Пређи на садржај

Критика марксизма

С Википедије, слободне енциклопедије
  1. Ставка нумерисаног списка
Карл Маркс и крај његовог система (енгл. Karl Marx and the Close of His System) књига је коју је 1896. године објавио аустријски економиста Ојген фон Бем-Баверк, а која представља једну од најранијих детаљних критика марксизма.

Критика марксизма долази из различитих политичких идеологија, кампања и академских дисциплина. Ово укључује општу интелектуалну критику у вези са догматизмом, недостатак унутрашње конзистентности, критике везане за материјализам (и филозофски и историјски), аргументе да је марксизам врста историјског детерминизма или да захтева сузбијање индивидуалних права, питања са спровођењем комунизма и економска питања као што су дисторзија или одсуство сигнала цена и смањени подстицаји.

Поред тога, критичари су изнели емпиријске и епистемолошке забринутости, тврдећи да се марксизам ослања на нејасне или необориве теорије, да се одупире побијању кроз дијалектичку реинтерпретацију и да су кључна предвиђања о колапсу капитализма и социјалистичкој револуцији била неуспешна.[1][2][3][4]

Општа критика

[уреди | уреди извор]
Види још: Реформизам

Неки демократски социјалисти и социјалдемократе одбацују идеју да друштва могу постићи социјализам само кроз класну борбу и пролетерску револуцију. Многи анахисти одбацују потребу за прелазном државном фазом. Неки мислиоци су одбацили основе марксистичке теорије, као што су историјски материјализам и радна теорија вредности, те су наставили да критикују капитализам и заговарају социјализам користећи друге аргументе.

Неки савремени поборници марксизма виде многе аспекте марксистичке мисли као одрживе, али тврде да је корпус непотпун или застарео у погледу одређених аспеката економске, политичке или социјалне теорије. Зато могу комбиновати марксистичке концепте са идејама других теоретичара, попут Макса Вебера — Франкфуртска школа пружа један пример овог приступа.

Конзервативни историчар Пол Џонсон (Paul Johnson) је у својој књизи Интелектуалци (Intellectuals) из 1988. године написао да је Маркс „развио особине карактеристичне за одређени тип научника, посебно талмудских: склоност гомилању огромних маса полуусвојених материјала и планирању енциклопедијских дела која никада нису завршена; омаловажавајући презир према свима који нису научници; и екстремну асертивност и раздражљивост у опхођењу са другим научницима. Готово сав његов рад, заправо, носи печат талмудског проучавања: он је у суштини коментар, критика рада других у његовој области.”

Он наставља: „Истина је да чак и најповршније истраживање Марксове употребе доказа приморава човека да са скептицизмом третира све што је написао, а што се ослања на чињеничне податке”. На пример, Џонсон је навео: „Целокупно кључно Осмо поглавље Капитала је намерно и систематско фалсификовање како би се доказала теза за коју је објективно испитивање чињеница показало да је неодржива”.[5]

Критика коју је Пол Џонсон упутио Марксу и сама је била предмет критике марксистичког економисте Ричарда Д. Волфа (Richard D. Wolff). У академском раду из 1991. године, Волф описује Џонсонову књигу као „критику као злонамерни трач [...] десничарска тирада беса усмерена је против левичарских друштвених критичара, интелектуалаца уопште, Јевреја, жена и већине других који чине уобичајене мете таквих менталитета.”[6]

Историјски материјализам

[уреди | уреди извор]

Историјски материјализам остаје једна од основа марксизма.[7][8] Он предлаже да технолошки напредак у начинима производње неизбежно доводи до промена у друштвеним односима производње.[9] Ова економска „база” друштва подржава, рефлектује се кроз и утиче на идеолошку „надградњу” која обухвата културу, религију, политику и све друге аспекте друштвене свести човечанства.[10] Ова теорија стога тражи узроке развоја и промена у људској историји у економским, технолошким и, шире гледано, материјалним факторима, као и у сукобима материјалних интереса међу племенима, друштвеним класама и нацијама. Право, политика, уметност, књижевност, морал и религија се према Марксу разумеју као надградња и рефлексија економске основе друштва. Многи критичари су тврдили да ово представља претерано поједностављивање природе друштва и тврде да је утицај идеја, културе и других аспеката онога што је Маркс назвао надградњом једнако важан као и економска база за развој друштва, ако не и важнији. Међутим, марксизам не тврди да је економска основа друштва једини одређујући елемент у друштву, као што је показано у следећем писму које је написао Фридрих Енгелс, Марксов дугогодишњи сарадник:

У складу са материјалистичким схватањем историје, коначно одређујући елемент у историји је производња и репродукција стварног живота. Више од овога ни Маркс ни ја никада нисмо тврдили. Стога, ако неко ово изврне и каже да је економски елемент једини одређујући, он ту тврдњу претвара у бесмислену, апстрактну, бесмислену фразу.[11]

Према критичарима, ово ствара још један проблем за марксизам. Ако надградња такође утиче на базу, онда нема потребе за Марксовим сталним тврдњама да је историја друштва историја економских класних сукоба. Ово затим постаје класичан аргумент шта је старије, кокошка или јаје у вези са тим да ли прво долази база или надградња. Питер Сингер предлаже да се овај проблем може решити схватањем да је Маркс видео економску базу као ултимативно стварну. Маркс је веровао да су основна карактеристика човечанства његова средства за производњу и да је стога једини начин да се човек ослободи угњетавања тај да преузме контролу над њима. Према Марксу, то је циљ историје, а елементи надградње делују као оруђа историје.[12]

Маркс је сматрао да је однос између материјалне базе и идеолошке надградње однос детерминације, а не узрочни однос.[13] Међутим, неки Марксови критичари су инсистирали на томе да је Маркс тврдио како је надградња ефекат узрокован базом. На пример, анархокапиталиста Мари Ротбард је критиковао историјски материјализам тврдећи да је Маркс сматрао да „база” друштва (његова технологија и друштвени односи) одређује његову „свест” у надградњи.[14]

Историјски детерминизам

[уреди | уреди извор]

