Пређи на садржај

Сирија

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења, погледајте страницу Сирија (вишезначна одредница).
Сиријска Арапска Република
اَلْجُمْهُورِيَّةُ ٱلْعَرَبِيَّةُ ٱلْسُوْرِيَّة
Химна: Нова химна није званично усвојена[1]
Положај Сирије
Главни град 
(и највећи)		Дамаск
33° 30′ N 36° 18′ E / 33.500° С; 36.300° И / 33.500; 36.300
Службени језикарапски
Владавина
Облик државепредседничка република (прелазни период)[2]
 — ПредседникАхмед ел Шара
Историја
Оснивање‍
 — Краљевина8. март 1920.
 — Држава1. децембар 1924.
 — Република14. мај 1930.
 — Независност од Француске17. април 1946.
 — Распад УАР28. септембар 1961.
 — Почетак владавине баасиста8. март 1963.
 — Збачен режим баасиста8. децембар 2024.
Географија
Површина‍
 — укупно185.180 km2 (87)
 — вода (%)1,1
Становништво‍
 — 2025. (процена)25.620.427[3] (57)
 — густина138,4 ст./km2
Привреда
БДП / ПКМ≈ 2024.
 — укупно21,4 млрд. $[4]
 — по становникуоко 869 $[5]
ИХР (2023)0,564[6] (162) — средњи
Валутасиријска фунта
 — код валутеSYP
Остале информације
Временска зонаUTC UTC+3
Интернет домен‍.sy‍
Позивни број+963

Сирија (арап. سُورِيَا), званично Сиријска Арапска Република (арап. اَلْجُمْهُورِيَّةُ ٱلْعَرَبِيَّةُ ٱلْسُوْرِيَّة), држава је у југозападној Азији. Налази се у Леванту и на истоку Средоземља. Граничи се са Средоземним морем на западу, Турском на северу, Ираком на истоку и југоистоку, Јорданом на југу, као и Израелом и Либаном на југозападу. Главни и највећи град је Дамаск. Сирија је република, тренутно под прелазном владом.

Назив „Сирија” историјски се односио и на шире подручје Леванта. Подручје данашње државе обухватало је делове бројних древних држава, међу којима и Еблу из 3. миленијума пре нове ере. Дамаск и Алеп имају дугу урбану и културну историју. Дамаск је био престоница Омејадског калифата, а у доба Мамелучког султаната средиште важне провинције. После вишевековне власти Османског царства, подручје данашње Сирије дошло је под француску мандатну управу. Сирија је 1945. постала једна од држава оснивача Уједињених нација, а повлачење последњих француских трупа 17. априла 1946. обележава се као дан независности.

Након стицања независности Сирију је обележила политичка нестабилност и низ државних удара од 1949. до 1970. године. Сирија и Египат су се 1958. ујединили у Уједињену Арапску Републику, из које је Сирија иступила после државног удара 1961. године. Баасистичким ударом 1963. успостављен је једнопартијски систем. После преврата 1970. власт је преузео Хафиз ел Асад, а после његове смрти 2000. године наследио га је Башар ел Асад. Протести који су избили 2011. прерасли су у грађански рат и изазвали вишемилионско избеглиштво. Побуњеничке снаге су 8. децембра 2024. заузеле Дамаск и окончале Асадову власт, након чега је успостављена прелазна управа.[7]

Сирија има плодне равнице, планине, степе и пустињске области, као и етнички и верски разнолико становништво. Арапи су већинска етничка група, а сунитски муслимани најбројнија верска заједница. Према Репортерима без граница, Сирија је 2026. била 141. од 180 земаља на Светском индексу слободе штампе, уз и даље веома озбиљне проблеме у погледу слободе медија.[8] Према Транспаренси интернашоналу, на Индексу перцепције корупције за 2025. добила је 15 од 100 бодова и заузела 172. место међу 182 државе.[9]

Име

[уреди | уреди извор]

