Пређи на садржај

Историја комунизма пре Маркса

С Википедије, слободне енциклопедије
Поглавице Шест нација Ходеношонија, витални утицај на и претеча марксистичког комунизма.

Иако су Карл Маркс и Фридрих Енгелс дефинисали комунизам као политички покрет 1848. године, у прошлости су постојале сличне идеје које би се могле назвати комунистичким експериментима.[1] Сам Маркс је првобитно стање човечанства, у којем су људи били ловци-сакупљачи, видео као првобитни комунизам. Маркс је теоретисао да се приватна својина развила тек након што је човечанство постало способно да производи вишак.[2][3]

Праисторија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Првобитна заједница
Уметнички приказ привремене дрвене куће, на основу доказа пронађених на локалитету Тера Амата (у Ници, Француска) и датираних у Доњи палеолит (око 400.000 година пре нове ере)[4]

Карл Маркс и други рани комунистички теоретичари веровали су да су друштва ловаца-сакупљача, каква су постојала од палеолита до хортикултурних друштава у халколиту, у суштини била егалитарна.[5][6] Због тога је он њихову идеологију назвао првобитним комунизмом.[7] Након Маркса, социолози и археолози развили су идеју и истраживања о првобитном комунизму.[8][9] Према Харију В. Лејдлеру (Harry W. Laidler), један од првих писаца који је заступао веровање у првобитни комунизам прошлости био је римски стоички филозоф Сенека, који је изјавио: „Како је срећно било примитивно доба када су дарови природе били заједнички... Држали су целу природу у заједништву, што им је давало сигуран посед над јавним богатством.”[10] Због тога је веровао да су таква примитивна друштва била најбогатија јер није било сиромаштва.[10] Према Ерику ван Реу (Erik van Ree), други грчко-римски писци који су изразили веровање у праисторијско човечанство које је имало друштвену структуру налик комунистичкој укључују Диодора са Сицилије, Вергилија и Овидија.[11]

Због јаких доказа о егалитарном друштву, недостатка хијерархије и одсуства економске неједнакости, историчар Мареј Букчин (Murray Bookchin) тврдио је да је Чатал Хојук био рани пример анархокомунизма, а тиме и пример првобитног комунизма у протограду.[12]

Бронзано доба

[уреди | уреди извор]

Тврди се да је Цивилизација долине Инда пример друштва првобитног комунизма, због перципираног недостатка сукоба и друштвених хијерархија.[13] Други тврде да таква процена није тачна.[14][15]

Антика

[уреди | уреди извор]
Види још: Историја комунизма и Историја социјализма
Римски филозоф из 1. века п. н. е. Сенека веровао је да су људи пали из златног доба првобитног комунизма.[16]

Постоје научници који су пратили комунистичке идеје уназад до античких времена, посебно у делима Питагоре и Платона.[17][18] Следбеници Питагоре су, на пример, живели у једној згради и држали своју имовину заједничком јер је филозоф подучавао апсолутну једнакост имовине, при чему су сви световни поседи уношени у заједничко складиште.[19]

Тврди се да је Платонова Држава веома детаљно описала друштво којим доминирају комунистичке идеје, у којем је моћ делегирана у руке интелигентне класе филозофа или војних чувара, и које је одбацило концепт породице и приватне својине.[20][21][22] У друштвеном поретку подељеном на краљеве-ратнике, занатлије и сељаке, Платон је замислио идеални грчки град-државу без икаквог облика капитализма и комерцијализма, где се пословни подухвати, политички плурализам и немири радничке класе сматрају злима које треба укинути.[23] Иако се Платонова визија не може сматрати претечом комунистичког размишљања, његове утопијске спекулације касније су делили и други утопијски мислиоци.[24] Важна карактеристика која разликује Платоново идеално друштво у Држави јесте то што се забрана приватне својине односи само на више класе (владаре и ратнике), а не на општу популацију.[25]

Период Римског царства и касна антика

[уреди | уреди извор]
Види још: Религијски комунизам и Хришћански комунизам

Стручњаци за библијске студије тврде да је начин производње виђен у раном хебрејском друштву био комунитаран, налик првобитном комунизму.[26][27]

Рани црквени оци, попут њихових претходника који нису припадали аврамским религијама, тврдили су да је људско друштво назадовало у своје тренутно стање из некадашњег, сада изгубљеног егалитарног друштвеног поретка.[28] Постоје они који сматрају да је рана хришћанска црква, како је описана у Делима апостолским,[29][28][30] била рани облик комунизма.[31][32][33][34] Став је да је комунизам био само хришћанство у пракси, а да је сам Исус Христос био комуниста.[35][36] Ова веза је истакнута у једном од Марксових раних списа, где стоји: „Као што је Христос посредник на кога човек пребацује све своје божанство, све своје религијске везе, тако је и држава посредник на кога он преноси све своје безбожништво, сву своју људску слободу”.[37] Штавише, марксистички етос који тежи јединству одражава хришћанско универзалистичко учење да је човечанство једно и да постоји само један Бог који не прави разлике међу људима.[38] Каснији историчари су подржали тумачење раних црквених заједница као комунистичких по структури.[39][40][41]

Пре-марксистички комунизам такође је био присутан у покушајима да се оснују комунистичка друштва какве су чиниле древне јеврејске секте Есени[42][43][44] и секта из Јудејске пустиње.[45]

