michael; Thibaut, Bernhard (1999). Elections in Africa: A Data Handbook. Oxford University Press. стр. 880—884. ISBN 0-19-829645-2.
^ Kadima, Denis; Lodge, Tom; Pottie, David, eds. (2009). „Tanzania: The 1965 One-Party Elections”. стр. 353—354. . Compendium of Elections in Southern Africa. Electoral Institute of Southern Africa.
^ Dieterich, Heinz. Socialism of the 21st Century.
^ ^а ^б Burbach & Fox 2013
^ Partido dos Trabalhadores. Resoluções do 3º Congresso do PT (PDF). 3º Congresso do PT (на језику: португалски).
^ „Venezuela after Chávez: Now for the Reckoning”. The Economist. 2013. Приступљено 4. 5. 2013.
^ Miroff, Nick (2014). „Ecuador's popular, powerful president Rafael Correa is a study in contradictions”. The Washington Post. Приступљено 10. 7. 2015.
^ Roth, Charles (2013). „Venezuela's Economy Under Chávez, by the Numbers”. The Wall Street Journal. Приступљено 4. 5. 2013.
^ Faiola, Anthony (2019). „In socialist Venezuela, a crisis of faith not in just their leader but their economic model”. The Washington Post. Приступљено 31. 5. 2019.
^ Heritage, Andrew (2002). Financial Times World Desk Reference. Dorling Kindersley. стр. 618–621. ISBN 9780789488053.
^ Wilpert, Gregory Wilpert (2007). Changing Venezuela By Taking Power: The History and Policies of the Chavez Government. Verso Books. стр. 69. ISBN 978-1-84467-552-4.
^ Corrales, Javier (2015). „Don't Blame It On the Oil”. Foreign Policy. Приступљено 18. 11. 2019.
^ Rabouin, Dion (2018). „Here's why you can't blame socialism for Venezuela's crisis”. Yahoo! Finance. Приступљено 4. 6. 2019. „Socialism can result in diverse outcomes that range from the economy of Norway to that of Venezuela, and socialist leaders who vary as widely as Bolivia's Evo Morales and France's former President François Hollande. [...] Venezuela's problems stem from corruption and egregious mismanagement, which can happen anywhere. Countries with socialist regimes such as China, Vietnam, Chile and many in Europe have managed to successfully grow their economies as Venezuela's has tumbled.”
^ Toro, Francisco (2018). „No, Venezuela doesn't prove anything about socialism”. The Washington Post. Приступљено 4. 6. 2019. „Since the turn of the century, every big country in South America except Colombia has elected a socialist president at some point. Socialists have taken power in South America's largest economy (Brazil), in its poorest (Bolivia) and in its most capitalist (Chile). Socialists have led South America's most stable country (Uruguay) as well as its most unstable (Ecuador). Argentina and Peru elected leftists who, for various reasons, didn't refer to themselves as socialists — but certainly governed as such. Mysteriously, the supposedly automatic link between socialism and the zombie apocalypse skipped all of them. Not content with merely not-collapsing, a number of these countries have thrived.”
^ „Socialismo de Maduro ha convertido a Venezuela en un estado de pobreza y desesperación: Trump”. El Financiero (на језику: шпански). 2019. Архивирано из оригинала 4. 6. 2019. г. Приступљено 4. 6. 2019.
^ López Maya, Margarita (2018). „Populism, 21st-century socialism and corruption in Venezuela”. Thesis Eleven. 149: 67—83. doi:10.1177/0725513618818727 .
^ Corrales, Javier (7. 3. 2013.). „The House That Chavez Built”. Foreign Policy. Приступљено 21. 4. 2020.
^ „Venezuela's Expensive Friendships”. Stratfor. 2. 1. 2016. Приступљено 21. 4. 2020.
^ Minwoo, Nam (2018). „Hwapyegyeongje muneojyeossneunde… Choejeoimgeum insang-e mogmaeneun benesuella” 화폐경제 무너졌는데…최저임금 인상에 목매는 베네수엘라 [The currency economy has collapsed. [...] Venezuela struggling to raise minimum wage]. The Chosun Ilbo (на језику: корејски). Приступљено 22. 5. 2018. „Venezuela's fall is considered to be mainly caused by the populist policy. [...] Venezuela, for decades, has increased the number of public sector employees and has promoted populist support to maintain the regime.”
^ Sargent, Lyman Tower (2008). Contemporary Political Ideologies: A Comparative Analysis (14th изд.). Wadsworth Publishing. стр. 118. ISBN 9780495569398.
^ Munck, Ronaldo (2012). Contemporary Latin America. Palgrave Macmillan. стр. 119 — преко Google Books. „In a broad historical sense Chávez has undoubtedly played a progressive role but he is clearly not a democratic socialist [...]”
^ De Faria, Carlos Aurélio Pimenta; Lopes, Dawisson Belém (2016). „When Foreign Policy Meets Social Demands in Latin America”. Contexto Internacional (Literature review). Pontifícia Universidade Católica do Rio de Janeiro. 38 (1): 11—53. doi:10.1590/S0102-8529.2016380100001 . „The wrong left, by contrast, was said to be populist, old-fashioned, and irresponsible [...].”
^ Iber, Patrick (2016). „The Path to Democratic Socialism: Lessons from Latin America”. Dissent. „Most of the world's democratic socialist intellectuals have been skeptical of Latin America's examples, citing their authoritarian qualities and occasional cults of personality. To critics, the appropriate label for these governments is not socialism but populism”.
^ Lopes, Arthur (2016). „¿Viva la Contrarrevolución? South America's Left Begins to Wave Goodbye”. Harvard International Review. 37 (3): 12—14. JSTOR 26445830. „South America, a historical bastion of populism, has always had a penchant for the left, but the continent's predilection for unsustainable welfarism might be approaching a dramatic end. [...] This "pink tide" also included the rise of populist ideologies in some of these countries, such as Kirchnerismo in Argentina, Chavismo in Venezuela, and Lulopetismo in Brazil.”
^ „Maduro: "El camarada Stalin se parecía a mí. Mira el bigote, igualito"” [Maduro: "Comrade Stalin looked a lot like me. Look at the mustache, it's just the same]. ABC (на језику: шпански). 2015. Приступљено 21. 6. 2020.
^ „Maduro, con el enemigo en casa: "No soy un nuevo Stalin, soy hijo de Hugo Chávez"” [Maduro, with the enemy at home: "I'm not a new Stalin, I'm the son of Hugo Chávez]. ABC (на језику: шпански). 2014. Приступљено 21. 6. 2020.
^ Campbell, Matthew (6. 8. 2017.). „Maduro, the „Tropical Stalin”, struts as hunger and violence sweep Venezuela”. The Times. Приступљено 21. 6. 2020.
^ Eaton, George (6. 2. 2019.). „The Stalin of the Caribbean: how Nicolás Maduro betrayed the Venezuelan revolution”. New Statesman. Приступљено 21. 6. 2020.
^ Freisler, Eduard (2019). „It's Beginning to Look a Lot Like Christmas in Maduro's Venezuela, but Only if You've Got U.S. Dollars”. The Daily Beast. Приступљено 21. 6. 2020.
^ Block, Elena (2015). Political Communication and Leadership: Mimetisation, Hugo Chavez and the Construction of Power and Identity. Routledge. ISBN 9781317439561.
^ Harrison, Lawrence E. (2013). Jews, Confucians, and Protestants: Cultural Capital and the End of Multiculturalism. Lanham: Rowman & Littlefield. ISBN 9781442219632.
^ „Venezuela Country report Freedom in the World 1999”. Freedom House. 2016. Архивирано из оригинала 28. 7. 2016. г. Приступљено 28. 7. 2016.
^ Ma, Alexandra (2015). „Will A Venezuelan Opposition Party's Election Victory Bring Real Change?”. HuffPost. Приступљено 19. 12. 2015.
^ Márquez & Sanabria 2018, стр. 154
^ Márquez & Sanabria 2018, стр. 169
^ Maingon, Thais; Welsch, Friedrich (2009). „Venezuela 2008: hoja de ruta hacia el socialismo autoritario” [Venezuela 2008: road map towards authoritarian socialism]. Revista de Ciencia Política (на језику: шпански). 29 (2): 633—656.
^ Wilpert, Gregory (2007). Changing Venezuela By Taking Power: The History and Policies of the Chavez Government. Verso Books. стр. 69. ISBN 978-1-84467-552-4.
^ López Maya, Margarita (2016). El ocaso del chavismo: Venezuela 2005-2015 [The decline of Chavismo: Venezuela 2005-2015] (на језику: шпански). Editorial Alfa. стр. 354—355. ISBN 9788417014254.
^ James, Ian (2012). „Venezuela vote puts 'Chavismo' to critical test”. Yahoo News. Yahoo!. Архивирано из оригинала 5. 12. 2014. г. Приступљено 2. 2. 2013.
^ ^а ^б ^в Devereux, Charlie; Collitt, Raymond (2013). „Venezuelans' Quality of Life Improved in UN Index Under Chavez”. Bloomberg News. Архивирано из оригинала 7. 11. 2014. г. Приступљено 7. 3. 2013.
^ Social Panorama of Latin America 2014 (PDF). ECLAC. 2014. стр. 91—92. Приступљено 15. 6. 2015.
^ Montilla K., Andrea (2014). „Hoy se inicia consulta nacional para el currículo educativo” [National consultation for the educational curriculum begins today]. El Nacional (на језику: шпански). Архивирано из оригинала 24. 4. 2014. г. Приступљено 24. 4. 2014.
^ „Estrategia de Cooperación de OPS/OMS con Venezuela 2006–2008” [PAHO/WHO Cooperation Strategy with Venezuela 2006–2008] (PDF) (на језику: шпански). Pan American Health Organization. 2006. стр. p. 54. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 10. 2006. г. Приступљено 31. 12. 2006.
^ Márquez, Humberto (2005). „Venezuela se declara libre de analfabetismo” [Venezuela declares itself free of illiteracy] (на језику: шпански). Inter Press Service. Архивирано из оригинала 2. 4. 2015. г. Приступљено 29. 12. 2006.
^ „Propaganda, not policy”. The Economist. 2008. Архивирано из оригинала 25. 8. 2014. г. Приступљено 3. 5. 2014.
^ Weisbrot, Mark; Rosnick, David (2008). „'Illiteracy' Revisited: What Ortega and Rodríguez Read in the Household Survey” (PDF). Приступљено 3. 5. 2014.
^ „Banco de la Vivienda transfirió 66 millardos para subsidios” [Banco de la Vivienda transferred 66 billion for subsidies]. El Universal (на језику: шпански). 2006. Приступљено 29. 12. 2006.
^ ^а ^б ^в Nagel, Juan Cristóbal (2014). „Poverty Shoots Up in Venezuela”. Foreign Policy. Приступљено 26. 10. 2015.
^ Alonso, Juan Francisco (2010). „IACHR requests the Venezuelan government to guarantee all human rights”. El Universal. Архивирано из оригинала 14. 5. 2013. г. Приступљено 25. 2. 2010.
^ Smilde, David (2017). „Crime and Revolution in Venezuela”. NACLA Report on the Americas. 49 (3): 303—08. ISSN 1071-4839. S2CID 158528940. doi:10.1080/10714839.2017.1373956. „Finally, it is important to realize that the reductions in poverty and inequality during the Chávez years were real, but somewhat superficial. While indicators of income and consumption showed clear progress, the harder-to-change characteristics of structural poverty and inequality, such as the quality of housing, neighborhoods, education, and employment, remained largely unchanged” .
^ „Chávez declara "guerra económica" a burguesía en Venezuela” [Chávez declares "economic war" against the bourgeoisie in Venezuela]. El Universo (на језику: шпански). 2010. Приступљено 16. 7. 2018.
^ Siegel, Robert (2014). „For Venezuela, Drop In Global Oil Prices Could Be Catastrophic”. NPR. Приступљено 4. 1. 2015.
^ Scharfenberg, Ewald (2015). „Volver a ser pobre en Venezuela” [To be poor again in Venezuela]. El Pais. Приступљено 3. 2. 2015.
^ Corrales, Javier (2013). „The House That Chavez Built”. Foreign Policy. Приступљено 6. 2. 2015.
^ Gallagher, J. J. (2015). „Venezuela: Does an increase in poverty signal threat to government?”. The Christian Science Monitor. Приступљено 29. 3. 2015.
^ Corrales, Javier (2015). „Don't Blame It On the Oil”. Foreign Policy. Приступљено 10. 5. 2015.
^ Barreiro C., Raquel (2006). „Mercal es 34% más barato” [Mercal is 34% cheaper]. El Universal (на језику: шпански). Приступљено 29. 12. 2006.
^ ^а ^б „Venezuela's economy: Medieval policies”. The Economist. 2011. Приступљено 21. 4. 2014.
^ „Las principales causas de la escasez en Venezuela” [The main causes of shortages in Venezuela]. Banca & Negocios. 2014. Архивирано из оригинала 22. 4. 2014. г. Приступљено 21. 4. 2014.
^ „El ascenso de la escasez” [The rise of scarcity]. El Universal. 2014. Приступљено 21. 4. 2014.
^ „¿Por qué faltan dólares en Venezuela?” [Why are dollars missing in Venezuela?]. El Nacional. 2013. Архивирано из оригинала 22. 4. 2014. г. Приступљено 21. 4. 2014.
^ „2014 Panorama Social de América Latina” (PDF). United Nations Economic Commission for Latin America and the Caribbean. United Nations. Приступљено 24. 10. 2015.
^ „Enabling laws in The Economist”. The Economist. 2010. Приступљено 19. 5. 2014.
^ Moloney, Anastasia (2007). „Photo Feature: Chavez's Propaganda”. World Politics Review. Архивирано из оригинала 29. 10. 2013. г. Приступљено 10. 3. 2012.
^ Grant, Will (2010). „Venezuela bans unauthorised use of Hugo Chavez's image”. BBC News. Приступљено 26. 4. 2012.
^ Romero, Simon (2011). „In Venezuela, an American Has the President's Ear”. The New York Times. Приступљено 26. 4. 2012.
^ Lakshmanan, Indira (2005). „Channeling his energies Venezuelans riveted by president's TV show”. The Boston Globe. Приступљено 14. 4. 2012.
^ Chávez, Hugo (12. 6. 2012.). „Presentación, Programa de la Patria” (in Spanish). Архивирано 2019-10-01 на сајту Wayback Machine. Приступљено 1. 10. 2019.
^ Izarra, Sandra (26. 2. 2018.). „Maduro: En Venezuela lo que está en crisis es el modelo capitalista-rentista”. Correo del Orinoco (in Spanish). Приступљено 21. 4. 2020.
^ „A slow-motion coup. The authoritarian regime is becoming a naked dictatorship. The region must react.”. The Economist. 2015. Приступљено 12. 6. 2015.
^ „Venezuela toilet paper shortage an anti-Bolivarian conspiracy, gov't claims”. CBS News. 2013. Приступљено 18. 3. 2015.
^ Martin, Abby (2017). „Empire Files: Venezuela Economy Minister — Sabotage, Not Socialism, Is the Problem”. Truthout. Архивирано из оригинала 27. 1. 2018. г. Приступљено 22. 6. 2018.
^ „Oliver Stone Interview: There's a Specter Haunting Latin America, the Specter of 21st Century Socialism”.
^ Hart, Peter (2013). „NYT Debates Hugo Chavez- Minus the Debate”. Fairness and Accuracy In Reporting (FAIR). Архивирано из оригинала 13. 3. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2013.
^ Sivaramakrishnan, Arvind (2013). „Hugo Chávez: Death of a socialist”. The Hindu. Приступљено 3. 2. 2014.
^ Salmerón, Víctor (2012). „Plan Chávez prevé crear 30 mil empresas de propiedad social”. El Universal (на језику: шпански). Приступљено 3. 2. 2014.
^ Azzellini, Dario. „The Communal State: Communal Councils, Communes, and Workplace Democracy”. NACLA. North American Congress on Latin America. Приступљено 3. 2. 2014.
^ „Sondeos de opinión Venezuela - Encuesta ICS Febrero 2015” (PDF) (на језику: шпански). International Consulting Services. 2015. Архивирано из оригинала (PDF) 2. 4. 2015. г. Приступљено 6. 3. 2015.
^ „AFP: Gobierno de Maduro empeoró inflación, devaluación y pobreza que dejó Chávez” (на језику: шпански). El Nacional. 2015. Приступљено 4. 3. 2015.
^ Woody, Christopher (2016). „'The tipping point': More and more Venezuelans are uprooting their lives to escape their country's crises”. Business Insider. Приступљено 17. 6. 2020.
^ Bremmer, Ian (2020). „The Rise Of State-Controlled Capitalism”. NPR. Приступљено 17. 6. 2020.
^ Stossel, John (2017). „Noam Chomsky's Venezuela Lesson”. Reason. Приступљено 17. 6. 2020. „I never described Chavez's state capitalist government as 'socialist' or even hinted at such an absurdity. It was quite remote from socialism. Private capitalism remained. [...] Capitalists were free to undermine the economy in all sorts of ways, like massive export of capital.”
^ Toussaint, Eric (24. 6. 2010.). „The Venezuelan economy: in transition towards socialism? (Part 3)”. Series: Bolivarian Venezuela at the crossroads. Committee for the Abolition of Illegitimate Debt. Приступљено 17. 6. 2020.
^ James, Ian (2010). „Despite Chavez, Venezuela economy not socialist”. Boston. Associated Press. Приступљено 9. 9. 2020.
^ Cusack, Asa (31. 5. 2018.). „Is socialism to blame for Venezuela's never-ending crisis?” Al Jazeera. Приступљено 2. 6. 2020.
^ Halvorssen, Thor (2005). „Hurricane Hugo”. The Weekly Standard. Архивирано из оригинала 16. 3. 2014. г. Приступљено 17. 6. 2020.
^ Barone, Michael (2006). „Good News”. The New York Sun. Архивирано из оригинала 10. 2. 2023. г. Приступљено 17. 6. 2020.