Назив Сирија потиче из старогрчког облика који се често доводи у везу са именом Асирије, мада је његова етимологија била предмет научних расправа. У античким изворима назив је означавао простор знатно шири од територије данашње државе, укључујући различите делове Леванта.[10]

Географија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Географија Сирије

Положај

[уреди | уреди извор]

Сирија се налази у области познатој као Левант. Простире се приближно између 32° и 38° северне географске ширине и 35° и 43° источне географске дужине. Граничи се са Турском, Ираком, Јорданом, Израелом и Либаном, а на западу излази на Средоземно море. Површина државе, укључујући Голанску висораван, износи око 185.180 km².[11]

Геологија и рељеф

[уреди | уреди извор]
Сателитски приказ Сирије

Рељеф Сирије обухвата приобалне низије, планинске венце, унутрашње висоравни, степе и пустињске области. Према природногеографским одликама, земља се дели на четири основне целине: средоземно приобаље, планинско подручје на западу, унутрашње равнице и висоравни, као и сушне степске и пустињске пределе на истоку и југоистоку.[12]

Уз обалу Средоземног мора простире се уска приобална равница, источно од које се уздижу приобалне планине. Дуж границе са Либаном налази се планински венац Антилибан, коме припада и Хермон, највиша планина Сирије, са врхом на приближно 2.814 метара надморске висине. У средишњем делу земље налазе се планински предели око Палмире, док се према истоку и југоистоку пружају простране степе и делови Сиријске пустиње.

Североисточни део земље обухвата област Ал Џазира, једно од важних пољопривредних подручја. Најзначајнија река је Еуфрат, који протиче источним делом земље и представља важан извор воде за наводњавање. У западном делу Сирије протиче Оронт, док се у јужном делу налази плодна област Хавран.

Геолошка грађа Сирије обликована је сложеним тектонским процесима на северном делу Арабијске плоче. Међу најзначајнијим геолошким структурама налазе се Палмирски планински појас, систем раседа Еуфрата, узвишења Абд ел Азиз—Синџар и систем раседа Мртвог мора. У појединим областима, нарочито на југу земље, распрострањене су вулканске стене, пре свега базалти.[13]

Клима

[уреди | уреди извор]

Клима Сирије претежно је средоземна на западу, док у унутрашњости постепено прелази у степску и пустињску. Карактеришу је топла и сува лета и свежије зиме, током којих се јавља највећи део годишњих падавина. Климатске прилике значајно се разликују у зависности од удаљености од мора и надморске висине.[12]

Приобално подручје има релативно благу и влажну климу, са топлим летима и кишовитим зимама. У западним планинским пределима количина падавина је већа, а зими се на вишим надморским висинама јављају снег и мраз. Источно од планинских венаца количина падавина постепено опада, док су у централним и источним деловима земље лета изразито топла и сушна.

Просечна годишња количина падавина у влажнијим западним пределима прелази 600 милиметара, док у сушним централним и југоисточним областима често износи мање од 200 милиметара. Током лета температуре у већем делу земље прелазе 30 °C, а у појединим областима могу премашити и 40 °C.[14]

Оскудне и неравномерно распоређене падавине представљају једно од главних ограничења за пољопривреду, посебно у степским и пустињским областима. Због тога су наводњавање и коришћење речних и подземних вода од великог значаја за пољопривредну производњу.[12]

Историја

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Историја Сирије
Саладин

Подручје данашње Сирије било је једно од средишта најстаријих блискоисточних цивилизација. Археолошка ископавања древног града Ебле, на северозападу Сирије, почела су 1964. године, а од 1975. откривене су хиљаде клинастих плочица из 3. миленијума пре нове ере. Значајна археолошка налазишта су и Мари, Угарит и Дура Еуропос.[15]

Подручјем Сирије током векова владали су, између осталих, Асирци, Вавилонци, Персијанци, хеленистичке династије, Римљани, Византинци, арапски калифати, крсташке државе и Османско царство. Сирија има важно место у раној историји хришћанства: према новозаветном предању, Апостол Павле се преобратио на путу за Дамаск, а Антиохија (данас у Турској) постала је једно од првих хришћанских средишта.