Посткласична историја

[уреди | уреди извор]
Унутрашњост урбаног центра Куелапа културе Чачапоја

Европа

[уреди | уреди извор]

Петар Кропоткин је тврдио да су елементи узајамне помоћи и међусобне одбране изражени у средњовековним комунама средњег века и њиховом еснафском систему били исти они осећаји колективне самоодбране који су видљиви у модерном анархизму, комунизму и социјализму.[46] Од развијеног средњег века у Европи, различите групе које су подржавале идеје хришћанског комунизма и комунализма повремено су бивале прихваћене од стране реформистичких хришћанских секти. Рана протопротестантска група из 12. века пореклом из Лиона, позната као Валдензи, држала је своју имовину заједничком у складу са Делима апостолским, али их је Католичка црква прогонила, те су се повукли у Пијемонт.[47] Око 1300. године, Апостолска браћа у северној Италији преузета су од стране Фра Долчина који је основао секту познату као Долчинци, која се залагала за укидање феудализма, распуштање хијерархија у цркви и држање све имовине заједничком.[47] Сељачки устанак у Енглеској послужио је као инспирација за „средњовековни идеал првобитног комунизма”, при чему је свештеник Џон Бол, учесник побуне, био инспиративна фигура за касније револуционаре[48] и наводно изјавио да „ствари не могу ићи добро у Енглеској, нити ће икада ићи, док сва добра не буду заједничка.”[49]

Јужна Америка

[уреди | уреди извор]
Види још: Претколумбовско доба

Култура Чачапоја показивала је карактеристике егалитарног, нехијерархијског друштва кроз недостатак археолошких доказа и одсуство архитектуре која изражава моћ, каква би се очекивала за друштвене лидере попут краљева или аристократије.[50]

Азија

[уреди | уреди извор]

За Маздака, сасанидског пророка који је основао истоимени зороастријски огранак маздакизма, различити историјски извори, укључујући Мухамеда Икбала, тврде да је био протокомуниста. Овај став потиче од Маздаковог веровања у укидање приватне својине,[51] залагања за социјалну револуцију и критике свештенства.

Истраживачи су коментарисали комунистичку природу друштва које су изградили Кармати[52] око оазе Ал-Ахса од 9. до 10. века.[53][54][55]

Рани нови век

[уреди | уреди извор]

Европа

[уреди | уреди извор]
Дрворез из документа Дигера, аутора Вилијама Еверарда

Томас Минцер је водио велики анабаптистички комунистички покрет током Немачког сељачког рата.[56][57][58] Енгелсова анализа рада Томаса Минцера и ширег Немачког сељачког рата навела је Маркса и Енгелса на закључак да ће комунистичку револуцију, када до ње дође, предводити не војска сељака већ урбани пролетаријат.[59]

У 16. веку, енглески писац сер Томас Мор приказао је друштво засновано на заједничком власништву над имовином у својој расправи Утопија, чији су лидери њиме управљали кроз примену разума.[60] Неколико група током Енглеског грађанског рата подржавало је ову идеју, али посебно Дигери[61] који су заступали комунистичке и аграрне идеале.[62] Однос Оливера Кромвела и „Грандија” (официра Нове армије) према овим групама био је у најбољем случају амбивалентан, а често и непријатељски.[63] Енгелс је Левелере из Енглеског грађанског рата сматрао групом која представља пролетаријат у борби за утопијско социјалистичко друштво.[64] Иако су каснији коментатори Левелере посматрали као буржоаску групу која није тежила социјалистичком друштву.[65][66]

Током доба просветитељства у Француској 18. века, неки либерални писци су све више почели да критикују институцију приватне својине, чак до те мере да су захтевали њено укидање.[67] Такви списи су долазили од мислилаца попут дубоко религиозног филозофа Жан-Жака Русоа.[68] У свом веома утицајном делу Друштвени уговор (1762), Русо је скицирао основу за политички поредак заснован на народном суверенитету уместо на владавини монарха, а у својој Расправи о неједнакости (1755) напао је коруптивне ефекте приватне својине тврдећи да је њен проналазак довео до „злочина, ратова, убистава и патње” који су мучили цивилизацију.[69][70] Одгајан као калвиниста, Русо је био под утицајем јансенистичког покрета унутар Римокатоличке цркве. Јансенистички покрет потекао је од најортодокснијих католичких бискупа који су покушали да реформишу цркву у 17. веку како би зауставили секуларизацију и протестантизам. Један од главних циљева јансениста била је демократизација како би се зауставила аристократска корупција на врху црквене хијерархије.[71]

Дело Виктора д'Упеа из 1779. године, Пројекат за филозофску заједницу, описало је план за комунални експеримент у Марсељу где би сва приватна својина била забрањена.[72][73] Д'Упе је себе називао комунистом (француски: communiste) у писму из 1782. године, што је први забележени случај употребе тог термина.[72]

Северна Америка

[уреди | уреди извор]
Илај С. Паркер, коаутор књиге Лига Ходеношонија или Ирокеза
Види још: Велики закон мира и Економија Ирокеза