^ „Lula says he is not like Chávez”. El Universal (на језику: шпански). 2006. Архивирано из оригинала 21. 12. 2007. г. Приступљено 17. 6. 2020.
^ Santora, Marc (2006). „Chomsky is Alive, Actually, and Hungry for Debate”. The New York Times. Приступљено 17. 6. 2020.
^ Grandin, Greg (2007). „Chavismo and Democracy”. The Nation (24 December 2007). Архивирано из оригинала 3. 4. 2018. г. Приступљено 17. 6. 2020. „'Chavismo is not an adequate description of the social movement that makes up Chávez's political base, since many organizations predate his rise to political power, and their leaders and cadre have a sophisticated understanding of their relationship with Chávez. Over the last couple of years, a number of social scientists have done field work in urban barrios, and their findings confirm that this synergy between the central government and participatory local organizations has expanded, not restricted, debate and that democracy is thriving in Venezuela. Chavismo has ripped open the straitjacket of post–Cold War Latin American discourse, particularly the taboo against government regulation of the economy and economic redistribution. Public policy, including economic policy, is now open to discussion and, importantly, popular influence. This is in sharp contrast to Costa Rica, where a few months ago its Supreme Court, with the support of its executive branch, prohibited public universities from not just opposing but even debating the Central American Free Trade Agreement, which soon won a national referendum by a razor-thin margin.”
^ Naím, Moisés (2014). „The Tragedy of Venezuela”. The Atlantic. Приступљено 17. 6. 2020. „Hugo Chávez based his popularity on his extraordinary charisma, lots of discretionary money, and a key and well-tested political message: denouncing the past and promising a better future for all. The country's widespread student protests now symbolize the demise of this message. Venezuelans younger than 30 years of age (the majority of the population) have not known any government other than that of Chávez or Maduro. For them, "Chavismo" is the past. As for the promises of a better future: The results are in. The catastrophic consequences of Chávez's 21st-century socialism are impossible to mask any longer and the government has run out of excuses. Blaming the CIA, the "fascist opposition", or "dark international forces", as Maduro and his allies customarily do, has become fodder for parodies flooding YouTube. The concrete effects of 15 years of Chavismo are all too visible in empty shelves and overflowing morgues.”
^ Weisbrot, Mark (2014). „Why Chávez Was Re-elected”. The New York Times. Приступљено 17. 6. 2020.
^ „Democracy to the rescue?”. The Economist. 2015. Приступљено 17. 6. 2020. „The viceroys of the colonial era set the pattern. They centralised power and bought the loyalty of local interest groups. [...] Caudillos, dictators and elected presidents continued the tradition of personalising power. Venezuela's Chavismo and the Kirchnerismo of Ms Fernández are among today's manifestations.”
^ Hawkins, Kirk A. (2016). „Chavismo, Liberal Democracy, and Radical Democracy”. Annual Review of Political Science. 19 (1): 311—329. doi:10.1146/annurev-polisci-072314-113326 .
^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом „Zimbalist & Sherman 1988”.
^ Phillips, Ben (1981). „USSR: Capitalist or Socialist?”. The Call. 10 (8). Приступљено 15. 7. 2020 — преко Marxists Internet Archive.
^ Dean 2012, стр. 6–7; Ehms 2014; Milne 2002; Milne 2006
^ Schumpeter, Joseph (2008) [1942]. Capitalism, Socialism and Democracy. Harper Perennial. стр. 169. ISBN 978-0-06-156161-0. „But there are still others (concepts and institutions) which by virtue of their nature cannot stand transplantation and always carry the flavor of a particular institutional framework. It is extremely dangerous, in fact it amounts to a distortion of historical description, to use them beyond the social world or culture whose denizens they are. Now ownership or property – also, so I believe, taxation – are such denizens of the world of commercial society, exactly as knights and fiefs are denizens of the feudal world. But so is the state (a denizen of commercial society).”
^ ^а ^б ^в McKay, Iain, ур. (2012). „Why do anarchists oppose state socialism?”. An Anarchist FAQ. II. Edinburgh: AK Press. ISBN 978-1-902593-90-6. OCLC 182529204.
^ ^а ^б ^в McKay, Iain, ур. (2012). „What would an anarchist society look like?”. An Anarchist FAQ. II. Edinburgh: AK Press. ISBN 978-1-902593-90-6. OCLC 182529204.
^ William Morris (17. 5. 1890.). „The „Eight Hours” and the Demonstration”. Commonweal. 6 (227). стр. 153. Приступљено 4. 11. 2019.
^ Screpanti 2005, стр. 295
^ Lenin, Vladimir (1972) [1920]. „Left-Wing” Communism: An Infantile Disorder. Collected Works. 31. Moscow: Progress Publishers. стр. 17–118. Приступљено 10. 2. 2020.
^ Lenin, Vladimir (1972) [1918]. „Session of the All-Russia C.E.C.”. Collected Works (4th English ed.). 27. Moscow: Progress Publishers. стр. 279–313. „Reality tells us that state capitalism would be a step forward. If in a small space of time we could achieve state capitalism in Russia, that would be a victory.” Приступљено 10. 2. 2020.
^ Lenin, Vladimir (1965) [1921]. „The Tax in Kind”. Translated by Sdobnikov, Tury. Collected Works (1st English ed.). 32. Moscow: Progress Publishers. стр. 329–365. „State capitalism would be a step forward as compared with the present state of affairs in our Soviet Republic. If in approximately six months' time state capitalism became established in our Republic, this would be a great success and a sure guarantee that within a year socialism will have gained a permanently firm hold and will have become invincible in this country.” Приступљено 10. 2. 2020.
^ Dunayevskaya, Raya (1941). „The Union of Soviet Socialist Republics is a Capitalist Society”. Internal Discussion Bulletin of the Workers Party. Приступљено 23. 4. 2020 — преко Marxists Internet Archive.
^ Dunayevskaya, Raya (1946). „The Nature of the Russian Economy”. The New International. XII (10): 313–317. XIII (1/1. 1947.): 27–30. Приступљено 23. 4. 2020.
^ Boggs, Grace Lee; Dunayevskaya, Ray; James, C. L. R. (1986). State Capitalism and World Revolution (PDF). Chicago: Charles H. ISBN 9780882860794. . R. Publishing Company. . Приступљено 23. 4. 2020.
^ Lichtenstein, Nelson (2011). American Capitalism: Social Thought and Political Economy in the Twentieth Century. University of Pennsylvania Press. стр. 160—161. ISBN 9780812202632.
^ Ishay, Micheline (2007). The Human Rights Reader: Major Political Essays, Speeches, and Documents from Ancient Times to the Present. Taylor & Francis. стр. 245. ISBN 9780415951609.
^ Todd, Allan (2012). History for the IB Diploma: Communism in Crisis 1976–1989. Cambridge University Press. стр. 16. ISBN 978-1107649279.
^ ^а ^б ^в Bordiga, Amadeo (1952). „Dialogue With Stalin”. Il Programma Comunista. Превод: Libri Incogniti. Приступљено 11. 11. 2019 — преко Marxists Internet Archive.
^ Bordiga, Amadeo. „Theses on the Role of the Communist Party in the Proletarian Revolution”. Communist International. Приступљено 25. 3. 2019.
^ Goldner, Loren (1995). „Amadeo Bordiga, the Agrarian Question and the International Revolutionary Movement” (PDF). Critique: Journal of Socialist Theory. 23 (1): 73—100. doi:10.1080/03017609508413387. Приступљено 1. 8. 2018.
^ ^а ^б ^в Mattick, Paul (1978). „Otto Rühle and the German Labour Movement”. Anti-Bolshevik Communism (PDF). London: Merlin Press. ISBN 9780850362237 — преко Marxists Internet Archive.
^ Deutscher, Isaac (1952). „The French Revolution and the Russian Revolution: Some Suggestive Analogies”. World Politics. Cambridge University Press. 4 (3): 369—381. JSTOR 2009128. S2CID 154358254. doi:10.2307/2009128.
^ Piccone, Paul (1983). Italian Marxism. University of California Press. стр. 134. ISBN 9780520047983.
^ Lenin, Vladimir (1964) [1917]. The State and Revolution. „Chapter 5”. Collected Works. 25. Moscow: Progress Publishing. стр. 381–492. Приступљено 27. 12. 2019.
^ Steele, David (1992). From Marx to Mises: Post-Capitalist Society and the Challenge of Economic Calculation. Open Court Publishing Company. стр. 44–45. ISBN 978-0-87548-449-5. „By 1888, the term 'socialism' was in general use among Marxists, who had dropped 'communism', now considered an old fashioned term meaning the same as 'socialism'. [...] At the turn of the century, Marxists called themselves socialists. [...] The definition of socialism and communism as successive stages was introduced into Marxist theory by Lenin in 1917 [...], the new distinction was helpful to Lenin in defending his party against the traditional Marxist criticism that Russia was too backward for a socialist revolution.”
^ Hudis, Peter; Vidal, Matt; Smith, Tony; Rotta, Tomás; Prew, Paul, ур. (2018). „Marx's Concept of Socialism”. The Oxford Handbook of Karl Marx. Oxford University Press. ISBN 978-0190695545. doi:10.1093/oxfordhb/9780190695545.001.0001. .
^ Marx, Karl (1970) [1875]. „Part I”. Critique of the Gotha Program. Marx/Engels Selected Works. 3. Moscow: Progress Publishers. стр. 13–30. Приступљено 23. 4. 2020.
^ Stalin, Joseph (1972). Economic Problems of Socialism in the USSR (1st изд.). Beijing: Foreign Languages Press. Приступљено 27. 12. 2019 — преко Marxists Internet Archive.
^ Rühle, Otto (2007). „The Revolution Is Not a Party Affar”. Ур.: Gorter, Hermann; Pankhurst, Sylvia; Pannekoek, Anton. Non-Leninist Marxism: Writings on the Workers' Councils. St. Petersburg, Florida: Red and Black Publishers. стр. 157—164. ISBN 9780979181368. Приступљено 23. 4. 2020 — преко Marxists Internet Archive.
^ Mattick, Paul (1978). Anti-Bolshevik Communism (PDF). London: Merlin Press. ISBN 9780850362237.
^ Committee for a Workers' International (6. 1992.). „The Collapse of Stalinism”. Приступљено 4. 11. 2019.
^ Grant, Ted (1996). The Collapse of Stalinism and the Class Nature of the Russian State. Приступљено 4. 11. 2019 — преко Marxists Internet Archive.
^ Arnove, Anthony (2000). „The Fall of Stalinism: Ten Years On”. International Socialist Review. 10. Архивирано из оригинала 26. 7. 2011. г. Приступљено 4. 11. 2019.
^ Daum, Walter (2002). „Theories of Stalinism's Collapse”. Proletarian Revolution. 65. Приступљено 4. 11. 2019 — преко Marxists Internet Archive.
^ „State Capitalism”. International Communist Current. 2004. Приступљено 25. 6. 2019.
^ Đilas, Milovan (1983) [1957]. The New Class: An Analysis of the Communist System (paperback изд.). San Diego: Harcourt Brace Jovanovich. ISBN 0-15-665489-X.
^ Đilas, Milovan (1969). The Unperfect Society: Beyond the New Class. Превод: Cooke, Dorian. New York City: Harcourt, Brace & World. ISBN 0-15-693125-7.
^ Đilas, Milovan (1998). Fall of the New Class: A History of Communism's Self-Destruction (hardcover изд.). Alfred A. Knopf. ISBN 0-679-43325-2.
^ Trotsky, Leon (1991) [1937]. The Revolution Betrayed: What is the Soviet Union and Where is it Going? (paperback изд.). Detroit: Labor Publications. ISBN 0-929087-48-8 — преко Marxists Internet Archive.
^ Williams, Raymond (1985) [1976]. „Capitalism”. Keywords: A Vocabulary of Culture and Society. Oxford paperbacks (revised изд.). New York: Oxford University Press. стр. 52. ISBN 9780195204698. Приступљено 30. 4. 2017. „A new phrase, state-capitalism, has been widely used in mC20, with precedents from eC20, to describe forms of state ownership in which the original conditions of the definition – centralized ownership of the means of production, leading to a system of wage-labour – have not really changed.” Непознати параметар |chapter-url-access= игнорисан (помоћ)
^ Alistair & Pyper 2000, стр. 677
^ Cliff, Tony (1988). „The Theory of Bureaucratic Collectivism: A Critique”. State Capitalism in Russia. London: Bookmarks. стр. 333—353. ISBN 9780906224441. Приступљено 23. 4. 2020 — преко Marxists Internet Archive.
^ Mandel, Ernest (1979). „Why The Soviet Bureaucracy is not a New Ruling Class”. Monthly Review. 3: 63—86. doi:10.14452/MR-031-03-1979-07_6. Архивирано из оригинала 2. 9. 2010. г. Приступљено 23. 4. 2020.
^ Taafee, Peter (1995). „Trotsky and the Collapse of Stalinism”. The Rise of Militant: Thirty Years of Militant. Militant Publications. ISBN 978-0906582473. „The Soviet bureaucracy and Western capitalism rested on mutually antagonistic social systems.”
^ Trotsky, Leon (2004) [1936]. The Revolution Betrayed. ISBN 9780486433981. . Translated by Eastman, Max. Dover Publications. . Приступљено 11. 11. 2019.
^ Trotsky, Leon (1977) [1938]. „The USSR and Problems of the Transitional Epoch”. Transitional Program for Socialist Revolution (PDF). ISBN 9780873485241. . (1st ed.). Translated by Eastman, Max. Pathfinder Press. стр. 39–42. . Приступљено 23. 4. 2020.
^ Trotsky, Leon [1939]. „The ABC of Materialist Dialectics”. In Defense of Marxism: Against the Petty-Bourgeois Opposition in the Socialist Workers Party. ISBN 9780873487894. (4th revised ed.). Pathfinder Press. . Приступљено 23. 4. 2020.
^ Frank, Pierre (1951). „Evolution of Eastern Europe”. Fourth International. 12 (6): 176, 213—218. Приступљено 11. 11. 2019 — преко Marxists Internet Archive.
^ Trotsky, Leon (1972). Writings 1932–1933. New York: Pathfinder Press. стр. 96. ISBN 9780873482288.
^ LeBlanc, Paul (2014). Marx, Lenin, and the Revolutionary Experience: Studies of Communism and Radicalism in an Age of Globalization. Routledge. стр. 202. ISBN 9781317793526.
^ „Deformed Workers' States”. In Defence of Marxism. International Marxist Tendency. Приступљено 23. 4. 2020.
^ Gliniecki, Ben (2018). „50 years after the Prague Spring – what are the lessons for today?”. In Defence of Marxism. International Marxist Tendency. Приступљено 23. 4. 2020. „The Prague Spring was a movement with the potential to develop into a socialist political revolution against the Communist Party (CP) bureaucracy [...].”
^ „Socialism and democracy”. Socialist Worker. International Socialist Organization. 2014. Приступљено 23. 4. 2020. „These two self-styled socialisms are very different, but they have more in common than they think. The social democracy has typically dreamed of "socializing" capitalism from above. Its principle has always been that increased state intervention in society and economy is per se socialistic. It bears a fatal family resemblance to the Stalinist conception of imposing something called socialism from the top down, and of equating statification with socialism. Both have their roots in the ambiguous history of the socialist idea.”
^ Mises, Ludwig von (1990). Economic Calculation in the Socialist Commonwealth (PDF). Mises Institute. Приступљено 11. 11. 2019.
^ Hayek, Friedrich (1935). „The Nature and History of the Problem”; „The Present State of the Debate”. Collectivist Economic Planning. стр. 1–40, 201–243
^ Durlauf, Steven N.; Blume, Lawrence E., ур. (1987). The New Palgrave Dictionary of Economics Online. Palgrave Macmillan. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
^ Biddle, Samuels & Davis 2006, стр. 319
^ Levy, David M.; Peart, Sandra J. (2008). „Socialist calculation debate”. The New Palgrave Dictionary of Economics (Second изд.). Palgrave Macmillan. стр. 685—692. ISBN 978-0333786765. doi:10.1057/9780230226203.1570.
^ Tucker, Benjamin (1985). State Socialism and Anarchism and Other Essays: Including the Attitude of Anarchism Toward Industrial Combinations and Why I Am an Anarchist. Ralph Myles Publisher. ISBN 9780879260156.
^ Nordlinger, Jay (2004). „Hollander's Clear Eye”. National Review Online. Архивирано из оригинала 11. 8. 2011. г. Приступљено 22. 6. 2020.
^ Hollander, Paul (1998). Political Pilgrims: Western Intellectuals in Search of the Good Society (4th изд.). New Brunswick, New Jersey: Transaction Publishers. ISBN 1-56000-954-3. OCLC 36470253.