Француска окупација

[уреди | уреди извор]

Османска власт над Сиријом се завршила када су Арапи, пред сам крај Првог светског рата, 1918. године, ушли у Дамаск. Независно арапско краљевство Сирије је основано на челу са краљем Фејсалом I из династије Хашемит, који је касније постао краљ Ирака. Његова владавина је окончана јула 1920. године, кад су у Сирију ушле француске снаге и успоставиле своју власт. Након битке код Мејсалуна 23. јула, између сиријске армије под вођством Јусуф ел Азмеха и француских снага, француске снаге су дошле до Дамаска и краљ Фејсал је збачен са власти. Раздобље француске владавине је обележено наглим порастом национализма и суровим угњетавањем, али је истовремено спроведена и модернизација инфраструктуре.

После пораза Француске 1940. године мандатна управа у Сирији потпала је под контролу Вишијевске Француске. Британске и снаге Слободне Француске заузеле су земљу у лето 1941. године. Француске трупе су се под притиском сиријског покрета за независност и међународних околности коначно повукле у априлу 1946. године.

Независност до 1970.

[уреди | уреди извор]
Мапа Сирије

Споразум о независности Сирије потписан је са Француском септембра 1936. године, али га француска страна није ратификовала и мандатна власт је настављена. После повлачења последњих француских трупа 17. априла 1946. године, Сирија је стекла пуну независност. Политички живот у послератном периоду обележили су чести државни удари. Адиб Шишакли је учврстио власт 1951, а свргнут је 1954. године. У условима нестабилности и снажног панарапског покрета Сирија се 1958. ујединила са Египтом у Уједињену Арапску Републику, која се распала 1961. године.

1970–2005.

[уреди | уреди извор]

Октобарски рат

[уреди | уреди извор]

Године 1973. Сирија и Египат напали су израелске положаје, чиме је почео Јомкипурски (Октобарски) рат. Сиријске снаге су у почетку напредовале на Голанској висоравни, али је Израел повратио контролу над већим делом територије. Споразумом о раздвајању снага 1974. Израел се повукао са мањег дела територије освојене 1967. године и успостављена је зона раздвајања под надзором УН. После споразума уследило је релативно дуготрајно примирје, уз повремене инциденте.

Сирија и Либан

[уреди | уреди извор]
Џамија у Хомсу.

Сиријска војска интервенисала је у Либану 1976. године, током Либанског грађанског рата, који је започео 1975. године. Сиријске снаге у почетку су подржавале поједине хришћанске оружане формације, али су током сукоба мењале савезнике и постепено успостављале значајан војни и политички утицај у земљи.[16]

Иако је грађански рат окончан 1990. године, сиријске трупе остале су у Либану. Сиријско војно присуство и политичка доминација били су предмет противљења дела либанске јавности и политичких организација, који су тај период сматрали окупацијом. Дамаск је имао одлучујући утицај на бројне политичке одлуке у Либану, укључујући избор председника и деловање државних институција.[16]

Након убиства бившег либанског премијера Рафика Харирија у фебруару 2005. године, уследили су масовни протести и појачан међународни притисак на Сирију да повуче своје снаге. Повлачење сиријских трупа завршено је 26. априла 2005. године, чиме је окончано готово тридесетогодишње сиријско војно присуство у Либану.[17]

Мисија Уједињених нација потврдила је повлачење сиријских војних снага, уз одређену неизвесност у погледу граничног подручја Деир ел Ашајр. Међутим, није могла са сигурношћу да утврди да ли су се повукли сви припадници сиријског обавештајног апарата.[18]

Грађански рат

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Грађански рат у Сирији

Грађански рат у Сирији започео је након протеста против власти Башара ел Асада у марту 2011. године, у контексту Арапског пролећа. Демонстранти су захтевали политичке и друштвене реформе и окончање владавине Баас партије. Власт је на протесте одговорила употребом силе, а сукоб се постепено развио у вишестрани рат у коме су учествовале владине снаге, различите побуњеничке групе, курдске формације и страни актери.[19]