Описи „комунизма у животу” како су га практиковали Ходеношони (Ирокези) из Северне Америке, које је дао Луис Хенри Морган кроз истраживање које је омогућио и написао заједно са Илајем С. Паркером, сматрани су обликом пре-марксистичког комунизма.[74] Морганова дела била су примарна инспирација за Марксов и Енгелсов опис првобитног комунизма,[75] што је навело неке да верују да су рана друштва налик комунистичким такође постојала изван Европе, у друштвима Америчких староседелаца и другим претколонијалним друштвима на западној хемисфери. Међутим, веровање у првобитни комунизам засновано на Моргановом раду је мањкаво[76] због Моргановог неразумевања друштва Ходеношонија и његове, у међувремену оповргнуте, теорије друштвене еволуције.[77] Ово, као и каснија прецизнија истраживања, довели су до тога да друштво Ходеношонија буде предмет интересовања у комунистичкој и анархистичкој анализи.[78][79] Нарочито аспекти у којима се земља није третирала као роба,[80] заједничко власништво[81][82] и готово непостојеће стопе криминала.[81][82][83]

Првобитни комунизам означава друштва која су практиковала економску сарадњу међу члановима своје заједнице,[84] где је готово сваки члан заједнице имао сопствени допринос друштву, а земља и природни ресурси често су се мирно делили међу заједницом. Неке такве заједнице у Северној и Јужној Америци постојале су чак и дубоко у 20. веку. Историчар Бари Прицкер (Barry Pritzker) наводи Пуебло Индијанце из племена Акома, Кочити и Ислета као оне који су живели у друштвима налик социјалистичким.[85] Претпоставља се да модерни егалитаризам који се види у Пуебло заједницама потиче из ове историјске друштвено-економске структуре.[5] Дејвид Грејбер је такође прокоментарисао да су Инуити практиковали комунизам и одупирали се неправедној хијерархији „хиљадама година”.[86]

Доба револуција

[уреди | уреди извор]
Луиза Мишел, комунарка која је подржавала устанак народа Канак 1878. док је била у егзилу из Француске.

Шејкери у 18. веку под вођством Џозефа Мичама развили су и практиковали сопствени облик комунализма, као врсту религијског комунизма, где је у свакој шејкерској заједници имовина постала „посвећена целина”.[87]

Многи предмарксистички социјалисти живели су, развијали и објављивали своја дела и теорије током овог периода, од краја 18. до средине 19. века, укључујући: Шарла Фуријеа,[88][89] Луја Бланкија,[88][89] Пјер-Жозефа Прудона,[88][89] Пјера Леруа,[88] Томаса Хоџскина,[90][91] Сен-Симона,[88][89] Вилхелма Вајтлинга,[89] и Етјена Кабеа.[88][92] Писци утопијског социјализма попут Роберта Овена[89] такође се понекад сматрају комунистима.[93][94][95] Употребу термина „комунизам” на енглеском језику популаризовали су заговорници овенизма.[96]

Токови мисли у француској филозофији од просветитељства па преко Русоа и Д'Упеа показали су се утицајним током Француске револуције из 1789. године, у којој су разни антимонархисти, посебно Јакобинци,[97] подржавали идеју једнаке прерасподеле богатства међу народом, укључујући Жан-Пола Мараа и Франсоа Бабефа.[98] Овај други је био умешан у Заверу једнаких 1796. године са намером да успостави револуционарни режим заснован на заједничком власништву, егалитаризму и прерасподели имовине.[99] На Бабефа је директно утицао Морелијев анти-имовински утопијски роман Кодекс природе који је екстензивно цитирао, иако је био у заблуди да га је написао Дидро.[100] Такође, током револуције, издавач Никола Бонвил, оснивач париског револуционарног Друштва пријатеља истине (Социјалног клуба), користио је своју штампарију за ширење комунистичких расправа Рестифа и Силвена Марешала.[101] Марешал, који се касније придружио Бабефовој завери, навешће у свом Манифесту једнаких (1796): „Циљамо на нешто узвишеније и праведније, ОПШТЕ ДОБРО или ЗАЈЕДНИЦУ ДОБАРА” и „Француска револуција је само претеча друге револуције, далеко веће, далеко свечаније, која ће бити последња.”[102] Рестиф је такође наставио да пише и објављује књиге на тему комунизма током целе Револуције.[103] Сходно томе, кроз своје егалитарне програме и агитацију, Рестиф, Марешал и Бабеф постали су родоначелници модерног комунизма.[104] Бабефова завера је, међутим, откривена, а он и неколико других умешаних су ухапшени и погубљени. Због његових ставова и метода, каснији научници су Бабефа описивали као анархисту, комунисту и социјалисту.[105][106][107] Реч комунизам је на енглеском први пут употребио Гудвин Бармби у разговору са онима које је описао као „Бабефове ученике”.[108] Упркос неуспеху Бабефове завере, пример режима Француске револуције и његове осуђене побуне био је инспирација за француске социјалистичке мислиоце попут Анрија де Сен-Симона, Луја Блана, Шарла Фуријеа и Пјер-Жозефа Прудона.[42] Прудон, оснивач модерног анархизма и либертаријанског социјализма, касније ће славно изјавити „својина је крађа!”, фразу коју је први сковао француски револуционар Жак Пјер Брисо де Варвил.[109]

Максимилијан Робеспјер и његова Владавина терора, усмерена на истребљење монархије, племства, свештенства, конзервативаца и националиста, били су предмет дивљења међу неким анархистима, комунистима и социјалистима.[110] Са своје стране, Робеспјер је био велики поштовалац Волтера и Русоа.[111]

