Пређи на садржај

Комунистички ставови према ЛГБТ правима

С Википедије, слободне енциклопедије

Комунистички ставови према ЛГБТ правима су се радикално променили у 21. веку. У 19. и 20. веку, комунистичке партије и марксистичко-лењинистичке државе имале су различите ставове о ЛГБТ правима; неке западне и источне партије биле су међу првим политичким партијама које су подржале ЛГБТ права, док су друге, посебно Совјетски Савез, неке од његових чланица Источног блока, и комунистичке нације Источне Азије, оштро прогониле припаднике ЛГБТ заједнице (посебно геј мушкарце).

Историја

[уреди | уреди извор]

Марксизам

[уреди | уреди извор]

Рана историја

[уреди | уреди извор]

Комунистички лидери и интелектуалци заузимали су различите ставове по питању ЛГБТ права. Карл Маркс и Фридрих Енгелс су врло мало говорили о сексуалности.[1]

Encyclopedia of Homosexuality, други том, недвосмислен је у погледу става Маркса и Енгелса о хомосексуалности, наводећи: „Нема сумње да су, колико су уопште размишљали о томе, Маркс и Енгелс били лично хомофобични, као што показује оштра преписка из 1869. године о Жану Батисти фон Швајцеру, немачком социјалистичком ривалу. Швајцер је био ухапшен у парку због оптужбе за неморал, а Маркс и Енгелс не само да су одбили да се придруже комитету који га је бранио, већ су прибегли најјефтинијем облику тоалетног хумора у својим приватним коментарима о афери.”[2] Иако је Маркс хвалио Швајцерову снагу и енергију, и Маркс и Енгелс су га сматрали превише амбициозним.[3]

Један од првих важних политичара који се јавно залагао за геј права био је немачки марксиста и суоснивач Социјалдемократске партије Немачке, Аугуст Бебел. Иако је Бебел лично сматрао истополне везе „противприродним”, био је међу потписницима петиције Магнуса Хиршфелда из Научно-хуманитарног комитета за укидање Параграфа 175 из немачког кривичног законика.[4] Предлог закона поднет Рајхстагу 1898. године подржала је само мањина из Социјалдемократске партије Немачке предвођена Бебелом. Међу осталим потписницима био је и марксистички теоретичар Карл Кауцки.[5][6]

Године 1895, марксистички теоретичар Едуард Бернштајн из Социјалдемократске партије Немачке написао је одбрану Оскара Вајлда (који је био на суђењу због хомосексуалног понашања) у часопису Die Neue Zeit, материјалистичку критику друштвених ставова о питању сексуалности. Међу осталим аргументима, навео је да је карактеризација хомосексуалности као „неприродне” неприкладна, преферирајући уместо тога „није уобичајено”. Током Вајмарске републике, Комунистичка партија Немачке придружила се социјалдемократама у подршци напорима да се легализују приватни хомосексуални односи између одраслих особа које на то пристају.[7][8] Ситуација са ЛГБТ правима у раној руској комунистичкој влади била је донекле мешовита. Комунистичка партија Совјетске Русије укинула је све законе донете пре 1917. године, укључујући и оне који се односе на сексуалност. Године 1917, совјетска влада је такође декриминализовала хомосексуалност, а каснији совјетски кривични законик из 1920-их изоставио је криминализацију некомерцијалне истополне сексуалности између одраслих особа које на то пристају у приватности. Сексуална револуција у Русији, памфлет на четири странице из 1923. године који је написао ru, забележио је да је совјетски закон после 1917. године сматрао геј сексуалне праксе делом нормалног људског сексуалног понашања и није их криминализовао, јер су сва питања секса била приватна ствар.[9][10][11] Међутим, изван Руске СФСР и Украјинске ССР, хомосексуалност је остала кривично дело у појединим совјетским републикама 1920-их (посебно у совјетским републикама централне Азије са доминантним муслиманским становништвом), а совјетска политика је често била недоследна у погледу остваривања хомосексуалних права и шире правне/социјалне једнакости за хомосексуалне особе. Званична совјетска политика о хомосексуалности 1920-их такође је варирала: од правне и социјалне толеранције према хомосексуалцима и хомосексуалности до државних покушаја да се хомосексуалност класификује као ментални поремећај. Године 1933, Члан 121 је додат кривичном законику Совјетског Савеза, који је мушку хомосексуалност учинио злочином кажњивим до пет година затвора са тешким радом. Тачан разлог за Члан 121 је предмет расправе међу историчарима. Неколико званичних владиних изјава о закону тежило је да поистовети хомосексуалност са педофилијом и било је повезано са веровањем да се хомосексуалност практикује само међу фашистима или аристократијом.[12] Закон је остао на снази све до распада Совјетског Савеза; укинула га је Руска Федерација 1993. године.[13][14]

ЛГБТ особе и чланство у комунистичкој партији

[уреди | уреди извор]

Геј мушкарцима је понекад било ускраћено чланство или су били избачени из комунистичких партија[15] широм света током 20. века, пошто је већина комунистичких партија следила друштвене преседане које је поставио СССР. Међутим, то није увек био случај у западном свету.

Значајни ЛГБТ+ чланови комунистичких партија укључују:

Повезивање комунизма са хомосексуалношћу од стране антикомуниста

[уреди | уреди извор]
Види још: Прогон хомосексуалаца у нацистичкој Немачкој

Фраза „сексуални бољшевизам” настала је у Вајмарској Немачкој 1920-их година од стране пастора Лудвига Хопеа из Берлина као општији израз осуде разузданости.[32] Када је Нацистичка Немачка настала након неуспеха вајмарске владе, нацисти су користили термин „сексуални бољшевизам” да би означили перципирану сексуалну дегенерацију, посебно хомосексуалност.[33]

Повезивање фашизма са хомосексуалношћу од стране комуниста

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Мит о геј нацистима

Почетком 1920-их, лидери западних комунистичких партија ширили су став да су пораст хомосексуалности и отворена расправа о хомосексуалности узроковани капитализмом „у самртним грчевима”. По њиховом мишљењу, хомосексуалност би нестала.[34]

Након Хитлеровог преузимања власти (Machtergreifung), марксистички интелектуалци су повезивали фашизам са хомосексуалношћу.[34]

Догађаји који су довели до повезивања комунизма са хомосексуалношћу

[уреди | уреди извор]

Напредак лекара, психолога и социјалних радника у арену људске сексуалности током вајмарске ере (као и феминистички покрет) изнео је на видело различите теорије завере, посебно међу конзервативнијим деловима друштва, у вези са комунизмом и хомосексуалношћу. Сваки облик сексуалне револуције био је исмеван као промискуитет и сматран је узроком пораста полно преносивих болести. Одговор оних који су се противили „сексуалном бољшевизму” био је промовисање еугенике и породичних вредности.[32]

Постоје специфични догађаји за које glbtq.com („енциклопедија геј, лезбијске, бисексуалне, трансродне и квир културе”) тврди да су допринели повезивању комунизма са хомосексуалношћу у Сједињеним Државама:

На пример, 1948. године, Витакер Чејмберс, уредник и писац у часопису Тајм и бивши члан Комунистичке партије и курир у совјетском шпијунском ланцу који се инфилтрирао у америчку владу, оптужио је Алџера Хиса, шефа Карнегијеве задужбине за међународни мир, за кривоклетство и, имплицитно, за совјетску шпијунажу. Огромна медијска покривеност скандала наговештавала је да је Чејмберс био заљубљен у Хиса, успостављајући везу између комунизма и хомосексуалности. Чејмберс је био исувише вољан да ојача ову везу, изјављујући ФБИ-у да су његове хомосексуалне активности престале чим је напустио Комунистичку партију. Поред тога, бекство у Совјетски Савез 1951. године геј британских шпијуна Гаја Берџеса и Доналда Маклина такође је допринело јачању асоцијације хомосексуалности и издаје у јавној свести.

[35]

Хладни рат

[уреди | уреди извор]
Види још: Лаванда страх

Током врхунца Макартијеве ере (крајем 1940-их и почетком 1950-их), амерички сенатор Џозеф Макарти сматрао је хомосексуалност и комунизам претњама „америчком начину живота”; у оба случаја, „повезивање са болешћу и обољењима пружало је средства за легитимисање изолације од утицајне омладине.”[36] Хомосексуалност је директно повезивана са безбедносним проблемима, и више државних службеника је отпуштено због своје сексуалне оријентације него због тога што су били левичарски или комунистички политички опредељени. Џорџ Чонси је приметио да је „авет невидљивог хомосексуалца, попут авета невидљивог комунисте, прогањао Америку Хладног рата,” а хомосексуалност (и хомосексуалци) су стално називани не само болешћу, већ и инвазијом, попут перципиране опасности од комунизма.[37]

Макарти је често користио оптужбе за хомосексуалност као тактику клеветања у својој антикомунистичкој кампањи, често комбинујући Другу црвену панику са страхом од лаванде. Једном приликом је отишао толико далеко да је новинарима изјавио: „Ако желите да будете против Макартија, момци, морате бити или комуниста или педерчина.”[38] Неки историчари тврде да је, повезујући комунизам и хомосексуалност са психолошком нестабилношћу, Макарти користио тактику кривице по асоцијацији ако су недостајали докази за комунистичку активност.[39]

Сенатор Кенет Вери је слично покушао да успостави везу између хомосексуалности и антинационализма. У интервјуу са Максом Лернером рекао је: „Тешко можете одвојити хомосексуалце од субверзиваца.” Касније у истом интервјуу повукао је црту између патриотских Американаца и геј мушкараца: „Али гледајте, Лернер, обојица смо Американци, зар не? Ја кажем, хајде да избацимо те типове [скривене геј мушкарце на владиним позицијама] из владе.”[40]

Везе између група за геј права и радикалних левичара нису биле само плод маште демагога. Друштво Mattachine, једна од најранијих група за геј права у Сједињеним Државама, основао је Хари Хеј, бивши члан Комунистичке партије САД, који је избачен из групе за геј права коју је основао због својих веза са партијом.[41] Познати бивши комуниста и бивши совјетски агент Витакер Чејмберс је значајно провео своје време у левичарском подземљу упуштајући се и у хомосексуалне и у хетеросексуалне афере, али је своје везе држао у тајности пошто су његови комунистички сарадници презирали хомосексуалност.[42][43] Чејмберс се касније моногамно оженио пацифистичком сликарком Естер Шемиц и радио као новинар и уредник.