Сиријска војска је 2011. употребљена за гушење протеста и опсаде појединих градова. Део војника је дезертирао и прикључио се оружаној опозицији, а настала је и Слободна сиријска армија. Међународни комитет Црвеног крста је у јулу 2012. окарактерисао насиље у Сирији као немеђународни оружани сукоб, на који се примењују одговарајућа правила међународног хуманитарног права.[20]

Рат је праћен масовним страдањем цивила, разарањем градова, кршењима људских права, произвољним притварањима и расељавањем становништва. Према подацима Канцеларије високог комесара УН за људска права, документована су имена 350.209 људи погинулих у периоду од марта 2011. до марта 2021. године; то није укупан број свих жртава рата.[21] Извештаји међународних организација бележили су тешка кршења права и ратне злочине које су починили различити учесници сукоба.[22]

Арапска лига је у новембру 2011. суспендовала учешће Сирије због репресије власти. Уједињене нације су покушавале да посредују у окончању сукоба, између осталог преко специјалног изасланика Кофија Анана и посматрачке мисије. Након нагле офанзиве побуњеничких снага, Дамаск је заузет 8. децембра 2024. године, а Башар ел Асад је напустио земљу.[7] Његовим падом окончана је главна фаза грађанског рата, али су се оружани сукоби, локално насиље и спорна питања контроле територије наставили и у прелазном периоду.[2]

Политика

[уреди | уреди извор]
Бивши председник Сирије Башар ел Асад.

Сирија је у прелазном политичком периоду након пада власти Башара ел Асада 8. децембра 2024. године. Ахмед ел Шара именован је за прелазног председника у јануару 2025. године. У марту 2025. потписана је уставна декларација којом је предвиђен петогодишњи прелазни период и председнички систем са широким овлашћењима шефа државе. Претходни устав из 2012. године и ранији парламент стављени су ван снаге, а Баас партија распуштена. Прелазна Народна скупштина састала се 2026. године; део посланика бирале су посредне изборне комисије, а део именује председник. Питања политичке заступљености мањина, поделе власти и контроле над територијом остају спорна.[2][23]

Административна подела

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Административна подјела Сирије

Сирија је административно подељена на 14 покрајина (арап. محافظة, мухафаза). Покрајине представљају највиши ниво административне поделе земље и даље се деле на округе (арап. منطقة, минтака), а окрузи на подокруге (арап. ناحية, нахија).[24]

Главни град Дамаск има статус посебне покрајине, док га окружује покрајина Риф Дамаск, чије се административно седиште такође налази у Дамаску.[25]

Покрајине Сирије
Бр. Покрајина Назив на арапском Административно седиште
1. Дамаск (градска покрајина) دمشق Дамаск
2. Риф Дамаск ريف دمشق Дамаск
3. Кунејтра القنيطرة Кунејтра (формално)
Мадинат ел Салам (седиште управе)
4. Дара درعا Дара
5. Сувајда السويداء Сувајда
6. Хомс حمص Хомс
7. Тартус طرطوس Тартус
8. Латакија اللاذقية Латакија
9. Хама حماة Хама
10. Идлиб إدلب Идлиб
11. Алеп حلب Алеп
12. Рака الرقة Рака
13. Дајр ез Заур دير الزور Дајр ез Заур
14. Хасака الحسكة Хасака

Иако је Кунејтра формално административни центар истоимене покрајине, седиште покрајинске управе налази се у граду Мадинат ел Салам (некадашњи Ел Баас).[26]

Привреда

[уреди | уреди извор]

Привреда Сирије заснива се на пољопривреди, индустрији, производњи нафте и природног гаса, трговини и услужним делатностима. Пре почетка грађанског рата 2011. године, значајне привредне гране биле су нафтна индустрија, производња текстила, прехрамбена индустрија и пољопривреда. Земља располаже налазиштима нафте, природног гаса и фосфорита, као и пољопривредним земљиштем у долинама великих река и плоднијим областима на северу и западу.