До 1830-их и 1840-их година у Француској, егалитарни концепти комунизма и сродне идеје социјализма постали су широко популарни у револуционарним круговима захваљујући списима друштвених критичара и филозофа као што су Пјер Леру[112] и Теодор Дезами, чије су критике буржоаског либерализма и индивидуализма довеле до широког интелектуалног одбацивања капитализма на економским, филозофским и моралним основама.[113] Према Леруу који је писао 1832. године: „Не препознати други циљ осим индивидуализма значи препустити ниже класе бруталној експлоатацији. Пролетаријат није ништа друго до оживљавање античког ропства.” Такође је тврдио да је приватно власништво над средствима за производњу омогућило експлоатацију нижих класа и да је приватна својина концепт одвојен од људског достојанства.[113] Тек су 1840. године заговорници заједничког власништва у Француској, укључујући социјалисте Теодора Дезамија, Етјена Кабеа и Жан-Жака Пијоа, почели широко да усвајају реч „комунизам” као термин за свој систем веровања.[114] Они који су били инспирисани Етјеном Кабеом створили су икаријски покрет, оснивајући заједнице засноване на нерелигиозном заједничком власништву у разним државама широм САД, од којих је последња распуштена 1898.[115]

Учесници Тајпиншког устанка су од стране Комунистичке партије Кине виђени као протокомунисти.[116] Маркс је комунистичке тенденције у Тајпиншком устанку назвао „кинеским социјализмом”.[117]