Литература

Newman, Michael (2005). Socialism: A Very Short Introduction. Oxford University Press. ISBN 0-19-280431-6.
Luthar, Brenda; Puznik, Marusa (2010). Remembering Utopia: The Culture of Everyday Life in Socialist Yugoslavia. Washington, D.C.: New Academia Publishing. ISBN 9780984406234.
Teichova, Alice; Matis, Herbert (2003). Nation, State, and the Economy in History. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-79278-3.
Hardt, John Pearce; Kaufman, Richard F. (1995). East-Central European Economies in Transition. M. E. Sharpe. ISBN 978-1-56324-612-8.
Tucker, Benjamin (1911). State Socialism and Anarchism: How Far They Agree and Wherein They Differ. Fifield.
Shiryayev, Y.; Sokolov, A. (1976). CMEA and European Economic Cooperation. Novosti Press Agency Publishing House.
Young, James D. (1988). Socialism Since 1889: A Biographical History. Totowa: Barnes & Noble Books. ISBN 978-0-389-20813-6.
Stanislaw, Joseph; Yergin, Daniel (2002). The Commanding Heights: The Battle for the World Economy (revised, updated, subsequent изд.). Free Press. ISBN 9780684835693.
Ebenstein, Alan (2003). Friedrich Hayek: A Biography. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0226181509.
Draper, Hal (1970) [1963]. Two Souls of Socialism (revised изд.). Highland Park, Michigan: International Socialists. Архивирано из оригинала 20. 1. 2016. г. Приступљено 20. 1. 2016. „Указали смо на неколико случајева овог уверења да је социјализам посао нове владајуће мањине, не-капиталистичке по природи и стога гарантовано чисте, која намеће своју доминацију или привремено (за пуку историјску еру) или чак трајно. У сваком случају, вероватно је да ће ова нова владајућа класа видети свој циљ као Образовну Диктатуру над масама — да им чини добро, наравно — при чему диктатуру врши елитна партија која потискује сваку контролу одоздо, или добронамерни деспоти или Спасиоци-Лидери неке врсте, или Шоови 'Супермени', еугенички манипулатори, Прудонови 'анархистички' менаџери или Сен-Симонови технократе или њихови модернији еквиваленти — са ажурираним терминима и новим вербалним параванима који се могу поздравити као свежа социјална теорија у односу на 'марксизам деветнаестог века'.”
Burbach, Roger; Fox, Michael; Fuentes, Federico (2013). Latin America's Turbulent Transitions. London: Zed Books. ISBN 9781848135697.
Gregory, Paul; Stuart, Robert (2003). Comparing Economic Systems in the Twenty-First. South-Western College Publishing. ISBN 0-618-26181-8.
Rosser, Mariana V.; Rosser, J. Barkley (2003). Comparative Economics in a Transforming World Economy. MIT Press. ISBN 978-0-262-18234-8. „In a command economy the most important allocation decisions are made by government authorities and are imposed by law.”
Screpanti, Ernesto; Zamagni, Stefano (2005). An Outline on the History of Economic Thought (2nd изд.). Oxford University Press. „It should not be forgotten, however, that in the period of the Second International, some of the reformist currents of Marxism, as well as some of the extreme left-wing ones, not to speak of the anarchist groups, had already criticised the view that State ownership and central planning is the best road to socialism. But with the victory of Leninism in Russia, all dissent was silenced, and socialism became identified with 'democratic centralism', 'central planning', and State ownership of the means of production.”
Alistair, Mason; Pyper, Hugh (2000). Hastings, Adrian, ур. The Oxford Companion to Christian Thought. Oxford University Press. ISBN 978-0198600244. Приступљено 28. 12. 2019. „At the heart of its vision has been social or common ownership of the means of production. Common ownership and democratic control of these was far more central to the thought of the early socialists than state control or nationalization, which developed later. [...] Nationalization in itself has nothing particularly to do with socialism and has existed under non-socialist and anti-socialist regimes. Kautsky in 1891 pointed out that a 'co-operative commonwealth' could not be the result of the 'general nationalization of all industries' unless there was a change in 'the character of the state'”
Alexander, Catharine; Buchil, Victor; Humphrey, Caroline (2007). Urban Life in Post-Soviet Asia. CRC Press. ISBN 9781844721153.
A Companion to the History of Economic Thought. Wiley-Blackwell. 2006. ISBN 978-1-4051-3459-0. „What became known as the socialist calculation debate started when von Mises (1935 [1920]) launched a critique of socialism.”
Tebble, Adam; Meadowcroft, John (2013). F.A. Hayek (Paperback изд.). London: Bloomsbury Academic. ISBN 978-1441109064.
Amandae, Sonja (2003). Rationalizing Capitalist Democracy: The Cold War Origins of Rational Choice Liberalism. University of Chicago Press. ISBN 978-0226016542.
Applebaum, Anne (2014). „Understanding Stalin”. The Atlantic. Приступљено 4. 4. 2015.
Balmforth, Tom (2018). „Russian nostalgia for Soviet Union reaches 13-year high”. Reuters. Приступљено 26. 6. 2019.
Barrett, William, ур. (1978). „Capitalism, Socialism, and Democracy: A Symposium”. Commentary. Архивирано из оригинала 14. 11. 2017. г. Приступљено 14. 6. 2020. Alt URL
Bartmanski, Dominik (2011). „Successful icons of failed time: rethinking post-communist nostalgia”. Acta Sociologica. 54 (3): 213—231. CiteSeerX 10.1.1.859.3655 . S2CID 146782564. doi:10.1177/0001699311412625.
Becker, Jasper (2010). „Systematic genocide”. The Spectator. Архивирано из оригинала 11. 4. 2012. г..
Bel, Germà (2006). „Against the mainstream: Nazi privatization in 1930s Germany” (PDF). Economic History Review. University of Barcelona. 63 (1): 34—55. S2CID 154486694. doi:10.1111/j.1468-0289.2009.00473.x. hdl:2445/11716 . Приступљено 8. 7. 2020.
Berger, Mark T. (1997). „Review: Singapore's Authoritarian Capitalism: Asian Values, Free Market Illusions, and Political Dependency by Christopher Lingle”. Journal of Asian Studies. Cambridge University Press. 56 (3): 853—854. JSTOR i325583. S2CID 153600219. doi:10.1017/S0021911800035129.
Bhasin, Balbir B. (2007). „Fostering Entrepreneurship: Developing a Risktaking Culture in Singapore”. New England Journal of Entrepreneurship. 10 (2): 39—50. ISSN 1550-333X. doi:10.1108/NEJE-10-02-2007-B004. Приступљено 23. 4. 2020.
Brzezinski, Zbigniew (1989). The Grand Failure: The Birth and Death of Communism in the Twentieth Century (1st изд.). New York: Scribner. ISBN 9780684190341.
Budhwar, Pawan S., ур. (2004). Managing Human Resources in Asia-Pacific. Psychology Press. ISBN 9780415300063.
Caute, David (2010). Politics and the novel during the Cold War. Transaction Publishers. ISBN 9781412831369.
Chang, Jung; Halliday, Jon (2005). Mao: The Unknown Story. London: Jonathan Cape. ISBN 978-0-224-07126-0.
Courtois, Stéphane; Werth, Nicolas; Panne, Jean-Louis; Paczkowski, Andrzej; Bartosek, Karel; Margolin, Jean-Louis; Kramer, Mark (1999). The Black Book of Communism: Crimes, Terror, Repression. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 0-674-07608-7.
Davies, Robert; Wheatcroft, Stephen G. (2004). The Industrialisation of Soviet Russia Volume 5: The Years of Hunger: Soviet Agriculture 1931-1933. Basingstoke and New York: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-230-23855-8.
Dean, Jodi (2012). The Communist Horizon. Verso Books. ISBN 9781844679546.
Defty, Brook (2007). „2–5”. Britain, America and Anti-Communist Propaganda 1945–1953. The Information Research Department.
Deutscher, Isaac (2003). The Prophet Unarmed: Trotsky 1921–1929. Verso Books. ISBN 9781859844465.
Dikötter, Frank (2010). Mao's Great Famine: The History of China's Most Devastating Catastrophe, 1958–62. London: Walker & Company. ISBN 978-0-8027-7768-3.
Duncan, Maxim (2009). „Granddaughter Keeps Mao's Memory Alive in Bookshop”. Reuters. Архивирано из оригинала 4. 2. 2016. г. Приступљено 10. 6. 2019.
Ebrey, Patricia Buckley (2010). The Cambridge Illustrated History of China. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-12433-1 — преко Google Books.
Ehms, Jule (2014). „The Communist Horizon”. Marx & Philosophy Review of Books. Marx & Philosophy Society. Архивирано из оригинала 10. 4. 2016. г. Приступљено 22. 4. 2020.
Ekman, Joakim; Linde, Jonas (2005). „Communist nostalgia and the consolidation of democracy in Central and Eastern Europe”. Journal of Communist Studies and Transition Politics. 21 (3): 354—374. S2CID 154661789. doi:10.1080/13523270500183512.
Ellman, Michael (2002). „Soviet Repression Statistics: Some Comments” (PDF). Europe-Asia Studies. Taylor & Francis. 54 (7): 1151—1172. JSTOR 826310. S2CID 43510161. doi:10.1080/0966813022000017177. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 5. 2019. г. Приступљено 26. 7. 2026.
Esche, Christine; Mossiah, Rosa Katharina; Topalska, Sandra (2009). „Lost and Found: Communism Nostalgia and Communist Chic Among Poland's Old and Young Generations”. Humanity in Action. Приступљено 26. 6. 2019.
Fenby, J. (2008). Modern China: The Fall and Rise of a Great Power, 1850 to the Present. Ecco Press. ISBN 978-0-06-166116-7.
Fuchs, Christian (2017). „The Relevance of Franz L. Neumann's Critical Theory in 2017: Anxiety and Politics in the New Age of Authoritarian Capitalism” (PDF). Media, Culture & Society. 40 (5): 779—791. S2CID 149705789. doi:10.1177/0163443718772147. Архивирано из оригинала (PDF) 13. 10. 2019. г. Приступљено 8. 7. 2020.
Fuchs, Christian (2018). „Authoritarian Capitalism, Authoritarian Movements, Authoritarian Communication” (PDF). tripleC. 15 (2): 637—650. S2CID 149705789. doi:10.1177/0163443718772147. Архивирано из оригинала (PDF) 13. 10. 2019. г. Приступљено 8. 7. 2020.
Galtung, Marte Kjær; Stenslie, Stig (2014). 49 Myths About China. Rowman & Littlefield. ISBN 978-1-4422-3622-6.
Gao, Mobo (2008). The Battle for China's Past: Mao and the Cultural Revolution. London: Pluto Press. ISBN 978-0-7453-2780-8.
Gat, Azar (2007). „The Return of Authoritarian Great Powers”. Foreign Affairs. Council on Foreign Relations. 86 (4): 59—69. JSTOR 20032415. Архивирано из оригинала 15. 2. 2020. г. Приступљено 8. 6. 2019.
Getty, J. Arch; Rittersporn, Gábor; Zemskov, Viktor (1993). „Victims of the Soviet Penal System in the Pre-War Years: A First Approach on the Basis of Archival Evidence” (PDF). The American Historical Review. Oxford University Press. 98 (4): 1017—1049. JSTOR 2166597. doi:10.2307/2166597. Архивирано из оригинала (PDF) 6. 12. 2019. г. Приступљено 26. 7. 2026.
Geyes, Michael; Fitzpatrick, Sheila, ур. (2008). Beyond Totalitarianism: Stalinism and Nazism Compared. Cambridge University Press. ISBN 9780521723978. doi:10.1017/CBO9780511802652.
Ghodsee, Kristen (2011). „Dr. Kristen Ghodsee, Bowdoin College - Nostalgia for Communism”. The Academic Minute. WAMC. Архивирано из оригинала 11. 11. 2020. г..
Ghodsee, Kristen; Mead, Julia (2018). „What Has Socialism Ever Done For Women?” (PDF). Catalyst. 2 (2): 108. Приступљено 26. 6. 2019.
Gill, Graeme J. (1998). Stalinism. Palgrave Macmillan. ISBN 9780312177645.
Golinowska, Karolina (2016). „Nostalgia for the PRL in contemporary Poland”. Twentieth Century Communism. 11 (11): 67—82. doi:10.3898/175864316819698512. Архивирано из оригинала 10. 8. 2020. г..
Guilhot, Nicholas (2005). The Democracy Makers: Human Rights and International Order. Columbia University Press. ISBN 9780231131247.
Heilbroner, Robert L.; Barkan, Joanne; Brand, Horst; Cohen, Mitchell; Coser, Lewis; Denitch, Bogdan; Fehèr, Ferenc; Heller, Agnès; Horvat, Branko; Tyler, Gus (1991). „From Sweden to Socialism: A Small Symposium on Big Questions”. Dissident. стр. 96—110. Приступљено 17. 4. 2020.
Hobsbawm, Eric J. (2012). Revolutionaries. Abacus. ISBN 978-0-34-912056-0.
Huntington, Samuel P. (1970). Authoritarian Politics in Modern Society: The Dynamics of Established One-party Systems. Basic Books. ISBN 978-0465005697.
Kendall, Diana (2011). Sociology in Our Time: The Essentials. Cengage Learning. стр. 125–127. ISBN 9781111305505.
Khlevniuk, Oleg V. (2015). Stalin: New Biography of a Dictator. Превод: Favorov, Nora Seligman. New Haven and London: Yale University Press. ISBN 978-0-300-16388-9.
Kimball, Alan (1973). „The First International and the Russian Obshchina”. Slavic Review. Cambridge University Press. 32 (3): 491—514. ISSN 0037-6779. JSTOR 2495406. S2CID 164131867. doi:10.2307/2495406.
Kotkin, Stephen (2014). Stalin: Paradoxes of Power, 1878–1928. London: Allen Lane. ISBN 978-0-7139-9944-0.
Lee, Stephen J. (2003). Lenin and Revolutionary Russia. London: Routledge. ISBN 978-0-415-28718-0.
Leggett, George (1986). The Cheka: Lenin's Political Police. Oxford University Press. ISBN 9780198228622.
Lewin, Moshe (1969). Lenin's Last Struggle. Превод: Sheridan Smith, A. M.. London: Faber and Faber. ISBN 9780571087136.
Lewin, Moshe (2005). Lenin's Last Testament. Ann Arbor: University of Michigan Press. ISBN 9780472030521.
Li, He (2015). Political Thought and China's Transformation: Ideas Shaping Reform in Post-Mao China. Springer. стр. 60—69. ISBN 9781137427816.
Lingle, Christopher; Owens, Amanda J.; Rowley, Charles K., ур. (1998). „Singapore and Authoritarian Capitalism”. The Locke Luminary. I (1).
Löwy, Michael (1986). „Mass organization, party, and state: Democracy in the transition to socialism”. Transition and Development: Problems of Third World Socialism. 94.
Lynch, Michael (2004). Mao. Routledge Historical Biographies. Routledge.
Márquez, Laureano; Sanabria, Eduardo (2018). Historieta de Venezuela: De Macuro a Maduro (1st изд.). Gráficas Pedrazas. ISBN 978-1-7328777-1-9.
Mayer, Robert (1993). „Lenin and the Concept of the Professional Revolutionary”. History of Political Thought. 14 (2): 249—263. ISSN 0143-781X. JSTOR 26214357.
McCauley, Martin (2003). Stalin and Stalinism (3rd изд.). Harlow and London: Pearson. ISBN 978-0-582-50587-2.
McClellan, Woodford (1973). „Nechaevshchina: An Unknown Chapter”. Slavic Review. Cambridge University Press. 32 (3): 546—553. ISSN 0037-6779. JSTOR 2495409. doi:10.2307/2495409 .
McDermott, Kevin (2006). Stalin: Revolutionary in an Era of War. Basingstoke and New York: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-333-71122-4.
Medvedev, Roy (1982). Leninism and Western Socialism. Schocken Books. ISBN 9780805271041.
Milne, Seumas (2002). „The battle for history”. The Guardian. Приступљено 22. 4. 2020.
Milne, Seumas (2006). „Communism may be dead, but clearly not dead enough”. The Guardian. Приступљено 22. 4. 2020.
Milne, Seumas (2012). The Revenge of History: The Battle for the 21st Century. Verso Books. ISBN 9781844679645.
Montefiore, Simon Sebag (2007). Young Stalin. London: Weidenfeld & Nicolson. ISBN 978-0-297-85068-7.
Murawska, Renata (2005). „Of the Polish People's Republic and its Memory in Polish Film” (PDF). KinoKultura. 2.
Nikitin, Vadim (2014). „Putin is exploiting the legacy of the Soviet Union to further Russia's ends in Ukraine”. The Independent. Приступљено 26. 6. 2019.
Nugent, Margaret Latus (1992). From Leninism to Freedom: The Challenges of Democratization. Boulder: Westview Press. ISBN 978-0-8133-8524-2.
O'Brien, Patrick Karl (2002). Atlas of World History. Oxford University Press. ISBN 0-19-521921-X — преко Google Books.
Parenti, Michael (1997). Blackshirts and Reds: Rational Fascism and the Overthrow of Communism. San Francisco: City Lights Books. ISBN 978-0-87286-330-9.
Pipes, Richard (1996). The Unknown Lenin: From the Secret Archive. New Haven, Connecticut: Yale University Press. ISBN 978-0-300-06919-8.
Pipes, Richard (1997). Three "Whys" of the Russian Revolution. Vintage Books. ISBN 9780679776468.
Pipes, Richard (2003). Communism: A History. Modern Library Chronicles. ISBN 9780812968644.
Prusik, Monika; Lewicka, Maria (2016). „Nostalgia for Communist Times and Autobiographical Memory: Negative Present or Positive Past?”. Political Psychology. 37 (5): 677—693. doi:10.1111/pops.12330.
Radzinsky, Edvard (1997). Stalin: The First In-depth Biography Based on Explosive New Documents from Russia's Secret Archives. Anchor Books. ISBN 9780385479547.
Rakitin, Alexander (2019). „Sergey Nechayev: "temnyy chulanchik" russkoy revolyutsii” Сергей Нечаев: "темный чуланчик" русской революции [Sergei Nechaev: the "dark closet" of the Russian revolution]. Mirtesen (на језику: руски). Finam. Архивирано из оригинала 29. 3. 2019. г. Приступљено 29. 3. 2019.
Read, Christopher (2005). Lenin: A Revolutionary Life. Routledge Historical Biographies. London: Routledge. ISBN 9780415206495.
Reisch, George A. (2005). How the Cold War Transformed Philosophy of Science: To the Icy Slopes of Logic. Cambridge University Press. ISBN 9780521546898.
Rigby, T. H. (1979). Lenin's Government: Sovnarkom 1917–1922. Cambridge, England: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-22281-5.
Ryan, James (2012). Lenin's Terror: The Ideological Origins of Early Soviet State Violence. London: Routledge. ISBN 978-1-138-81568-1.
Rosefielde, Steven (1996). „Stalinism in Post-Communist Perspective: New Evidence on Killings, Forced Labour and Economic Growth in the 1930s”. Europe-Asia Studies. Taylor & Francis. 48 (6): 959—987. JSTOR 152635. doi:10.1080/09668139608412393.
Sachno, Sergiusz O. (2003). „Kapitan Żbik na tropie oranżady” [Captain Żbik on the trail of orangeade]. Wprost (на језику: пољски). Приступљено 26. 6. 2019.
Sandle, Mark (1999). A Short History of Soviet Socialism. London: UCL Press. ISBN 9781857283556. doi:10.4324/9780203500279.
Schulman, Jason (2006). „The Case for Socialism in the Twenty-First Century”. Democratic Left. 47.
Service, Robert (1990). „Lenin: Individual and Politics in the October Revolution”. Modern History Review. 2 (1): 16—19.
Service, Robert (2000). Lenin: A Biography. London: Macmillan. ISBN 978-0-333-72625-9.
Service, Robert (2004). Stalin: A Biography. London: Macmillan. ISBN 978-0-333-72627-3.
Short, Philip (2001). Mao: A Life. Owl Books. ISBN 978-0-8050-6638-8.
Siegel, Achim, ур. (1998). The Totalitarian Paradigm after the End of Communism: Towards a Theoretical Reassessment. Rodopi. ISBN 9789042005525.
Taylor, A. (2014). „Calls for a return to 'Stalingrad' name test the limits of Putin's Soviet nostalgia”. The Washington Post. Приступљено 26. 6. 2019.
Todorova, Maria; Gille, Zsuzsa (2010). Post-communist Nostalgia. Berghahn Books. ISBN 978-1-84545-671-9.
Traverso, Enzo (2001). Le Totalitarisme: Le XXe siècle en débat [Totalitarianism: The 20th century in debate] (на језику: француски). Poche. ISBN 978-2020378574.
Wallace, Ian G. (1992). „The Influences of Chernyshevsky, Tkachev, and Nechaev on the Political Thought of V.I. Lenin” (PDF). Hamilton, Ontario: McMaster University. Приступљено 23. 4. 2020.
Watts, Jonathan (2005). „China must confront dark past, says Mao confidant”. The Guardian. Приступљено 10. 6. 2019.
Wheatcroft, Stephen G. (1996). „The Scale and Nature of German and Soviet Repression and Mass Killings, 1930–45” (PDF). Europe-Asia Studies. 48 (8): 1319—1353. JSTOR 152781. doi:10.1080/09668139608412415. Архивирано из оригинала (PDF) 17. 7. 2011. г. Приступљено 26. 7. 2026.
Wolff, Richard D. (2015). „Socialism Means Abolishing the Distinction Between Bosses and Employees”. Truthout. Архивирано из оригинала 11. 3. 2018. г. Приступљено 29. 1. 2020.

Додатна литература

Библиотечки ресурси о
Ауторитарни социјализам

Arato, Andrew (1982). „Critical Sociology and Authoritarian State Socialism”. Ур.: Held, David; Thompson, John. Habermas (paperback изд.). MIT Press. стр. 196—218. ISBN 978-0-333-27551-1. doi:10.1007/978-1-349-16763-0_12.
Arato, Andrew (1983). „Immanent Critique and Authoritarian Socialism”. Canadian Journal of Political and Social Theory. 7 (1–2). JSTOR 41801955.
Arato, Andrew (1991). „Social Theory, Civil Society, and the Transformation of Authoritarian Socialism”. Ур.: Arato, Andrew; Feher, Ferenc. Crisis and Reform in Eastern Europe. New Brunswick, New Jersey: Transaction Publishers. стр. 1–26. ISBN 9781412820677.
Arato, Andrew (2016). From Neo-Marxism to Democratic Theory: Essays on the Critical Theory of Soviet-type Societies: Essays on the Critical Theory of Soviet-type Societies. Routledge. ISBN 9781315487717.
Barnes, Ian (2003). „A fascist Trojan horse: Maurice Bardegraceche, fascism and authoritarian socialism”. Patterns of Prejudice. 37 (2): 177—194. S2CID 144887261. doi:10.1080/0031322032000084697.
Lingle, Christopher (1990). „Strategies of structural reform of authoritarian socialism: The role of private property and markets”. Communist Economics. 2 (4): 499—507. doi:10.1080/14631379008427660.
Meijer, Roel (2002). The Quest for Modernity: Secular Liberal and Left-wing Political Thought in Egypt, 1945–1958. Psychology Press. ISBN 9780700712472.
Swilling, Mark (1992). „Socialism, Democracy and Civil Society: The Case for Associational Socialism”. Theoria: A Journal of Social and Political Theory. Berghahn Books (79): 75—82. JSTOR 41801955.

[391] Извори:^[383]^[384]^[385]^[386]^[387]^[388]^[389]^[390]

[Draper1970-1] а ^б ^в ^г ^д ^ђ Draper 1970

[FOOTNOTEHuntington1970-2] а ^б ^в Huntington 1970.

[FOOTNOTELöwy1986264-3] а ^б ^в Löwy 1986, стр. 264.

[FOOTNOTEAmandae2003-4] а ^б ^в Amandae 2003.

[Mushkat1972,151-153-5] а ^б ^в ^г Mushkat, Marion (1972). „African Socialism Reappraised and Reconsidered”. Istituto Italiano per l'Africa e l'Oriente. 2: 151—153.

[Gregor1967,324-353-6] а ^б ^в ^г ^д Gregor, A. James (1967). „African Socialism, Socialism and Fascism: An Appraisal”. The Review of Politics. 29 (3): 324—353. S2CID 144400114. doi:10.1017/s0034670500032745.

[Posusney2005-7] а ^б ^в ^г ^д Posusney, Marsha Pripstein (2005). Authoritarianism in the Middle East: Regimes and Resistance. Boulder: Lynne Rienner Publishers. ISBN 978-1-58826-317-9.

[Rogers2014-8] а ^б ^в Rogers, Tim (2014). „Does Ecuador's leader aspire to a perpetual presidency?”. The Christian Science Monitor. Приступљено 22. 4. 2020.

[Nation1992,85-6-9] а ^б Nation, R. Craig (1992). Black Earth, Red Star: A History of Soviet Security Policy, 1917-1991. Cornell University Press. стр. 85–6. ISBN 9780801480072. Приступљено 19. 12. 2014.

[10] Barrett 1978: „Ако бисмо проширили дефиницију социјализма тако да укључује лабуристичку Британију или социјалистичку Шведску, не би било тешко оповргнути везу између капитализма и демократије.”

[11] Heilbroner et al. 1991

[12] Kendall 2011, стр. 125–127: „Шведска, Велика Британија и Француска имају мешовите економије, које се понекад називају демократским социјализмом — економски и политички систем који комбинује приватно власништво над неким средствима за производњу, државну дистрибуцију неких основних добара и услуга и слободне изборе. На пример, државно власништво у Шведској ограничено је првенствено на железницу, минералне ресурсе, јавну банку и операције са пићем и дуваном.”

[13] Li 2015, стр. 60–69: „Научници у табору демократског социјализма верују да би Кина требало да се ослони на искуство Шведске, које је погодно не само за Запад већ и за Кину. У пост-Маовој Кини, кинески интелектуалци су суочени са разним моделима. Либерали фаворизују амерички модел и деле став да је совјетски модел постао архаичан и да га треба напустити. У међувремену, демократски социјализам у Шведској пружио је алтернативни модел. Његов континуирани економски развој и екстензивни програми социјалне заштите фасцинирали су многе. Бројни научници унутар демократско-социјалистичког табора тврде да би Кина требало да се политички и економски угледа на Шведску, која се сматра аутентичније социјалистичком од Кине. Међу њима расте консензус да је у нордијским земљама држава благостања била изванредно успешна у елиминисању сиромаштва.”

[14] „Tankies: A Data-driven Understanding of Left-Wing Extremists on Social Media”. 2023.

[Lipow1991-15] а ^б ^в Lipow, Arthur (1991). Authoritarian Socialism in America: Edward Bellamy and the Nationalist Movement. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0520075436.

[16] Draper, Hal (1963). The Two Souls of Socialism: Socialism from Below v. Socialism from Above. New York: Young People's Socialist League.

[17] Berger 1997, стр. 853–854

[18] Lingle, Owens & Rowley 1998

[19] Budhwar 2004, стр. 221

[20] Bhasin 2007, стр. 39–50

[FOOTNOTEBarrett1978-21] а ^б ^в ^г ^д Barrett 1978.