Дугогодишњи оружани сукоб, међународне санкције, оштећења инфраструктуре, расељавање становништва и поремећаји у производњи довели су до дубоке економске кризе. Према процени Светске банке из 2025. године, реални бруто домаћи производ (БДП) Сирије смањен је за приближно 53% између 2010. и 2022. године. Номинални БДП износио је око 67,5 милијарди америчких долара 2011. године, док је за 2024. процењен на око 21,4 милијарде долара. Бруто национални доходак по становнику 2024. године износио је приближно 830 долара.[27][4]

Економска криза знатно је погоршала животни стандард становништва. Према процени Светске банке из 2025. године, приближно четвртина становника живела је у екстремном сиромаштву, док је око две трећине било испод међународне границе сиромаштва за земље са нижим средњим дохотком. Недостатак инвестиција, ограничен приступ финансијским услугама и високе цене основних добара додатно су отежавали привредни опоравак.[27]

Пољопривреда

[уреди | уреди извор]

Пољопривреда има значајну улогу у привреди Сирије, посебно у руралним областима. Најважније ратарске културе су пшеница, јечам, кукуруз, памук, шећерна репа и дуван. У воћарству су заступљени маслина, винова лоза, агруми, јабука, кајсија и пистаћ. Сточарство обухвата узгој оваца, коза и говеда, нарочито у степским и планинским пределима.[28]

Главна пољопривредна подручја налазе се у североисточном делу земље, посебно у областима Хасака, Рака и Алеп, као и у долини Еуфрата и плодним пределима западне Сирије. Пољопривредна производња у великој мери зависи од количине падавина и доступности воде за наводњавање. Честе суше, оштећења система за наводњавање и високе цене горива, семена и ђубрива представљају значајне проблеме за пољопривреднике.[28]

Током 2025. године Сирију је погодила тешка суша, која је знатно смањила производњу житарица. Према подацима Организације Уједињених нација за храну и пољопривреду (ФАО), повољније падавине током сезоне 2025/26. омогућиле су опоравак усева. У августу 2026. године ФАО је прогнозирао производњу пшенице од око 2,7 милиона тона, више од 50% изнад петогодишњег просека. Ипак, потребе за увозом житарица за тржишну годину 2026/27. процењене су на око 2,8 милиона тона.[29]

Индустрија и енергетика

[уреди | уреди извор]

Пре грађанског рата индустријска производња била је концентрисана у великим градовима, посебно у Алепу, Дамаску, Хомсу и Хами. Значајне индустријске гране обухватале су текстилну, прехрамбену, хемијску и фармацеутску индустрију, производњу цемента, прераду нафте и производњу грађевинског материјала. Алеп је био један од главних центара текстилне и прерађивачке индустрије, док су Хомс и приобални градови имали значајну улогу у енергетском сектору.

Нафтна индустрија традиционално је представљала важан извор државних прихода и девиза. Главна налазишта нафте и природног гаса налазе се у источном и североисточном делу земље, нарочито у областима Дајр ез Заур и Хасака. Током рата производња је знатно опала услед оштећења постројења, прекида транспортних и снабдевачких праваца и промене контроле над нафтним пољима. Опоравак енергетског сектора представља један од услова за обнову индустрије и јавних услуга.[27]

Посебан проблем представља оштећена електроенергетска инфраструктура. Према подацима Светске банке из јуна 2025. године, дугогодишњи сукоб толико је ослабио електроенергетски систем да је снабдевање електричном енергијом у многим подручјима било ограничено на два до четири сата дневно. Светска банка је истог месеца одобрила 146 милиона долара бесповратних средстава за обнову далековода, трансформаторских станица и јачање електроенергетских институција.[30]

Трговина и услуге

[уреди | уреди извор]

Спољна трговина Сирије претрпела је велике поремећаје током рата. Пре сукоба међу важним извозним производима били су нафта и нафтни деривати, текстил, памук, пољопривредни производи и прехрамбена роба. Увоз обухвата енергенте, машине, индустријску опрему, прехрамбене производе и другу робу неопходну за домаће тржиште.