Комунари и Париска комуна често се виде као протокомунисти, и имали су значајан утицај на Маркса, који је то описао као пример „диктатуре пролетаријата”.[118]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Perkins, Anne (2014). Trailblazers in Politics (на језику: енглески). New York: Rosen Publishing. стр. 88. ISBN 9781477781449. 
  2. ^ Marx, Karl (2004). „Chapter II. Proletarians and Communists”. Ур.: Blunden, Andy. Manifesto of the Communist Party (на језику: енглески). Marxist Internet Archive. 
  3. ^ Chambre, Henri; McLellan, David T. (2020). „Marxism/Analysis-of-society”. Britannica (на језику: енглески). Britannica.com Inc.. Приступљено 20. 8. 2021. 
  4. ^ Musée de Préhistoire Terra Amata. „Le site acheuléen de Terra Amata” [The Acheulean site of Terra Amata]. Musée de Préhistoire Terra Amata (на језику: француски). Приступљено 10. 6. 2022. 
  5. ^ а б Trigger, Bruce; Washburn, Wilcomb E., ур. (1996). The Cambridge history of the Native Peoples of the Americas (на језику: енглески). 1: North America, Part 1. Cambridge University Press. ISBN 9781139055550. doi:10.1017/CHOL9780521573924. 
  6. ^ Feinman, Gary M. (2003). „The Cambridge History of the Native Peoples of the Americas, Vol. 2: Mesoamerica, Part 1.; The Cambridge History of the Native Peoples of the Americas: Vol. 2: Mesoamerica, Part 2”Неопходна новчана претплата. American Anthropologist (book review) (на језику: енглески). 105 (2): 380. doi:10.1525/aa.2003.105.2.380. 
  7. ^ Felluga, Dino (2011). „Introductory Guide to Critical Theory – Modules on Marx: On the Stages of Economic Development” (на језику: енглески). Purdue University. Архивирано из оригинала 28. 2. 2021. г. Приступљено 3. 2. 2021. 
  8. ^ Saitta, Dean J. (1988). „Marxism, Prehistory, and Primitive Communism”Неопходна новчана претплата. Rethinking Marxism: A Journal of Economics, Culture & Society (на језику: енглески). 1 (4): 145—168. doi:10.1080/08935698808657836. 
  9. ^ „Primitive communism: life before class and oppression”. Socialist Worker (на језику: енглески). 2013. Архивирано из оригинала 14. 3. 2021. г. Приступљено 3. 2. 2021. 
  10. ^ а б Laidler, Harry W. (2013). History of Socialism: An Historical Comparative Study of Socialism, Communism, Utopia (на језику: енглески). Routledge. стр. 17. ISBN 978-1-136-23143-8 — преко Google Books. 
  11. ^ van Ree (2015), стр. 17: "Diodorus Siculus, Virgil, Ovid, Seneca and others believed that property was originally held in common, and that private property was a late and unfortunate development."
  12. ^ Bookchin, Murray (1987). The Rise of Urbanisation and Decline of Citizenship (на језику: енглески). стр. 18–22. ISBN 978-0087156067. 
  13. ^ Khan, Lal (2014). „The Essence of the Legacy of Mohenjo-daro”. In Defence of Marxism (на језику: енглески). International Marxist Tendency. Архивирано из оригинала 13. 3. 2021. г. Приступљено 2. 2. 2021. 
  14. ^ Miller, Daniel (1985). „Ideology and the Harappan Civilization” (PDF). Journal of Anthropological Archaeology (на језику: енглески). 4 (4): 34—71. doi:10.1016/0278-4165(85)90013-3. Архивирано (PDF) из оригинала 11. 10. 2021. г. Приступљено 2. 2. 2021. 
  15. ^ Cork, Edward (2005). „Peaceful Harappans? Reviewing the evidence for the absence of warfare in the Indus Civilisation of north-west India and Pakistan (c. 2500–1900 BC)”. Antiquity (на језику: енглески). 79 (304): 411—423. S2CID 160617108. doi:10.1017/S0003598X0011419X. 
  16. ^ Pierson, Christopher (2013). Just Property: A History in the Latin West. Volume One: Wealth, Virtue, and the Law (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 54. ISBN 978-0-19-967328-5 — преко Google Books. 
  17. ^ Minar, Jr., Edwin L. (1944). „Pythagorean Communism”. Transactions and Proceedings of the American Philological Association (на језику: енглески). 75: 34—46. JSTOR 283308. doi:10.2307/283308. 
  18. ^ Ball 2011, стр. 284–285.
  19. ^ Voltaire (2017). VOLTAIRE: 60+ Works in One Volume - Philosophical Writings, Novels, Historical Works, Poetry, Plays & Letters: Candide, A Philosophical Dictionary, A Treatise on Toleration, Plato's Dream, The Princess of Babylon, Zadig, The Huron, Socrates, The Sage and the Atheist, Dialogues, Oedipus, Caesar… (на језику: енглески). Musaicum Books. ISBN 9788075835987 — преко Google Books. 
  20. ^ Ensign, Russell; Patsouras, Louis (1993). Challenging Social Injustice: Essays on Socialism and the Devaluation of the Human Spirit (на језику: енглески). The Edwin Mellen Press. стр. 2. ISBN 0773493697. 
  21. ^ Vodovozov, Vasily Vasilievich (1890). Entsiklopedicheskiy slovar' Brokgauza i Yefrona: v 86 t. (82 t. i 4 dop.) Энциклопедический словарь Брокгауза и Ефрона: в 86 т. (82 т. и 4 доп.) [Brockhaus and Efron Encyclopedic Dictionary: in 86 volumes (82 volumes and 4 additional)] (на језику: руски). Saint Petersburg: F.A. Brockhaus and I.A. Efron. 
  22. ^ Lazar 2011, стр. 310–314.
  23. ^ Hardwick, Lorna; Harrison, Stephen (2013). Classics in the Modern World: A Democratic Turn? (на језику: енглески). Oxford: Oxford University Press. стр. 68–69. ISBN 9780199673926. 
  24. ^ Sandle, Mark (2014). Communism. Oxon: Routledge. стр. 7. ISBN 9780582506039. 
  25. ^ „Plato's Ethics and Politics in the Republic”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy (на језику: енглески). Metaphysics Research Lab, Stanford University. 2017. Архивирано из оригинала 20. 10. 2021. г. Приступљено 11. 5. 2021. 
  26. ^ Boer, Roland (2005). „Women First? On the Legacy of 'Primitive Communism'”. Journal for the Study of the Old Testament (на језику: енглески). 30 (1): 3—28. S2CID 144103562. doi:10.1177/0309089205057775. 