Марксова теорија историје сматрана је варијантом историјског детерминизма[15] повезаног са његовим ослањањем на дијалектички материјализам као ендогени механизам друштвених промена.[16] Маркс је написао:

На одређеном степену развоја, материјалне производне снаге друштва долазе у сукоб са постојећим односима производње или – што ово само изражава правним терминима – са својинским односима у оквиру којих су до тада деловале. Из облика развоја производних снага ови односи се претварају у њихове окове. Тада почиње ера социјалне револуције. Промене у економској основи доводе пре или касније до трансформације целе огромне надградње.[17]

Концепт дијалектике први пут се појавио у дијалозима старогрчких филозофа, али га је почетком 19. века оживео Георг Вилхелм Фридрих Хегел као концептуални оквир за описивање често супротстављених сила историјске еволуције. Историјски детерминизам се такође повезивао са научницима попут Арнолда Џ. Тојнбија и Освалда Шпенглера, али је у новије време овај концептуални приступ изашао из употребе.[18]

Тери Иглтон пише да Марксове списе „не треба схватити као да све што се икада догодило представља питање класне борбе. То, пре, значи да је класна борба најосновнија за људску историју”.[19]

Академик Питер Стилман сматра да је Марксов статус детерминисте „мит”.[20] Сам Фридрих Енгелс је упозорио да се марксизам не тумачи стриктно детерминистички, наглашавајући да, иако су економски фактори темељни, они нису једине силе које обликују историју.[21] Једном другом приликом, Енгелс је приметио да „млађи људи понекад придају већи значај економској страни него што јој припада”.[22]

У настојању да поново афирмише овакав приступ разумевању сила историје, Прабат Ранџан Саркар је критиковао оно што је сматрао уском концептуалном основом Марксових идеја о историјској еволуцији.[23] У књизи из 1978. године, Пропаст капитализма и комунизма, Рави Батра је указао на кључне разлике у историјским детерминистичким приступима Саркара и Маркса:

Саркарова главна брига за људски елемент је оно што даје универзалност његовој тези. Тако, док је друштвена еволуција према Марксу управљана углавном економским условима, према Саркару ову динамику покрећу силе које варирају у времену и простору: понекад физичка снага и високи дух, понекад интелект примењен на догме, а понекад интелект примењен на акумулацију капитала (стр. 38). [...] Главна линија одбране Саркарове хипотезе је да, за разлику од догми које су сада на лошем гласу, она не наглашава једну конкретну тачку уз искључење свих осталих: заснована је на укупном људском искуству – на целокупности људске природе. Кад год се један једини фактор, колико год важан и фундаменталан био, позове да осветли целокупну прошлост и имплицитно будућност, то једноставно изазива неверицу, а након ближе инспекције и одбацивање. Маркс је починио ту лудост, а у одређеној мери и Тојнби. Обојица су понудила лак плен критичарима, а резултат је да већина научника данас историјски детерминизам сматра идејом која је толико банкротирала да више никада не може постати релевантна.[24]

Сузбијање индивидуалних права

[уреди | уреди извор]

Различити мислиоци су тврдили да би комунистичка држава по својој самој природи еродирала права својих грађана због постулиране насилне револуције и диктатуре пролетаријата, њене колективистичке природе, ослањања на „масе” уместо на појединце, историјског материјализма и централно планске економије.[тражи се извор] Ове тачке су такође оспоравали разни мислиоци, који тврде да тренутно постојимо у диктатури буржоазије[25] и да марксизам није детерминистички.[26]

Амерички неокласични економиста Милтон Фридман тврдио је да би одсуство економије слободног тржишта у социјализму неизбежно довело до ауторитарног политичког режима. Фридманово мишљење делио је и Фридрих Хајек, који је такође веровао да је капитализам предуслов за процват слободе у националној држави.[27][28] Дејвид Харви је одговорио на овакве тврдње сугеришући да социјализам омогућава индивидуалну слободу, наводећи да је „постизање индивидуалних слобода и права, тврдио сам, централни циљ таквих еманципаторских пројеката. Али то постизање захтева колективну изградњу друштва у којем свако од нас има адекватне животне шансе и могућности да оствари сваки свој потенцијал.”[29] Насупрот томе, Џонатан Чејт пише да „марксистичке владе газе права појединаца јер марксистичка теорија не мари за индивидуална права. Марксизам је теорија класне правде... За разлику од либерализма, који види права као добробит позитивне суме која се може проширити или смањити за друштво у целини, марксисти (и други левичарски критичари либерализма) политичка права сматрају сукобом нулте суме. Или се спроводе у име угњетавања, или против њега.”[30]

Анахисти су такође тврдили да би централизовани комунизам неизбежно створио принуду и државну доминацију. Михаил Бакуњин је веровао да би марксистички режими довели до „деспотске контроле становништва од стране нове и нимало бројне аристократије”.[31] Чак и ако би ова нова аристократија потекла из редова пролетаријата, Бакуњин је тврдио да би њихова новостечена моћ суштински променила њихов поглед на друштво и на тај начин их довела до тога да „са висине гледају на обичне радне масе”.[31]

Економија

[уреди | уреди извор]

Марксистичка економија критикована је из више разлога. Неки критичари указују на марксистичку анализу капитализма, док други тврде да је економски систем који марксизам предлаже неостварив.[32][33][34][35]

Такође постоје сумње у то да би профитна стопа у капитализму имала тенденцију пада, као што је Маркс предвидео. Године 1961, марксистички економиста Нобуо Окишио осмислио је теорему (Окишиова теорема) која показује да уколико капиталисти примењују технике за смањење трошкова и уколико реална плата не расте, профитна стопа мора порасти.[36]

Радна теорија вредности

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Радна теорија вредности

Радна теорија вредности је једно од најчешће критикованих основних начела марксизма.[37][38][39][40][41]