Модерно доба

[уреди | уреди извор]
Види још: Стара левица и Нова левица

Од средине 1970-их, већина комунистичких партија у западном свету почела је да усваја хомосексуална права као део своје платформе. Неке комунистичке партије, као што су Комунистичка партија Грчке и Комунистичка партија Руске Федерације, одбациле су овај потез и настављају да промовишу хомофобичне политике.[44][45][46]

Комунистичка партија Грчке је гласала против Закона о грађанским партнерствима који је предложила Сириза, одговарајући да ће се „формирањем социјалистичко-комунистичког друштва, несумњиво формирати нови тип партнерства — релативно стабилна хетеросексуална веза и репродукција”.[47] Штавише, Комунистичка партија Руске Федерације и њен лидер Генадиј Зјуганов подржали су руски закон о геј пропаганди.[48][49]

ЛГБТ права по комунистичким партијама

[уреди | уреди извор]

Аустрија

[уреди | уреди извор]

Комунистичка партија Аустрије (KPÖ) подржава заштиту ЛГБТ+ особа од дискриминације, више права за оне у регистрованом партнерству, већа јавна средства за борбу против насиља у породици према ЛГБТ+ особама, бољу здравствену заштиту и приступ здравственој заштити за ЛГБТ+ особе, стављање категорија заштите за сексуалну оријентацију и родни идентитет у устав Аустрије, „небирократски и слободан приступ” за промену грађанског статуса и имена особе, и недискриминаторне образовне и јавне административне системе.[50]

Канада

[уреди | уреди извор]

Комунистичка партија Канаде је позвала на јачање закона о злочинима из мржње против хомофобије и трансфобије, експлицитну заштиту ЛГБТ особа од дискриминације, наставак забране конверзионе терапије, заштиту интерсекс деце од операција без пристанка, и једнакост у давању крви.[51][52] Тврди да, иако Либерална партија Канаде и Џастин Трудо говоре у корист ЛГБТ права, мало су учинили да побољшају живот ЛГБТ заједнице.[53]

Есватини

[уреди | уреди извор]

У јуну 2022. године, међународни секретар Комунистичке партије Свазиленда, Пијус Вилакати, изјаснио се у корист ЛГБТ права и окончања „колонијалних закона” који се користе за репресију над ЛГБТ особама.[54] У априлу 2023, партија је протестовала у корист ЛГБТ права.[55]

Француска

[уреди | уреди извор]

У почетку је Француска комунистичка партија 1970-их оцрњивала хомосексуалност као „смеће капитализма”, али је од тада променила свој став и стала у прилог ЛГБТ правима.[56] До 1980-их, подржавала је снижавање границе за сексуални пристанак за истополне везе и противила се покушајима поновног кажњавања хомосексуалности. Године 1998, PCF је гласао за грађански пакт солидарности (PACS), грађанске заједнице, укључујући и за хомосексуалне парове. PCF подржава и истополне бракове и истополно усвајање. Дана 12. фебруара 2013, посланици PCF-а гласали су за истополне бракове и права на усвајање у Националној скупштини,[57] иако је посланик PCF-а Патрис Карваљо гласао против.[58]

Индија

[уреди | уреди извор]

У Индији, Комунистичка партија Индије (марксистичка) (CPI(M)) и Комунистичка партија Индије подржале су ЛГБТ права. Студентска федерација Индије,[59] Демократска омладинска федерација Индије,[60] и Свеиндијско демократско удружење жена[61] активно су подржале ЛГБТ права. CPI(M) је позвала на измену члана 377 2009.[62] и 2014. године,[63] и подржала је предлог закона против дискриминације који обухвата ЛГБТК особе[64] 2019. године,[62] поставши једна од првих великих политичких партија у Индији која је то учинила.[65] Године 2024, CPI(M) се изјаснила у корист истополних грађанских заједница,[66] као и свеобухватне заштите од дискриминације за ЛГБТК особе, резервације у образовним институцијама и запошљавању, и мера против малтретирања, узнемиравања и насиља над ЛГБТК и родно неконформним ученицима, особљем и наставницима у образовним просторима.[67]

Ирска

[уреди | уреди извор]

У Ирској и Северној Ирској, троцкистичка партија People Before Profit залаже се за ЛГБТ+ једнакост, наводећи да су за једнакост у браку и давању крви, као и за законе против хомофобичних и трансфобичних злочина из мржње, иницијативе против малтретирања у школама ради заштите ЛГБТ+ ученика, обуку о ЛГБТ+ свести на радним местима и бесплатну родну негу кроз „ирски NHS” која би укључивала психотерапију, саветовање, логопедску терапију, хормонску терапију, уклањање длака и операцију промене пола. Такође подржава проширење Закона о признавању рода на особе од 16 до 18 година, и додавање опције трећег рода у званичним обрасцима.[68]

Јапан

[уреди | уреди извор]

Јапанска комунистичка партија (JCP) подржава ЛГБТ права у Јапану.[69] Ово укључује подршку партије легализацији истополних бракова у Јапану и подршку законима против дискриминације у вези са ЛГБТ особама.[69]

Непал

[уреди | уреди извор]

У јануару 2007. године, непалска министарка Хисила Јами, чланица Комунистичке партије Непала (Маоистички центар), изјавила је да је партија усвојила платформу да „не подстиче хомосексуално понашање, али ни да не кажњава хомосексуалце”. Упркос томе, маоисти у Непалу су оптужени за дискриминаторне нападе на чланове ЛГБТК заједнице. Један такав случај је отмица и притварање две жене оптужене да су лезбијке. Жене су претходно биле отете раније 2006. године од стране маоиста, који су им наредили да се придруже маоистичким војницима како би добиле „исправан живот”. Дев Гурунг, други маоистички министар у Непалу, такође је рекао да „под совјетском влашћу и док је Кина још увек била веома комунистичка држава, није било хомосексуалаца у Совјетском Савезу или Кини... Хомосексуалност је производ капитализма. Под социјализмом оваква врста проблема не постоји.” Штавише, партија је водила кампању против „друштвених загађивача”, укључујући нападе на хомосексуалце. Амрита Тапа је отворено изјавила да хомосексуалци „загађују” друштво.[70][71]

Друге струје комуниста, попут Сунила Бабу Панта из Комунистичке партије Непала (Уједињене марксистичко-лењинистичке), су отворено аутовани ЛГБТК политичари, који су предводили ЛГБТК активизам у земљи. Пантова кампања за ЛГБТК права довела је до тога да је Врховни суд Непала дао правно признање трећем роду у Непалу, поред декриминализације хомосексуалности и дозвољавања истополних бракова.

Норвешка

[уреди | уреди извор]

Црвена партија подржава наставак истополних бракова у Норвешкој као и истополно усвајање. Такође подржава законе против дискриминације према ЛГБТК особама, забрану конверзионе терапије, јачање третмана за трансродне особе и додавање категорије трећег рода у званичним документима. Штавише, подржава саветодавне услуге за питања о сексуалној оријентацији или родном идентитету, продукцију литературе и филмова који представљају квир особе, и увид у ЛГБТК особе у образовању. Такође подржава прихватање квир избеглица из земаља где је ЛГБТК активност и даље кажњива.[72]

Русија

[уреди | уреди извор]

Комунистичка партија Руске Федерације остаје социјално конзервативна по питању ЛГБТК права, гласајући за закон против геј пропаганде[49] и увела је законодавство 2016. године како би забранила аутовање као ЛГБТ.[73][74]

Јужна Африка

[уреди | уреди извор]

Борци за економску слободу протестовали су против угандског Закона против хомосексуалности из 2023., упозоравајући да ће га председник Јовери Мусевени користити против политичких противника.[75] Међутим, у јулу 2023. године, партија је позвала Патрика Лумумбу, кенијског професора који се изјаснио у прилог угандским анти-ЛГБТК законима, на прославу 10-годишњице партије, што је изазвало гнев чланова ЛГБТК заједнице.[76][77]

Филипини

[уреди | уреди извор]

Нова народна армија, комунистичка побуна на Филипинима, такође је дала неколико изјава у прилог једнаким правима истополних парова и геј појединаца, изводећи први истополни брак у земљи и званично подржавајући такво законодавство ако би дошли на власт. Такође су отишли даље и изразили подршку истополним везама, а гејевима и лезбијкама је било дозвољено да служе у њиховим снагама пре него у филипинским.[78][79]

Турска

[уреди | уреди извор]

Комунистичка партија Турске се изјаснила у прилог ЛГБТК правима, обећавајући ЛГБТК особама „једнако грађанство је у социјализму!”.[80][81] Екин Сонмез, члан Централног комитета Комунистичке партије Турске, у интервјуу за Liberation News, новине Партије за социјализам и ослобођење, критиковао је владајућу АКП партију због описивања ЛГБТК особа као „перверзних” и рекао да се томе мора супротставити.[82] Општина Тунџели под комунистичким вођством је 2021. године одлучила да додели један додатни дан одмора ЛГБТК особама током Недеље поноса.[83] Године 2023, партија је издала саопштење у којем осуђује циљање и насиље турске владе над ЛГБТК особама, наводећи да се „ова дискриминација манифестује као мобинг на радном месту, претње у комшилуку и брутална сила у рукама органа за спровођење закона”.[80] Радничка партија Турске је дала сличну изјаву, тврдећи да АКП жели да претвори Турску у полицијску државу.[84] Године 2023, Радничка партија је такође номиновала три транс жене за парламентарна места: активисткиње Есмерај Озадикти, Таљу Ајдин и Нилер Албајрак.[85][86]

Уједињено Краљевство

[уреди | уреди извор]

Комунистичка партија Велике Британије (CPGB) је радничку класу видела као мушку и хетеросексуално маскулину. Извештаји геј чланова партије показују да је хомосексуалност у то доба била широко виђена као неспојива са идентитетом радничке класе,[87] упркос томе што је Марк Аштон (оснивач Лезбијки и гејева који подржавају рударе) био генерални секретар Савеза комунистичке омладине[30] (омладинско крило CPGB-а)[88] „без компромитовања политике њихове сексуалности”.[89] Незванични наследник CPGB-а, Комунистичка партија Велике Британије (марксистичко-лењинистичка) (CPGB-ML), тврди да је „ЛГБТ идеологија” „реакционарна и анти-радничка дистракција”, и навела је да сваки члан партије који је промовише подлеже избацивању.[90] Тврдила је да геј права нису класно питање, иако је навела да су расизам и сексизам класна питања, да западна империјалистичка буржоазија користи ЛГБТК права да угњетава Трећи свет, и да присталице „ЛГБТ идеологије” желе „више од једнаких права”.[91] Штавише, назвала је родну флуидност „реакционарном ноћном мором” и тврдила да су термини „пол” и „род” синоними.[92] На Твитер налогу партије, тврдила је да је покрет за ЛГБТК права постао „главни ослонац напада монополског капитализма на радничку класу” и скоро „НАТО фронт”.[93]

Сједињене Америчке Државе

[уреди | уреди извор]