  27. ^ Boer, Roland (2009). Political Myth: On the Use and Abuse of Biblical Themes (на језику: енглески). Duke University Press. ISBN 978-0822343691. 
  28. ^ а б van Ree 2015.
  29. ^ Walton, Steve (2008). „Primitive communism in Acts? Does Acts present the community of goods (2:44-45; 4:32-35) as mistaken?”. Evangelical Quarterly (на језику: енглески). 80 (2): 99—111. doi:10.1163/27725472-08002001. 
  30. ^ Kautsky, Karl (1953) [1908]. „IV.II. The Christian Idea of the Messiah. Jesus as a Rebel.”. Foundations of Christianity. Russell & Russell — преко Marxists Internet Archive. „Christianity was the expression of class conflict in Antiquity.” 
  31. ^ Busky, Donald F. (2002). Communism in History and Theory: From Utopian socialism to the fall of the Soviet Union (на језику: енглески). Greenwood Publishing Group. стр. 14. ISBN 978-0-275-97748-1 — преко Google Books. 
  32. ^ Lansford, Thomas (2007). Communism. Cavendish Square Publishing. стр. 24–25. ISBN 978-0-7614-2628-8. 
  33. ^ Guthrie, Donald (1992) [1975]. „3. Early Problems. 15. Early Christian Communism”. The Apostles. Grand Rapids, Michigan: Zondervan. стр. 46. ISBN 978-0-310-25421-8 — преко Google Books. 
  34. ^ Niebuhr, Helmut Richard (1929). „10: Ways to unity”. The Social Sources of Denominationalism. Living age books. 11. New York: Henry Holt. стр. 280—281. Приступљено 24. 3. 2026. „[...] the kind of communism of love which prevailed in the early Jerusalem community. This communism differs as radically from the dictatorship of the proletariat as it does from the dictatorship of capitalism. The principle of harmony and love upon which it alone can be established requires that each contribute to the community according to his ability and receive from it according to his need, not according to some predetermined principles of quantitative equality or of privilege.” 
  35. ^ McLellan 2015, стр. 357: "When, in 1843, Marx arrived in Paris, then the center of socialist thought, he was dismayed to find that his and Friedrich Engel's intended crusaders-in-arms agreed with most of their ideas but that the one thing they could not stomach was the apparent atheism of the new arrivals. The dominant view was that communism was just Christianity in practice and that Jesus Christ was the first Communist."
  36. ^ Jasper, David (2003). „Literature, English”. Ур.: Houlden, Leslie. Jesus in History, Thought, and Culture: An Encyclopedia. 2. Santa Barbara, California: Bloomsbury Publishing USA. стр. 546. ISBN 9781576078570. Приступљено 24. 3. 2026. „[...] Victorian fiction eagerly took up the Jesus of Christian Socialism in such novels as Eliza Lynn Linton's The True History of Joshua Davidson (1872) [...]. In Linton's crude but readable novel, Joshua, son of David, is a carpenter's son from a provincial Cornish village who is eventually killed in London while attempting to preach that Christ and his followers were actually communists. This modern Jesus is presented as a working-class man opposed to the world of 19th-century capitalism and institutionalized churches.” 
  37. ^ McLellan 2015, стр. 357: "In his early writings, in particular, Marx claimed that 'religion is precisely the recognition of man by detour through an intermediary. As Christ is the intermediary unto whom man unburdens all his divinity, all his religious bonds, so the state is the mediator unto which he transfers all his Godlessness, all his human liberty' (Marx 1977, 45)."
  38. ^ Halfin, Igal (2000). From Darkness to Light: Class, Consciousness, and Salvation in Revolutionary Russia (на језику: енглески). Pittsburgh, PA: University of Pittsburgh Press. стр. 46. ISBN 0822957043. 
  39. ^ Renan, Ernest (1869). „VIII. First Persecution. Death of Stephen. Destruction of the First Church of Jerusalem”. Origins of Christianity. II. The Apostles. New York: Carleton. стр. 122 — преко Google Books. 
  40. ^ Boer, Roland (2009). „Conclusion: What If? Calvin and the Spirit of Revolution. Bible”. Political Grace. The Revolutionary Theology of John Calvin. Louisville, Kentucky: Westminster John Knox Press. стр. 120. ISBN 978-0-664-23393-8 — преко Google Books. 
  41. ^ Ellicott, Charles John; Plumptre, Edward Hayes (1910). „III. The Church in Jerusalem. I. Christian Communism”. The Acts of the Apostles. London: Cassell — преко Google Books. 
  42. ^ а б Service, Robert (2007). Comrades!: A History of World Communism (на језику: енглески). Cambridge: Harvard University Press. стр. 14—15. ISBN 978-0-674-02530-1 — преко Google Books. 
  43. ^ „Essenes” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 13. 10. 2021. г. Приступљено 12. 12. 2019. 
  44. ^ Kohler, Kaufmann (1906). „Jewish Encyclopedia - Essenes” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 27. 7. 2021. г.. 
  45. ^ Gorni, Yosef; Oved, Iaácov; Paz, Idit (1987). Communal Life: An International Perspective (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-0887381508. 
  46. ^ Kropotkin, Peter (1902). Mutual Aid: A Factor of Evolution (на језику: енглески). 
  47. ^ а б Boer, Roland (2019). Red Theology: On the Christian Communist Tradition (на језику: енглески). BRILL. стр. 15—16. ISBN 978-90-04-39477-3 — преко Google Books. 
  48. ^ Eisenman, Stephen F. (2005). „Communism in Furs: A Dream of Prehistory in William Morris's John Ball”. The Art Bulletin (на језику: енглески). 87 (1): 92—110. S2CID 153319221. doi:10.1080/00043079.2005.10786230. 
  49. ^ Brown, Archie (2009). The Rise and Fall of Communism (на језику: енглески). HarperCollins. стр. 12. ISBN 978-0-06-188548-8 — преко Google Books. 