[Young1988-22] а ^б ^в ^г Young 1988

[Lipow1991,1-23] а ^б Lipow, Arthur (1991). Authoritarian Socialism in America: Edward Bellamy and the Nationalist Movement. University of California Press. стр. 1. ISBN 9780520075436.

[24] Hahnel, Robin (2005). Economic Justice and Democracy. Routledge. стр. 138. ISBN 0-415-93344-7.

[25] Lesigne 1887. „Socialistic Letters” Архивирано 2020-08-07 на сајту Wayback Machine. Le Radical. Приступљено 20. 6. 2020.

[26] Tucker 1911

[27] Tucker, Benjamin (1893). Instead of a Book by a Man Too Busy to Write One. New York, B. R. Tucker. стр. 363–364.

[28] Brown, Susan Love (1997). „The Free Market as Salvation from Government”. Ур.: Carrier, James G.. Meanings of the Market: The Free Market in Western Culture. Berg Publishers. стр. 107. ISBN 9781859731499.

[29] Woodcock, George (1962). Anarchism: A History of Libertarian Ideas and Movements. Melbourne: Penguin. стр. 263.

[McKay2008-30] а ^б McKay, Iain, ур. (2008). „Isn't libertarian socialism an oxymoron?”. An Anarchist FAQ. I. Stirling: AK Press. ISBN 978-1-902593-90-6. OCLC 182529204.

[31] Osgood, Herbert L. (1889). „Scientific Anarchism”. Political Science Quarterly. The Academy of Political Science. 4 (1): 1—36. JSTOR 2139424. doi:10.2307/2139424.

[32] Volkogonov, Dimitri (1991). Stalin: Triumph and Tragedy. Превод: Shukman, Harold. London: Weidenfeld and Nicolson. стр. 173. ISBN 9780297810803.

[33] Huerta de Soto, Jesús (2010). Socialism, Economic Calculation and Entrepreneurship (4th изд.). Edward Elgar Publishing. стр. 79—80. ISBN 978-1-849-80500-1.

[34] Boesche, Roger (2003). The First Great Political Realist: Kautilya and His Arthashastra. Lexington Books. стр. 67. ISBN 9780739106075.

[35] Mookerji, Radhakumud (1943). Chandragupta Maurya and His Times. Motilal Banarsidass. стр. 102. „Kautiliya polity was based on a considerable amount of socialism and nationalisation of industries.”

[36] Ross, W. D.. Aristotle (6th изд.). стр. 257.

[37] Taylor, Alfred Edward (2001). Plato: The Man and His Work. Dover. стр. 276–277. ISBN 978-0-486-41605-2.

[Smitha-38] а ^б ^в Smitha, Frank E.. „Optimism, Adam Smith, Liberals and Utopians”. Macrohistory. Приступљено 23. 4. 2020.

[39] „Birth of the Socialist Idea”. Australian National University. Приступљено 2. 6. 2010.

[40] Newman 2005

[Bellamy1888-41] а ^б Bellamy, Edward (1888). Looking Backward: 2000-1887. Houghton Mifflin.

[42] Bromley, Kent (1906). „Preface”. Ур.: Kropotkin, Peter. The Conquest of Bread. London and New York City: G. P. Putnam's Sons.

[Block2013,11-26-43] а ^б ^в ^г ^д Block, Walter E. (2013). „Was Milton Friedman a Socialist? Yes”. Mest Journal. 1: 11—26. doi:10.12709/mest.01.01.01.02.pdf.

[44] Hoppe, Hans-Hermann (2013). A Theory of Socialism and Capitalism (2nd изд.). Auburn, Alabama: Mises Institute. стр. 2. ISBN 9781933550732.

[Ebenstein2003-45] Ebenstein 2003

[46] Tebble & Meadowcroft 2013

[Hayek1994-47] а ^б ^в Hayek, Friedrich (1994). The Road to Serfdom (50th anniversary изд.). Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-32061-8. Архивирано из оригинала 6. 12. 2014. г. Приступљено 25. 11. 2011.

[Mises1936-48] а ^б Mises, Ludwig von (1936). Socialism: An Economic and Sociological Analysis. London: Jonathan Cape. OCLC 72357479.

[49] Mises, Ludwig von (1962). The Free and Prosperous Commonwealth: An Exposition of the Ideas of Classical Liberalism. Превод: Raico, Ralph. Princeton, New Jersey: Van Nostrand. ISBN 9780442090579. OCLC 473936839.

[50] Hayek, Friedrich (1944). The Road to Serfdom. Routledge. ISBN 0226320618. OCLC 30733740.

[51] Hayek, Friedrich (1944). „Security and Freedom”. The Road to Serfdom. Routledge. ISBN 0226320618. OCLC 30733740.

[52] Friedman, Milton (1962). Capitalism and Freedom. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 9780226264004. OCLC 168498.

[Bel-53] Bel 2006; Gat 2007; Fuchs 2017; Fuchs 2018

[54] Doherty, Brian (1995). „Best of Both Worlds: An Interview with Milton Friedman”. Reason. Reason Foundation. Приступљено 22. 4. 2020.

[55] Hayek, Friedrich (1976). Law, Legislation and Liberty. 2. Chicago: University of Chicago Press. стр. 87. ISBN 978-0-226-32083-0. „There is no reason why in a free society government should not assure to all, protection against severe deprivation in the form of an assured minimum income, or a floor below which nobody need to descend. To enter into such an insurance against extreme misfortune may well be in the interest of all; or it may be felt to be a clear moral duty of all to assist, within the organised community, those who cannot help themselves. So long as such a uniform minimum income is provided outside the market to all those who, for any reason, are unable to earn in the market an adequate maintenance, this need not lead to a restriction of freedom, or conflict with the Rule of Law.”

[56] Klein, Ezra (2010). „Hayek on Social Insurance”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 14. 5. 2011. г. Приступљено 22. 6. 2019. „There is no reason why, in a society which has reached the general level of wealth ours has, the first kind of security should not be guaranteed to all without endangering general freedom; that is: some minimum of food, shelter and clothing, sufficient to preserve health. Nor is there any reason why the state should not help to organize a comprehensive system of social insurance in providing for those common hazards of life against which few can make adequate provision.”

[57] Hayek, Friedrich; Hamowy, Ronald, ed. (2011) [1960]. „Why I am Not a Conservative”. Hayek, F. A. (април 2011). The Constitution of Liberty. University of Chicago Press. ISBN 9780226315393. (definitive ed.). Chicago: University of Chicago Press. .

[58] Cottrell, Allin; Cockshott, Paul (1993). Towards a New Socialism (PDF). Spokesman. ISBN 9780851245454. Архивирано из оригинала (PDF) 17. 11. 2014. г. Приступљено 26. 7. 2026. . Spokesman. .

[59] Epstein, Richard A. (1999). „Hayekian Socialism”. Maryland Law Review. 58 (271). Приступљено 22. 6. 2019.

[60] Hayek, Friedrich; Hamowy, Ronald, ed. (2011) [1960].The Constitution of Liberty (definitive ed.). Chicago: University of Chicago Press. Hayek, F. A. (април 2011). The Constitution of Liberty: The Definitive Edition. University of Chicago Press. стр. 405. ISBN 9780226315393. . „There is no reason why in a society which has reached the general level of wealth which ours has attained [that security against severe physical privation, the certainty of a given minimum of sustenance for all; or more briefly, the security of a minimum income] should not be guaranteed to all without endangering general freedom. There are difficult questions about the precise standard which should thus be assured […] but there can be no doubt that some minimum of food, shelter, and clothing, sufficient to preserve health and the capacity to work, can be assured to everybody. Indeed, for a considerable part of the population of England this sort of security has long been achieved.

Nor is there any reason why the state should not assist […] individuals in providing for those common hazards of life against which, because of their uncertainty, few individuals can make adequate provision. Where, as in the case of sickness and accident, neither the desire to avoid such calamities nor the efforts to overcome their consequences are as a rule weakened by the provision of assistance — where, in short, we deal with genuinely insurable risks — the case for the state's helping to organize a comprehensive system of social insurance is very strong. […] [And] there is no incompatibility in principle between the state's providing greater security in this way and the preservation of individual freedom. Wherever communal action can mitigate disasters against which the individual can neither attempt to guard himself nor make the provision for the consequences, such communal action should undoubtedly be taken.”

[61] Wapshott, Nicholas (2011). Keynes Hayek: The Clash That Defined Modern Economics. New York: W. W. Norton & Company. стр. 291. ISBN 9780393083118.

[62] Harcourt, Bernard (2012). „How Paul Ryan enslaves Friedrich Hayek's The Road to Serfdom”. The Guardian. London. Приступљено 27. 12. 2014.

[63] Rothbard, Murray (1963). America's Great Depression. Princeton, New Jersey: Van Nostrand. OCLC 173706.

[64] White, Lawrence H. (1999). „Why Didn't Hayek Favor Laissez Faire in Banking?” (PDF). History of Political Economy. 31 (4): 753—769. doi:10.1215/00182702-31-4-753. Архивирано (PDF) из оригинала 12. 4. 2013. г. Приступљено 11. 4. 2013.

[65] Friedman, Milton; Schwartz, A. J. (1986). „Has government any role in money?” (PDF). Journal of Monetary Economics. 17 (1): 37—62. doi:10.1016/0304-3932(86)90005-X.

[Friedman1999-66] а ^б Friedman, Milton (1999). „Mr. Market”. Hoover Institution. Архивирано из оригинала 23. 9. 2018. г. Приступљено 22. 9. 2018.

[Friedman2002-67] а ^б ^в Friedman, Milton (2002). Capitalism and Freedom (40th anniversary изд.). Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-26421-9.

[68] Frank, Robert H. (2006). „The Other Milton Friedman: A Conservative With a Social Welfare Program”. The New York Times. New York. Архивирано из оригинала 1. 7. 2017. г. Приступљено 22. 2. 2017.

[69] Kinsella, Stephan (2005). „Friedman and Socialism”. Mises Wire. Mises Institute. Приступљено 21. 4. 2020.

[70] Mises, Ludwig von (2007) [1949]. Human Action: A Treastise on Economics. Liberty Fund. стр. 259. ISBN 9780865976313. „There is no mixture of the two systems possible or thinkable; there is no such thing as a mixed economy, a system that would be in part capitalistic and in part socialist.”

[71] Mises, Ludwig von (2007) [1949]. Human Action: A Treastise on Economics. Liberty Fund. стр. 259. ISBN 9780865976313. „The fact that the state or municipalities own and operate some plants does not alter the characteristic features of a market economy. These publicly owned and operated enterprises are subject to the sovereignty of the market. They must fit themselves, as buyers of raw materials, equipment, and labour, and as sellers of goods and services, into the scheme of the market economy. They are subject to the laws of the market and thereby depend on the consumers who may or may not patronize them. They must strive for profits, or at least, to avoid losses.”

[72] Mattick, Paul (1969). „State-Sapitalism and the Mixed Economy”. Marx and Keynes: The Limits of the Mixed Economy. Boston: Horizons Books/Porter Sargent Publisher. ISBN 9780875580692 — преко Marxists Internet Archive. „To be sure, 'orthodox Marxism' maintains that the mixed economy is still the capitalism of old, just as 'orthodox' bourgeois theory insists that the mixed economy is a camouflaged form of socialism. Generally, however, both the state-capitalist and mixed economies are recognized as economic systems adhering to the principle of progress by way of capital accumulation.”

[The_Soviet_Union_Has_an_Administered,_Not_a_Planned,_Economy,_1985-73] а ^б ^в ^г Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом „The Soviet Union Has an Administered, Not a Planned, Economy, 1985”.

[Ellman_2007-74] а ^б ^в Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом „Ellman 2007”.

[Campbell2012,95-75] а ^б Campbell, John (2012). The Iron Lady: Margaret Thatcher: From Grocer's Daughter to Iron Lady. Random House. стр. 95. ISBN 9781448130672.

[Reinhardt2009-76] а ^б Reinhardt, Uwe E. (2009). „What Is 'Socialized Medicine'?: A Taxonomy of Health Care Systems”. Economix. The New York Times Company. The New York Times. Приступљено 15. 7. 2020.

[Truman1952-77] а ^б Truman, Harry S. (1952). „Rear Platform and Other Informal Remarks in New York”. Harry S. Truman Presidential Library and Museum. Приступљено 15. 7. 2020. „The directive was drafted by Senator Taft at that famous breakfast in New York City a few weeks ago. Senator Taft left that meeting and told the press what the General stands for. Taft explained that the great issue in this campaign is "creeping socialism." Now that is the patented trademark of the special interest lobbies. Socialism is a scare word they have hurled at every advance the people have made in the last 20 years. Socialism is what they called public power. Socialism is what they called social security. Socialism is what they called farm price supports. Socialism is what they called bank deposit insurance. Socialism is what they called the growth of free and independent labor organizations. Socialism is their name for almost anything that helps all the people. When the Republican candidate inscribes the slogan "Down With Socialism" on the banner of his "great crusade," that is really not what he means at all. What he really means is, "Down with Progress—down with Franklin Roosevelt's New Deal," and "down with Harry Truman's Fair Deal." That is what he means.”

[Jackson2012-78] а ^б Jackson, Samuel (2012). „The failure of American political speech”. The Economist. Приступљено 15. 7. 2020. „Socialism is not "the government should provide healthcare" or "the rich should be taxed more" nor any of the other watery social-democratic positions that the American right likes to demonise by calling them "socialist"—and granted, it is chiefly the right that does so, but the fact that rightists are so rarely confronted and ridiculed for it means that they have successfully muddied the political discourse to the point where an awful lot of Americans have only the flimsiest grasp of what socialism is.”

[Astor2019-79] а ^б Astor, Maggie (2019). „What Is Democratic Socialism? Whose Version Are We Talking About?”. The New York Times. Приступљено 15. 7. 2020.

[80] Mises, Ludwig von (1985). „The Argument of Fascism”. Liberalism: In the Classical Tradition. Превод: Raico, Ralph. Irvington, New York: Cobden Press. ISBN 9780930439231. Архивирано из оригинала 7. 9. 2019. г. Приступљено 10. 8. 2019. „It cannot be denied that Fascism and similar movements aiming at the establishment of dictatorships are full of the best intentions and that their intervention has, for the moment, saved European civilization. The merit that Fascism has thereby won for itself will live on eternally in history. But though its policy has brought salvation for the moment, it is not of the kind which could promise continued success. Fascism was an emergency makeshift. To view it as something more would be a fatal error.”

[81] Raico, Ralph (1996). „Mises on Fascism, Democracy, and Other Questions” (PDF). Journal of Libertarian Studies. 12 (1): 1—27.

[82] Seymour, Richard (2010). The Meaning of Cameron. London: Zero Books. стр. 32. ISBN 978-1846944567 — преко Google Books.

[83] Hülsmann, Jörg Guido (2007). Mises: The Last Knight of Liberalism. Mises Institute. ISBN 978-1-933550-18-3.

[Farrant2012,513-538-84] а ^б Farrant, Andrew; McPhail, Edward; Berger, Sebastian (2012). „Preventing the "Abuses" of Democracy: Hayek, the "Military Usurper" and Transitional Dictatorship in Chile?”. American Journal of Economics and Sociology. 71 (3): 513—538. JSTOR 2324518. doi:10.1111/j.1536-7150.2012.00824.x.

[85] Caldwell, Bruce; Montes, Leonidas (2014). „Friedrich Hayek and his visits to Chile”. The Review of Austrian Economics. 28 (3): 261—309. S2CID 254986148. doi:10.1007/s11138-014-0290-8 — преко London School of Economics.

[86] Avnôn, Dan (1999). Liberalism and its Practice. Routledge. стр. 56. ISBN 0415193540.

[87] Grandin, Greg (2006). Empire's Workshop: Latin America, the United States, and the Rise of the New Imperialism. New York: Metropolitan. стр. 172–173. ISBN 0805077383.

[88] Winn, Peter (2004). Victims of the Chilean Miracle: Workers and Neoliberalism in the Pinochet Era, 1973–2002. Duke University Press. стр. 16. „The Allende government that Pinochet overthrew in 1973 had been elected in 1970 on a platform of pioneering a democratic road to a democratic socialism.”

[89] Patsouras, Louis (2005). Marx in Context. iUniverse. стр. 265. „In Chile, where a large democratic socialist movement was in place for decades, a democratic socialist, Salvadore Allende, led a popular front electoral coalition, including Communists, to victory in 1970.”

[90] Medina, Eden (2014). Cybernetic Revolutionaries: Technology and Politics in Allende's Chile. MIT Press. стр. 39. „[...] in Allende's democratic socialism.”

[91] Mabry, Don (1975). „Chile: Allende's Rise and Fall”. Архивирано 2006-10-30 на сајту Wayback Machine. Приступљено 12. 7. 2019.

[92] „Profile of Salvador Allende”. BBC News. 2003. Приступљено 12. 7. 2019.

[93] Harvey, David (2005). A Brief History of Neoliberalism. Oxford University Press. стр. 7. ISBN 978-0199283279.

[94] Letter from Arnold Harberger to Stig Ramel as reprinted in The Wall Street Journal on 12 October 1976.

[IcelandTV-95] а ^б Friedman, Milton (1984). Iceland Television Debate (Flash video) (Television production). Reykjavík: Icelandic State Television. Корисна информација се налази на: 009:48:00. Архивирано из оригинала 23. 4. 2016. г. Приступљено 27. 6. 2010.

[96] Friedman, Milton; Friedman, Rose D. (1998). Two Lucky People: Memoirs. стр. 598–599

[97] „Commanding Heights: Milton Friedman”. PBS. 10. 1. 2000. Приступљено 22. 6. 2020.

[98] Mask II, William Ray (5. 2013.). The Great Chilean Recovery: Assigning Responsibility For The Chilean Miracle(s). Fresno: California State University. hdl:10211.3/105425.

[99] „Chile's Chicago Boys and Latin America's Other Market Reformers”. Hoover Institution. 26. 4. 2011. Приступљено 22. 6. 2020. See also „Chile and the "Chicago Boys”. Hoover Institution. Stanford University. Архивирано 2012-08-10 на сајту Wayback Machine. Приступљено 22. 6. 2019.

[100] O'Shaughnessy, Hugh (11. 12. 2006.). „General Augusto Pinochet”. The Independent. Приступљено 22. 6. 2019.

[101] Friedman, Milton (1976). „Are These Monetary Swings Necessary?” (PDF). Newsweek. стр. 80. Приступљено 22. 6. 2020. ^{[мртва веза]}

[102] Friedman, Milton (1980). Free to Choose. 5. „Created Equal”. See also his 1980 debate on YouTube.

[103] Friedman, Milton (1. 11. 1991.). „Economic Freedom, Human Freedom, Political Freedom”. The Smith Center. Архивирано 2013-09-22 на сајту Wayback Machine. Приступљено 22. 6. 2020.

[104] „Interview with Jeffery Sachs on the "Miracle of Chile”. PBS. Архивирано из оригинала 22. 2. 2008. г. Приступљено 20. 2. 2008.

[105] „Commanding Heights: Milton Friedman”. PBS. Архивирано из оригинала 28. 12. 2008. г. Приступљено 29. 12. 2008.

[106] „Milton Friedman interview”. PBS. Архивирано из оригинала 9. 1. 2011. г. Приступљено 20. 2. 2008.

[107] Santiso, Javier (2007). Latin America's Political Economy of the Possible: Beyond Good Revolutionaries and Free-Marketeers. MIT Press. стр. 101. ISBN 9780262693592.

[108] „How Chile cooled its ideological fever”. Financial Times. 2006. Приступљено 3. 1. 2018.

[109] Caplan, Bryan (2004). „Is socialism really "impossible"?”. Critical Review. 16 (10): 33—52. S2CID 143580702. doi:10.1080/08913810408443598.

[110] Gordon, David (2004). „Must Economies Be Rational?”. Mises Review. Mises Institute. 10 (3). Приступљено 17. 6. 2020.

[111] Boettke, Peter J.; Leeson, Peter T. (2004). „Socialism: Still Impossible After All These Years”. Mises Institute. Приступљено 17. 6. 2020.

[112] Caplan, Bryan (2003). „Why I Am Not an Austrian Economist”. George Mason University. Приступљено 21. 4. 2020. „Austrians have overused the economic calculation argument. In the absence of detailed empirical evidence showing that this particular problem is the most important one, it is just another argument out of hundreds on the list of arguments against socialism. How do we know that the problem of work effort, or innovation, or the underground economy, or any number of other problems were not more important than the calculation problem?”