Према подацима Конференције Уједињених нација о трговини и развоју (УНКТАД), вредност робног извоза Сирије 2024. године износила је приближно 3,34 милијарде америчких долара, док је робни увоз достигао око 6,28 милијарди долара. Трговински дефицит износио је приближно 2,95 милијарди долара.[31]

Значајну улогу у међународној трговини имају средоземне луке Латакија и Тартус, преко којих се обавља велики део поморског транспорта робе. Друмски трговински правци повезују Сирију са Турском, Ираком, Јорданом и Либаном.

Услужни сектор обухвата трговину, саобраћај, телекомуникације, финансијске услуге и туризам. Пре рата, историјски градови Дамаск и Алеп, античка Палмира и приобална одмаралишта привлачили су домаће и стране посетиоце. Туристичка делатност знатно је ослабила током сукоба. Током 2025. и 2026. године започет је опоравак туристичких инвестиција, мада је, према оцени Светске банке, број туристичких долазака остао знатно испод предратног нивоа.[32]

Послератна обнова и економске реформе

[уреди | уреди извор]

Након пада власти Башара ел Асада у децембру 2024. године, обнова привреде постала је један од главних изазова прелазних власти. Приоритети су обухватили поправку инфраструктуре, обнову производње, стабилизацију јавних финансија, привлачење инвестиција и поновно повезивање сиријског банкарског система са међународним финансијским тржиштима.

Према процени Светске банке из октобра 2025. године, директна физичка штета настала током рата достигла је око 108 милијарди америчких долара. Трошкови обнове оштећених зграда и инфраструктуре процењени су на приближно 216 милијарди долара, уз широк распон неизвесности од 140 до 345 милијарди долара. Од централне процене, око 82 милијарде долара односи се на инфраструктуру, 75 милијарди на стамбене објекте и 59 милијарди на нестамбене објекте. Највећа улагања потребна су у областима Алепа и Риф Дамаска.[4]

Важну промену у спољноекономским односима представљало је укидање великог дела међународних економских санкција. Европска унија је 28. маја 2025. године укинула секторске економске санкције Сирији, уз задржавање ограничења заснованих на безбедносним разлозима и мера усмерених против појединаца и организација повезаних са претходним режимом.[33] Сједињене Америчке Државе су од 1. јула 2025. укинуле свој општи програм економских санкција Сирији, уз задржавање циљаних мера према одређеним лицима и организацијама.[34]

Према оцени Међународног монетарног фонда (ММФ) из августа 2026. године, привредни опоравак Сирије убрзавао се захваљујући побољшању пољопривредне производње, повећању производње енергената, опоравку трговине и услуга и повратку избеглица. ММФ је истовремено упозорио на раширено сиромаштво, регионалне разлике, раст цена у 2026. години и слабости банкарског система. Као важни услови дугорочног опоравка истакнути су реформа јавних финансија, јачање централне банке, обнова финансијског сектора и побољшање економске статистике.[35]

Становништво

[уреди | уреди извор]
Историјска демографска кретања у Сирији

Према процени Уједињених нација, коју објављује Светска банка, Сирија је 2025. године имала 25.620.427 становника.[3] Последњи национални попис становништва спроведен је 2004. године, због чега су новији демографски подаци засновани на проценама. Дугогодишњи грађански рат, масовно расељавање, избеглиштво и повратак становништва знатно су отежали утврђивање тачног броја становника.[36]

Сирија је демографски релативно млада земља. Према подацима Популационог фонда Уједињених нација (УНФПА) за 2025. годину, деца узраста до 14 година чинила су око 28% укупног становништва.[36] Према подацима Светске банке, у градским насељима је 2025. године живело приближно 72% становништва.[37] Највећа концентрација становништва налази се у ширим подручјима Дамаска и Алепа, као и у другим већим градовима и плоднијим областима западне и северне Сирије.