  50. ^ Dr Jago Cooper (Presenter) (2013). Lost Kingdoms of South America - People of the Clouds (video) (на језику: енглески). Peru: BBC. Корисна информација се налази на: 39 minutes. Архивирано из оригинала 20. 12. 2021. г..  Звучни запис
  51. ^ Crone, Patricia (2012). The Nativist Prophets of Early Islamic Iran: Rural Revolt and Local Zoroastrianism (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-51076-9 — преко Google Books. 
  52. ^ Fahes, Fadi A. (2018). Social Utopia in Tenth Century Islam: The Qarmatian Experiment (MA) (на језику: енглески). California State University. Архивирано из оригинала 6. 10. 2021. г. Приступљено 13. 9. 2021. 
  53. ^ Hirszowicz, I. (1974). „Review: Der arabische Sozialismus und der zeitgenössische Islam: Dargestellt am Beispiel Agyptens und des Iraks by Wolfgang Ule”. Middle Eastern Studies (на језику: енглески). Taylor & Francis. 10 (3): 354—357. JSTOR 4282544. 
  54. ^ Bidet, Jacques (2010). „Communism: Between Philosophy, Prophecy, and Theory”Неопходна новчана претплата. Actuel Marx (на језику: енглески). Cairn.info. 48 (2): 89—104. doi:10.3917/amx.048.0089 Слободан приступ. Архивирано из оригинала 7. 10. 2021. г. Приступљено 13. 9. 2021. 
  55. ^ Rexroth, Kenneth (1974). Communalism: From Its Origins to the Twentieth Century (на језику: енглески). Seabury. стр. 159–162. ISBN 978-0816492046. 
  56. ^ Müntzer, Thomas (1988). Matheson, Peter, ур. The Collected Works of Thomas Müntzer (на језику: енглески). Edinburgh: T&T Clark. ISBN 978-0-567-29252-0. 
  57. ^ Blickle, Peter (1981). The Revolution of 1525: The German Peasants' War from a New Perspective (на језику: енглески). Baltimore, Maryland: Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-2472-2. 
  58. ^ Engels, Friedrich (1969) [1850]. The Peasant War in Germany (на језику: енглески). Превод: Schneierson, Vic. Moscow: Progress Publishers. ISBN 978-0-85315-205-7. 
  59. ^ Wolf, Eric R. (1987). „The Peasant War in Germany: Friedrich Engels as Social Historian”. Science & Society (на језику: енглески). 51 (1): 82—92. doi:10.1177/003682378705100107. 
  60. ^ Davis, J. C. (1983). Utopia and the Ideal Society: A Study of English Utopian Writing 1516–1700 (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 58. ISBN 978-0-521-27551-4 — преко Google Books. 
  61. ^ Empson, Martin (2017). „A common treasury for all: Gerrard Winstanley's vision of utopia”. International Socialism (на језику: енглески). бр. 154. Архивирано из оригинала 7. 10. 2021. г. Приступљено 12. 9. 2021. 
  62. ^ Campbell (2009), стр. 129; Winstanley (1649); Stearns et al. (2001), стр. 290; Johnson (2013)
  63. ^ Bernstein, Eduard (1930). Cromwell and Communism (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 12. 2. 2020. г. Приступљено 12. 12. 2019 — преко Marxists Internet Archive. 
  64. ^ Engels, Friedrich (1970). „I: The Development of Utopian Socialism”. Socialism: Utopian and Scientific (на језику: енглески). Progress Publishers — преко Marxists Internet Archive.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  65. ^ Brandon, David (2020). „The English Civil War and the Levellers”. Socialist Appeal (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 10. 4. 2021. г. Приступљено 12. 9. 2021. 
  66. ^ Simon, Ed (2019). „Remembering the Diggers”. Jacobin (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 6. 10. 2021. г. Приступљено 12. 9. 2021. 
  67. ^ Fried & Sanders 1992, стр. 14–15.
  68. ^ Siroky, David S.; Sigwart, Hans-Jörg (2014). „Principle and Prudence: Rousseau on Private Property and Inequality”. Polity (на језику: енглески). University of Chicago Press. 46 (3): 381—406. JSTOR 24540217. S2CID 154831080. doi:10.1057/pol.2014.13. hdl:2286/R.I.27321 Слободан приступ. 
  69. ^ Fried & Sanders 1992, стр. 31-33.
  70. ^ Priestland, David (2010). The Red Flag: Communism and the Making of the Modern World (на језику: енглески). Penguin Books. стр. 5—7. ISBN 978-0140295207. 
  71. ^ Roche, Daniel (1993). La France des Lumières (1715-1789) [France of the Enlightenment (1715-1789)] (на језику: француски). Belin. ISBN 978-2701133652. 
  72. ^ а б Billington 2011, стр. 79–80.
  73. ^ Linebaugh, Peter (2014). Stop, Thief!: The Commons, Enclosures, and Resistance (на језику: енглески). PM Press. стр. 205—206. ISBN 978-1-60486-747-3 — преко Google Books. 
  74. ^ Morgan, Lewis Henry (1881). Houses and House-Life of the American Aborigines (на језику: енглески). Chicago and London: University of Chicago Press. 
  75. ^ Engels, Friedrich (1972). The Origin of the Family, Private Property, and the State, in the Light of the Researches of Lewis H. Morgan (на језику: енглески). International Publishers. ISBN 978-0-7178-0359-0.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  76. ^ Darmangeat, Christophe (2009). Le Communisme primitif n'est plus ce qu'il était [Primitive Communism is not what it used to be] (на језику: француски). Collectif d'édition Smolny. 
  77. ^ Morgan (1964); Service et al. (1981); Hersey (1993); Smith (2009); Haller Jr. (1971); Hume (2011); Yang (2012)
  78. ^ Arthur, Stephen (2008). „An Anarchist Study of the Iroquois” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 13. 4. 2021. г.. 
  79. ^ Yang 2012.
  80. ^ Noon, John A. (1949). Law and Government of the Grand River IroquoisНеопходна слободна регистрација (на језику: енглески). New York: The Viking Fund. 
  81. ^ а б Speck, Frank G. (1945). Iroquois (на језику: енглески). Bloomfield Hills, Michigan: Cranbrook Press. 
  82. ^ а б Stites, Sara Henry (1905). Economics of the Iroquois (на језику: енглески). Lancaster, Pennsylvania: The New Era Printing Company. 
  83. ^ Wallace, Anthony F.C. (1972). The Death and Rebirth of the Seneca (на језику: енглески). Knopf Doubleday Publishing. ISBN 978-0-307-76056-2. 