Претходна политика Револуционарне комунистичке партије САД да ће се „водити борба за елиминисање [хомосексуалности] и реформисање хомосексуалаца”[94] окончана је 2001. године. RCP од тада снажно подржава ЛГБТК права.[95] У међувремену, Америчка социјалистичка радничка партија (SWP) у САД објавила је меморандум у којем се наводи да геј угњетавање има мању „друштвену тежину” од борби црнаца и жена, и забранила је члановима да буду укључени у геј политичке организације.[96] Такође су веровали да би преблиска повезаност са геј ослобођењем дала SWP-у „егзотичан имиџ” и отуђила га од маса.[97] Неколико комунистичких партија које нису на власти дале су изјаве у прилог ЛГБТК правима, као што је Комунистичка партија САД, која подржава проширење брака на истополне парове и доношење закона против дискриминације на основу сексуалне оријентације. Лига за револуционарну партију, комунистичка партија са седиштем у Њујорку, издала је саопштење убрзо након доношења калифорнијске Предлога 8 осуђујући амандман, поново потврђујући своју подршку истополним браковима и изражавајући своје ставове о томе како је геј ослобођење од суштинског значаја за комунистичку филозофију.[98]

Остало

[уреди | уреди извор]

Друге комунистичке партије присутне у Немачкој и другим европским земљама такође су званично подржале ЛГБТК права, укључујући право на истополни брак, а неке чак имају и опсежне ЛГБТК платформе у својим партијама, као што је „DKP Квир” Немачке комунистичке партије.[99] Председник Комунистичке партије Финске је отворено хомосексуалац, а партија такође учествује у ЛГБТК радној групи Партије европске левице.[100]

ЛГБТ права по комунистичким државама

[уреди | уреди извор]

ЛГБТ права у садашњим комунистичким државама

[уреди | уреди извор]
Ажурирано 2023, Куба је једина земља којом влада марксистичко-лењинистичка влада која је легализовала истополне бракове, грађанске заједнице и истополно усвајање.

Куба

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: ЛГБТ права на Куби

Пре Кубанске револуције, Куба је имала законе који су криминализовали хомосексуалне мушкарце.[101][102][103]  Ипак, мушка хомосексуалност је била важан део индустрије проституције за туристе и америчку војску, али повезана са коцкањем и криминалним активностима.[104][103][105] Након Револуције, став према хомосексуалности је наставио да буде претежно негативан, и неке ЛГБТК особе су одлучиле да емигрирају,[103][104] пошто је хомосексуалност повезивана са америчким империјализмом и перципирана као „буржоаска”.[106][107][108] Међутим, закон који је криминализовао хомосексуалност укинут је 1979. године.[109] Од касних 1990-их, јавна антипатија према ЛГБТК особама је ослабила, након што су спроведене бројне образовне кампање о ЛГБТК питањима, укључујући Национални центар за сексуално образовање (CENESEX), организацију парада поноса сваког маја како би се поклопиле са Међународним даном борбе против хомофобије, бифобије и трансфобије[110] и обележавање Месеца ЛГБТК историје.[111]

Комунистичка партија Кубе је укључила одбрану ЛГБТК права у своје прописе 2013. године[112][113] и легализовала истополне бракове, грађанске заједнице, истополно усвајање и алтруистичко сурогатство, између осталог, кроз амандмане на Устав Кубе након референдума о породичном закону 2022. године.[114]

Лаос

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: ЛГБТ права у Лаосу

Северна Кореја

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: ЛГБТ права у Северној Кореји

Народна Република Кина

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: ЛГБТ права у Кини, ЛГБТ права у Хонгконгу и ЛГБТ права у Макау

Вијетнам

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: ЛГБТ права у Вијетнаму

ЛГБТ права у бившим комунистичким државама

[уреди | уреди извор]

Авганистан

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: ЛГБТ права у Авганистану

Албанија

[уреди | уреди извор]

Народна Социјалистичка Република Албанија је кажњавала истополне сексуалне односе дугим затворским казнама, малтретирањем и остракизмом. Члан 137 Кривичног законика о злочинима против друштвеног морала наводио је да: „Педерастија се кажњава до десет година лишења слободе”. Реч „педерастија” коришћена је као шифра за секс између две одрасле особе које на то пристају или секс између одрасле особе и детета било ког пола.[115]

Ангола

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: ЛГБТ права у Анголи

Бенин

[уреди | уреди извор]

Истополни сексуални односи су увек били легални у Народној Републици Бенин. Народна Република Бенин је усвојила амандман из 1947. године на Кривични законик из 1877. године под Републиком Дахомеј који је утврдио општу старосну границу од 13 година за секс са дететом било ког пола, али је кажњавао сваки чин који је непристојан или противан природи ако је почињен са особом истог пола млађом од 21 године: „Без обзира на теже казне прописане претходним ставовима или члановима 332 и 333 овог Законика, казниће се затвором од шест месеци до три године и новчаном казном од 200 до 50.000 франака свако ко почини непристојан чин или [чин] противан природи са малолетником ... истог пола млађим од 21 године.”[116][117]

Бугарска

[уреди | уреди извор]

Народна Република Бугарска је задржала кривични законик Краљевине Бугарске, који је криминализовао мушке истополне сексуалне односе преко 16 година старости са најмање шест месеци затвора. Кривични законик од 13. марта 1951. године повећао је казну на до три године затвора.[118] Ревидирани Кривични законик од 1. маја 1968. године легализовао је мушке истополне односе.

Белорусија (Белоруска ССР)

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: ЛГБТ права у Белорусији

Камбоџа

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: ЛГБТ права у Камбоџи

Конго

[уреди | уреди извор]

Истополни сексуални односи су увек били легални у Народној Републици Конго.

Чехословачка

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: ЛГБТ историја у Чешкој и ЛГБТ историја у Словачкој

Године 1962, Чехословачка Социјалистичка Република је декриминализовала истополне сексуалне односе након што је научно истраживање Курта Фројнда довело до закључка да се хомосексуална оријентација не може променити.[119][120]

Источна Немачка

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: ЛГБТ права у Немачкој Демократској Републици

У совјетској окупационој зони Немачке, развој права није био једнообразан. Влада Тирингије је ублажила параграфе 175 и 175а на начин сличан оном предвиђеном у нацрту кривичног законика из 1925. године, док је у другим државама (Länder) верзија статута из 1935. остала на снази без промена. Иако је 1946. године Комитет за испитивање права у Источном Берлину изричито саветовао да се § 175 StGB не укључи у нови кривични законик, ова препорука није имала последица. Покрајински виши суд у Халеу (Oberlandesgericht Halle, или OLG Halle) одлучио је за Саксонију-Анхалт 1948. године да се параграфи 175 и 175а сматрају неправдом коју су починили нацисти, јер је прогресивни правни развој био прекинут, па чак и поништен. Хомосексуални чинови требало је да се суде само по законима Вајмарске републике.

Године 1950, годину дана након што је поново конституисана као Немачка Демократска Република (ДДР), Апелациони суд у Берлину (Kammergericht Berlin) одлучио је за целу Источну Немачку да поново успостави важење старог, пред-1935 облика параграфа 175. Међутим, за разлику од ранијег деловања OLG Halle, нови параграф 175а остао је непромењен, јер се сматрало да штити друштво од „друштвено штетних хомосексуалних чинова квалификованог карактера”. Од 1953. до 1957. године, након устанка 1953. године у Источној Немачкој, влада ДДР-а је покренула програм „моралне реформе” како би изградила чврст темељ за нову социјалистичку републику, у којем су се промовисали маскулинитет и традиционална породица, док је хомосексуалност, која се сматрала супротном „здравим обичајима радних људи”, наставила да се гони по параграфу 175. Истополни сексуални однос је „алтернативно виђен као остатак буржоаске декаденције, знак моралне слабости и претња социјалном и политичком здрављу нације.”

Године 1954, исти суд је одлучио да параграф 175а, за разлику од параграфа 175, не претпоставља чинове који су еквивалентни сексуалном односу. Блуд (Unzucht) је дефинисан као сваки чин који се изводи да би изазвао сексуално узбуђење и „крши морални осећај наших радника”. Ревизија кривичног законика из 1957. омогућила је да се обустави гоњење за незаконито дело које није представљало опасност за социјалистичко друштво због недостатка последица. Ово је уклонило параграф 175 из ефективног корпуса закона, јер је истовремено Апелациони суд у Источном Берлину (Kammergericht) одлучио да све казне које произилазе из старог облика параграфа 175 треба суспендовати због безначајности чинова на које се примењивао. На основу тога, хомосексуални чинови између одраслих особа које на то пристају престали су да се кажњавају, почевши од касних 1950-их.

Године 1968, хомосексуалност је званично декриминализована у Источној Немачкој.

Геј друштвени клубови и групе су смели да се слободно организују, под условом да су имали слабе везе са протестантским црквама. То је било зато што је званични став владајуће Партије социјалистичког јединства Немачке био да се забрани дискриминација на основу сексуалне оријентације, али да се иначе игнорише постојање ЛГБТК веза. Дана 1. јула 1968, ДДР је усвојила сопствени кривични законик. У њему је § 151 StGB-DDR предвиђао казну до три године затвора или условну казну за одраслу особу (18 и више година) која је имала сексуалне односе са младићем (млађим од 18 година) истог пола. Овај закон се није односио само на мушкарце који имају секс са дечацима, већ и на жене које имају секс са девојчицама. Према историчарки Хајди Мининг, покушаји лезбијки и геј мушкараца у Источној Немачкој да успоставе видљиву заједницу били су „спречени на сваком кораку од стране владе ДДР-а и партије СЕД”. Она пише:

Полицијска сила је коришћена у бројним приликама да се разбију или спрече јавни геј и лезбијски догађаји. Централизована цензура је спречила представљање хомосексуалности у штампаним и електронским медијима, као и увоз таквих материјала.[121]

Крајем 1980-их, источнонемачка влада је отворила државну геј дискотеку у Берлину. Године 1987, старосна граница за пристанак је изједначена за истополне сексуалне односе у Источној Немачкој. Дана 11. августа 1987. Врховни суд Источне Немачке је поништио осуду по параграфу 151 на основу тога што „хомосексуалност, баш као и хетеросексуалност, представља варијанту сексуалног понашања. Хомосексуалне особе стога не стоје изван социјалистичког друштва, и грађанска права су им загарантована као и свим другим грађанима.” Годину дана касније, Volkskammer (парламент ДДР-а), у својој петој ревизији кривичног законика, ускладио је писани закон са оним што је суд пресудио, укидајући параграф 151 без замене. Закон је ступио на снагу 30. маја 1989. Ово је уклонило све специфичне референце на хомосексуалност из источнонемачког кривичног права. Године 1989, немачки филм под називом Coming Out у режији Хајнера Карова приказан је у ноћи када је пао Берлински зид, и говори о источнонемачком мушкарцу који прихвата сопствену хомосексуалност, а већи део је снимљен у локалним геј баровима. Ово је био једини источнонемачки филм о ЛГБТК правима.