[Ghodsee2014,115-142-113] а ^б ^в ^г ^д ^ђ Ghodsee, Kristen (2014). „A Tale of "Two Totalitarianisms": The Crisis of Capitalism and the Historical Memory of Communism” (PDF). History of the Present. 4 (2): 115—142. JSTOR 10.5406/historypresent.4.2.0115. doi:10.5406/historypresent.4.2.0115.

[114] Ghodsee, Kristen (2017). Red Hangover: Legacies of Twentieth-Century Communism. Duke University Press. стр. xix—xx, 134, 197—199. ISBN 9780822369493.

[115] Hoffmann, David (2011). Cultivating the Masses: Modern State Practices and Soviet Socialism, 1914–1939. Ithaca, New York: Cornell University Press. стр. 6—10. ISBN 9780801446290.

[FOOTNOTEMilne2002-116] а ^б Milne 2002.

[FOOTNOTEMilne2006-117] а ^б Milne 2006.

[118] McFarland, Sam; Ageyev, Vladimir; Abalakina-Paap, Marina (1992). „Authoritarianism in the former Soviet Union”. Journal of Personality and Social Psychology. 63 (6): 1004—1010. CiteSeerX 10.1.1.397.4546 . doi:10.1037/0022-3514.63.6.1004.

[FOOTNOTEParenti1997[httpsarchiveorgdetailsblackshirtsredsr00parepagen70_118]-119] Parenti 1997, стр. 118.

[Tucker1992,96-120] а ^б Tucker, Robert C. (1992). Stalin in Power: The Revolution from Above, 1928–1941. W. W. Norton & Company. стр. 96. ISBN 9780393308693.

[121] „Benito Mussolini”. Encyclopædia Britannica.

[122] Gartman, David. From Autos to Architecture: Fordism and Architectural Aesthetics in The Twentieth Century. Princeton Architectural Press. стр. 148.

[123] Blinkhorn, Martin (2006). Mussolini and Fascist Italy. Routledge. ISBN 978-0415262071.

[124] Van Oudenaren, John (1991). „7: Economics”. Détente in Europe: The Soviet Union and the West Since 1953. Durham, North Carolina: Duke University Press. стр. 255. ISBN 9780822311416. Приступљено 28. 3. 2019. „After veering toward autarky under war communism, in the 1920s the Soviet authorities began restoring business relations with traditional partners.”

[125] Paxton, Robert O. (2005). The Anatomy of Fascism (1st изд.). New York: Vintage Books. ISBN 978-1400033911. OCLC 58452991. — Read online, registration required

[126] Griffin, Roger (1993). The Nature of Fascism. Routledge. стр. 222–223. ISBN 9780415096614.

[Keefe_2009-127] а ^б Keefe, Jopshua R. (2009). „Stalin and the Drive to Industrialize the Soviet Union”. Inquires Journal. 1 (1): 1. Приступљено 21. 4. 2020.

[128] „World Economic Outlook, Database—WEO Groups and Aggregates Information, October 2018”. International Monetary Fund. 2018. Приступљено 21. 4. 2020.

[Six_Strains-129] а ^б Draper, Hal (1966). The Two Souls of Socialism. „Six Strains of Socialism-From-Above”. New Politics. 5 (1): 57–84. Приступљено 23. 4. 2020.

[130] Connell, Dan. Rethinking Revolution: New Strategies for Democracy & Social Justice. The Experiences of Eritrea, South Africa, Palestine & Nicaragua. Red Sea Pr; 1st Rea Sea Press, Inc.. стр. 31—32.

[131] „Mozambique: One-party rule, socialism and civil war (1975-1986)”. Electoral Institute for Sustainable Democracy in Africa. 2008. Архивирано из оригинала 27. 3. 2015. г. Приступљено 27. 3. 2015.

[132] „Political System”. Government of the Socialist Republic of Vietnam. Приступљено 23. 4. 2020.

[133] McGuire, Patrick L. (1985). Red Stars: Political Aspects of Soviet Science Fiction (Studies in Speculative Fiction) (1st revised изд.). UMI Research Press. ISBN 9780835715799.

[134] „About Us”. Radio Rebelde. Приступљено 21. 6. 2019.

[Wilczynski-135] а ^б ^в ^г ^д Wilczynski, Jozef (1977). The Economics of Socialism: Principles Governing the Operation of the Centrally Planned Economies in the USSR and Eastern Europe Under the New System. London: Allen and Unwin. стр. 22—23, 33—34, 34—41. ISBN 9780043350348.

[136] Arnold, N. Scott (1994). The Philosophy and Economics of Market Socialism. New York: Oxford University Press. стр. 43–45. ISBN 9780195358513.

[137] Hunt, R. N. Carew (1930). Theory and Practice of Communism: An Introduction. New York: Macmillan. стр. 73. ISBN 9780140205787.

[138] Costello, Mick (1977). Workers' Participation in the Soviet Union.

[Chomsky_1986-139] а ^б ^в Chomsky, Noam (1986). „The Soviet Union Versus Socialism”. Our Generation (Spring/Summer). Приступљено 29. 1. 2020.

[State_Capitalism_in_the_Soviet_Union,_2001-140] а ^б ^в Howard, M.C.; King, J.E. (2001). „'State Capitalism' in the Soviet Union”. History of Economics Review. 34: 110—126. doi:10.1080/10370196.2001.11733360. .

[FOOTNOTEWolff2015-141] а ^б ^в Wolff 2015.

[142] Engels, Friedrich (1962) [1877]. Anti-Duhring. Foreign Languages Publishing House. pp. 329–330. „Just as at first the capitalist mode of production displaced the workers, so now it displaces the capitalists, relegating them to the superfluous population even if not in the first instance to the industrial reserve army. But neither the conversion into joint stock companies nor into state property deprives the productive forces of their character as capital. […] The modern state, whatever its form, is then the state of the capitalists, the ideal collective body of all the capitalists. The more productive forces it takes over as its property, the more it becomes the real collective body of the capitalists, the more citizens it exploits. The workers remain wage-earners, proletarians. The capitalist relationship isn't abolished; it is rather pushed to the extreme.”

[Engels-143] а ^б Engels, Friedrich (1970) [1880]. Socialism: Utopian and Scientific. „Historical Materialism”. стр. 95—151. . Marx/Engels Selected Works. 3. Moscow: Progress Publishers.

[144] Lenin, Vladimir (1948) [1915]. Imperialism, the Highest Stage of Capitalism. London: Lawrence and Wishart.

[145] Bukharin, Nikolai (1929) [1917]. „Imperialism and World Economy”. International Publishers. стр. 157. .

[CWO_2000-146] а ^б ^в Communist Workers Organisation (2000). „Trotsky, Trotskyism, Trotskyists: From Revolution to Social Democracy”. „Trotsky and the Origins of Trotskyism”. „The Nature of the USSR”. Internationalist Communist Tendency. Приступљено 22. 6. 2020.

[147] Lenin, Vladimir (1964) [1917]. „The State and Revolution]. [https://www.marxists.org/archive/lenin/works/1917/staterev/ch04.htm "Supplementary Explanations by Engels"]. Lenin Collected Works. 25. Moscow: Progress Publishers]”. стр. 381—492. Спољашња веза у |title= (помоћ).

[Wilhelm1985,118-130-148] Wilhelm, John Howard (1985). „The Soviet Union Has an Administered, Not a Planned, Economy”. Soviet Studies. 37 (1): 118—130. doi:10.1080/09668138508411571.

[Zimbalist1988,4-149] Zimbalist, Andrew; Sherman, Howard J. (1988). Comparing Economic Systems: A Political-Economic Approach. Harcourt College Publishing. стр. 4. ISBN 978-0-15-512403-5. „Almost all industry in the Soviet Union is government owned and all production is directed, in theory, by a central plan (though in practice much is left for local discretion and much happens that is unplanned or not under government control).”

[Ellman2007,22-150] Ellman, Michael (2007). „The Rise and Fall of Socialist Planning”. Ур.: Estrin, Saul; Kołodko, Grzegorz W.; Uvalić, Milica. Transition and Beyond: Essays in Honour of Mario Nuti. New York City: Palgrave Macmillan. стр. 22. ISBN 9780230546974. „In the USSR in the late 1980s the system was normally referred to as the 'administrative-command' economy. What was fundamental to this system was not the plan but the role of administrative hierarchies at all levels of decision making; the absence of control over decision making by the population [...].”

[151] Rosser & Rosser 2003, стр. 7

[152] Mandel, Ernest (1986). „In defense of socialist planning”. New Left Review. I: 928 (159): 5—37. doi:10.64590/cz2. „Planning is not equivalent to 'perfect' allocation of resources, nor 'scientific' allocation, nor even 'more humane' allocation. It simply means 'direct' allocation, ex ante. As such, it is the opposite of market allocation, which is ex post.” See also the PDF version.

[153] Schweickart, David; Lawler, James; Ticktin, Hiller; Ollman, Bertell (1998). „Definitions of Market and Socialism”. Market Socialism: The Debate Among Socialists. New York: Routledge. стр. 58–59. ISBN 978-0-415-91967-8. „For an Anti-Stalinist Marxist, socialism is defined by the degree to which the society is planned. Planning here is understood as the conscious regulation of society by the associated producers themselves. Put it differently, the control over the surplus product rests with the majority of the population through a resolutely democratic process. [...] The sale of labour power is abolished and labour necessarily becomes creative. Everyone participates in running their institutions and society as a whole. No one controls anyone else.”

[Sirc1969-154] а ^б ^в Sirc, Lujbo (1969). Economic Devolution in Eastern Europe. New York: Praeger. ISBN 9780582500150.

[155] Sejna, Jan (1986). Decision-Making in Communist Countries: An Inside View. Washington: Pergamon-Brassey's. ISBN 9780080336510. .

[156] Gregory & Stuart 2003, стр. 152

[157] Mandel, Ernest (1986). „In defense of socialist planning”. New Left Review. I: 928 (159): 5—37. doi:10.64590/cz2. Приступљено 2. 4. 2020 — преко Marxists Internet Archive.

[158] Cottrell, Allin; Cockshott, Paul (1993). „Socialist Planning after the Collapse of the Soviet Union” (PDF). Revue européenne des sciences sociales. Librairie Droz. 7 (31): 167—185. JSTOR 40370022. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 4. 2019. г. Приступљено 22. 4. 2020.

[Ader1970-159] а ^б ^в Ader, Emile Bertrand (1970). Communism, Classic and Contemporary. Woodbury: Barron's Educational Series. ISBN 9780812004038.

[160] Stanislaw & Yergin 2002

[161] Bardhan, Pranab K.; Roemer, E. John (1993). Market Socialism: The Current Debate. New York: Oxford University Press. стр. 191. ISBN 9780195080490. .

[Wellisz-162] а ^б Wellisz, Stanislaw (1964). The Economies of the Soviet Bloc: A Study of Decision Making and Resource Allocation. New York: McGraw. pp. 12–27; 26–27. ISBN 9780070692282.

[Lavigne-163] а ^б ^в Lavigne, Marie (1974). The Socialist Economies of the Soviet Union and Europe. White Plains: International Arts and Sciences Press. pp. 32–36; 80–98. ISBN 9780873320634.

[Maddison2001,183-164] а ^б ^в ^г Maddison, Angus (2001). The World Economy Volume 1: A Millennial Perspective (PDF). Development Centre Studies. OECD Development Centre. стр. 183. ISBN 9789264022621. doi:10.1787/9789264022621-en.

[Cereseto1986,661-666-165] а ^б Cereseto, Shirley (1986). „Economic Development, Political-Economic System, and the Physical Quality of Life”. American Journal of Public Health. 76 (6): 661—666. PMC 1646771 . PMID 3706593. doi:10.2105/ajph.76.6.661.

[SovietNostalgia3-166] а ^б „The Fall of the Soviet Union”. Levada-Center. 9. 1. 2017. Приступљено 26. 6. 2019.

[Taylor2016-167] Taylor, Adam (2016). „Why do so many people miss the Soviet Union?”. The Washington Post. Приступљено 26. 6. 2019.

[SovietNostalgia1-168] „Why Russia Backs The Eurasian Union”. Business Insider. The Economist. 2014. Приступљено 26. 6. 2019.

[169] Balmforth 2018; Nikitin 2014; Taylor 2014

[SovietPoll3-170] „Nostal'giya po SSSR” Ностальгия по СССР [Nostalgia for the USSR] (на језику: руски). Levada-Center. 2018. Приступљено 26. 6. 2019.

[Maza2018-171] а ^б Maza, Christina (2018). „Russia vs. Ukraine: More Russians Want the Soviet Union and Communism Back Amid Continued Tensions”. Newsweek. Приступљено 26. 6. 2019.

[172] Shiryayev & Sokolov 1976

[Hardt1995-173] а ^б ^в ^г ^д Hardt 1995

[Turnock1997-174] а ^б ^в ^г Turnock, David (1997). The East European Economy in Context: Communism and Transition. Routledge. ISBN 978-0-415-08626-4.

[175] Teichova & Matis 2003

[176] „Sowjetunion, 17. März 1991: Weiterbestand der UdSSR als Föderation gleichberechtigter und souveräner Staaten” [Soviet Union, March 17, 1991: Continuation of the USSR as a federation of equal and sovereign states]. Direct Democracy (на језику: немачки). 1991. Приступљено 26. 6. 2019.

[Ther2016-177] а ^б Ther, Philipp (2016). Europe Since 1989: A History. Princeton University Press. ISBN 9780691167374. Архивирано из оригинала 2. 4. 2019. г. Приступљено 13. 3. 2019.

[178] Klein, Naomi (2008). The Shock Doctrine: The Rise of Disaster Capitalism. Picador. стр. 276. ISBN 978-0312427993.

[179] Whyman, Philip; Baimbridge, Mark; Mullen, Andrew (2012). The Political Economy of the European Social Model. Routledge Studies in the European Economy. Routledge. стр. 108. ISBN 978-0415476294. „In short, Gorbachev aimed to lead the Soviet Union towards the Scandinavian social democratic model.”

[Kaprans2010-180] Kaprans, Martins (2010). „Then and now: Comparing the Soviet and Post-Soviet experience in Latvian autobiographies”. Atslegvardi/Keywords. Online Journal for New Research in Humanities and Social Sciences in the Baltic States. 2. doi:10.2139/ssrn.1565829.

[Espova2013-181] Espova, Neli; Ray, Jule (2013). „Former Soviet Countries See More Harm From Breakup”. Gallup. Приступљено 26. 6. 2019.

[182] Ekman & Linde 2005, стр. 354–374; Todorova & Gille 2010; Bartmanski 2011, стр. 213–231; Prusik & Lewicka 2016; Ghodsee & Mead 2018, стр. 108; Ghodsee 2011

[Boyer2006-183] Boyer, Dominic (2006). Ostalgie and the Politics of the Future in Eastern Germany. Duke University Press.

[184] Sachno 2003; Murawska 2005; Esche, Mossiah & Topalska 2009; Golinowska 2016

[Anghel2014-185] Anghel, Stefan Costin (2014). „Would Romanians Vote for Ceaușescu If He Were Alive Today?”. Vice News. Приступљено 28. 1. 2019.

[Lindstrom2005,227-237-186] Lindstrom, Nicole (2005). „Yugonostalgia: Restorative and reflective nostalgia in former Yugoslavia”. East Central Europe. l'Europe du Centre-est. 32 (1–2): 227—237. doi:10.1163/1876330805X00108.

[Luthar2010-187] Luthar & Puznik 2010

[McAaley-188] McAaley, Alastair. Russia and the Baltics: Poverty and Poverty Research in a Changing World. Архивирано из оригинала 16. 2. 2018. г. Приступљено 18. 7. 2016.

[Post-Soviet2-189] „An epidemic of street kids overwhelms Russian cities”. The Globe and Mail. 2002. Архивирано из оригинала 28. 8. 2016. г. Приступљено 17. 7. 2016.

[Targ2006-190] Targ, Harry (2006). Challenging Late Capitalism, Neoliberal Globalization, & Militarism. Lulu.com. ISBN 9781411677265.

[Gerber1998,1-50-191] Gerber, Theodore P.; Hout, Michael (1998). „More Shock than Therapy: Market Transition, Employment, and Income in Russia, 1991–1995”. AJS. 104 (1): 1—50.

[Volkov2007-192] Volkov, Vladimir (2007). „The bitter legacy of Boris Yeltsin (1931-2007)”. World Socialist Web Site. Архивирано из оригинала 30. 5. 2020. г. Приступљено 23. 4. 2020.

[Post-Soviet6-193] „Cops for hire”. The Economist. 2010. Архивирано из оригинала 25. 6. 2018. г. Приступљено 4. 12. 2015.

[Post-Soviet7-194] „Corruption Perceptions Index 2014”. Transparency International. 2014. Архивирано из оригинала 2. 12. 2015. г. Приступљено 18. 7. 2016.

[Hardt2003,481-195] Hardt, John (2003). Russia's Uncertain Economic Future: With a Comprehensive Subject Index. M. E. Sharpe. стр. 481. ISBN 9780765612083.

[Alexander2007-196] Alexander & Buchil 2007

[Smorodinskaya-197] Smorodinskaya. Encyclopaedia of Contemporary Russian. Routledge.

[Galazkaa2000,244-248-198] Galazkaa, Artur (2000). „Implications of the Diphtheria Epidemic in the Former Soviet Union for Immunization Programs”. Journal of Infectious Diseases. 181: 244—248. PMID 10657222. doi:10.1086/315570 .

[Shubnikov-199] Shubnikov, Eugene. „Non-communicable Diseases and Former Soviet Union countries”. Архивирано из оригинала 11. 10. 2016. г. Приступљено 18. 7. 2016.

[Wharton1998,539-550-200] Wharton, Melinda; Vitek, Charles (1998). „Diphtheria in the Former Soviet Union: Reemergence of a Pandemic Disease”. Emerging Infectious Diseases. 4 (4): 539—550. PMC 2640235 . PMID 9866730. doi:10.3201/eid0404.980404. Приступљено 18. 7. 2016.

[FOOTNOTEParenti1997107,_115-201] а ^б Parenti 1997, стр. 107, 115.

[Hoepller2011-202] Hoepller, C. (2011). „Russian Demographics: The Role of the Collapse of the Soviet Union”. Undergraduate Research Journal for the Human Sciences. 10 (1).

[Poland-203] Poland, Marshall. „Russian Economy in the Aftermath of the Collapse of the Soviet Union”. Архивирано из оригинала 8. 7. 2016. г. Приступљено 18. 7. 2016.

[PewGlobal1-204] „End of Communism Cheered but Now with More Reservations”. Pew Research Center's Global Attitudes Project. 2009. Архивирано из оригинала 19. 5. 2018. г. Приступљено 14. 5. 2018.

[PewGlobal2-205] „Confidence in Democracy and Capitalism Wanes in Former Soviet Union”. Pew Research Center's Global Attitudes Project. 2011. Архивирано из оригинала 20. 5. 2018. г. Приступљено 14. 5. 2018.

[Ghodsee2018-206] Ghodsee, Kristen R.; Sehon, Scott (2018). „Anti-anti-communism”. Aeon. Архивирано из оригинала 25. 9. 2018. г. Приступљено 26. 9. 2018.

[Marangos2004-207] Marangos, John (2004). Alternative Economic Models of Transition. Aldershot; Burlington: Ashgate Publishing. ISBN 9780754636571.

[208] „Modern History Sourcebook: The Common Program of The Chinese People's Political Consultative Conference, 1949”. Fordham University. Приступљено 19. 1. 2019.

[209] Nove, Alec; Nuti, D. M. (1972). Socialist Economics. Harmondsworth: Penguin. стр. 491–510. ISBN 9780140806229.

[210] Hoffmann, Charles (септембар 1971). „The Maoist Economic Model”. Journal of Economic Issues. Taylor & Francis. 5 (3): 12—27. JSTOR 4224090. doi:10.1080/00213624.1971.11502983.

[OBrien2002-211] а ^б O'Brien 2002, стр. 254; Gao 2008; Ebrey 2010, стр. 327; Galtung & Stenslie 2014

[Biography-212] а ^б ^в „Mao Tse Tung: China's Peasant Emperor” (2005). Biography. A&E Network. ASIN B000AABKXG.

[213] Ollman, Berell; Schweickart, David; Lawler, James; Ticktin, Hillel (1998). Market Socialism: The Debate Among Socialists. New York: Routledge. стр. 60–62. ISBN 9780415919678.

[214] Gregory, Paul Roderick (2003). The Political Economy of Stalinism: Evidence from the Soviet Secret Archives. Cambridge University Press. ISBN 9780511615856.

[215] „The Political Economy of Stalinism”. Hoover Institution. 2004. Приступљено 22. 6. 2020.