Аустријска школа тврди да је ова фундаментална теорија класичне економије погрешна и преферира каснију и модернију субјективну теорију вредности коју је изнео Карл Менгер у својој књизи Начела економије. Аустријска школа није била усамљена у критиковању марксистичког и класичног веровања у радну теорију вредности. Британски економиста Алфред Маршал напао је Маркса, рекавши: „Није тачно да је предење предива у фабрици [...] производ рада оперативаца. То је производ њиховог рада, заједно са радом послодавца и подређених менаџера, и уложеног капитала”.[42] Маршал истиче да капиталиста жртвује новац који би сада могао користити за улагање у посао, што на крају производи рад.[42] Према овој логици, капиталиста доприноси раду и продуктивности фабрике јер одлаже своје задовољство кроз инвестирање.[42] Кроз закон понуде и тражње, Маршал је напао марксистичку теорију вредности. Према Маршалу, цена или вредност није одређена само понудом, већ и тражњом потрошача.[42] Рад доприноси трошковима, али то чине и жеље и потребе потрошача. Помак са рада као извора свих вредности на субјективне појединачне евалуације које стварају сву вредност подрива Марксове економске закључке и неке од његових друштвених теорија.[43]

Шимшон Бихлер и Џонатан Ницан тврде да већина студија које наводно показују емпиријске доказе за радну теорију вредности често праве методолошке грешке поредећи укупну вредност рада са укупном ценом више економских сектора, што резултира снажном укупном корелацијом, али је ово статистичко претеривање; аутори тврде да су корелације између вредности рада и цене у сваком сектору често веома мале, ако не и безначајне. Бихлер и Ницан такође тврде да због тешкоће квантификовања начина мерења апстрактног рада, истраживачи бивају приморани да праве претпоставке.[44][45] Међутим, Бихлер и Ницан тврде да ове претпоставке укључују кружно резоновање:

Најважније од ових претпоставки су да је вредност радне снаге пропорционална стварној стопи зарада, да је однос променљивог капитала и вишка вредности дат односом цена плата и профита, а повремено и да је вредност амортизованог константног капитала једнака делу новчане цене капитала. Другим речима, истраживач претпоставља управо оно што би радна теорија вредности требало да докаже.[46]

Дисторзовани или одсутни ценовни сигнали

[уреди | уреди извор]

Проблем економске калкулације је критика социјалистичке економије или, тачније, централизованих социјалистичких планских економија. Први га је предложио економиста Аустријске школе Лудвиг фон Мизес 1920. године, а касније га је разрадио Фридрих Хајек.[47][48] Проблем на који се односи је како рационално дистрибуирати ресурсе у економији. Решење на слободном тржишту је ценовни механизам, у коме људи појединачно имају могућност да одлуче како добро треба бити дистрибуирано на основу њихове спремности да за то дају новац. Цена преноси уграђене информације о обиљу ресурса као и њиховој пожељности што заузврат омогућава, на бази индивидуалних консензусних одлука, корекције које спречавају несташице и вишкове. Мизес и Хајек су тврдили да је ово једино могуће решење и да без информација које пружају тржишне цене, социјализму недостаје метод за рационалну алокацију ресурса. Дебата је беснела током 1920-их и 1930-их, а тај специфични период дебате економски историчари познају као дебату о социјалистичкој калкулацији.[49] У пракси, социјалистичке државе попут Совјетског Савеза користиле су математичке технике за одређивање и постављање цена са мешовитим резултатима.[50]

Смањени подстицаји

[уреди | уреди извор]

Неки критичари социјализма тврде да дељење прихода смањује индивидуалне подстицаје за рад и да би стога приходи требало да буду индивидуализовани што је више могуће.[51] Критичари социјализма су тврдили да у сваком друштву у којем сви поседују једнако богатство не може бити материјалног подстицаја за рад јер се не прима награда за добро обављен посао. Они даље тврде да подстицаји повећавају продуктивност за све људе и да би губитак тих ефеката довео до стагнације. У Начелима политичке економије (1848), Џон Стјуарт Мил је рекао:

Уобичајена је грешка социјалиста да превиде природну лењост човечанства; њихову склоност да буду пасивни, да буду робови навике, да унедоглед истрајавају у једном одабраном правцу. Нека једном достигну било које стање егзистенције које сматрају подношљивим, и опасност које се треба прибојавати јесте да ће од тада стагнирати; неће се трудити да се побољшају, а пуштајући да њихове способности зарђају, изгубиће чак и енергију потребну да их сачувају од пропадања. Конкуренција можда није најбољи замисливи стимуланс, али је тренутно неопходан, и нико не може предвидети време када неће бити неопходна за напредак.[52]

Међутим, касније је променио своје ставове и постао симпатизер социјализма, посебно фуријеризма, додајући поглавља у своја Начела политичке економије у одбрану социјалистичког погледа на свет и бранећи неке социјалистичке циљеве.[53] У оквиру овог ревидираног дела, он је такође изнео радикалан предлог да се цео систем надница укине у корист система задружних плата. Ипак, неки његови ставови о идеји паушалног опорезивања остали су, иако у благо ублаженом облику.[54]

Економиста Џон Кенет Галбрајт критиковао је комуналне облике социјализма који промовишу егалитаризам у смислу надница или компензација као нереалне у њиховим претпоставкама о људској мотивацији:

Ова нада [да би егалитарна награда довела до вишег нивоа мотивације], она која се проширила далеко изван Маркса, историја и људско искуство су показали као ирелевантну. У добру и злу, људска бића се не дижу до таквих висина. Генерације социјалиста и социјално оријентисаних лидера су то научиле на своје разочарање, а чешће на своју тугу. Основна чињеница је јасна: добро друштво мора да прихвати мушкарце и жене онаквим какви јесу.[55]

Едгар Хардкасл одговара на ово говорећи: „Они желе да раде и не треба им више подстицаја осим сазнања да се посао мора обавити да би се друштво одржало, и да играју своју улогу у томе заједно са својим суграђанима и суграђанкама.” Он наставља критикујући оно што види као двоструке стандарде антисоцијалиста: „Приметите како се они противе томе да незапослени примају мизерну милостињу а да не морају да раде, али се никада не противе томе да милионери (већина њих у тој позицији због наследства) могу да живе у луксузном нераду.”[56] Аутори попут Арнолда Петерсена тврде да су аргументи попут ових нетачни, јер су ловци-сакупљачи практиковали примитивни комунизам без оваквих проблема.[57]