Етиопија

[уреди | уреди извор]

Привремена војна влада социјалистичке Етиопије и Народна Демократска Република Етиопија усвојиле су претходни Кривични законик из 1957. године Етиопског царства, који криминализује свакога ко „изврши са другом особом истог пола чин који одговара сексуалном чину, или било који други непристојан чин, кажњава се обичним затвором.”[122]

Гренада

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: ЛГБТ права на Гренади

Мађарска

[уреди | уреди извор]

Народна Република Мађарска је усвојила кривични законик Краљевине Мађарске који је кажњавао мушке истополне сексуалне односе затвором до једне године. Године 1961, мушки истополни сексуални односи изнад 20 година старости су декриминализовани. Године 1978, нови кривични законик је спустио старосну границу за пристанак на 18 година.

Монголија

[уреди | уреди извор]

Године 1961, истополни сексуални односи су криминализовани у Монголској Народној Републици.

Мозамбик

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: ЛГБТ права у Мозамбику

Пољска

[уреди | уреди извор]

Истополни сексуални односи су увек били легални током постојања Републике Пољске и Народне Републике Пољске. Ипак, Мишел Фуко је испричао да га је након доласка у Пољску 1959. године као директора Француског културног центра, пољска тајна полиција „ухватила у замку користећи младог [мушког] преводиоца” и затим „захтевала његов одлазак” из Пољске, пример сексуалне уцене.[123] Осамдесетих година, влада је користила хомосексуалност за уцењивање хомосексуалаца, а полиција је узнемиравала геј мушкарце и лезбијке. Многи хомосексуални мушкарци су ухапшени 1985. године у Операцији Хијацинт.[124]

Роман из 2020. године Пливање у мраку Томаша Једровског представља фикционализовани приказ ЛГБТ живота у Народној Републици Пољској.[125]

Румунија

[уреди | уреди извор]

Народна Република Румунија и Социјалистичка Република Румунија усвојиле су румунски Кривични законик из 1937. године из Краљевине Румуније, који је забрањивао јавне „чинове сексуалне инверзије почињене између мушкараца или између жена, ако изазивају јавни скандал”. Године 1948, ова „јавна” хомосексуалност је пред судовима сматрана да обухвата све ситуације, јавне или приватне, ако „изазивају скандал”, чиме је хомосексуалност de facto постала илегална. У новом Кривичном законику Народне Републике Румуније, стари члан 431 је пооштрен казнама у распону од најмање две до највише пет година.[126] Године 1957. одредба о „јавном скандалу” је укинута и сваки сексуални однос уз пристанак између особа истог пола је криминализован.[127] Након доласка Николаја Чаушескуа на власт, 1968. године, основни законик је поново ревидиран, уводећи Члан 200 и премештајући дело из јавне у приватну сферу:[127][128]

  1. Сексуални односи између особа истог пола кажњавају се затвором од 1 до 5 година.
  2. Дело предвиђено у ставу 1, почињено над малолетником, над особом која није у стању да се брани или изрази своју вољу, или под принудом, кажњава се затвором од 2 до 7 година.
  3. Ако дело предвиђено у ставу 2 и 3 доведе до тешке повреде телесног интегритета или здравља, казна је затвор од 3 до 10 година, а ако доведе до смрти или самоубиства жртве, казна је затвор од 7 до 15 година.
  4. Подстицање или охрабривање особе да практикује дело предвиђено у ставу 1 кажњава се затвором од 1 до 5 година.

Члан 200 био је користан за режим Чаушескуа јер је од 1970. године могао да ојача друштвену контролу.[129] Ова ограничења према Кривичном законику била су јединствена за Румунију међу европским земљама.[130] Ограничења су се односила само на везе, док они који су се сматрали хомосексуалцима нису били кажњавани, већ су сматрани ментално болесним.[131]

Сомалија

[уреди | уреди извор]

Према члану 409 сомалског Кривичног законика уведеног 1973. године, сексуални однос са особом истог пола кажњив је затвором од три месеца до три године у Сомалијској Демократској Републици. „Чин пожуде” који није сексуални однос кажњив је затворском казном од два месеца до две године. Према члану 410 сомалског Кривичног законика, уз казне за хомосексуалне радње може се изрећи и додатна мера безбедности, обично у виду полицијског надзора како би се спречило „понављање дела”.[132] Постојале су претње које указују на то да Сомалија толерише погубљења хомосексуалаца.[133]

Јужни Јемен

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: ЛГБТ права у Јемену

Совјетски Савез

[уреди | уреди извор]
Види још: ЛГБТ историја у Совјетском Савезу

У новембру 1917, након Октобарске револуције, кривични законик Царске Русије је укинут од стране бољшевика, чиме су легализовани истополни сексуални односи уз пристанак одраслих у Руској Совјетској Федеративној Социјалистичкој Републици и каснијој Украјинској Совјетској Социјалистичкој Републици (ССР). Бољшевици су у то време заузели званичан став да хомосексуалност није штетна и да је више научна него правна брига. Међутим, ова политика није била једнообразна у свим совјетским републикама које су настале након 1922. године. Јерменска Совјетска Социјалистичка Република, Белоруска Совјетска Социјалистичка Република, Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република и Украјинска ССР су основане без закона који криминализују истополне сексуалне односе. Године 1923, сексуални односи између мушкараца постали су кривично дело у Азербејџанској Совјетској Социјалистичкој Републици,[134] кажњиво до пет година затвора за одрасле који пристану, или до осам година ако је укључивало силу или претњу.[135][136]

Године 1926, Узбечка ССР је криминализовала мушке истополне односе. Године 1927, Туркменска ССР је криминализовала мушке истополне односе. Мушки истополни односи су такође били илегални у Бухарској Народној Совјетској Републици, Грузијској ССР, Нахчиванској АССР и Социјалистичкој Совјетској Републици Абхазији.[137]

Совјетски Савез је слао делегате у немачки Институт за сексуалну науку, као и на неке међународне конференције о људској сексуалности, укључујући Светску лигу за сексуалну реформу, где су изражавали подршку легализацији одраслих, приватних и консензуалних хомосексуалних односа. Према Научно-хуманитарном комитету, који је био повезан са институтом, делегација Министарства здравља је позитивно реаговала на филм о овој теми и сматрала га недостојним скандала.

Совјетска социјална политика 1920-их година у вези са хомосексуалношћу и правима хомосексуалаца била је мешовита. С једне стране, хомосексуалност је била легална у руским и украјинским совјетским републикама, а одређена политичка и грађанска права у Совјетском Савезу су проширена на хомосексуалце. С друге стране, постојао је све већи притисак, како изнутра тако и изван совјетске владе, да се хомосексуалност поново криминализује и да се поново уведу забране хомосексуалних односа. Крајем 1920-их, совјетска медицинска истраживања су све више почела да класификују хомосексуалност као менталну болест или као остатак буржоаског друштва.

Релативна совјетска толеранција према хомосексуалности и правима хомосексуалаца завршила се крајем 1920-их, како је совјетско друштво све више долазило под стаљинистичку контролу. Тридесетих година, уз повећану репресију политичких дисидената и неруских националности под Стаљином, ЛГБТК теме су се суочиле са званичном владином цензуром и уједначено оштријом политиком широм целог Совјетског Савеза. Хомосексуалност је званично означена као болест.[138] Званичан став се може сажети у чланку Велика совјетска енциклопедија из 1930. године, који је написао медицински стручњак Серејски:

Совјетско законодавство не признаје злочине против морала. Наши закони полазе од принципа заштите друштва и стога допуштају кажњавање само у оним случајевима када су малолетници предмет хомосексуалног интереса... иако препознајемо неисправност хомосексуалног развоја... наше друштво комбинује профилактичке и друге терапеутске мере са свим неопходним условима како би сукоби који погађају хомосексуалце били што безболнији и како би се њихово типично отуђење од друштва разрешило унутар колектива.
:—Серејски, Велика совјетска енциклопедија, 1930, стр. 593

Године 1934, совјетска влада је поново криминализовала хомосексуалност у Совјетском Савезу. Масовна хапшења су се догодила у неколико градова у Русији, укључујући Москву, а многи уметници су ухапшени. Дана 7. марта 1934. године, Члан 121 је додат кривичном законику широм целог Совјетског Савеза, који је изричито забрањивао само мушке истополне сексуалне односе, са казном до пет година тешког рада у затвору. Није било кривичних статута у вези са женским истополним сексуалним односима. Током совјетског периода, западни посматрачи су веровали да је сваке године између 800 и 1.000 мушкараца било затворено по Члану 121.[139] Неки историчари су приметили да је у то време совјетска пропаганда почела да приказује хомосексуалност као знак фашизма, и да је Члан 121 можда био једноставан политички алат који се користио против дисидената, без обзира на њихову стварну сексуалну оријентацију, и да би се учврстио руски отпор према нацистичкој Немачкој, која је прекршила свој споразум са Русијом.[140] Недавно се појавио трећи могући разлог за анти-геј закон из декласификованих совјетских докумената и транскрипата. Осим изражених страхова од огромне „контрареволуционарне” или фашистичке хомосексуалне завере, било је неколико хапшења високог профила руских мушкараца оптужених да су педерасти.[141] Године 1933, 130 мушкараца је „оптужено да су 'педерасти' – одрасли мушкарци који имају секс са дечацима. Пошто нема доступних података о мушкарцима који су у то време имали секс са дечацима, могуће је да је овај термин коришћен широко и грубо за означавање хомосексуалности.”[141] Без обзира на тачан разлог, хомосексуалност је остала озбиљно кривично дело све док није укинута 1993. године.[141]

Совјетска влада је врло мало јавно говорила о промени закона, и чинило се да је мало људи било свесно да он постоји. Године 1934, британски комуниста Хари Вајт написао је дуго писмо Стаљину осуђујући закон и његове предрасуде. Изнео је марксистички став против угњетавања хомосексуалаца, као социјалне мањине, и упоредио хомофобију са расизмом, ксенофобијом и сексизмом.[142] Иако на писмо није формално одговорено, совјетски културни писац Максим Горки написао је чланак, објављен и у Правда и у Известија, под насловом „Пролетерски хуманизам”, који је, чини се, одбацио Вајтове аргументе тачку по тачку. Одбацио је идеју да су хомосексуалци социјална мањина и тврдио да је Совјетски Савез, којим влада „мушки пролетаријат”, обавезан да прогони хомосексуалце како би заштитио омладину од њиховог корумпирајућег утицаја. Често се каже да је он изједначио хомосексуалност са фашизмом, изјављујући: „истребите све хомосексуалце и фашизам ће нестати”.[143][144] Он је заправо цитирао популарну изреку; Горки је заправо рекао: „Већ постоји саркастична изрека: Уништите хомосексуалност и фашизам ће нестати.”[145][146] Године 1936, комесар за правду Николај Криленко јавно је изјавио да је анти-геј кривични закон усмерен на декадентне и извештачене старе владајуће класе.[141]