[216] Ellman, Michael (2014). Socialist Planning. Cambridge University Press. стр. 372. ISBN 978-1107427327.

[217] Wilkinson, Richard G. (1996). Unhealthy Societies: The Afflictions of Inequality. Routledge. стр. 122. ISBN 0415092353.

[218] Peterson, D. J. (1993). Troubled Lands: The Legacy of Soviet Environmental Destruction (A Rand Research Study). Westview Press. ISBN 9780813316741.

[219] Novokmet, Filip; Piketty, Thomas; Zucman, Gabriel (2017). „From Soviets to oligarchs: Inequality and property in Russia, 1905-2016”. Vox. Centre for Economic Policy Research. Приступљено 22. 6. 2020.

[220] Werge, Fiona (2000). „Child poverty soars in eastern Europe”. BBC News. Приступљено 5. 6. 2020.

[221] „Transition - The first ten years : analysis and lessons for Eastern Europe and the former Soviet Union (English)”. Transition Newsletter. World Bank. 2002. Приступљено 5. 6. 2020.

[Kaplan2000-222] а ^б Kaplan, Robert D. (2000). „Who Lost Russia?”. The New York Times. Приступљено 5. 6. 2020.

[223] Scheidel, Walter (2017). The Great Leveler: Violence and the History of Inequality from the Stone Age to the Twenty-First Century. Princeton University Press. стр. 222. ISBN 978-0691165028 — преко Google Books.

[224] Ghodsee, Kristen (2017). Red Hangover: Legacies of Twentieth-Century Communism. Duke University Press. стр. 63—64. ISBN 978-0822369493.

[225] Milanović, Branko (2015). „After the Wall Fell: The Poor Balance Sheet of the Transition to Capitalism”. Challenge. 58 (2): 135—138. S2CID 153398717. doi:10.1080/05775132.2015.1012402.

[226] Rosefielde, Steven (2001). „Premature Deaths: Russia's Radical Economic Transition in Soviet Perspective”. Europe-Asia Studies. 53 (8): 1159—1176. S2CID 145733112. doi:10.1080/09668130120093174.

[227] Karlsson, Klas-Göran; Schoenhals, Michael (2008). „Crimes Against Humanity under Communist Regimes” (PDF). Forum for Living History. ISBN 9789197748728.

[228] Dallin, Alexander (2000). „Reviewed Work(s): The Black Book of Communism: Crimes, Terror, Repression by Stéphane Courtois, Nicolas Werth, Jean-Louis Panné, Andrzej Paczkowski, Karel Bartošek, Jean-Louis Margolin, Jonathan Murphy and Mark Kramer”. Slavic Review. 59 (4): 882‒883. JSTOR 2697429. doi:10.2307/2697429.

[229] Valentino, Benjamin (2005). Final Solutions: Mass Killing and Genocide in the Twentieth Century. Cornell University Press. стр. 75, 91, 275. ISBN 9780801472732.

[230] Harff, Barbara (1996). „Death by Government by R. J. Rummel”. Journal of Interdisciplinary History. 27 (1): 117—119. JSTOR 206491. doi:10.2307/206491.

[231] Kuromiya, Hiroaki (2001). „Review Article: Communism and Terror. Reviewed Work(s): The Black Book of Communism: Crimes, Terror, and Repression by Stephane Courtois; Reflections on a Ravaged Century by Robert Conquest”. Journal of Contemporary History. 36 (1): 191—201. JSTOR 261138. S2CID 49573923. doi:10.1177/002200940103600110.

[232] Paczkowski, Andrzej (2001). „The Storm Over the Black Book”. The Wilson Quarterly. 25 (2): 28—34. JSTOR 40260182.

[233] Weiner, Amir (2002). „Review. Reviewed Work: The Black Book of Communism: Crimes, Terror, Repression by Stéphane Courtois, Nicolas Werth, Jean-Louis Panné, Andrzej Paczkowski, Karel Bartošek, Jean-Louis Margolin, Jonathan Murphy, Mark Kramer”. Journal of Interdisciplinary History. 32 (3): 450—452. JSTOR 3656222. S2CID 142217169. doi:10.1162/002219502753364263.

[234] Dulić, Tomislav (2004). „Tito's Slaughterhouse: A Critical Analysis of Rummel's Work on Democide”. Journal of Peace Research. 41 (1): 85—102. JSTOR 4149657. S2CID 145120734. doi:10.1177/0022343304040051.

[235] Harff, Barbara (2017). „The Comparative Analysis of Mass Atrocities and Genocide” (PDF). Ур.: Gleditsch, N. P.. R.J. Rummel: An Assessment of His Many Contributions. SpringerBriefs on Pioneers in Science and Practice. 37. стр. 111—129. ISBN 9783319544632. doi:10.1007/978-3-319-54463-2_12.

[236] Taylor, Matt (2017). „One Recipe for a More Equal World: Mass Death”. Vice News. Приступљено 9. 4. 2017.

[237] Marglin, Stephen A.; Schor, Juliet B. (1991). The Golden Age of Capitalism: Reinterpreting the Postwar Experience. Clarendon Press. ISBN 9780198287414. doi:10.1093/acprof:oso/9780198287414.001.0001.

[238] Marglin, Stephen A.; Schor, Juliet B. (21. 8. 2017.). „Post-war reconstruction and development in the Golden Age of Capitalism”. Reflecting on Seventy Years of Development Policy Analysis.

[239] Nationen, Vereinte (2017). World Economic and Social Survey 2017. World Economic and Social Survey (WESS). United Nations iLibrary. ISBN 978-92-1-060598-4. doi:10.18356/8310f38c-en. Непознати параметар |DUPLICATE_isbn= игнорисан (помоћ). .

[FOOTNOTEParenti1997[httpsarchiveorgdetailsblackshirtsredsr00parepagen38_58]-240] Parenti 1997, стр. 58.

[FOOTNOTEParenti1997xiii,_6–11,_59–67,_74–86-241] Parenti 1997, стр. xiii, 6–11, 59–67, 74–86.

[FOOTNOTEDean2012[httpsarchiveorgdetailscommunisthorizon00deanpagen11_6–7]-242] Dean 2012, стр. 6–7.

[FOOTNOTEEhms2014-243] а ^б Ehms 2014.

[244] Chomsky, Noam (2000). Rogue States: The Rule of Force in World Affairs. Pluto Press. стр. 178. ISBN 9780745317083.

[245] Chomsky, Noam. „Counting the Bodies”. Spectre (9). Архивирано из оригинала 21. 9. 2016. г. Приступљено 18. 9. 2016.

[246] Aarons, Mark (2007). „Justice Betrayed: Post-1945 Responses to Genocide”. Ур.: Blumenthal, David A.; McCormack, Timothy L. H.. The Legacy of Nuremberg: Civilising Influence or Institutionalised Vengeance? (International Humanitarian Law). Martinus Nijhoff Publishers. стр. 71, 80—81. ISBN 978-9004156913. Архивирано из оригинала 5. 1. 2016. г. Приступљено 23. 4. 2020 — преко Google Books.

[247] Robinson, Nathan J. (2017). „How to be a Socialist without being an Apologist for the Atrocities of Communist Regimes”. Current Affairs. Приступљено 22. 4. 2020.

[248] Ghodsee, Kristen (2015). The Left Side of History: World War II and the Unfulfilled Promise of Communism in Eastern Europe. Duke University Press. стр. xvi—xvii. ISBN 9780822358350.

[249] Szymanski, Albert (1984). Human Rights in the Soviet Union. Zed Books. стр. 291. ISBN 9780862320195.

[250] Ball, Olivia; Gready, Paul (2007). The No-Nonsense Guide to Human Rights. New Internationalist. стр. 35. ISBN 978-1904456452.

[FOOTNOTENugent1992-251] а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж ^з Nugent 1992.

[FOOTNOTESchulman2006-252] а ^б ^в Schulman 2006.

[Grawert2009-253] Grawert, Elke (2009). Departures From Post-Colonial Authoritarianism: Analysis of System Change With A Focus On Tanzania. Frankfurt am Main. ISBN 9783631574676.

[Germani1978-254] а ^б ^в Germani, Gino (1978). Authoritarianism, Fascism, and National Populism. New Brunswick: Transaction Books. ISBN 978-0-87855-642-7.

[255] Sargent, Lyman Tower (2008). Contemporary Political Ideologies: A Comparative Analysis (14th изд.). Wadsworth Publishing. стр. 117. ISBN 9780495569398. „Because many communists now call themselves democratic socialists, it is sometimes difficult to know what a political label really means. As a result, social democratic has become a common new label for democratic socialist political parties.”

[256] Lamb, Peter (2015). Historical Dictionary of Socialism (3rd изд.). Rowman & Littlefield. стр. 415. ISBN 9781442258266. „In the 1990s, following the collapse of the communist regimes in Eastern Europe and the breakup of the Soviet Union, social democracy was adopted by some of the old communist parties. Hence, parties such as the Czech Social Democratic Party, the Bulgarian Social Democrats, the Estonian Social Democratic Party, and the Romanian Social Democratic Party, among others, achieved varying degrees of electoral success. Similar processes took place in Africa as the old communist parties were transformed into social democratic ones, even though they retained their traditional titles [...].”

[257] Kurlantzick, Joshua (2013). Democracy in Retreat: The Revolt of the Middle Class and the Worldwide Decline of Representative Government (Council on Foreign Relations Books изд.). Yale University Press. ISBN 9780300175387.

[Kurlantzick2013-258] а ^б ^в ^г ^д Kurlantzick, Joshua (2013). „Why the 'China Model' Isn't Going Away”. The Atlantic. Приступљено 29. 7. 2020.

[FOOTNOTEFuchs2017-259] Fuchs 2017.

[FOOTNOTEFuchs2018-260] Fuchs 2018.

[FOOTNOTEBrzezinski1989-261] а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж ^з Brzezinski 1989.

[Lenin1964,381-492-262] а ^б Lenin, Vladimir (1964). „The Economic Basis of the Withering Away of the State: The Higher Phase of Communist Society”. The State and Revolution. Lenin Collected Works. 25. Moscow: Progress Publishers. стр. 381—492. Приступљено 23. 4. 2020 — преко Marxists Internet Archive.

[Lenin2-263] а ^б Lenin, Vladimir (1965) [1918]. Lenin Collected Works. 27. Moscow: Progress Publishers. p. 293. Quoted by Aufheben. Архивирано 2004-03-18 на сајту Wayback Machine. Приступљено 23. 4. 2020.

[Lenin3-264] а ^б Lenin, Vladimir (1965) [1921]. „The Tax in Kind”. Lenin Collected Works (1st English ed.). 32. Moscow: Progress Publishers. pp. 329–365. Приступљено 23. 4. 2020.

[Pena-265] а ^б Pena, David S. (21. 9. 2007.). „Tasks of Working-Class Governments under the Socialist-oriented Market Economy”. Political Affairs. Архивирано 2008-09-05 на сајту Wayback Machine. Приступљено 5. 9. 2008.

[Serge1937,55-266] Serge, Victor (1937). From Lenin to Stalin. New York: Pioneer Publishers. стр. 55. OCLC 256449.

[Bovin-267] а ^б Bovin, A. E.. „Kazarmennyy kommunizm” Казарменный коммунизм [Barracks communism]. Great Soviet Encyclopedia (на језику: руски). Приступљено 23. 4. 2020.

[268] Duncan, Graeme Campbell (1977). Marx and Mill: Two Views of Social Conflict and Social Harmony. CUP Archive. стр. 194. ISBN 9780521291309.

[Marx2001,88-269] а ^б Marx, Karl; Engels, Friedrich; Trotsky, Leon; Wright, John G.; Lenin, Vladimir (2001). Marxism versus Anarchism. Resistance Books. стр. 88. ISBN 9781876646035.

[270] Kimball 1973, стр. 491–514; McClellan 1973, стр. 546–553; Wallace 1992; Mayer 1993, стр. 249–263; Read 2005; Rakitin 2019

[bm-271] а ^б Busgalin, Alexander; Mayer, Günter (2008). „Kasernenkommunismus” [Barracks Communism]. Historisch-kritisches Wörterbuch des Marxismus (на језику: немачки). 7. Spalten. стр. 407—411. (PDF text)

[272] Reinalda, Bob (2009). Routledge History of International Organizations: From 1815 to the Present Day. Routledge. стр. 765. ISBN 9781134024056.

[273] Laidler, Harry W. (2013). History of Socialism: An Historical Comparative Study of Socialism, Communism, Utopia. Routledge. стр. 412. ISBN 9781136231438.

[274] Smith, S. A. (2014). The Oxford Handbook of the History of Communism. Oxford University Press. стр. 126. ISBN 9780191667527. „The 1936 Constitution described the Soviet Union for the first time as a 'socialist society', rhetorically fulfilling the aim of building socialism in one country, as Stalin had promised.”

[275] Fu, Hualing; Gillespie, John; Nicholason, Penelope; Partlett, William Edmund, ур. (2018). Socialist Law in Socialist East Asia. Cambridge University Press. стр. 58. ISBN 9781108424813.

[276] Ramana, R. (1983). „Reviewed Work: China's Socialist Economy by Xue Muqiao”. Social Scientist. 11 (6): 68—74. JSTOR 3516910. doi:10.2307/3516910.

[277] McCarthy, Greg (1985). Brugger, Bill, ур. Chinese Marxism in Flux, 1978–1984: Essays on Epistemology, Ideology, and Political Economy. M. E. Sharpe. стр. 142–143. ISBN 0873323238.

[278] Evans, Alfred B. (1993). Soviet Marxism–Leninism: The Decline of an Ideology. ABC-CLIO. стр. 48. ISBN 9780275947637.

[279] Pollock, Ethan (2006). Stalin and the Soviet Science Wars. Princeton University Press. стр. 210. ISBN 9780691124674.

[280] Mommen, André (2011). Stalin's Economist: The Economic Contributions of Jenö Varga. Routledge. стр. 203—213. ISBN 9781136793455.

[281] Lenin, Vladimir (1965) [1921]. „The Tax in Kind”. Lenin Collected Works (1st English ed.). 32. Moscow: Progress Publishers. pp. 329–365. Приступљено 23. 4. 2020. „No one, I think, in studying the question of the economic system of Russia, has denied its transitional character. Nor, I think, has any Communist denied that the term Soviet Socialist Republic implies the determination of the Soviet power to achieve the transition to socialism, and not that the existing economic system is recognised as a socialist order.”

[282] Rieber, Alfred J. (2005). „Stalin as Georgian: The Formative Years”. Ур.: Davies, Sarah; Harris, James. Stalin: A New History. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 18—44. ISBN 978-1-139-44663-1.

[283] Petrovsky-Shtern, Yohanan (2010). Lenin's Jewish Question. New Haven, Connecticut: Yale University Press. ISBN 978-0-300-15210-4. JSTOR j.ctt1npd80.

[FOOTNOTEService2000-284] а ^б Service 2000.

[285] Rice, Christopher (1990). Lenin: Portrait of a Professional Revolutionary. London: Cassell. ISBN 978-0-304-31814-8.

[FOOTNOTEPipes1996-286] а ^б Pipes 1996.

[287] Deutscher, Isaac (1967). Stalin: A Political Biography (2nd изд.). Oxford University Press. стр. 248–251. ISBN 9780195002737.

[FOOTNOTEService20045-288] Service 2004, стр. 5.

[FOOTNOTESandle1999265–266-289] Sandle 1999, стр. 265–266.

[290] Leggett 1986; Service 1990, стр. 16–19; Pipes 1997; Radzinsky 1997; Pipes 2003; Applebaum 2014

[291] Deutscher 2003; Medvedev 1982; Gill 1998; Lewin 2005

[FOOTNOTERyan2012-292] а ^б ^в ^г ^д Ryan 2012.

[FOOTNOTERead2005-293] а ^б ^в Read 2005.

[294] Liebman, Marcel (1975). Leninism Under Lenin. Превод: Pearce, Brian. London: Jonathan Cape. ISBN 978-0-224-01072-6.

[FOOTNOTELee2003-295] а ^б Lee 2003.

[296] Sewell, Rob (2014). „In Defence of Lenin”. In Defence of Marxism. International Marxist Tendency. Приступљено 21. 4. 2020.

[297] Serge, Victor (2017). Year One of the Russian Revolution. Haymarket Books. стр. 95, 115. ISBN 9781608466092. „The revolution made the mistake of showing magnanimity to the leader of the Cossack attack. He should have been shot on the spot. [...] He was to go off to put the Don region to fire and the sword. [...] The Whites massacre the workers in the Arsenal and the Kremlin: the Reds release their mortal enemy, General Krasnov, on parole.”

[298] Woods, Alan (2019). „The Russian Revolution: The Meaning of October”. In Defence of Marxism. International Marxist Tendency. Приступљено 21. 4. 2020.

[299] Resis, Albert (2014). „Vladimir Ilich Lenin”. Encyclopædia Britannica. Архивирано из оригинала 19. 6. 2015. г. Приступљено 21. 6. 2020.

[300] White, James D. (2001). Lenin: The Practice and Theory of Revolution. European History in Perspective. Basingstoke, England: Palgrave. стр. ix. ISBN 9780333721575.

[FOOTNOTEService2000488-301] Service 2000, стр. 488.

[FOOTNOTERead2005283-302] Read 2005, стр. 283.

[FOOTNOTERyan20125-303] Ryan 2012, стр. 5.

[Fischer1964-304] а ^б ^в Fischer, Louis (1964). The Life of Lenin. London: Weidenfeld and Nicolson. ISBN 9781842122303.

[Shub1966-305] а ^б Shub, David (1966). Lenin: A Biography (revised изд.). London: Pelican. ISBN 9780140208092.

[Leggett-306] а ^б Leggett, George (1981). The Cheka: Lenin's Political Police. ISBN 978-0-19-822552-2. . Oxford: Oxford University Press. .

[Volkogonov1994-307] а ^б Volkogonov, Dmitri (1994). Lenin: Life and Legacy. Превод: Shukman, Harold. London: HarperCollins. ISBN 978-0-00-255123-6.

[308] Ryan 2012; Lee 2003; Lewin 1969; Rigby 1979; Service 2000; Sandle 1999

[309] Pipes, Richard (1990). The Russian Revolution: 1899–1919. London: Collins Harvill. ISBN 978-0-679-73660-8.

[FOOTNOTELee200314-310] Lee 2003, стр. 14.

[FOOTNOTELee2003123-311] Lee 2003, стр. 123.

[FOOTNOTELee2003124-312] Lee 2003, стр. 124.

[313] Stalin, Joseph (1954) [1931]. „The Tasks of Business Executives”. Collected Works. 13. Moscow: Foreign Languages Publishing House.

[314] Getty, Rittersporn & Zemskov 1993, стр. 1017–1049; Wheatcroft 1996, стр. 1319–1353; Rosefielde 1996, стр. 959–987; Ellman 2002, стр. 1152–1172; Davies & Wheatcroft 2004

[315] Healey, Dan (2018). „Golfo Alexopoulos. Illness and Inhumanity in Stalin's Gulag”. The American Historical Review. 123 (3): 1049—1051. doi:10.1093/ahr/123.3.1049. Приступљено 23. 9. 2018. „New studies using declassified Gulag archives have provisionally established a consensus on mortality and "inhumanity." The tentative consensus says that once secret records of the Gulag administration in Moscow show a lower death toll than expected from memoir sources, generally between 1.5 and 1.7 million (out of 18 million who passed through) for the years from 1930 to 1953.”

[316] Snyder, Timothy (2010). Bloodlands: Europe between Hitler and Stalin. New York: Vintage Books. ISBN 978-1-4070-7550-1.

[317] Snyder, Timothy (2011). „Hitler vs. Stalin: Who Killed More?”. The New York Review of Books. Приступљено 10. 9. 2020.

[318] Naimark, Norman M. (2008). „Stalin and the Question of Soviet Genocide”. Ур.: Hollander, Paul. Political Violence: Belief, Behavior, and Legitimation. London: Palgrave Macmillan. стр. 39—48. ISBN 978-0-230-60646-3.

[319] Kuromiya, Hiroaki (2008). „The Soviet Famine of 1932–1933 Reconsidered”. Europe-Asia Studies. 60 (4): 663—675. S2CID 143876370. doi:10.1080/09668130801999912.

[FOOTNOTEDaviesWheatcroft2004-320] Davies & Wheatcroft 2004.

[321] Tauger, Mark B. (2001). „Natural Disaster and Human Actions in the Soviet Famine of 1931–1933”. The Carl Beck Papers in Russian and East European Studies (1506): 67. ISSN 2163-839X. doi:10.5195/CBP.2001.89.