Неконзистентност

[уреди | уреди извор]

Владимир Карпович Дмитријев пишући 1898. године,[58] Ладислаус фон Борткјевич пишући 1906–1907.[59] и каснији критичари су тврдили да су теорија вредности Карла Маркса и закон о тенденцији пада профитне стопе интерно недоследни. Другим речима, критичари наводе да је Маркс извукао закључке који заправо не следе из његових теоријских премиса. Када се ове грешке исправе, Марксов закључак да су укупна цена и профит одређени — и једнаки — укупној вредности и вишку вредности више не важи. Овај резултат доводи у питање његову теорију да је експлоатација радника једини извор профита.[60]

Наводи о неконзистентности су истакнута карактеристика марксистичке економије и дебате око ње од 1970-их.[1] Критичари који су навели да је доказано да је Маркс интерно недоследан укључују бивше и садашње марксистичке и/или срафијанске економисте, као што су Пол Свизи,[61] Нобуо Окишио,[62] Ијан Стидман,[63] Џон Ремер,[64] Гари Монђови[65] и Дејвид Лајбман,[66] који предлажу да поље треба бити утемељено на њиховим тачним верзијама марксистичке економије, уместо у Марксовој критици политичке економије у оригиналном облику у којем ју је представио и развио у свом делу Капитал.[67]

Заговорници темпоралне интерпретације једног система Марксове теорије вредности (TSSI), попут Ендруа Климана, тврде да су наводне неконзистентности заправо резултат погрешног тумачења и тврде да када се Марксова теорија схвати као „темпорална” и „једносистемска”, наводне унутрашње недоследности нестају. У недавном прегледу дебате, Климан закључује да се „докази о недоследности више не бране; цео случај против Маркса сведен је на питање тумачења”.[68]

Релевантност

[уреди | уреди извор]

Марксизам је критикован као нерелевантан, а многи економисти одбацују његова основна начела и претпоставке.[69][70][71] Џон Мејнард Кејнз назвао је Капитал „застарелим уџбеником за који знам да је не само научно погрешан, већ и без интереса или примене за модерни свет”.[3] Кејнз је такође написао: „Верујем да ће будућност више научити из духа Гезела него из онога од Маркса”.[72] Према Џорџу Стиглеру, „економисти који раде у марксистичко-срафијанској традицији представљају малу мањину модерних економиста, а њихови списи немају готово никакав утицај на професионални рад већине економиста на главним универзитетима енглеског говорног подручја”.[73] У рецензији првог издања The New Palgrave Dictionary of Economics, Роберт Солоу је критиковао то дело због пренаглашавања важности марксизма у модерној економији:

Маркс је био важан и утицајан мислилац, а марксизам је био доктрина са интелектуалним и практичним утицајем. Чињеница је, међутим, да већина озбиљних економиста са енглеског говорног подручја сматра марксистичку економију нерелевантним ћорсокаком.[74]

Национално репрезентативно истраживање америчких професора из 2006. године показало је да се њих 3% идентификује као марксисти. Овај удео расте на 5% у хуманистичким наукама и износи око 18% међу друштвеним научницима.[75]

Друштвена критика

[уреди | уреди извор]

Друштвена критика заснива се на тврдњи да је марксистичка концепција друштва фундаментално погрешна.[76][77] Критиковани су марксистички ступњеви историје, класна анализа и теорија друштвене еволуције. Жан-Пол Сартр је закључио да „класа” није хомоген ентитет и да никада не би могла покренути револуцију, али је наставио да заговара марксистичка уверења.[78] Према књизи Reflections on a Ravaged Century британског историчара Роберта Конквеста, Маркс није могао да уклопи азијско друштво у развојне фазе робовласништва, феудализма, капитализма и социјализма, те је као резултат тога азијско друштво, у коме је велики део светске популације живео хиљадама година, било „изван равнотеже”.[79]

Демократија

[уреди | уреди извор]

Док се Карл Маркс залагао за повећану демократску моћ грађана,[80] неки марксистички огранци су критиковани због ограничавања демократије.[81][82][83][84] Демократски централизам као унутрашња организациона структура неких марксистичких партија критикован је због давања приоритета централизацији над демократијом.[85]

Епистемологија

[уреди | уреди извор]

Аргументи против марксизма често се заснивају на епистемолошком расуђивању.[86] Конкретно, различити критичари су тврдили да Маркс или његови следбеници имају погрешан приступ епистемологији (тј. филозофији или теорији сазнања).

Према Лешеку Колаковском, закони дијалектике у самој основи марксизма су фундаментално погрешни: неки су „очигледне истине без специфичног марксистичког садржаја”, други су „филозофске догме које се не могу доказати научним средствима”, док су трећи само „бесмислице”. Неки марксистички „закони” су нејасни и могу се тумачити на различите начине, али се ове интерпретације генерално уклапају у неку од горе наведених категорија мана.[87] Међутим, марксистички социолог Ралф Милибанд је тврдио да је Колаковски имао погрешно разумевање марксизма и његовог односа са лењинизмом и стаљинизмом.[88]

Колаковски је приметио да су сва Марксова кључна предвиђања или прогнозе била оповргнута још за време Марксовог живота или убрзо након тога.[89] Конкретно, Колаковски је идентификовао пет Марксових основних предвиђања која су се показала нетачним:

  • Прво, да ће средње класе брзо нестати у капитализму, док је средња класа заправо знатно порасла.
  • Друго, Марксово предвиђање „не само релативног већ и апсолутног осиромашења радничке класе” је обеснажено када се животни стандард радничке класе побољшао.
  • Треће, „и најважније, Марксова теорија је предвидела неизбежност пролетерске револуције. Таква револуција се никада нигде није догодила.”
  • Четврто, „Марксово предвиђање у вези са неизбежним падом профитне стопе, процесом који је на крају требало да доведе до колапса капиталистичке економије”, док су профити заправо расли.
  • Пето, „предвиђање да ће тржиште кочити технички напредак. Сасвим очигледно се показало да је тачна управо супротност.”