Током режима Никите Хрушчова, влада Хрушчова је веровала да би, у недостатку кривичног закона против истополних сексуалних односа, секс између мушкараца који се дешавао у затворском окружењу проширио на општу популацију како су пуштали многе затворенике из стаљинистичке ере. Док је Стаљинова влада поистовећивала хомосексуалност са педофилијом, влада Хрушчова је поистовећивала хомосексуалност са ситуационим, понекад присилним, сексуалним чиновима између мушких затвореника.[147]

Године 1958, Министарство унутрашњих послова послало је тајни допис органима за спровођење закона наређујући им да појачају примену анти-геј кривичног закона. Ипак, током касних 1950-их и раних 1960-их, Алин Мозби, страна репортерка у Русији у то време, приписала је либералнијем ставу владе Хрушчова чињеницу да је видела неке геј парове у јавности и да није било неуобичајено видети мушкарце како чекају испред одређених позоришта тражећи састанке са мушким извођачима.[148]

Совјетски приручник о сексу из 1964. године је наводио: „Свим триковима којима располажу, хомосексуалци траже и задобијају поверење младих. Затим прелазе на дело. Ни под којим околностима им не дозволите да вас додирну. Такве особе треба одмах пријавити административним органима како би биле уклоњене из друштва.”[149]

Затварање због мушких истополних сексуалних односа и владина цензура хомосексуалности и ЛГБТК права нису почели полако да попуштају све до раних 1970-их. Венедикт Јерофејев је добио дозволу да укључи кратак унутрашњи монолог о хомосексуалности у Москва–Петушки (1973). Можда прва јавна подршка ЛГБТК правима од Стаљина била је кратка изјава, критична према Члану 121 и позивајући на његово укидање, дата у Уџбенику совјетског кривичног права (1973).[140] Ове референце су окарактерисане као кратке изјаве у роману или уџбенику и давали су их хетеросексуалци. Виктору Соснори је дозвољено да пише о сведочењу бруталног убиства старијег геј глумца у једном лењинградском бару у Летећем Холанђанину (1979), али је књига дозвољена за објављивање само у Источној Немачкој. Када је аутор био геј, а посебно ако се сматрало да подржава геј права, цензори су били много оштрији.

Руски геј аутор Јевгениј Харитонов је илегално дистрибуирао неке геј фикције пре него што је умро од срчаног удара 1981. године. Аутор Генадиј Трифонов је одслужио четири године тешког рада због дистрибуције својих геј песама и, по изласку, дозвољено му је да пише и објављује само ако избегава приказивање или упућивање на хомосексуалност.[150] Године 1984, група руских геј мушкараца се састала и покушала да организује званичну организацију за геј права, али их је КГБ брзо угасио. Тек касније у периоду гласности дозвољена је јавна расправа о поновној легализацији приватних, консензуалних истополних сексуалних односа одраслих. Анкета спроведена 1989. године показала је да су хомосексуалци најомраженија група у руском друштву и да је 30 посто испитаника сматрало да хомосексуалце треба ликвидирати.[139] У анкети јавног мњења спроведеној 1991. године у Чељабинску, 30 посто испитаника узраста од 16 до 30 година сматрало је да хомосексуалце треба „изоловати од друштва”, 5 посто је сматрало да их треба „ликвидирати”, 60 посто је имало „негативан” став према геј особама, а 5 посто је њихову сексуалну оријентацију означило као „несрећну”.[149] У периоду 1989–1990. московској организацији за геј права коју је водила Јевгенија Дебрјанскаја дозвољено је да постоји, а Роман Калинин је добио дозволу да објављује геј новине Тема.[151] Тачан број особа процесуираних по Члану 121 је непознат, а прве званичне информације објављене су тек 1988. године, али се верује да је годишње процесуирано око 1000 особа. Према званичним подацима, број мушкараца осуђених по Члану 121 стално се смањивао током периода гласности. Године 1987, 831 мушкарац је осуђен по Члану 121; 1989. године 539; 1990. године 497; и 1991. године 462.[152]

Украјина (Украјинска ССР)

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: ЛГБТ права у Украјини

Југославија

[уреди | уреди извор]
Види још: ЛГБТ историја у Југославији

Током Другог светског рата, Југословенски партизани чија је хомосексуалност откривена били су подвргнути редовном избацивању из својих одреда, а у једном познатом случају и смртној казни.[153][154] Репресија над ЛГБТК особама у Југославији настављена је и након Другог светског рата; ЛГБТК особе су од стране комуниста биле означене као „непријатељи система” и „производ незаситог капитализма”, а такође им је било забрањено да се придруже Савезу комуниста Југославије. Када је Социјалистичка Федеративна Република Југославија формирана, усвојила је југословенски Кривични законик из 1929. године, претходни закон Краљевине Југославије који је забрањивао „блуд против поретка природе” (анални секс) између особа. Социјалистичка Федеративна Република Југославија је касније ограничила дело 1959. године да се односи само на мушке истополне аналне односе, али са максималном казном смањеном са две на једну годину затвора.[155][156] Између 1951. и 1977. године затворено је око петсто хомосексуалних мушкараца, од којих је око половина одслужила условну казну, а неки су добили краће казне. За поређење, многе западноевропске земље (попут Западне Немачке и Уједињеног Краљевства) осудиле су неколико десетина хиљада хомосексуалаца у истом периоду.[157]

Седамдесетих година, након сексуалне револуције у већем делу Западне Европе, правна и друштвена сфера Југославије почела је да се либерализује према ЛГБТК правима. Године 1973, Хрватска лекарска комора је уклонила хомосексуалност са своје листе менталних поремећаја. Године 1974, Југославија је усвојила нови савезни устав који је резултирао укидањем савезног кривичног законика, дозвољавајући свакој социјалистичкој републици да креира сопствени. СР Словенија је била прва република која је водила расправе у корист декриминализације хомосексуалности. Савез комуниста Југославије је одржао дебате о овој теми најмање три пута до 1976. године, када је затражио декриминализацију у свим републикама. Године 1977, Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина, Социјалистичка Република Хрватска, Социјалистичка Република Црна Гора и Социјалистичка Република Словенија донеле су своје појединачне кривичне законике и декриминализовале мушке истополне аналне односе. Мушки истополни анални односи остали су илегални у Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини, Социјалистичкој Републици Македонији и Социјалистичкој Републици Србији, искључујући Социјалистичку Аутономну Покрајину Војводину (дакле, укључујући Социјалистичку Аутономну Покрајину Косово).[158] Године 1985, Тони Марошевић је постао прва отворено геј медијска личност, и накратко је водио радио емисију на Омладинском радију која се бавила маргиналним друштвено-политичким питањима, пре него што је уклоњена на захтев десничарских новина Вечерњи лист и Вечерње новости.[159] Касније је открио да су га у неколико наврата из Савеза комуниста Хрватске тражили да формира ЛГБТК фракцију партије. Прво лезбијско удружење (иницијатива Лила) у Хрватској основано је 1989. године, али је престало да постоји годину дана касније.[154] Године 1990, Војводина је поново инкорпорирана у правни систем Србије, и мушки истополни анални односи су поново постали кривично дело, све до 1994. године.[160][161]

Значајни ЛГБТК комунисти

[уреди | уреди извор]

ЛГБТК комунисти

[уреди | уреди извор]
Име Животни век Националност Политичка припадност Каријера Сексуална оријентација Родни идентитет
Марк Аштон 1960–1987 Британац Комунистичка партија Велике Британије Британски активиста Геј Мушки
Георгиј Чичерин 1872–1936 Совјетска (формално руска) Руска комунистичка партија (бољшевици) Совјетски политичар Геј Мушки
Лесли Фајнберг 1949–2014 Американка Workers World Party Америчка активисткиња Лезбијка Женски (трансродна)
Хари Хеј 1912–2002 Американац Комунистичка партија САД Амерички активиста Геј Мушки
Жулио Фогаса 1907–1980 Португалац Португалска комунистичка партија Португалски активиста Геј Мушки
Торштајн Дале рођ. 1947 Норвежанин Rød Valgallianse, Rødt Норвешки политичар и економиста Геј Мушки
Владимир Луксурија рођ. 1965 Италијанка Партија комунистичке обнове Италијанска политичарка ? Женски (трансродна)
Сунил Бабу Пант рођ. 1972 Непалац Комунистичка партија Непала (Уједињена) Непалски политичар Геј Мушки
Анџела Дејвис рођ. 1944 Американка Комунистичка партија САД Америчка активисткиња Лезбијка Женски

ЛГБТК бивши комунисти

[уреди | уреди извор]
Име Животни век Националност Претходна политичка припадност Каснија политичка припадност Каријера Сексуална оријентација Родни идентитет
Розарио Крочета рођ. 1951 Италијан Партија комунистичке обнове
Италијанска комунистичка партија (до 1991) 		Социјалдемократа Италијански политичар Геј Мушки
Том Дриберг 1905–1976 Британац Комунистичка партија Велике Британије Социјалдемократа Британски политичар Геј Мушки
Франко Грилини рођ. 1955 Италијан Италијанска комунистичка партија Социјалдемократа Италијански политичар Геј Мушки
Бајард Растин 1912–1987 Американац Social Democrats, USA Неоконзервативац Амерички активиста Геј Мушки

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]


Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Huneke, Samuel (2022-03-22). „Communist states have sometimes been havens for LGBTQ rights”. The Washington Post. Приступљено 12. 4. 2022. 
  2. ^ Dynes, Wayne (22. 2. 2016). Encyclopedia of Homosexuality Volume II (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-317-36812-0 — преко Google Books. 
  3. ^ Hekma, Gert; Oosterhuis, Harry (1995). Gay Men and the Sexual Revolution. Psychology Press. ISBN 978-1-56024-724-1. 
  4. ^ Bauer, Heike (2017). The Hirschfeld Archives: Violence, Death, and Modern Queer Culture. Temple University Press. ISBN 978-1-4399-1432-8. doi:10.26530/oapen_628406. 
  5. ^ Neuman, R. P. (1974). „The Sexual Question and Social Democracy in Imperial Germany”. Journal of Social History. 7 (3): 271—286. ISSN 0022-4529. JSTOR 3786307. doi:10.1353/jsh/7.3.271. 
  6. ^ „Famous LGBTI Lawyers”. www.unil.ch (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 10. 01. 2022. г. Приступљено 10. 1. 2022. 
  7. ^ Storer, Colin (28. 5. 2013). A Short History of the Weimar Republic (illustrated изд.). I. B. Tauris. стр. 156. ISBN 9781780761763. Приступљено 22. 3. 2015 — преко Google Books. 
  8. ^ Steakley, James D. (1995). Hekma, Gert; Oosterhuis, Harry, ур. Gay Men and the Sexual History of the Political Left, 29  (2):[[Категорија:Cite journal]]–3. Psychology Press. стр. 197. ISBN 9781560247241. Приступљено 22. 3. 2015 — преко Google Books.  Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  9. ^ Healey, Dan (15. 10. 2001). Homosexual Desire in Revolutionary Russia: The Regulation of Sexual and Gender Dissent. University of Chicago Press. стр. 133. ISBN 978-0-226-32233-9 — преко Google Books. 
  10. ^ Dollimore, Jonathan (19. 9. 2018). Sexual Dissidence. Oxford University Press. стр. 167. ISBN 978-0-19-256191-6 — преко Google Books. 
  11. ^ Solomon, Susan Gross (2014). „Soviet Social Hygienists and Sexology after the Revolution: Dynamics of 'Capture' at Home and Abroad”Неопходна новчана претплата. Ab Imperio. 2014 (4): 107—135. ISSN 2164-9731. S2CID 72670505. doi:10.1353/imp.2014.0118. 
  12. ^ Healey, Dan (2001). Homosexual Desire in Revolutionary Russia. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-32234-6. doi:10.7208/chicago/9780226922546.001.0001. 
  13. ^ United Nations High Commissioner for Refugees. „Russia: Update to RUS13194 of 16 February 1993 on the treatment of homosexuals”. Refworld. Приступљено 12. 9. 2015. 
  14. ^ „Anne Buetikofer — Homosexuality in the Soviet Union and in today's Russia”. Savanne.ch. 11. 4. 1999. Архивирано из оригинала 24. 9. 2015. г. Приступљено 12. 9. 2015. 
  15. ^ „Doug Ireland: Turns out Norman Thomas's Socialist Party Came Close to Breaking the Gay Taboo in 1952”. Архивирано из оригинала 1. 7. 2009. г. Приступљено 29. 4. 2017. 
  16. ^ Jellonnek, Burkhard (1990). Homosexuelle unter dem Hakenkreuz. Die Verfolgung von Homosexuellen im Dritten Reich [Хомосексуалци под свастиком. Прогон хомосексуалаца у Трећем рајху] (на језику: немачки). Paderborn: Verlag Ferdinand Schöningh. стр. 64. ISBN 3-506-77482-4. . In: Hergemöller, Mann, стр. 332, датум уласка 1. мај 1933. је највероватније нетачан.
  17. ^ Kaufmann, Bernhard; Reisener, Eckhard; Schwips, Dieter; Walther, Henri (1993). Der Nachrichtendienst der KPD 1919−1937 [Обавештајна служба КПД 1919-1937] (на језику: немачки). Berlin: Dietz Verlag. стр. 234. ISBN 3-320-01817-5. 
  18. ^ Kaufmann, Bernhard; Reisener, Eckhard; Schwips, Dieter; Walther, Henri (1993). Der Nachrichtendienst der KPD 1919−1937 [Обавештајна служба КПД 1919-1937] (на језику: немачки). Berlin: Dietz Verlag. стр. 291. ISBN 3-320-01817-5. 
  19. ^ У вези са белешком на индексу НСДАП: Hergemöller, Mann, стр. 332
  20. ^ Alexander, Rustam (пролеће 2018). „Soviet Legal and Criminological Debates on the Decriminalization of Homosexuality (1965–75)” (PDF). Slavic Review. 77 (1): 31—32. S2CID 156053170. doi:10.1017/slr.2018.9 Слободан приступ. Архивирано из оригинала (PDF) 13. 4. 2019. г. — преко Cambridge Core. 
  21. ^ Healey, Dan (29. 3. 2012). „A Russian History of Homophobia”. The Moscow Times. Архивирано из оригинала 12. 10. 2020. г. Приступљено 12. 10. 2020. 
  22. ^ а б Whyte, Harry (мај 1934). „Can a Homosexual be a Member of the Communist Party?”. HOMINTERN. Translated by Thomas Campbell. Архивирано из оригинала 4. 1. 2020. г. Приступљено 12. 10. 2020. 
  23. ^ Timmons 1990, стр. 64–65.
  24. ^ Timmons 1990, стр. 193–197.
  25. ^ Timmons 1990, стр. 143–145.
  26. ^ Timmons 1990, стр. 230.
  27. ^ Bronski, Michael (7. 7. 2002). „The real Harry Hay”. The Phoenix. Архивирано из оригинала 2. 3. 2012. г. Приступљено 5. 9. 2020. „Повремено је био озбиљна политичка срамота, као када је доследно заговарао укључивање Северноамеричког удружења за љубав мушкараца и дечака (НАМБЛА) у параде поноса.” 
  28. ^ Markowitz, Norman (6. 8. 2013). „The Communist movement and gay rights: The hidden history”. Political Affairs. Архивирано из оригинала 16. 8. 2013. г. Приступљено 27. 1. 2015. 
  29. ^ Pratt, Minnie Bruce (18. 11. 2014). „Leslie Feinberg - A communist who revolutionized transgender rights”. Workers World (на језику: енглески). Приступљено 5. 9. 2020. 
  30. ^ а б Kelliher 2014.
  31. ^ Skeates 2007.
  32. ^ а б Weindling, Paul (22. 7. 1993). Health, Race and German Politics Between National Unification and Nazism, 1870-1945. Cambridge University Press. ISBN 9780521423977 — преко Google Books. 
  33. ^ Hekma, Gert; Oosterhuis, Harry; Steakley, James D. (1995). Gay Men and the Sexual History of the Political Left. 29. Psychology Press. ISBN 9781560247241 — преко Google Books. 
  34. ^ а б „Marxism”. Encyclopedia of Homosexuality. 2. 
  35. ^ Luca Prono (2004). „McCarthyism”. glbtq.com. Архивирано из оригинала 23. 2. 2015. г. Приступљено 9. 3. 2015. 
  36. ^ Carlson, Dennis (1997). „Gayness, multicultural education, and community”. Beyond black and white: New faces and voices in the U.S. Schools. SUNY Press. стр. 233—256. ISBN 9780791433676 — преко Google Books. 
  37. ^ Field, Douglas, ур. (2005). American cold war culture. Edinburgh University Press. ISBN 9780748619238 — преко Google Books. 
  38. ^ Cuordileone, K.A. (2000). „'Politics in an Age of Anxiety': Cold War Political Culture and the Crisis in American Masculinity, 1949–1960”. The Journal of American History. 87 (2): 515—545. JSTOR 2568762. doi:10.2307/2568762. 
  39. ^ Damousi, Joy; Plotkin, Mariano Ben (5. 1. 2012). Psychoanalysis and Politics: Histories of Psychoanalysis Under Conditions of Restricted Political Freedom. Oxford University Press. стр. 221. ISBN 978-0-19-992316-8 — преко Google Books. 
  40. ^ Lerner, Max (1959). The Unfinished Country: A Book of American Symbols. Simon and Schuster. стр. 313–316. 
  41. ^ Faderman, Lillian; Timmons, Stuart (2006). Gay L.A.: A History of Sexual Outlaws, Power Politics, and Lipstick Lesbians. Basic Books. стр. 113. ISBN 978-0-465-02288-5. Приступљено 16. 1. 2025 — преко Internet Archive. 
  42. ^ Charles, Douglas M. (5. 4. 2012). „Communist and Homosexual: The FBI, Harry Hay, and the Secret Side of the Lavender Scare, 1943–1961”. American Communist History. 11 (1): 101—124. ISSN 1474-3906. S2CID 159995629. doi:10.1080/14743892.2012.666097. 
  43. ^ Kimmage, Michael (2009). The Conservative Turn: Lionel Trilling, Whittaker Chambers, and the Lessons of Anti-Communism. Harvard University Press. стр. 52–54. ISBN 978-0-674-03258-3. 
  44. ^ „Greece passes bill allowing civil partnerships for same-sex couples”. The Guardian. Reuters. 23. 12. 2015. 
  45. ^ „Κουτσούμπας: Όχι στο σύμφωνο συμβίωσης και στο δικαίωμα υιοθεσίας για ομοφυλόφιλους” [Куцумбас: Не споразуму о кохабитацији и праву на усвајање за хомосексуалце] (на језику: грчки). mao.gr. 28. 8. 2014. Архивирано из оригинала 24. 02. 2021. г. Приступљено 04. 09. 2025. 
  46. ^ Patsiouris, Nikos (4. 9. 2014). „After all, homophobia is a Greek word”. GBTimes.com. Архивирано из оригинала 17. 6. 2018. г. Приступљено 12. 8. 2017. 
  47. ^ „Greek Communist Party Pushes Anti-Gay Bigotry”. Workers Vanguard. International Communist League (Fourth International). 6. 5. 2016. Архивирано из оригинала 19. 07. 2021. г. Приступљено 04. 09. 2025. 
  48. ^ „Russian State Duma: 'Possessed printer' or executor of the people's will?”. themoscownews.com. 29. 1. 2014. Архивирано из оригинала 1. 3. 2014. г.. 
  49. ^ а б „Russian MPs vote overwhelmingly to outlaw gay 'propaganda'”. Euronews. 11. 6. 2013. Архивирано из оригинала 12. 11. 2020. г.. 
  50. ^ „Unsere Positionen zum Thema Queer”. kpoe.at. Комунистичка партија Аустрије (KPÖ). Архивирано из оригинала 18. 09. 2024. г. Приступљено 5. 10. 2024. 
  51. ^ DM (2016-06-21). „Unite to Defend and Strengthen LGBTQ2SI Rights!”. Communist Party of Canada - Parti Communiste du Canada (на језику: енглески). Приступљено 25. 4. 2024. 
  52. ^ admin (2016-08-25). „Canada and the Fightback: 38th Central Convention, Main Political Report, Section two.”. Communist Party of Canada - Parti Communiste du Canada (на језику: енглески). Приступљено 25. 4. 2024. 