[322] Davies, Robert; Wheatcroft, Stephen G. (6. 2006.). „Stalin and the Soviet Famine of 1932-33: A Reply to Ellman” Архивирано 2019-06-30 на сајту Wayback Machine. Europe-Asia Studies. 58 (4): 625–633. Davies; Wheatcroft, Stephen G. (2006). „Stalin and the Soviet Famine of 1932-33: A Reply to Ellman”. Europe-Asia Studies. 58 (4): 625—633. JSTOR 20451229. doi:10.1080/09668130600652217. .

[FOOTNOTEWheatcroft19961319–1353-323] а ^б Wheatcroft 1996, стр. 1319–1353.

[FOOTNOTEMcDermott2006-324] а ^б ^в ^г ^д ^ђ McDermott 2006.

[FOOTNOTEService2004-325] а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж ^з ^и Service 2004.

[FOOTNOTEKhlevniuk2015-326] а ^б Khlevniuk 2015.

[FOOTNOTEKotkin2014-327] а ^б ^в Kotkin 2014.

[328] Service 2004; Khlevniuk 2015; Kotkin 2014; Montefiore 2007; McCauley 2003

[Conquest1991-329] а ^б ^в ^г Conquest, Robert (1991). Stalin: Breaker of Nations. New York and London: Penguin. ISBN 978-0-14-016953-9.

[Volkogonov1991-330] а ^б ^в ^г ^д Volkogonov, Dimitri (1991). Stalin: Triumph and Tragedy. ISBN 978-0-297-81080-3. . Translated by Shukman, Harold. London: Weidenfeld and Nicolson. .

[FOOTNOTEMontefiore2007-331] Montefiore 2007.

[332] Montefiore, Simon Sebag (2003). Stalin: The Court of the Red Tsar. London: Weidenfeld & Nicolson. ISBN 978-1-84212-726-1.

[333] Harris, James (26. 7. 2016.). „Historian James Harris says Russian archives show we've misunderstood Stalin”. History News Network. Приступљено 1. 12. 2018. „So what was the motivation behind the Terror? The answers required a lot more digging, but it gradually became clearer that the violence of the late 1930s was driven by fear. Most Bolsheviks, Stalin among them, believed that the revolutions of 1789, 1848 and 1871 had failed because their leaders hadn't adequately anticipated the ferocity of the counter-revolutionary reaction from the establishment. They were determined not to make the same mistake”.

[FOOTNOTEParenti1997-334] Parenti 1997.

[335] Traverso 2001; Geyes & Fitzpatrick 2008; Hobsbawm 2012; Milne 2012, стр. 40: "The impact of this cold-war victors' version of the past has been to relativise the unique crimes of Nazism, bury those of colonialism and feed the idea that any attempt at radical social change will always lead to suffering, killing and failure."

[336] Losurdo, Domenico (2004). „Towards a Critique of the Category of Totalitarianism”. Historical Materialism. 12 (2): 25—55. doi:10.1163/1569206041551663.

[337] Fitzpatrick (1986). „New Perspectives on Stalinism”. The Russian Review. 45 (4): 357—373. JSTOR 130466. doi:10.2307/130466.

[338] Fitzpatrick, Sheila (1986). „Afterword: Revisionism Revisited”. The Russian Review. Wiley. 45 (4): 409—413. JSTOR 130471. doi:10.2307/130471.

[339] Laqueur, Walter (1987). The Fate of the Revolution: Interpretations of Soviet History from 1917 to the Present. New York: Charles Scribner's Sons. ISBN 9780684189031.

[340] Siegel 1998, стр. 200: "Concepts of totalitarianism became most widespread at the height of the Cold War. Since the late 1940s, especially since the Korean War, they were condensed into a far-reaching, even hegemonic, ideology, by which the political elites of the Western world tried to explain and even to justify the Cold War constellation."; Guilhot 2005, стр. 33: "The opposition between the West and Soviet totalitarianism was often presented as an opposition both moral and epistemological between truth and falsehood. The democratic, social, and economic credentials of the Soviet Union were typically seen as "lies" and as the product of a deliberate and multiform propaganda. [...] In this context, the concept of totalitarianism was itself an asset. As it made possible the conversion of prewar anti-fascism into postwar anti-communism."; Reisch 2005, стр. 153–154; Defty 2007; Caute 2010, стр. 95–99

[341] Davies, Sarah; Harris, James (2005). Stalin: A New History. Cambridge University Press. стр. 3—5. ISBN 978-1-139-44663-1 — преко Google Books.

[342] Lenoe, Matt (2002). „Did Stalin Kill Kirov and Does It Matter?”. The Journal of Modern History. 74 (2): 352—380. ISSN 0022-2801. S2CID 142829949. doi:10.1086/343411.

[FOOTNOTEEllman20021152–1172-343] Ellman 2002, стр. 1152–1172.

[344] Wheatcroft, Stephen (1999). „The Great Leap Upwards: Anthropometric Data and Indicators of Crises and Secular Change in Soviet Welfare Levels, 1880–1960”. Slavic Review. 58 (1): 27—60. JSTOR 2672986. PMID 22368819. S2CID 43228133. doi:10.2307/2672986.

[FOOTNOTEEllman20021151–1172-345] Ellman 2002, стр. 1151–1172.

[346] Young, Cathy (2015). „Russia Denies Stalin's Killer Famine”. The Daily Beast. Приступљено 18. 5. 2019.

[347] Losurdo, Domenico; Giacomini, Riggero, ур. (1999). URSS: bilancio di un'esperienza. Atti del Convegno italo-russo. Urbino, 25-26-27 settembre 1997 [USSR: balance sheet of an experience. Proceedings of the Italian-Russian Conference. Urbino, 25-26-27 September 1997] (на језику: италијански). Urbino: Quattro venti. ISBN 88-392-0512-8.

[348] Giacomini, Riggero (2005). Stalin nella storia del Novecento [Stalin in the history of the twentieth century] (на језику: италијански). Teti Editore. стр. 139.

[349] Losurdo, Domenico (2008). Stalin: History and Criticism of A Black Legend. Rome: Carocci. ISBN 978-8843077007.

[350] Liguori, Guido (10. 4. 2009.). „Lettere su Stalin”. Liberazione (in Italian). Communist Refoundation Party. Архивирано 2012-04-02 на сајту Wayback Machine. Приступљено 2. 4. 2012.

[351] Evangelisti, Valerio (2009). „Domenico Losurdo: Stalin. Storia e critica di una leggenda nera”. it [Carmilla on line] (на језику: италијански). Приступљено 18. 5. 2019.

[352] Jünke, Christoph (2000). „Auf zum letzten Gefecht? Zur Kritik an Domenico Losurdos Neostalinismus” [On to the last stand? On the criticism of Domenico Losurdo's neo-Stalinism] (на језику: немачки). Rosa Luxemburg Foundation. Приступљено 18. 5. 2019.

[353] Jünke, Christoph (2007). Der lange Schatten des Stalinismus. Sozialismus und Demokratie gestern und heute [The long shadow of Stalinism. Socialism and democracy yesterday and today] (на језику: немачки). Cologne: ISP. стр. 123. ISBN 978-3-89 900-126-6.

[354] Jünke, Christoph (2014). „Zurück zu Stalin!? Domenico Losurdos Feldzug gegen die Entstalinisierung” [Back to Stalin!? Domenico Losurdo's campaign against de-Stalinization]. Emanzipation (на језику: немачки). 4 (2): 57—73.

[355] Wolfe, Ross (2017). „Moar like Absurdo, amirite?”. The Charnel-House. Приступљено 18. 5. 2019.

[356] Pozdnyaev, Mikhail; Izvestia, Novye (2008). „Glamurnyy tiran: Kul't lichnosti Stalina perezhivayet v Rossii vtoroye rozhdeniye” Гламурный тиран: Культ личности Сталина переживает в России второе рождение [The Glamorous Tyrant: The Cult of Stalin Experiences a Rebirth] (на језику: руски). Levada-Center. Архивирано из оригинала 11. 5. 2008. г. Приступљено 26. 6. 2019.

[357] „Segodnya ispolnyayetsya 55 let so dnya smerti Stalina” Сегодня исполняется 55 лет со дня смерти Сталина [Today marks 55 years since Stalin's death] (на језику: руски). Caucasian Knot. 2008. Приступљено 26. 6. 2019.

[358] „Re-Stalinization of Moscow subway sparks debate”. The Washington Post. 2009. Приступљено 26. 6. 2019. ^{[мртва веза]}

[359] „Most Russians Say Soviet Union 'Took Care of Ordinary People' – Poll”. The Moscow Times. 2019. Приступљено 26. 6. 2019.

[360] Slade, Gavin (2005). „Deconstructing the Millennium Manifesto: The Yeltsin-Putin Transition and the Rebirth of Ideology”. Journal of Russian and Asian Studies. The School of Russian and Asian Studies. 4. Архивирано из оригинала 26. 9. 2007. г. Приступљено 26. 9. 2007.

[361] Osborn, Andrew (2009). „Josef Stalin 'returns' to Moscow metro”. The Daily Telegraph. Приступљено 26. 6. 2019.

[362] „Putin Says Stalin No Worse Than 'Cunning' Oliver Cromwell”. Sputnik. 2013. Приступљено 26. 6. 2019.

[Meisner1999-363] а ^б ^в ^г ^д Meisner, Maurice (1999). Mao's China and After: A History of the People's Republic. New York: Simon & Schuster. ISBN 9780684856353.

[Fetzer1985,296-300-364] а ^б ^в ^г ^д Fetzer, James A. (1985). „Mao Zedong: A Justification of Authoritarian Practice”. The High School Journal. 68 (4): 296—300.

[365] Webley, Kayla (2011). „Top 25 Political Icons”. Time. Приступљено 9. 6. 2019.

[366] „Mao Zedong”. The Oxford Companion to Politics of the World. Архивирано из оригинала 21. 3. 2006. г. Приступљено 23. 8. 2008.

[367] Ying, Xu (2009). „Chinese Leader Mao Zedong / Part I”. eTeacher. Архивирано из оригинала 12. 7. 2015. г. Приступљено 2. 4. 2015.

[368] Ying, Xu (2009). „Chinese Leader Mao Zedong / Part II”. eTeacher. Архивирано из оригинала 15. 3. 2019. г. Приступљено 2. 4. 2015.

[FOOTNOTEO'Brien2002254-369] O'Brien 2002, стр. 254.

[FOOTNOTEEbrey2010327-370] Ebrey 2010, стр. 327.

[FOOTNOTEGao2008-371] Gao 2008.

[FOOTNOTEGaltungStenslie2014-372] Galtung & Stenslie 2014.

[FOOTNOTEShort2001-373] а ^б ^в ^г ^д Short 2001.

[FOOTNOTEFenby2008351-374] а ^б Fenby 2008, стр. 351: "Mao's responsibility for the extinction of anywhere from 40 to 70 million lives brands him as a mass killer greater than Hitler or Stalin, his indifference to the suffering and the loss of humans breathtaking."

[375] Fenby 2008, стр. 351: "Mao's responsibility for the extinction of anywhere from 40 to 70 million lives brands him as a mass killer greater than Hitler or Stalin, his indifference to the suffering and the loss of humans breathtaking."; Courtois et al. 1999; Lynch 2004, стр. 230; Chang & Halliday 2005; Watts 2005; Duncan 2009; Dikötter 2010; Becker 2010

[FOOTNOTEDuncan2009-376] а ^б Duncan 2009.

[377] Bernstein, Thomas P. (2006). „Mao Zedong and the Famine of 1959–1960: A Study in Wilfulness”. The China Quarterly. Cambridge University Press. 186 (186): 421—445. JSTOR 20192620. S2CID 153728069. doi:10.1017/S0305741006000221.

[FOOTNOTELynch2004230-378] Lynch 2004, стр. 230.

[379] MacFarquhar, Roderick; Schoenhals, Michael (2006). Mao's Last Revolution. Cambridge: Harvard University Press. стр. 471. ISBN 978-0-674-02748-0. „Together with Joseph Stalin and Adolf Hitler, Mao appears destined to go down in history as one of the great tyrants of the twentieth century”

[380] Wasserstrom, Jeffrey N. (2010). China in the 21st Century: What Everyone Needs to Know. Oxford University Press. ISBN 978-0199974962.

[Esherick1979,41-77-381] а ^б ^в ^г Esherick, Joseph W. (1979). „On the "Restoration of Capitalism": Mao and Marxist Theory”. Modern China. 5 (1): 41—77. S2CID 144907145. doi:10.1177/009770047900500102.

[King2009-382] а ^б ^в ^г ^д King, Stephen J. (2009). The New Authoritarianism in The Middle East and North Africa. Bloomington: Indiana University Press. ISBN 9780253221469.

[383] Meininghaus, Esther (2016). „Introduction”. Creating Consent in Ba'thist Syria: Women and Welfare in a Totalitarian State. I. B. Tauris. стр. 1—33. ISBN 978-1-78453-115-7.

[384] M. Choueiri, Youssef; M. Moghadem, Valentine (2008). „22: Modernizing Women in the Middle East”. A Companion to the History of the Middle East. West Sussex, UK: Wiley Blackwell. стр. 427. ISBN 978-1-4051-8379-6.

[385] K. Wilber, P. Jameson, Charles, Kenneth; Gottheil, Fred (1982). „Iraqi and Syrian Socialism: An Economic Appraisal”. Socialist Models of Development. Oxford, England: Pergamon Press. стр. 825—836. ISBN 0-08-027921-X.

[386] Heydemann, Steven (1999). „4: Building the Institutions of Populist Authoritarian Rule”. Authoritarianism in Syria: Institutions and Social Conflict. New York: Cornell University Press. стр. 84–104. ISBN 0-8014-2932-3.

[387] Kahne, Z. Giele, Hilda, Janet; M. Moghadem, Valentine (2019). „5: Women, Employment, and Social Change in the Middle East and North Africa”. Women's Work and Women's Lives: The Continuing Struggle Worldwide. New York: Routledge. стр. 89–90. ISBN 978-0-8133-0636-0.

[388] Moaddel, Mansoor (2005). „Introduction: Sociological Theories of Ideology and Cultural Change”. Islamic Modernism, Nationalism, and Fundamentalism: Episode and Discourse. Chicago, USA: University of Chicago Press. стр. 6–7. ISBN 0-226-53332-8.

[389] T. Hunter, Malik, Shireen, Huma (2005). Modernization, Democracy, and Islam. Praegar Publishers. стр. 106—107. ISBN 0-275-98511-3.

[390] Lane, Redissi, Jan-Erik, Hamadi (2009). „13: Islam and Politics: Where the Principal Difficulty of Post-modernity Lies”. Religion and Politics: Islam and Muslim Civilization (2nd изд.). Surrey, England: Ashgate. стр. 188. ISBN 978-0-7546-7418-4.

[392] Grant, Ted (1978). „The Colonial Revolution and the Deformed Workers' States”. The Unbroken Thread. Приступљено 21. 6. 2020.

[393] Jayasuriya, Siritunga. „About Us” Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (22. октобар 2025). United Socialist Party. Приступљено 21. 6. 2020.

[394] Walsh, Lynn (1991). Imperialism and the Gulf War. „Chapter 5”. Socialist Alternative. Приступљено 21. 6. 2020.

[Schlumberger2007-395] а ^б Schlumberger, Oliver (2007). Debating Arab Authoritarianism: Dynamics and Durability in Nondemocratic Regimes. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-5776-8.

[Dimier2004,45-66-396] Dimier, Veronique (2004). „For a Republic 'Diverse and Indivisible'? France's Experience from the Colonial Past”. Contemporary European History. 13 (1): 45—66. JSTOR 20081191. S2CID 154619997. doi:10.1017/S0960777303001462.

[Nkrumah1963,119-397] а ^б Nkrumah, Kwame (1963). Africa Must Unite. New York: Frederick A. Praeger. стр. 119.

[Bretton1966-398] а ^б Bretton, Henry L. (1966). The Rise and Fall of Kwame Nkrumah. New York: Frederick A. Praeger. ASIN B0000CNF3B.

[Riedl2014,108-399] а ^б Riedl, Rachel (2014). Authoritarian Origins of Democratic Party Systems in Africa. Cambridge University Press. стр. 108. ISBN 9781107045040.

[Pratt1999,139-400] а ^б Pratt, Cranford (1999). „Julius Nyerere: Reflections on the Legacy of His Socialism”. Canadian Journal of African Studies. Taylor & Francis. 33 (1): 139. JSTOR 486390. doi:10.2307/486390 .

[401] Hyden, Goran; Anthony, Constance G. (1980). Beyond Ujamaa in Tanzania: Underdevelopment and an Uncaptured Peasantry. Berkeley: University of California Press. стр. 51–54.

[402] Nohlen, Dieter; Krennerich, Michael; Thibaut, Bernhard (1999). Elections in Africa: A Data Handbook. Oxford University Press. стр. 880—884. ISBN 0-19-829645-2.

[403] Kadima, Denis; Lodge, Tom; Pottie, David, eds. (2009). „Tanzania: The 1965 One-Party Elections”. стр. 353—354. . Compendium of Elections in Southern Africa. Electoral Institute of Southern Africa.

[Dieterich-404] Dieterich, Heinz. Socialism of the 21st Century.

[Burbach2013-405] а ^б Burbach & Fox 2013

[Trabalhadores-406] Partido dos Trabalhadores. Resoluções do 3º Congresso do PT (PDF). 3º Congresso do PT (на језику: португалски).

[407] „Venezuela after Chávez: Now for the Reckoning”. The Economist. 2013. Приступљено 4. 5. 2013.

[408] Miroff, Nick (2014). „Ecuador's popular, powerful president Rafael Correa is a study in contradictions”. The Washington Post. Приступљено 10. 7. 2015.

[409] Roth, Charles (2013). „Venezuela's Economy Under Chávez, by the Numbers”. The Wall Street Journal. Приступљено 4. 5. 2013.

[410] Faiola, Anthony (2019). „In socialist Venezuela, a crisis of faith not in just their leader but their economic model”. The Washington Post. Приступљено 31. 5. 2019.

[411] Heritage, Andrew (2002). Financial Times World Desk Reference. Dorling Kindersley. стр. 618–621. ISBN 9780789488053.

[412] Wilpert, Gregory Wilpert (2007). Changing Venezuela By Taking Power: The History and Policies of the Chavez Government. Verso Books. стр. 69. ISBN 978-1-84467-552-4.

[413] Corrales, Javier (2015). „Don't Blame It On the Oil”. Foreign Policy. Приступљено 18. 11. 2019.

[414] Rabouin, Dion (2018). „Here's why you can't blame socialism for Venezuela's crisis”. Yahoo! Finance. Приступљено 4. 6. 2019. „Socialism can result in diverse outcomes that range from the economy of Norway to that of Venezuela, and socialist leaders who vary as widely as Bolivia's Evo Morales and France's former President François Hollande. [...] Venezuela's problems stem from corruption and egregious mismanagement, which can happen anywhere. Countries with socialist regimes such as China, Vietnam, Chile and many in Europe have managed to successfully grow their economies as Venezuela's has tumbled.”

[415] Toro, Francisco (2018). „No, Venezuela doesn't prove anything about socialism”. The Washington Post. Приступљено 4. 6. 2019. „Since the turn of the century, every big country in South America except Colombia has elected a socialist president at some point. Socialists have taken power in South America's largest economy (Brazil), in its poorest (Bolivia) and in its most capitalist (Chile). Socialists have led South America's most stable country (Uruguay) as well as its most unstable (Ecuador). Argentina and Peru elected leftists who, for various reasons, didn't refer to themselves as socialists — but certainly governed as such. Mysteriously, the supposedly automatic link between socialism and the zombie apocalypse skipped all of them. Not content with merely not-collapsing, a number of these countries have thrived.”

[416] „Socialismo de Maduro ha convertido a Venezuela en un estado de pobreza y desesperación: Trump”. El Financiero (на језику: шпански). 2019. Архивирано из оригинала 4. 6. 2019. г. Приступљено 4. 6. 2019.

[417] López Maya, Margarita (2018). „Populism, 21st-century socialism and corruption in Venezuela”. Thesis Eleven. 149: 67—83. doi:10.1177/0725513618818727 .

[418] Corrales, Javier (7. 3. 2013.). „The House That Chavez Built”. Foreign Policy. Приступљено 21. 4. 2020.

[419] „Venezuela's Expensive Friendships”. Stratfor. 2. 1. 2016. Приступљено 21. 4. 2020.

[420] Minwoo, Nam (2018). „Hwapyegyeongje muneojyeossneunde… Choejeoimgeum insang-e mogmaeneun benesuella” 화폐경제 무너졌는데…최저임금 인상에 목매는 베네수엘라 [The currency economy has collapsed. [...] Venezuela struggling to raise minimum wage]. The Chosun Ilbo (на језику: корејски). Приступљено 22. 5. 2018. „Venezuela's fall is considered to be mainly caused by the populist policy. [...] Venezuela, for decades, has increased the number of public sector employees and has promoted populist support to maintain the regime.”