Економиста Томас Соуел написао је 1985. године:

Оно што је Маркс постигао било је стварање тако свеобухватне, драматичне и фасцинантне визије да је могла издржати небројене емпиријске контрадикције, логичка побијања и морална гнушања због њених ефеката. Марксистичка визија је узела огромну сложеност стварног света и учинила да делови дођу на своје место на начин који је био интелектуално узбудљив и који је давао такав осећај моралне супериорности да су противници могли једноставно бити етикетирани и одбачени као морални губавци или слепи реакционари. Марксизам је био – и остао – моћан инструмент за стицање и одржавање политичке моћи.[90]

Многи угледни академици попут Карла Попера, Дејвида Причитка, Роберта Ц. Алена и Франсиса Фукујаме тврде да су многа Марксова предвиђања била погрешна.[91][92][93] Маркс је предвидео да ће плате имати тенденцију да се смањују и да ће капиталистичке економије трпети све горе економске кризе које ће довести до коначног рушења капиталистичког система. Социјалистичка револуција би била спонтани устанак радничке класе и догодила би се прво у најнапреднијим капиталистичким нацијама, а када се колективно власништво успостави, сви извори класних сукоба би нестали. Уместо Марксових предвиђања, комунистичке револуције нису биле спонтани устанци радничке класе већ су их водили револуционари и активисти, одиграле су се у неразвијеним регионима у Латинској Америци и Азији уместо у индустријализованим земљама попут Сједињених Америчких Држава или Уједињеног Краљевства.

У делу Conjectures and Refutations (1963), Попер је написао:

Марксистичка теорија историје, упркос озбиљним напорима неких њених оснивача и следбеника, на крају је усвојила ову праксу предсказивања. У неким од њених ранијих формулација (на пример у Марксовој анализи карактера 'надолазеће социјалне револуције') њихова предвиђања су била проверљива, и заправо су оповргнута. Ипак, уместо да прихвате побијања, следбеници Маркса су реинтерпретирали и теорију и доказе како би их усагласили. На овај начин су спасили теорију од побијања; али су то учинили по цену усвајања механизма који ју је учинио необоривом. Тако су теорији дали 'конвенционалистички заокрет'; а овим стратешким потезом уништили су њену толико рекламирану тврдњу о научном статусу.[2]

Попер је веровао да је марксизам у почетку био научан, у смислу да је Маркс постулирао теорију која је била истински предиктивна. Када се Марксова предвиђања заправо нису остварила, Попер тврди да је теорија спасена од оповргавања додавањем ад хок хипотеза које су покушале да је учине компатибилном са чињеницама. На овај начин, теорија која је првобитно била истински научна дегенерисала се у псеудонаучну догму.[91] Попер се слагао о општој необоривости друштвених наука, али је то уместо тога користио као аргумент против централног планирања и свеобухватних историографских идеологија.[91] Попер је посветио много пажње сецирању праксе коришћења дијалектике у одбрану марксистичке мисли, што је управо била стратегија коју је В. А. Лекторски користио у својој одбрани марксизма од Поперових критика. Међу Поперовим закључцима било је то да су марксисти користили дијалектику као метод избегавања критика, уместо да на њих стварно одговоре:[94]

Хегел је мислио да се филозофија развија; ипак, његов сопствени систем требало је да остане последња и највиша фаза овог развоја и није могао бити превазиђен. Марксисти су усвојили исти став према марксистичком систему. Стога, Марксов антидогматски став постоји само у теорији, а не и у пракси ортодоксног марксизма, а марксисти дијалектику користе, следећи пример Енгелсовог Анти-Диринга, углавном у сврху апологетике – да одбране марксистички систем од критике. По правилу, критичари се осуђују због њиховог неуспеха да разумеју дијалектику, или пролетерску науку, или због тога што су издајници. Захваљујући дијалектици, антидогматски став је нестао, а марксизам се етаблирао као догматизам који је довољно еластичан да, користећи свој дијалектички метод, избегне сваки даљи напад. Тако је постао оно што сам назвао појачаним догматизмом.[94]

Бертранд Расел је критиковао као ненаучно Марксово веровање у напредак као универзални закон. Расел је изјавио: „Маркс се изјашњавао као атеиста, али је задржао космички оптимизам који је само теизам могао оправдати”.[95] Марксисти попут Томаса Ригинса тврдили су да је Расел погрешно представио Марксове идеје.[96]