  53. ^ admin (2017-06-23). „Pride 2017: An Injury to One is an Injury to All!”. Communist Party of Canada - Parti Communiste du Canada (на језику: енглески). Приступљено 25. 4. 2024. 
  54. ^ „Boiling Point: The Struggle against Capitalism and Monarchy in Swaziland”. Red Africa Network (на језику: енглески). 2022-06-22. Архивирано из оригинала 02. 12. 2024. г. Приступљено 25. 10. 2024. 
  55. ^ „Communist Party of Swaziland LGBTQI+ Protest”. Twitter (на језику: енглески). 2023-04-26. Приступљено 12. 5. 2023. 
  56. ^ Pierre, Bréchon (2011), Les partis politiques français, La documentation française 
  57. ^ Analyse du scrutin n° 259 – Première séance du 12/02/2013 Резултати гласања на сајту Националне скупштине
  58. ^ „Un député PCF contre le mariage gay”.  Архивирано 2013-03-17 на сајту Wayback Machine у Rouges & verts на Lemonde.fr, 11. јануар 2013.
  59. ^ „SFI plans push for LGBTQ rights across campuses”. The Indian Express (на језику: енглески). 16. 10. 2018. Приступљено 1. 6. 2021. 
  60. ^ „In solidarity with LGBT community, CPI-M's youth arm demands education, job reservation for transgenders across India”. Hindustan Times (на језику: енглески). 12. 2. 2017. Приступљено 1. 6. 2021. 
  61. ^ „AIDWA Bengal to take up LGBT rights for first time”. Deccan Herald (на језику: енглески). 21. 11. 2019. Приступљено 1. 6. 2021. 
  62. ^ а б „CPI(M) Releases Manifesto, Proposes Stoppage Of Mass Surveillance, Min Wage Of 18,000 Per Month”. Moneycontrol. 28. 3. 2019. Приступљено 1. 6. 2021. 
  63. ^ IANS (28. 3. 2014). „Manifestos bring hope to lesbians, gays et al (Election Special)”. Business Standard India. Приступљено 1. 6. 2021. 
  64. ^ „CPI-M releases manifesto, calls for anti-discriminatory bill covering LGBTQIA+”. Mumbai Mirror (на језику: енглески). 29. 3. 2019. Приступљено 1. 6. 2021. 
  65. ^ Ghoshal, Somak (5. 3. 2014). Rainbow coalition”. livemint.com (на језику: енглески). Приступљено 1. 6. 2021. 
  66. ^ „Out and proud: India's opposition parties embrace same-sex civil unions”. South China Morning Post (на језику: енглески). 2024-04-12. Приступљено 16. 4. 2024. 
  67. ^ „Congress supports same-sex union in its manifesto”. The Hindu (на језику: енглески). 5. 4. 2024. ISSN 0971-751X. Архивирано из оригинала 5. 4. 2024. г. Приступљено 16. 1. 2025. 
  68. ^ „LGBTQ Policy – People Before Profit” (на језику: енглески). Приступљено 15. 4. 2024. 
  69. ^ а б Atkins, C.J. (6. 2. 2024). „Japanese Communists' first woman leader, Tomoko Tamura, comes out punching for peace”. peoplesworld.org. Јапанска комунистичка партија (JCP). Приступљено 5. 10. 2024. 
  70. ^ Human Rights Watch” (на језику: енглески). 2007-04-16. Приступљено 21. 4. 2024. 
  71. ^ Human Rights Watch” (на језику: енглески). 2007-04-16. Приступљено 21. 4. 2024. 
  72. ^ „Rødt”. roedt.no (на језику: норвешки). Архивирано из оригинала 10. 05. 2024. г. Приступљено 16. 4. 2024. 
  73. ^ „Promoting LGBT+ rights in Russia: The liberal view”. Liberal International (на језику: енглески). Приступљено 16. 4. 2024. 
  74. ^ Times, The Moscow (2015-10-29). „Russian Communist Party Members Want to Make Coming Out Illegal”. The Moscow Times (на језику: енглески). Приступљено 16. 4. 2024. 
  75. ^ „South African opposition protests Uganda's anti-LGBTQ bill”. AP News (на језику: енглески). 2023-04-04. Приступљено 25. 10. 2024. 
  76. ^ Hendricks, Text by Mary-Anne Gontsana Photos by Ashraf (2023-07-24). „Supporters of gay rights and EFF members go head to head at UCT”. GroundUp News (на језику: енглески). Приступљено 25. 10. 2024. 
  77. ^ Calitz, Ernst (2023-07-24). „UCT protest against anti-gay academic Patrick Lumumba at EFF event”. Daily Maverick (на језику: енглески). Приступљено 25. 10. 2024. 
  78. ^ Vanasco, Jennifer (3. 3. 2009). „Philippines ends ban on gays in military”. 365 Gay. Архивирано из оригинала 4. 3. 2009. г. Приступљено 15. 11. 2017. 
  79. ^ Jackman, Josh (26. 2. 2019). „Philippines president Rodrigo Duterte claims '40 percent' of rebels are gay”. PinkNews. Приступљено 26. 4. 2021. 
  80. ^ а б emir, serap (2023-06-25). „Komünist LGBT'ler: Onur Haftamız kutlu olsun! Eşit yurttaşlık sosyalizmde!” [Комунистички ЛГБТ-овци: Срећна нам Недеља поноса! Једнако грађанство је у социјализму!]. Türkiye Komünist Partisi (на језику: турски). Приступљено 16. 4. 2024. 
  81. ^ Communist Youth of Turkey (25. 6. 2021). „Eşit yurttaşlık sosyalizmde!” [Једнако грађанство је у социјализму!]. Twitter. Архивирано из оригинала 25. 6. 2021. г. Приступљено 15. 4. 2024. 
  82. ^ Goel, Taylor. „Interview with the Communist Party of Turkey: "Now is the time for socialism!" – Liberation News” (на језику: енглески). Приступљено 16. 4. 2024. 
  83. ^ The New Arab Staff (2021-03-17). „Turkish communist-led municipality to give LGBTQ workers Pride holiday”. newarab.com (на језику: енглески). Приступљено 16. 4. 2024. 
  84. ^ „Erkan Baş'tan Erdoğan'a sert sözler”. www.cumhuriyet.com.tr (на језику: турски). 2021-06-29. Приступљено 16. 4. 2024. 
  85. ^ Minute, Turkish (2023-04-11). „Workers' Party of Turkey nominates country's only transgender parliamentary candidate”. Turkish Minute (на језику: енглески). Приступљено 16. 4. 2024. 
  86. ^ English, Duvar (2023-04-13). „Trans women candidates from Turkish Workers' Party running for parliamentary seats”. www.duvarenglish.com (на језику: турски). Приступљено 16. 4. 2024. 
  87. ^ Kelliher 2014, стр. 12–13.
  88. ^ Linehan, Thomas (2007). Communism in Britain, 1920–39: From the Cradle to the Grave. Manchester University Press. стр. 45. ISBN 9780719071409. Приступљено 29. 3. 2015 — преко Google Books. 
  89. ^ Kelliher 2014, стр. xx.
  90. ^ „Identity politics are anti-Marxian and a harmful diversion from the class struggle”. The Communists (на језику: енглески). Приступљено 14. 4. 2024. 
  91. ^ „Why gay rights is not a class issue”. The Communists (на језику: енглески). Приступљено 14. 4. 2024. 
  92. ^ „The reactionary nightmare of 'gender fluidity'”. The Communists (на језику: енглески). Приступљено 14. 4. 2024. 
  93. ^ Communist Party of Great Britain (Marxist-Leninist) (12. 7. 2023). „This is video footage of an LGBT parade in Munich. Munich of the "Beerhall putsch"!”. Twitter. Архивирано из оригинала 15. 4. 2024. г.. 
  94. ^ Revolutionary Communist Party (пролеће 1988). „On the Question of Homosexuality and the Emancipation of Women” (PDF). Revolution. Revolutionary Communist Party. 
  95. ^ „The Draft Programme of the RCP,USA”. revcom.us. Приступљено 13. 4. 2023. 
  96. ^ Perez, José G. (19. 4. 2004). „The SWP, Gay Liberation and Leninism”. Socialist Workers Party. Архивирано из оригинала 22. 4. 2005. г. Приступљено 7. 3. 2015. 
  97. ^ „Permanent Revolution in the U.S. Today”. socialism.com. Trotskyist and Revolutionary Socialist Conference. 30. 11. 1985. Архивирано из оригинала 23. 1. 2010. г. Приступљено 7. 3. 2015. 
  98. ^ „Down with the Ban on Gay Marriage!”. League for the Revolutionary Party. Приступљено 12. 9. 2015. 
  99. ^ „Über uns — DKP Queer” [О нама — DKP Queer] (на језику: немачки). DKP Queer; German Communist Party. Архивирано из оригинала 23. 4. 2022. г. Приступљено 29. 3. 2015. „DKP queer ist eine Kommission des Parteivorstandes der DKP, die sich mit Orientierung, Geschlechtern und Praktiken menschlicher Sexualität beschäftigt.”  Непознати параметар |trans-quote= игнорисан (помоћ)
  100. ^ „Communists elect gay artist as new leader”. YLE. 9. 6. 2013. Архивирано из оригинала 16. 1. 2025. г. Приступљено 16. 1. 2025. 
  101. ^ Ellis, Jo (4. 7. 1999). „Homosexuality in Cuba: revolution within the revolution”. greenleft.news. 
  102. ^ Tatchell, Peter (пролеће 2002). „Gay Rights and Wrongs in Cuba”. Gay and Lesbian Humanist. Архивирано из оригинала 21. 8. 2002. г. Приступљено 8. 3. 2015. 
  103. ^ а б в Arguelles, Lourdes; Rich, B. Ruby (1985). „Homosexuality, Homophobia, and Revolution: Notes toward an Understanding of the Cuban Lesbian and Gay Male Experience”. Signs. 11 (1): 120—136. S2CID 222288544. doi:10.1086/494093. Архивирано из оригиналаНеопходна новчана претплата 16. 1. 2025. г.. 
  104. ^ а б „Gay and Lesbian Rights in Cuba” (PDF). Cuba Solidarity Campaign. стр. 3. 
  105. ^ Halatyn, Justin (24. 10. 2012). „From Persecution to Acceptance? The History of LGBT Rights in Cuba”. Council on Hemispheric Affairs. Приступљено 4. 7. 2022. 
  106. ^ Llovio-Menéndez, José Luis (1988). Insider: my hidden life as a revolutionary in Cuba. Toronto: Bantam Books. стр. 156—158, 172—174. ISBN 9780553051148. Приступљено 27. 5. 2022 — преко Google Books. 
  107. ^ Lockwood, Lee (1990). Castro's Cuba, Cuba's Fidel ([Rev.] изд.). Boulder: Westview Press. стр. 124. ISBN 0-8133-1086-5. Приступљено 27. 5. 2022 — преко Google Books. 
  108. ^ „Gay and Lesbian Humanist - Gay Rights and Wrongs in Cuba”. 21. 8. 2002. Архивирано из оригинала 21. 8. 2002. г. Приступљено 9. 11. 2021. 