  84. ^ Ratner, Carl (2012). Cooperation, Community, and Co-Ops in a Global Era (на језику: енглески). Springer. стр. 40. ISBN 9781461458258 — преко Google Books. 
  85. ^ Pritzker, Barry M. (1998). Native Americans: An Encyclopedia of History, Culture, and Peoples (на језику: енглески). 1. ABC-CLIO. Архивирано из оригинала 20. 4. 2021. г.. 
  86. ^ Graeber, David (2014). „On the moral grounds of economic relations: A Maussian approach”. Journal of Classical Sociology. 14 (1): 65—77. doi:10.1177/1468795X13494719. 
  87. ^ Stein, Stephen (1994). The Shaker Experience in America: A History of the United Society of Believers (на језику: енглески). стр. 42—44. 
  88. ^ а б в г д ђ Corcoran, Paul E. (1983). Before Marx: Socialism and Communism in France, 1830-48 (на језику: енглески). The Macmillan Press Ltd. ISBN 978-0-312-07158-5. 
  89. ^ а б в г д ђ Weisbord, Albert (1937). The Conquest of Power: Liberalism, Anarchism, Syndicalism, Socialism, Fascism, Communism (на језику: енглески). 
  90. ^ Braudel, Fernand (1979). The Wheels of Commerce: Civilization and Capitalism 15th–18th Century (на језику: енглески). Harper and Row. 
  91. ^ Hodgson, Geoffrey (2015). Conceptualizing Capitalism: Institutions, Evolution, Future (на језику: енглески). University of Chicago Press. стр. 252. ISBN 978-0-226168-00-5 — преко Google Books. 
  92. ^ Muravchik, Joshua (2003). Heaven on Earth: The Rise and Fall of Socialism. Encounter Books. ISBN 978-1-893554-78-8 — преко Google Books. 
  93. ^ „Heaven on Earth: The Rise and Fall of Socialism” (на језику: енглески). Public Broadcasting Service. Архивирано из оригинала 30. 10. 2014. г. Приступљено 15. 12. 2011. 
  94. ^ „Utopian socialism”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 12. 7. 2020. 
  95. ^ Engels, Friedrich (1970). Socialism: Utopian and Scientific (на језику: енглески). Progress Publishers.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  96. ^ Wilczynski, J. (1981). „Communism”. Ур.: Wilczynski, Jozef. An Encyclopedic Dictionary of Marxism, Socialism and Communism. The Macmillan Press. стр. 91. ISBN 978-1-349-05806-8. doi:10.1007/978-1-349-05806-8. 
  97. ^ McNeil, Gordon H. (1945). „The Cult of Rousseau and the French Revolution”. Journal of the History of Ideas (на језику: енглески). University of Pennsylvania Press. 6 (2): 197—212. JSTOR 2707363. doi:10.2307/2707363. 
  98. ^ Harkins, James (1990). „The Socialism of Gracchus Babeuf on the Eve of the French Revolution”. Science & Society (на језику: енглески). Guilford Press. 54 (4): 427—441. JSTOR 40403100. doi:10.1177/003682379005400404. 
  99. ^ Priestland, David (2010). The red flag: communism and the making of the modern world (на језику: енглески). Penguin Books. стр. 18—19. ISBN 978-0-14-029520-7. OCLC 762107381. 
  100. ^ Fried & Sanders 1992, стр. 17–20.
  101. ^ Billington 2011, стр. 84.
  102. ^ Blaisdell, Bob (2012). The Communist Manifesto and Other Revolutionary Writings: Marx, Marat, Paine, Mao Tse-Tung, Gandhi and Others (на језику: енглески). Courier Corporation. стр. 92—94. ISBN 978-0-486-11396-8 — преко Google Books. 
  103. ^ Billington 2011, стр. 81-82.
  104. ^ Billington 2011, стр. 71.
  105. ^ Higonnet, Patrice (1979). „Babeuf: Communist or Proto-Communist?”. The Journal of Modern History (на језику: енглески). 51 (4): 773—781. JSTOR 1877166. S2CID 143780192. doi:10.1086/241990. 
  106. ^ Rose, Robert Barrie (1978). Gracchus Babeuf: the first revolutionary communist (на језику: енглески). Arnold. стр. 32, 332. ISBN 0-7131-5993-6. OCLC 780996378. 
  107. ^ Hodges, Donald C. (2014). Sandino's Communism: Spiritual Politics for the Twenty-First Century (на језику: енглески). University of Texas Press. стр. 7. ISBN 978-0-292-71564-6 — преко Google Books. 
  108. ^ Harper, Douglas. „communist”. Online Etymology Dictionary. 
  109. ^ Woolsey, Theodore Dwight (2013) [1st pub. 1880]. Communism and Socialism in Their History and Theory: A Sketch (на језику: енглески). C. Scribner's Sons. стр. 98—102. ISBN 978-1313830591 — преко Google Books. 
  110. ^ Jordan, David P. (2013). Revolutionary Career of Maximilien Robespierre (на језику: енглески). New York City: Simon & Schuster. ISBN 978-147-672-571-0. 
  111. ^ Hampson, Norman (1974). The Life and Opinions of Maximilien Robespierre (на језику: енглески). Duckworth. ISBN 978-0715607411 — преко Google Books. 
  112. ^ Bakunin, Jack S. (1976). „Pierre Leroux on Democracy, Socialism, and the Enlightenment”. Journal of the History of Ideas (на језику: енглески). University of Pennsylvania Press. 37 (3): 455—474. JSTOR 2708809. doi:10.2307/2708809. 
  113. ^ а б Corcoran, Paul E.; Fuchs, Christian (1983). Before Marx: Socialism and Communism in France, 1830–48 (на језику: енглески). Palgrave Macmillan UK. стр. 3—5, 22. ISBN 978-1-349-17146-0 — преко Google Books. 
  114. ^ van Ree 2015, стр. 10.
  115. ^ „What is America's French Icarian Village?”. French Icarian Colony Foundation (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 9. 7. 2021. г. Приступљено 11. 9. 2019. 
  116. ^ Little, Daniel (2009). „Marx and the Taipings” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 4. 6. 2021. г. Приступљено 23. 12. 2012. 
  117. ^ Anderson, Kevin B. (2010). Marx at the Margins: On nationalism, ethnicity, and Non-Western societies (на језику: енглески). University of Chicago Press. ISBN 978-0226345673. 
  118. ^ Rougerie, Jacques (2004). Paris libre - 1871 [Paris free - 1871] (на језику: француски). стр. 264–270. 

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историја_комунизма_пре_Маркса&oldid=31794959”