Мари Ротбард је критиковао марксизам да прибегава квази-религијској епистемологији као реакцији на неуспех Марксових предвиђања.[97]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Види: M. C. Howard and J.E. King, 1992, A History of Marxian Economics: Volume II, 1929–1990. Princeton, NJ: Princeton Univ. Press.
  2. ^ а б Popper, Karl (2002). Conjectures and Refutations: The Growth of Scientific Knowledge. Routledge. стр. 49. ISBN 978-0415285940. 
  3. ^ а б John Maynard Keynes (1991). Essays in Persuasion. стр. 300. ISBN 978-0393001907. . W.W. Norton & Co.
  4. ^ Domhoff, G. William (април 2005). „Who Rules America: A Critique of Marxism”. WhoRulesAmerica.net. Приступљено 30. 11. 2018. 
  5. ^ Johnson, Paul (2007) [1988]. Intellectuals From Marx and Tolstoy to Sartre and Chomsky by Paul Johnson. ISBN 978-0061253171.  (revised ed.). Perennial. .
  6. ^ Wolff, Richard D.; Johnson, Paul; Jacoby, Russell; Walzer, Michael; Watkins, Evan (1991). „Review Essay. Criticizing Social Criticism”Неопходна новчана претплата. Boundary 2. 18 (2): 207. JSTOR 303286. doi:10.2307/303286. 
  7. ^ „Historical materialism”. Dictionary.com. Приступљено 8. 5. 2018. 
  8. ^ Erich Fromm (1961). „Marx's Concept of Man”. Marxists Internet Archive. Приступљено 8. 5. 2018. 
  9. ^ Marx, Karl. „The Poverty of Philosophy”. Marxists Internet Archive. Приступљено 23. 5. 2008. „The hand-mill gives you society with the feudal lord; the steam-mill society with the industrial capitalist.” 
  10. ^ Marx, Karl (2001). Preface to a Critique of Political Economy. London: The Electric Book Company. стр. 7—8. 
  11. ^ Marx, Karl and Friedrich Engels. Selected Correspondence. стр. 498. 
  12. ^ Singer, Peter (1980). Marx: A Very Short Introduction. Oxford: Oxford University Press. стр. 50. ISBN 978-0192854056. 
  13. ^ Marx, Karl (1977). A Contribution to the Critique of Political Economy. Moscow: Progress Publishers: Notes by R. Rojas.
  14. ^ Rothbard, Murray N. (1995). „12”. An Austrian Perspective on the History of Economic Thought. Ludwig von Mises Institute/Edward Elgar Publishing Ltd. стр. 372—74. ISBN 094546648X. 
  15. ^ J.I. (Hans) Bakker (2007). Ritzer, George, ур. Economic Determinism. Blackwell Encyclopedia of Sociology. ISBN 978-1405124331. doi:10.1002/9781405165518. Архивирано из оригинала 29. 9. 2020. г. Приступљено 28. 12. 2011. 
  16. ^ Sean Sayers. „Marxism and the Dialectical Method – A critique of G.A. Cohen” (PDF). Radical Philosophy 36 (1984). стр. 4—13. Архивирано из оригинала (PDF) 2. 7. 2013. г. Приступљено 28. 12. 2011. 
  17. ^ Karl Marx. „A Contribution to the Critique of Political Economy”. Progress Publishers, Moscow, 1977. Приступљено 28. 12. 2011. 
  18. ^ Habermas, Gary R. (1996). The historical Jesus: ancient evidence for the life of Christ. Thomas Nelson Inc.. ISBN 978-0899007328. Приступљено 28. 12. 2011. 
  19. ^ Why Marx is Right? page 34
  20. ^ Marx:Myths and Legends
  21. ^ Engels, Friedrich (1972). Letters: Marx–Engels Correspondence 1890. Engels to J. Bloch. In Königsberg. Marx, Engels, Lenin On Historical Materialism. Moscow: Progressive Publishers — преко Marxists Internet Archive. 
  22. ^ Aboulafia, Mitchell (1. 12. 2019). „Eight Marxist Claims That May Surprise You”. Jacobin. Приступљено 19. 8. 2020. 
  23. ^ Sohail Inayatullah (19. 2. 2002). „Rethinking Science and Culture: P.R. Sarkar's Reconstruction of Science and Society”. KurzweilAI. Приступљено 28. 12. 2011. 
  24. ^ Ravi Batra (15. 9. 2011). „Sarkar, Toynbee and Marx”. PROUT Globe. стр. 267. Приступљено 28. 12. 2011. 
  25. ^ Duncan, Graeme (1989). Democracy and the Capitalist State. Cambridge University Press. стр. 85. ISBN 978-0521280624. 
  26. ^ Woods, Alan (2016). "What Is Historical Materialism?". In Defence of Marxism. International Marxist Tendency. Retrieved 28 November 2017.
  27. ^ Friedrich Hayek (1944). The Road to Serfdom. University of Chicago Press. ISBN 978-0226320618. 
  28. ^ Bellamy, Richard (2003). The Cambridge History of Twentieth-Century Political Thought. Cambridge University Press. стр. 60. ISBN 978-0521563543. 
  29. ^ „David Harvey: Socialists Must Be the Champions of Freedom”. jacobinmag.com (на језику: енглески). 22. 10. 2020. Приступљено 14. 11. 2020. 
  30. ^ Chait, Jonathan (23. 3. 2016). „Reminder: Liberalism Is Working, and Marxism Has Always Failed”. Intelligencer. Приступљено 7. 8. 2022. 
  31. ^ а б Bakunin, Mikhail. „Statism and Anarchy”. Marxists Internet Archive. Приступљено 6. 8. 2008. 
  32. ^ Shleifer, Andrei, and Robert Vishny. Pervasive shortages under socialism. No. w3791. National Bureau of Economic Research, 1991.
  33. ^ Stringham, Edward Peter. "Kaldor-Hicks efficiency and the problem of central planning." (2001).
  34. ^ „Millennials open to socialism are not living in the real world”. Washington Examiner (на језику: енглески). 11. 12. 2017. Приступљено 8. 5. 2018. 
  35. ^ Acemoglu, Daron; Robinson, James A. (децембар 2014). „The Rise and Decline of General Laws of Capitalism” (PDF). NBER Working Paper Series. Приступљено 6. 9. 2018 — преко NBER. 
  36. ^ M.C. Howard and J.E. King. (1992) A History of Marxian Economics: Volume II, 1929–1990, chapter 7, sects. II–IV. Princeton, NJ: Princeton Univ. Press.
  37. ^ „What is the biggest flaw in the labor theory of value? – Marginal Revolution”. Marginal REVOLUTION (на језику: енглески). 30. 3. 2010. Приступљено 8. 5. 2018. 
  38. ^ Becker, Gary S. (1965). „A Theory of the Allocation of Time”. The Economic Journal. 75 (299): 493—517. ISSN 1468-0297. JSTOR 2228949. doi:10.2307/2228949. 
  39. ^ Investopedia Staff (24. 6. 2010). „Labor Theory Of Value”. Investopedia (на језику: енглески). Приступљено 8. 5. 2018. 