[421] Sargent, Lyman Tower (2008). Contemporary Political Ideologies: A Comparative Analysis (14th изд.). Wadsworth Publishing. стр. 118. ISBN 9780495569398.

[422] Munck, Ronaldo (2012). Contemporary Latin America. Palgrave Macmillan. стр. 119 — преко Google Books. „In a broad historical sense Chávez has undoubtedly played a progressive role but he is clearly not a democratic socialist [...]”

[423] De Faria, Carlos Aurélio Pimenta; Lopes, Dawisson Belém (2016). „When Foreign Policy Meets Social Demands in Latin America”. Contexto Internacional (Literature review). Pontifícia Universidade Católica do Rio de Janeiro. 38 (1): 11—53. doi:10.1590/S0102-8529.2016380100001 . „The wrong left, by contrast, was said to be populist, old-fashioned, and irresponsible [...].”

[424] Iber, Patrick (2016). „The Path to Democratic Socialism: Lessons from Latin America”. Dissent. „Most of the world's democratic socialist intellectuals have been skeptical of Latin America's examples, citing their authoritarian qualities and occasional cults of personality. To critics, the appropriate label for these governments is not socialism but populism”.

[425] Lopes, Arthur (2016). „¿Viva la Contrarrevolución? South America's Left Begins to Wave Goodbye”. Harvard International Review. 37 (3): 12—14. JSTOR 26445830. „South America, a historical bastion of populism, has always had a penchant for the left, but the continent's predilection for unsustainable welfarism might be approaching a dramatic end. [...] This "pink tide" also included the rise of populist ideologies in some of these countries, such as Kirchnerismo in Argentina, Chavismo in Venezuela, and Lulopetismo in Brazil.”

[426] „Maduro: "El camarada Stalin se parecía a mí. Mira el bigote, igualito"” [Maduro: "Comrade Stalin looked a lot like me. Look at the mustache, it's just the same]. ABC (на језику: шпански). 2015. Приступљено 21. 6. 2020.

[427] „Maduro, con el enemigo en casa: "No soy un nuevo Stalin, soy hijo de Hugo Chávez"” [Maduro, with the enemy at home: "I'm not a new Stalin, I'm the son of Hugo Chávez]. ABC (на језику: шпански). 2014. Приступљено 21. 6. 2020.

[428] Campbell, Matthew (6. 8. 2017.). „Maduro, the „Tropical Stalin”, struts as hunger and violence sweep Venezuela”. The Times. Приступљено 21. 6. 2020.

[429] Eaton, George (6. 2. 2019.). „The Stalin of the Caribbean: how Nicolás Maduro betrayed the Venezuelan revolution”. New Statesman. Приступљено 21. 6. 2020.

[430] Freisler, Eduard (2019). „It's Beginning to Look a Lot Like Christmas in Maduro's Venezuela, but Only if You've Got U.S. Dollars”. The Daily Beast. Приступљено 21. 6. 2020.

[Block2015-431] Block, Elena (2015). Political Communication and Leadership: Mimetisation, Hugo Chavez and the Construction of Power and Identity. Routledge. ISBN 9781317439561.

[Harrison2013-432] Harrison, Lawrence E. (2013). Jews, Confucians, and Protestants: Cultural Capital and the End of Multiculturalism. Lanham: Rowman & Littlefield. ISBN 9781442219632.

[FH1999-433] „Venezuela Country report Freedom in the World 1999”. Freedom House. 2016. Архивирано из оригинала 28. 7. 2016. г. Приступљено 28. 7. 2016.

[434] Ma, Alexandra (2015). „Will A Venezuelan Opposition Party's Election Victory Bring Real Change?”. HuffPost. Приступљено 19. 12. 2015.

[435] Márquez & Sanabria 2018, стр. 154

[436] Márquez & Sanabria 2018, стр. 169

[437] Maingon, Thais; Welsch, Friedrich (2009). „Venezuela 2008: hoja de ruta hacia el socialismo autoritario” [Venezuela 2008: road map towards authoritarian socialism]. Revista de Ciencia Política (на језику: шпански). 29 (2): 633—656.

[438] Wilpert, Gregory (2007). Changing Venezuela By Taking Power: The History and Policies of the Chavez Government. Verso Books. стр. 69. ISBN 978-1-84467-552-4.

[439] López Maya, Margarita (2016). El ocaso del chavismo: Venezuela 2005-2015 [The decline of Chavismo: Venezuela 2005-2015] (на језику: шпански). Editorial Alfa. стр. 354—355. ISBN 9788417014254.

[440] James, Ian (2012). „Venezuela vote puts 'Chavismo' to critical test”. Yahoo News. Yahoo!. Архивирано из оригинала 5. 12. 2014. г. Приступљено 2. 2. 2013.

[Devereux2013-441] а ^б ^в Devereux, Charlie; Collitt, Raymond (2013). „Venezuelans' Quality of Life Improved in UN Index Under Chavez”. Bloomberg News. Архивирано из оригинала 7. 11. 2014. г. Приступљено 7. 3. 2013.

[442] Social Panorama of Latin America 2014 (PDF). ECLAC. 2014. стр. 91—92. Приступљено 15. 6. 2015.

[443] Montilla K., Andrea (2014). „Hoy se inicia consulta nacional para el currículo educativo” [National consultation for the educational curriculum begins today]. El Nacional (на језику: шпански). Архивирано из оригинала 24. 4. 2014. г. Приступљено 24. 4. 2014.

[444] „Estrategia de Cooperación de OPS/OMS con Venezuela 2006–2008” [PAHO/WHO Cooperation Strategy with Venezuela 2006–2008] (PDF) (на језику: шпански). Pan American Health Organization. 2006. стр. p. 54. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 10. 2006. г. Приступљено 31. 12. 2006.

[445] Márquez, Humberto (2005). „Venezuela se declara libre de analfabetismo” [Venezuela declares itself free of illiteracy] (на језику: шпански). Inter Press Service. Архивирано из оригинала 2. 4. 2015. г. Приступљено 29. 12. 2006.

[446] „Propaganda, not policy”. The Economist. 2008. Архивирано из оригинала 25. 8. 2014. г. Приступљено 3. 5. 2014.

[447] Weisbrot, Mark; Rosnick, David (2008). „'Illiteracy' Revisited: What Ortega and Rodríguez Read in the Household Survey” (PDF). Приступљено 3. 5. 2014.

[448] „Banco de la Vivienda transfirió 66 millardos para subsidios” [Banco de la Vivienda transferred 66 billion for subsidies]. El Universal (на језику: шпански). 2006. Приступљено 29. 12. 2006.

[Nagel2014-449] а ^б ^в Nagel, Juan Cristóbal (2014). „Poverty Shoots Up in Venezuela”. Foreign Policy. Приступљено 26. 10. 2015.

[450] Alonso, Juan Francisco (2010). „IACHR requests the Venezuelan government to guarantee all human rights”. El Universal. Архивирано из оригинала 14. 5. 2013. г. Приступљено 25. 2. 2010.

[451] Smilde, David (2017). „Crime and Revolution in Venezuela”. NACLA Report on the Americas. 49 (3): 303—08. ISSN 1071-4839. S2CID 158528940. doi:10.1080/10714839.2017.1373956. „Finally, it is important to realize that the reductions in poverty and inequality during the Chávez years were real, but somewhat superficial. While indicators of income and consumption showed clear progress, the harder-to-change characteristics of structural poverty and inequality, such as the quality of housing, neighborhoods, education, and employment, remained largely unchanged” .

[452] „Chávez declara "guerra económica" a burguesía en Venezuela” [Chávez declares "economic war" against the bourgeoisie in Venezuela]. El Universo (на језику: шпански). 2010. Приступљено 16. 7. 2018.

[453] Siegel, Robert (2014). „For Venezuela, Drop In Global Oil Prices Could Be Catastrophic”. NPR. Приступљено 4. 1. 2015.

[454] Scharfenberg, Ewald (2015). „Volver a ser pobre en Venezuela” [To be poor again in Venezuela]. El Pais. Приступљено 3. 2. 2015.

[455] Corrales, Javier (2013). „The House That Chavez Built”. Foreign Policy. Приступљено 6. 2. 2015.

[456] Gallagher, J. J. (2015). „Venezuela: Does an increase in poverty signal threat to government?”. The Christian Science Monitor. Приступљено 29. 3. 2015.

[457] Corrales, Javier (2015). „Don't Blame It On the Oil”. Foreign Policy. Приступљено 10. 5. 2015.

[458] Barreiro C., Raquel (2006). „Mercal es 34% más barato” [Mercal is 34% cheaper]. El Universal (на језику: шпански). Приступљено 29. 12. 2006.

[ECONfood-459] а ^б „Venezuela's economy: Medieval policies”. The Economist. 2011. Приступљено 21. 4. 2014.

[460] „Las principales causas de la escasez en Venezuela” [The main causes of shortages in Venezuela]. Banca & Negocios. 2014. Архивирано из оригинала 22. 4. 2014. г. Приступљено 21. 4. 2014.

[461] „El ascenso de la escasez” [The rise of scarcity]. El Universal. 2014. Приступљено 21. 4. 2014.

[462] „¿Por qué faltan dólares en Venezuela?” [Why are dollars missing in Venezuela?]. El Nacional. 2013. Архивирано из оригинала 22. 4. 2014. г. Приступљено 21. 4. 2014.

[463] „2014 Panorama Social de América Latina” (PDF). United Nations Economic Commission for Latin America and the Caribbean. United Nations. Приступљено 24. 10. 2015.

[464] „Enabling laws in The Economist”. The Economist. 2010. Приступљено 19. 5. 2014.

[465] Moloney, Anastasia (2007). „Photo Feature: Chavez's Propaganda”. World Politics Review. Архивирано из оригинала 29. 10. 2013. г. Приступљено 10. 3. 2012.

[466] Grant, Will (2010). „Venezuela bans unauthorised use of Hugo Chavez's image”. BBC News. Приступљено 26. 4. 2012.

[467] Romero, Simon (2011). „In Venezuela, an American Has the President's Ear”. The New York Times. Приступљено 26. 4. 2012.

[468] Lakshmanan, Indira (2005). „Channeling his energies Venezuelans riveted by president's TV show”. The Boston Globe. Приступљено 14. 4. 2012.

[469] Chávez, Hugo (12. 6. 2012.). „Presentación, Programa de la Patria” (in Spanish). Архивирано 2019-10-01 на сајту Wayback Machine. Приступљено 1. 10. 2019.

[470] Izarra, Sandra (26. 2. 2018.). „Maduro: En Venezuela lo que está en crisis es el modelo capitalista-rentista”. Correo del Orinoco (in Spanish). Приступљено 21. 4. 2020.

[471] „A slow-motion coup. The authoritarian regime is becoming a naked dictatorship. The region must react.”. The Economist. 2015. Приступљено 12. 6. 2015.

[472] „Venezuela toilet paper shortage an anti-Bolivarian conspiracy, gov't claims”. CBS News. 2013. Приступљено 18. 3. 2015.

[473] Martin, Abby (2017). „Empire Files: Venezuela Economy Minister — Sabotage, Not Socialism, Is the Problem”. Truthout. Архивирано из оригинала 27. 1. 2018. г. Приступљено 22. 6. 2018.

[474] „Oliver Stone Interview: There's a Specter Haunting Latin America, the Specter of 21st Century Socialism”.

[475] Hart, Peter (2013). „NYT Debates Hugo Chavez- Minus the Debate”. Fairness and Accuracy In Reporting (FAIR). Архивирано из оригинала 13. 3. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2013.

[476] Sivaramakrishnan, Arvind (2013). „Hugo Chávez: Death of a socialist”. The Hindu. Приступљено 3. 2. 2014.

[477] Salmerón, Víctor (2012). „Plan Chávez prevé crear 30 mil empresas de propiedad social”. El Universal (на језику: шпански). Приступљено 3. 2. 2014.

[478] Azzellini, Dario. „The Communal State: Communal Councils, Communes, and Workplace Democracy”. NACLA. North American Congress on Latin America. Приступљено 3. 2. 2014.

[479] „Sondeos de opinión Venezuela - Encuesta ICS Febrero 2015” (PDF) (на језику: шпански). International Consulting Services. 2015. Архивирано из оригинала (PDF) 2. 4. 2015. г. Приступљено 6. 3. 2015.

[480] „AFP: Gobierno de Maduro empeoró inflación, devaluación y pobreza que dejó Chávez” (на језику: шпански). El Nacional. 2015. Приступљено 4. 3. 2015.

[481] Woody, Christopher (2016). „'The tipping point': More and more Venezuelans are uprooting their lives to escape their country's crises”. Business Insider. Приступљено 17. 6. 2020.

[482] Bremmer, Ian (2020). „The Rise Of State-Controlled Capitalism”. NPR. Приступљено 17. 6. 2020.

[483] Stossel, John (2017). „Noam Chomsky's Venezuela Lesson”. Reason. Приступљено 17. 6. 2020. „I never described Chavez's state capitalist government as 'socialist' or even hinted at such an absurdity. It was quite remote from socialism. Private capitalism remained. [...] Capitalists were free to undermine the economy in all sorts of ways, like massive export of capital.”

[484] Toussaint, Eric (24. 6. 2010.). „The Venezuelan economy: in transition towards socialism? (Part 3)”. Series: Bolivarian Venezuela at the crossroads. Committee for the Abolition of Illegitimate Debt. Приступљено 17. 6. 2020.

[485] James, Ian (2010). „Despite Chavez, Venezuela economy not socialist”. Boston. Associated Press. Приступљено 9. 9. 2020.

[486] Cusack, Asa (31. 5. 2018.). „Is socialism to blame for Venezuela's never-ending crisis?” Al Jazeera. Приступљено 2. 6. 2020.

[487] Halvorssen, Thor (2005). „Hurricane Hugo”. The Weekly Standard. Архивирано из оригинала 16. 3. 2014. г. Приступљено 17. 6. 2020.

[488] Barone, Michael (2006). „Good News”. The New York Sun. Архивирано из оригинала 10. 2. 2023. г. Приступљено 17. 6. 2020.

[489] „Lula says he is not like Chávez”. El Universal (на језику: шпански). 2006. Архивирано из оригинала 21. 12. 2007. г. Приступљено 17. 6. 2020.

[490] Santora, Marc (2006). „Chomsky is Alive, Actually, and Hungry for Debate”. The New York Times. Приступљено 17. 6. 2020.

[491] Grandin, Greg (2007). „Chavismo and Democracy”. The Nation (24 December 2007). Архивирано из оригинала 3. 4. 2018. г. Приступљено 17. 6. 2020. „'Chavismo is not an adequate description of the social movement that makes up Chávez's political base, since many organizations predate his rise to political power, and their leaders and cadre have a sophisticated understanding of their relationship with Chávez. Over the last couple of years, a number of social scientists have done field work in urban barrios, and their findings confirm that this synergy between the central government and participatory local organizations has expanded, not restricted, debate and that democracy is thriving in Venezuela. Chavismo has ripped open the straitjacket of post–Cold War Latin American discourse, particularly the taboo against government regulation of the economy and economic redistribution. Public policy, including economic policy, is now open to discussion and, importantly, popular influence. This is in sharp contrast to Costa Rica, where a few months ago its Supreme Court, with the support of its executive branch, prohibited public universities from not just opposing but even debating the Central American Free Trade Agreement, which soon won a national referendum by a razor-thin margin.”

[492] Naím, Moisés (2014). „The Tragedy of Venezuela”. The Atlantic. Приступљено 17. 6. 2020. „Hugo Chávez based his popularity on his extraordinary charisma, lots of discretionary money, and a key and well-tested political message: denouncing the past and promising a better future for all. The country's widespread student protests now symbolize the demise of this message. Venezuelans younger than 30 years of age (the majority of the population) have not known any government other than that of Chávez or Maduro. For them, "Chavismo" is the past. As for the promises of a better future: The results are in. The catastrophic consequences of Chávez's 21st-century socialism are impossible to mask any longer and the government has run out of excuses. Blaming the CIA, the "fascist opposition", or "dark international forces", as Maduro and his allies customarily do, has become fodder for parodies flooding YouTube. The concrete effects of 15 years of Chavismo are all too visible in empty shelves and overflowing morgues.”

[493] Weisbrot, Mark (2014). „Why Chávez Was Re-elected”. The New York Times. Приступљено 17. 6. 2020.

[494] „Democracy to the rescue?”. The Economist. 2015. Приступљено 17. 6. 2020. „The viceroys of the colonial era set the pattern. They centralised power and bought the loyalty of local interest groups. [...] Caudillos, dictators and elected presidents continued the tradition of personalising power. Venezuela's Chavismo and the Kirchnerismo of Ms Fernández are among today's manifestations.”

[495] Hawkins, Kirk A. (2016). „Chavismo, Liberal Democracy, and Radical Democracy”. Annual Review of Political Science. 19 (1): 311—329. doi:10.1146/annurev-polisci-072314-113326 .

[Zimbalist_&_Sherman_1988-496] Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом „Zimbalist & Sherman 1988”.

[497] Phillips, Ben (1981). „USSR: Capitalist or Socialist?”. The Call. 10 (8). Приступљено 15. 7. 2020 — преко Marxists Internet Archive.

[498] Dean 2012, стр. 6–7; Ehms 2014; Milne 2002; Milne 2006

[499] Schumpeter, Joseph (2008) [1942]. Capitalism, Socialism and Democracy. Harper Perennial. стр. 169. ISBN 978-0-06-156161-0. „But there are still others (concepts and institutions) which by virtue of their nature cannot stand transplantation and always carry the flavor of a particular institutional framework. It is extremely dangerous, in fact it amounts to a distortion of historical description, to use them beyond the social world or culture whose denizens they are. Now ownership or property – also, so I believe, taxation – are such denizens of the world of commercial society, exactly as knights and fiefs are denizens of the feudal world. But so is the state (a denizen of commercial society).”

[McKay2012-500] а ^б ^в McKay, Iain, ур. (2012). „Why do anarchists oppose state socialism?”. An Anarchist FAQ. II. Edinburgh: AK Press. ISBN 978-1-902593-90-6. OCLC 182529204.

[McKay2012-2-501] а ^б ^в McKay, Iain, ур. (2012). „What would an anarchist society look like?”. An Anarchist FAQ. II. Edinburgh: AK Press. ISBN 978-1-902593-90-6. OCLC 182529204.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]

[18]

[19]

[20]

[21]

[22]

[23]

[24]

[25]

[26]

[27]

[28]

[29]

[30]

[31]

[32]

[33]

[34]

[35]

[36]

[37]

[38]

[39]

[40]

[41]

[42]

[43]

[44]

[45]

[46]

[47]

[48]

[49]

[50]

[51]

[52]

[53]

[54]

[55]

[56]

[57]

[58]

[59]

[60]

[61]

[62]

[63]

[64]

[65]

[66]

[67]

[68]

[69]

[70]

[71]

[72]

[73]

[74]

[75]

[76]

[77]

[78]

[79]

[80]

[81]

[82]

[83]

[84]

[85]

[86]

[87]

[88]

[89]

[90]

[91]

[92]

[93]

[94]

[95]

[96]

[97]

[98]

[99]

[100]

п р у Ауторитарни и тоталитарни облици владавине
Облици	Апсолутна монархија Аутократија Либерална Царистичка Комунистичка држава Контраобавештајна држава Диктатура Добронамерна Цивилна Уставна Диктабланда Базна Војна Пролетерска Десничарска Систем са доминантном партијом Илиберална демократија Тоталитарна Либертаријански Мафијашка држава Менаџерска држава Медијократија Охлократија Једнопартијска држава Олигархија Полицијска држава Теократија Исламска Тиранија Мажоритарна Мека
Идеологије	Капиталистичке Фуџиморизам Пиночетизам Конзервативне Чангизам Ердоганизам Франкизам Метаксизам Путинизам Деспотизам Просвећени Меки Дигитални Еко Империјализам Националистичке Фашизам Нацизам Кемализам Кокашуги Пахлавизам Религијске Хомеинизам Зиаизам Социјалистичке Марксизам-лењинизам Стаљинизам Маоизам Теорија Денг Сјаопинга Мисао Си Ђинпинга Мисао Хо Ши Мина Џуче Техно
Види још	Индекси демократије Дубока држава Обрнути тоталитаризам Миноритаризам Личност Стил вођства Десничарски Оријентација ка социјалној доминацији Етатизам Моћник Списак тоталитарних држава