Етнички и верски састав

[уреди | уреди извор]

Становништво Сирије етнички је и верски разнолико. Арапи чине већину становништва, док су Курди најбројнија етничка мањина. Поред њих, у земљи живе Туркмени, Асирци, Јермени, Черкези и припадници других етничких заједница. Процене удела појединих заједница разликују се међу изворима, нарочито због масовних миграција током рата.[38]

Курди су традиционално највише насељени у северним и североисточним областима, нарочито у региону Ал Џазире, око Кобанија и Африна, али живе и у Дамаску, Алепу и другим градовима. Према извештају Агенције Европске уније за азил из 2026. године, њихов број пре рата процењиван је на око два до два и по милиона.[39]

Службени језик је арапски, док се међу мањинским заједницама говоре и курдски, јерменски, арамејски, турски и черкески језици.[38]

Најзаступљенија религија је Ислам, а његови следбеници претежно припадају сунитској грани. Међу осталим муслиманским заједницама налазе се Алавити, исмаилити и шиити. Алавити су нарочито заступљени у приобалним областима западне Сирије. Друзи су концентрисани претежно на југу земље, посебно у покрајини Сувајда.[40]

Хришћанство у Сирији има дугу историју, а хришћанско становништво припада различитим црквама, међу којима су Антиохијска православна црква, Сиријска православна црква, Јерменска апостолска црква, Мелкитска гркокатоличка црква и друге источне хришћанске заједнице. Хришћани су пре рата чинили значајну верску мањину, али се њихов број знатно смањио услед исељавања и ратних разарања. У земљи живе и мање верске заједнице, укључујући језиде.[38][40]

Поуздани новији подаци о процентуалном уделу свих етничких и верских заједница нису доступни. Процене које се често наводе у литератури углавном потичу из периода пре грађанског рата и не морају одражавати садашњи састав становништва.[40]

Расељавање становништва

[уреди | уреди извор]

Грађански рат који је започео 2011. године изазвао је једну од највећих избегличких и хуманитарних криза у савременој историји Блиског истока. Милиони Сиријаца напустили су своје домове, а велики број избегао је у суседне земље, првенствено Турску, Либан, Јордан, Ирак и Египат, као и у европске државе.

Према подацима Међународне организације за миграције (МОМ), у августу 2026. године унутар Сирије било је приближно 5,69 милиона интерно расељених лица. Истовремено је забележен значајан повратак становништва у места из којих је раније било расељено.[41]

Према подацима Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице (УНХЦР), почетком октобра 2026. године у земљама обухваћеним регионалним планом одговора било је регистровано приближно 3,81 милион сиријских избеглица. Највећи број налазио се у Турској, затим у Либану, Јордану, Ираку и Египту.[42]

Након политичких промена у децембру 2024. године започео је повратак великог броја избеглица и интерно расељених лица. Ипак, оштећења стамбених објеката, недостатак радних места, ограничен приступ јавним услугама и нестабилне безбедносне прилике наставили су да отежавају трајни повратак и поновно насељавање.[41]

Највећи градови

[уреди | уреди извор]
 
№ Град Покрајина Популација
Алеп
Алеп
Дамаск
Дамаск 		1. Алеп Алеп 2.132.100 Хомс
Хомс
Латакија
Латакија
2. Дамаск Дамаск 1.414.913
3. Хомс Хомс 652.609
4. Латакија Латакија 383.786
5. Хама Хама 312.994
6. Рака Рака 220.488
7. Дајр ез Заур Дајр ез Заур 211.857
8. Хасака Хасака 188.160
9. Камишли Хасака 184.231
10. Сајида Зајнаб Риф Дамаск 136.427


Култура

[уреди | уреди извор]

Култура Сирије обликована је током више хиљада година, под утицајем древних блискоисточних цивилизација, хеленистичке и римске културе, Византије, исламских држава и Османског царства. У савременој сиријској култури преплићу се арапске, средоземне и блискоисточне традиције, као и културно наслеђе различитих етничких и верских заједница.[43]

Дамаск и Алеп представљају два најзначајнија историјска културна средишта земље. Сирија је позната по архитектури, књижевности, музици, традиционалним занатима и гастрономији. Грађански рат који је започео 2011. године нанео је велику штету културној баштини, довео до оштећења историјских споменика и расељавања бројних уметника и културних радника.[43][44]