  40. ^ Wolff, Jonathan (2017). „Karl Marx”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. Приступљено 28. 7. 2018. 
  41. ^ DeLong, Brad (2005). „Lire le Capital: Mail Call”. Brad DeLong's Grasping Reality. Архивирано из оригинала 16. 06. 2025. г. Приступљено 2. 12. 2019. 
  42. ^ а б в г Bucholz, Todd (1998), New Ideas from Dead Economists, New York: A Plume Book, стр. 166—67 .
  43. ^ Ludwig Von Mises. Socialism: An Economic and Sociological Analysis. New Haven: Yale University Press. 1951. стр. 111—222.  2nd Ed. Trans. J. Kahane. .
  44. ^ Cockshott, Paul, Shimshon Bichler, and Jonathan Nitzan.. „Testing the labour theory of value: An exchange.”. стр. 1—15.  (2010):
  45. ^ Nitzan, Jonathan, and Shimshon Bichler. Capital as power: A study of order and creorder. Routledge, 2009, стр. 93–97, 138–44
  46. ^ Nitzan, Jonathan, and Shimshon Bichler (2009). „Capital as power: A study of order and creorder” (PDF). стр. 96. . Routledge,
  47. ^ Von Mises, Ludwig (1990). Economic calculation in the Socialist Commonwealth (PDF). Ludwig von Mises Institute. Приступљено 8. 9. 2008. 
  48. ^ F.A. Hayek, , "The Nature and History of the Problem" and "The Present State of the Debate," om in F.A. Hayek, ed. Collectivist Economic Planning, 1935, стр. 1—40, 201—43 ,
  49. ^ Fonseca, Gonçalo L. (2000s). „The socialist calculation debate”. History of Economic Thought. Архивирано из оригинала 18. 2. 2009. г. Приступљено 3. 4. 2007. 
  50. ^ Nove, A., & Nuti, D.M. (1972). eds., Socialist Economics. Selected Readings.
  51. ^ Zoltan J. Acs & Bernard Young. Small and Medium-Sized Enterprises in the Global Economy, University of Michigan Press, стр. 47, 1999 .
  52. ^ Mill, John Stuart. The Principles of Political Economy, Book IV, Chapter 7.
  53. ^ Mill, John Stuart; Bentham, Jeremy (2004). Ryan, Alan, ур. Utilitarianism and Other Essays. London: Penguin Books. стр. 11. ISBN 978-0140432725. 
  54. ^ Wilson, Fred (2007). „John Stuart Mill: Political Economy”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Stanford University. Приступљено 4. 5. 2009. 
  55. ^ John Kenneth Galbraith (1996), The Good Society: The Humane Agenda, стр. 59—60  (Boston, MA: Houghton Mifflin Co., ),
  56. ^ „Incentive Under Socialism”. 
  57. ^ Petersen, Arnold (November 2005). "Socialism and Human Nature". Socialist Labor Party of America. Retrieved 19 August 2020.
  58. ^ V.K. Dmitriev, 1974 (1898), Economic Essays on Value, Competition and Utility. Cambridge: Cambridge Univ. Press
  59. ^ Ladislaus von Bortkiewicz, 1952 (1906–1907), „Value and Price in the Marxian System”. International Economic Papers. 2. , 5–60; Ladislaus von Bortkiewicz, 1984 (1907), "On the Correction of Marx's Fundamental Theoretical Construction in the Third Volume of Capital". In Eugen von Böhm-Bawerk 1984 (1896), Karl Marx and the Close of his System, Philadelphia: Orion Editions.
  60. ^ M.C. Howard and J.E. King. (1992) A History of Marxian Economics: Volume II, 1929–1990, chapter 12, sect. III. Princeton, NJ: Princeton Univ. Press.
  61. ^ "Only one conclusion is possible, namely, that the Marxian method of transformation [of commodity values into prices of production] is logically unsatisfactory." Paul M. Sweezy, 1970 (1942), The Theory of Capitalist Development, p. 15. New York: Modern Reader Paperbacks.
  62. ^ Nobuo Okishio, 1961, „Technical Changes and the Rate of Profit”. Kobe University Economic Review. 7: 85—99. ,
  63. ^ "[P]hysical quantities ... suffice to determine the rate of profit (and the associated prices of production) .... [I]t follows that value magnitudes are, at best, redundant in the determination of the rate of profit (and prices of production)." "Marx's value reasoning – hardly a peripheral aspect of his work – must therefore be abandoned, in the interest of developing a coherent materialist theory of capitalism." Ian Steedman, 1977, Marx after Sraffa, pp. 202, 207. London: New Left Books
  64. ^ "[The falling-rate-of-profit] position is rebutted in Chapter 5 by a theorem which states that ... competitive innovations result in a rising rate of profit. There seems to be no hope for a theory of the falling rate of profit within the strict confines of the environment that Marx suggested as relevant." John Roemer, Analytical Foundations of Marxian Economic Theory, p. 12. Cambridge: Cambridge Univ. Press, 1981.
  65. ^ Vulgar Economy in Marxian Garb: A Critique of Temporal Single System Marxism, Gary Mongiovi, 2002, Review of Radical Political Economics 34:4, p. 393. "Marx did make a number of errors in elaborating his theory of value and the profit rate .... [H]is would-be Temporal Single System defenders ... camouflage Marx's errors." "Marx's value analysis does indeed contain errors." (abstract)
  66. ^ "An Error II is an inconsistency, whose removal through development of the theory leaves the foundations of the theory intact. Now I believe that Marx left us with a few Errors II." David Laibman, Alan Freeman, Andrew Kliman and Julian Wells, ур. (2004). „Rhetoric and Substance in Value Theory”. The New Value Controversy and the Foundations of Economics. стр. 17. , Cheltenham, UK: Edward Elgar,
  67. ^ See Andrew Kliman, Reclaiming Marx's "Capital": A Refutation of the Myth of Inconsistency, стр. 210—11  esp.
  68. ^ Andrew Kliman, Reclaiming Marx's "Capital", Lanham, MD: Lexington Books, p. 208, emphases in original.