  109. ^ Hatch, Marcel (26. 7. 2008). „Cuba: Celebrations of advancing gay rights”. Green Left. Приступљено 29. 3. 2015. 
  110. ^ Evans, Rachel (23. 12. 2011). „Rainbow Cuba: the sexual revolution within the revolution”. Links International Journal of Socialist Renewal. Архивирано из оригинала 16. 10. 2018. г. Приступљено 04. 09. 2025. 
  111. ^ „Cuba marks Latin America's first LGBTQ+ history month”. Reuters. 16. 5. 2022. Приступљено 19. 7. 2022. 
  112. ^ Newton, Creede (2. 8. 2015). „Is Cuba becoming a haven for LGBT rights?”. Al Jazeera. 
  113. ^ „Cuba gay pride calls for same-sex marriage to become legal”. BBC News. 10. 5. 2015. 
  114. ^ Frank, Marc (26. 9. 2022). „Cubans approve gay marriage by large margin in referendum”. Reuters. Приступљено 27. 9. 2022. 
  115. ^ Carey, Henry F. (10. 10. 2014). European Institutions, Democratization, and Human Rights Protection in the European Periphery. Lexington Books. стр. 349. ISBN 9781498502054. 
  116. ^ Itaborahy, Lucas Paoli, ур. (2012). State-sponsored Homophobia: A world survey of laws criminalising same-sex sexual acts between consenting adults (PDF) (Извештај). International Lesbian, Gay, Bisexual, Trans and Intersex Association. стр. 14. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 6. 2012. г. Приступљено 5. 5. 2009. 
  117. ^ „Décret № 47-229 du 19 novembre 1947 modifiant ou complétant les articles 12, 264, 302, 312, 317, 331, 332, 337, 339, 340, 341, 360, 405 et 483 du code pénal applicable en Afrique occidentale française” [Декрет бр. 47-229 од 19. новембра 1947. којим се мењају или допуњују чланови ... кривичног законика применљивог у Француској западној Африци]. Journal officiel de la République française (на језику: француски). 23. 11. 1947. стр. 11569. 
  118. ^ „Nakazatelen kodeks ot 1951 g. (Osobena chast – Prestŭpleniya protiv lichnostta / Prestŭpleniya protiv lichnata sobstvenost)” Наказателен кодекс от 1951 г. (Особена част – Престъпления против личността / Престъпления против личната собственост) [Кривични законик из 1951. (Посебни део – Кривична дела против личности / Кривична дела против личне имовине)] (на језику: бугарски). 8. 9. 2009. 
  119. ^ Ferreira, Lou (3. 10. 2018). „'Sexual liberation, socialist style': an overlooked women's rights story?”. openDemocracy. Приступљено 28. 3. 2023. 
  120. ^ Ha, Nathan (2015). „Detecting and Teaching Desire: Phallometry, Freund, and Behaviorist Sexology”. Osiris. 30 (1): 211. PMID 27066625. S2CID 35890719. doi:10.1086/683020. 
  121. ^ Хајди Мининг. „Who is the 'I' in "I love you"?: The negotiation of gay and lesbian identities in former East Berlin, Germany”. Anthropology of East Europe Review, том 18, бр. 2, јесен 2000.
  122. ^ Carroll, Aengus, ур. (октобар 2016). „State-Sponsored Homophobia: A World Survey of Sexual Orientation Laws: Criminalisation, Protection and Recognition” (PDF) (11th изд.). ILGA. 
  123. ^ Krakus, Anna; Vatulescu, Cristina (2019). „Foucault in Poland: A Silent Archive”. Diacritics. 47 (2): 72—105. S2CID 258106215. doi:10.1353/dia.2019.0020 Слободан приступ. 
  124. ^ Ammon, Richard. „A Brief History of Gay Poland”. 
  125. ^ Shapiro, Ari. „Tomasz Jedrowski's Debut Novel Tells Teenage Love Story In '80s Poland”. NPR.org. National Public Radio, Inc.. Приступљено 4. 10. 2020. 
  126. ^ „Legislație românească discriminatorie pentru LGBT – Istoric” [Дискриминаторно румунско законодавство за ЛГБТ – Историјат]. ACCEPT (на језику: румунски). Архивирано из оригинала 4. 9. 2018. г. Приступљено 20. 8. 2016. 
  127. ^ а б „Legislația românească privind homosexualitatea” [Румунско законодавство о хомосексуалности]. suntgay.ro (на језику: румунски). 
  128. ^ Năstase, Mihnea Ion (2004). „Gay and Lesbian Rights”. Romania since 1989: Politics, Economics, and Society. Lexington Books. стр. 315—316. ISBN 9780739105924. 
  129. ^ „Scandaluri publice. Orientarea sexuală și legea penală în Romania” [Јавни скандали. Сексуална оријентација и кривични закон у Румунији] (PDF). Report by Human Rights Watch and International Gay and Lesbian Human Rights Commission (на језику: румунски). ACCEPT. октобар 1988. 
  130. ^ John, Kripa (31. 8. 2015). „Communism and Its Effect on Gay Rights in Romania”. Washington State University. Архивирано из оригинала 21. 10. 2016. г. Приступљено 20. 8. 2016. 
  131. ^ Hendriks, Aart; Tielman, Rob; van der Veen, Evert (1993). The Third Pink Book: A Global View of Lesbian and Gay Liberation and Oppression. Buffalo, NY: Prometheus Books. стр. 208. ISBN 9780879758318. 
  132. ^ „Somalia Country Assessment” (PDF). Refworld. United Nations High Commissioner for Refugees. 
  133. ^ Ali, Noor. „Gay Somali refugees face death threats”. Al Jazeera. 
  134. ^ Healey, Dan (лето 2001). „Masculine purity and 'Gentlemen's Mischief': Sexual Exchange and Prostitution between Russian Men, 1861–1941”. Slavic Review. 60 (2): 258. JSTOR 2697270. S2CID 42687288. doi:10.2307/2697270. 
  135. ^ „Azerbaijan: Information on the Treatment of Homosexuals”. United Nations High Commissioner for Refugees. Архивирано из оригинала 9. 10. 2012. г. Приступљено 20. 1. 2011. 
  136. ^ Berman, Harold Joseph, ур. (1966). Soviet criminal law and procedure: the RSFSR codes. Harvard University Press. стр. 196. 
  137. ^ Goodall, Kay Eileen; Malloch, Margaret S.; Munro, Bill; Munro, William G. (1. 1. 2013). Building Justice in Post-transition Europe: Processes of Criminalisation Within Central and Eastern European Societies. Routledge. ISBN 9780415697132 — преко Google Books. 
  138. ^ West, Green (31. 10. 1997). Sociolegal Control of Homosexuality: A Multi-Nation Comparison. Springer. стр. 224. ISBN 9780306455322 — преко Google Books. 
  139. ^ а б „Resource Information Center”. United States Citizenship and Immigration Services. 14. 10. 2015. Приступљено 29. 4. 2017. 
  140. ^ а б Дуберман 1989, стр. 362
  141. ^ а б в г „Can a homosexual be a member of the Communist Party?”. Workers World. 7. 10. 2004. Архивирано из оригинала 29. 3. 2019. г. Приступљено 29. 4. 2017. 
  142. ^ Healey, Dan (2001). Homosexual Desire in Revolutionary Russia. стр. 188. 
  143. ^ „Пролетерски хуманизам”, 23. мај 1934.
  144. ^ „Can a homosexual be a member of the Communist Party?”. Архивирано из оригинала 29. 3. 2019. г. Приступљено 28. 6. 2013. 
  145. ^ Steakley, James. Gay Men and the Sexual History of the Political Left. 29. стр. 170. 
  146. ^ Ginsberg, Terri; Mensch, Andrea (13. 2. 2012). A Companion to German Cinema (на језику: енглески). John Wiley & Sons. ISBN 978-1-4051-9436-5. 
  147. ^ „A History of Homophobia”. The Moscow Times. Архивирано из оригинала 8. 3. 2014. г. Приступљено 29. 4. 2017. 
  148. ^ The View from No. 13 People's Street. Алин Мозби. 1962.
  149. ^ а б Barshay, Jill J. (10. 2. 1993). „Russia's Gay Men Step Out of Soviet-Era Shadows”. The New York Times. Приступљено 29. 4. 2017. 
  150. ^ Дуберман 1989, стр. 363
  151. ^ „Russian Gay History”. Приступљено 29. 4. 2017. 
  152. ^ Kon, Igor (19. 7. 2011). „Soviet Homophobia”. International Libertarian Socialist Alliance. Архивирано из оригинала 11. 9. 2012. г. Приступљено 29. 4. 2017. 
  153. ^ Schlagdenhauffen, Régis (18. 9. 2018). Queer in Europe during the Second World War. Council of Europe. стр. 139. ISBN 9789287188632. Приступљено 16. 7. 2022. 
  154. ^ а б „Povijest LGBTIQ aktivizma u Hrvatskoj: LGBT-Prava” [Историја ЛГБТИК активизма у Хрватској: ЛГБТ-Права] (на језику: српскохрватски). Lgbt-prava.ba. Архивирано из оригинала 2. 12. 2013. г. Приступљено 17. 8. 2013. 
  155. ^ „Slovenia Age of Consent”. Архивирано из оригинала 14. 4. 2016. г. Приступљено 29. 4. 2017. 
  156. ^ „Krivični zakonik (Sl.list FNRJ br. 13/51), član 186” (на језику: српски). Архивирано из оригинала 3. 11. 2013. г. „За противприродни блуд између лица мушког пола, учинилац ће се казнити затвором до две године.” 
  157. ^ „Biti gej u SFRJ: zbog 'protuprirodnog bluda' osuđeno oko 500 muškaraca” [Бити геј у СФРЈ: због 'противприродног блуда' осуђено око 500 мушкараца]. www.crol.hr. 15. 2. 2016. Приступљено 16. 7. 2022. 
  158. ^ Vuletić, Dean (13. 9. 2002). „Drugovi po oružju: Homoseksualnost, istoriografija i Drugi svetski rat” [Другови по оружју: Хомосексуалност, историографија и Други светски рат] (PDF) (на језику: српскохрватски). Fabrika knjiga. Приступљено 16. 7. 2022. 
  159. ^ Spahić, Aida; Gavrić, Saša (2012). Čitanka LGBT ljudskih prava, 2. dopunjeno izdanje [Читанка ЛГБТ људских права, 2. допуњено издање] (PDF) (на језику: српскохрватски). Сарајево: Sarajevo Open Centre/Heinrich Böll Foundation. ISBN 978-9958-577-02-4. Приступљено 16. 7. 2022. 
  160. ^ „LGBTQ Timeline” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 4. 3. 2016. г. Приступљено 29. 4. 2017. 
  161. ^ Tapon, Francis (8. 12. 2011). The Hidden Europe: What Eastern Europeans Can Teach Us. SonicTrek, Inc.. ISBN 9780976581222 — преко Google Books. 

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Комунистички_ставови_према_ЛГБТ_правима&oldid=31860595”