  69. ^ Sowell, Thomas (1985). Marxism: Philosophy and Economics. William Morrow. стр. 220. ISBN 978-0688029630. „Despite the massive intellectual feat that Marx's Capital represents, the Marxian contribution to economics can be readily summarized as virtually zero. Professional economics as it exists today reflects no indication that Karl Marx ever existed. This neither denies nor denigrates Capital as an intellectual achievement, and perhaps in its way the culmination of classical economics. But the development of modern economics had simply ignored Marx. Even economists who are Marxists typically utilize a set of analytical tools to which Marx contributed nothing, and have recourse to Marx only for ideological, political, or historical purposes. In professional economics, Capital was a detour into a blind alley, however historic it may be as the centerpiece of a worldwide political movement. What is said and done in its name is said and done largely by people who have never read through it, much less followed its labyrinthine reasoning from its arbitrary postulates to its empirically false conclusions. Instead, the massive volumes of Capital have become a quasi-magic touchstone – a source of assurance that somewhere and somehow a genius "proved" capitalism to be wrong and doomed, even if the specifics of this proof are unknown to those who take their certitude from it.” 
  70. ^ Leiter, B. (2002). Marxism and the continuing irrelevance of Normative Theory.
  71. ^ Judis, John B. (6. 5. 2014). „Thomas Piketty Is Pulling Your Leg”. The New Republic (на језику: енглески). Приступљено 8. 5. 2018. „Marx, Piketty writes, "devoted little thought to the question of how a society in which private capital had been totally abolished would be organized politically and economically—a complex issue if ever there was one, as shown by the tragic totalitarian experiments undertaken in states where private capital was abolished." On a deeper level, Piketty's approach to economic history more closely resembles that of Adam Smith or David Ricardo than Marx.” 
  72. ^ John Maynard Keynes: "The General Theory of Employment, Interest and Money". VI.23.vi. Reproduced in marxists.org
  73. ^ Stigler, George J. (децембар 1988). „Palgrave's Dictionary of Economics”. Journal of Economic Literature. 26 (4): 1729—36. JSTOR 2726859. 
  74. ^ Solow, Robert M. (1988). „The Wide, Wide World of Wealth”. The New York Times (на језику: енглески). Приступљено 6. 5. 2018. 
  75. ^ Gross, Neil, and Solon Simmons. "The social and political views of American professors." Working Paper presented at a Harvard University Symposium on Professors and Their Politics. 2007.
  76. ^ „Dead end”. The Economist (на језику: енглески). 2. 7. 2009. Приступљено 8. 5. 2018. 
  77. ^ Mirowsky, J. (2011). „Wage slavery or creative work?.”. Society and Mental Health. 1 (2): 73—88. PMC 3801184 Слободан приступ. PMID 24156083. doi:10.1177/2156869311413141. 
  78. ^ „Essays in Self-Criticism”. www.faculty.umb.edu. Архивирано из оригинала 16. 06. 2025. г. Приступљено 8. 5. 2018. 
  79. ^ Conquest, Robert (2000). Reflections on a ravaged century (на језику: енглески). New York: Norton. стр. 47–51. ISBN 978-0393048186. OCLC 41412004. 
  80. ^ Niemi, William L. (2011). „Karl Marx's sociological theory of democracy: Civil society and political rights”Неопходна новчана претплата. The Social Science Journal. 48 (1): 39—51. doi:10.1016/j.soscij.2010.07.002. 
  81. ^ Miliband, Ralph. Marxism and politics. Aakar Books, 2011.
  82. ^ Springborg, Patricia (1984). „Karl Marx on Democracy, Participation, Voting, and Equality”Неопходна новчана претплата. Political Theory. 12 (4): 537—556. JSTOR 191498. doi:10.1177/0090591784012004005. 
  83. ^ Meister, Robert (1991). Political identity: thinking through Marx. Wiley-Blackwell. ISBN 978-0631177463. 
  84. ^ Wolff, Richard (2000). „Marxism and democracy”Неопходна новчана претплата. Rethinking Marxism. 12 (1): 112—122. doi:10.1080/08935690009358994. 
  85. ^ Alam, Javeed (2009). „Can Democratic Centralism be conducive to Democracy?”. Economic and Political Weekly. 44 (38): 37—42. JSTOR 25663569. 
  86. ^ „Marx after communism”. The Economist (на језику: енглески). 19. 12. 2002. Приступљено 8. 5. 2018. 
  87. ^ Kołakowski, Leszek (2005). Main Currents of Marxism. New York: W.W. Norton and Co.. стр. 909. ISBN 978-0393329438. 
  88. ^ Miliband, Ralph (2016). „Kolakowski's Anti-Marx”. Political Studies. 29 (1): 115—22. S2CID 145789723. doi:10.1111/j.1467-9248.1981.tb01280.x. 
  89. ^ Leszek Kolakowski. What Is Left of Socialism?. FirstThings.com, October 1, 2002. Accessed July 24, 2025
  90. ^ Sowell, Thomas Marxism Philosophy and Economics (William Morrow 1985) стр. 218
  91. ^ а б в Thornton, Stephen (2006). „Karl Popper”. Ур.: Zolta, Edward N.. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Stanford: Metaphysics Research Lab, Stanford University. 
  92. ^ "The End of History?" Francis Fukuyama.
  93. ^ Allen, R.C. . (2017), The industrial revolution: a very short introduction, Oxford University Press, стр. 80  (Vol. 509).
  94. ^ а б Popper, Karl (2002). Conjectures and Refutations: The Growth of Scientific Knowledge. Routledge. стр. 449. ISBN 978-0415285940. 
  95. ^ Russell, Bertrand History of Western Philosophy Simon and Schuster стр. 788–89
  96. ^ Riggins, Thomas (28. 5. 2014). „V.J. McGill on Russell's Critique of Marxism”. Political Affairs. Архивирано из оригинала 02. 12. 2020. г. Приступљено 29. 4. 2015. 
  97. ^ Rothbard, Murray N. (1990). „Karl Marx: Communist as Religious Eschatologist”. The Review of Austrian Economics. Dordrecht: Springer Netherlands. стр. 123—179. ISBN 978-94-017-3456-1. doi:10.1007/978-94-017-3454-7_5. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Критика_марксизма&oldid=31799095”