Културно наслеђе

[уреди | уреди извор]

Сирија поседује богато археолошко и архитектонско наслеђе, које обухвата споменике из праисторијског, античког, византијског, исламског и османског периода. На Унесковој листи светске баштине налази се шест културних добара: стари град Дамаск, стари град Босра, археолошко налазиште Палмира, стари град Алеп, тврђаве Крак де Шевалије и Саладинова тврђава, као и древна села северне Сирије.[45]

Међу најпознатијим споменицима налазе се Омејадска џамија у Дамаску, Цитадела у Алепу, римско позориште у Босри и остаци античке Палмире. Историјски центри Дамаска и Алепа одликују се традиционалним градским кућама, верским објектима, трговачким четвртима, покривеним пијацама и караван-сарајима.

Због опасности од ратних разарања, свих шест сиријских добара светске баштине уписано је 2013. године на Листу угрожене светске баштине. Посебно велика оштећења претрпели су историјски делови Алепа и споменици у Палмири. Очување и обнова културне баштине остали су важни изазови и након политичких промена у децембру 2024. године.[44]

Поред материјалних споменика, Сирија има богато нематеријално културно наслеђе. На Унескове листе уписани су, између осталог, традиционална музика Алепа позната као кудуд ел халабија (2021), израда и свирање уда (2022), традиционално дување стакла (2023) и занатска производња алепског сапуна (2024). Међу раније уписаним традицијама налазе се позориште сенки и обичаји повезани са дамаском ружом у месту Ел Мрах. На листе су 2025. године додати и арапски кохл и вештине израде и ношења мушког огртача бишта.[46]

Књижевност и уметност

[уреди | уреди извор]

Сиријска књижевност има дугу традицију у оквиру арапске књижевности. Међу најпознатијим писцима и песницима повезаним са Сиријом налазе се Абу ел Ала ел Мари, Низар Кабани, Адонис, Хана Мина и Гада ел Саман. Њихова дела обухватају поезију, романе, приповетке и есеје о друштвеним, културним и политичким темама.

Низар Кабани (1923—1998), рођен у Дамаску, један је од најзначајнијих савремених арапских песника. Његова поезија, посебно љубавна и друштвено ангажована, стекла је велику популарност широм арапског света, а многе песме су музички обрађене.[47]

У визуелној уметности значајно место заузимају арапска калиграфија, декоративно сликарство, израда мозаика, керамика и традиционална архитектонска декорација. Сиријска уметност обухвата и савремено сликарство, скулптуру, фотографију и филмску уметност.[43]

Музика и традиционални занати

[уреди | уреди извор]

Музичка традиција Сирије представља важан део ширег арапског музичког наслеђа. Посебно место заузима град Алеп, познат по традиционалном певању кудуд ел халабија, које се заснива на утврђеним мелодијама и стиховима који се могу прилагођавати различитим приликама. Ова музичка традиција изводи се у верском и световном контексту, а 2021. године уписана је на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства.[48]

Међу традиционалним инструментима посебно се истиче уд, жичани инструмент који има централно место у класичној арапској музици. Музичко наслеђе земље обухвата и народне песме, верску музику и традиционалне облике плеса.

Сирија је позната по производњи декоративних тканина, тепиха, предмета од бакра, дрворезбарија и стаклених предмета. Један од најпознатијих производа је традиционални алепски сапун, који се израђује од маслиновог и ловоровог уља. Вештина његове производње, која се преноси кроз генерације, уписана је 2024. године на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства.[49]

Традиционална израда стаклених предмета, посебно у Дамаску, представља још једну важну занатску вештину. Због смањеног броја занатлија и опасности од нестанка традиционалног знања, Унеско је ову вештину 2023. године уврстио на Листу нематеријалног културног наслеђа коме је потребна хитна заштита.[50]

Кухиња

[уреди | уреди извор]

Сиријска кухиња припада левантској кулинарској традицији и одликује се употребом поврћа, житарица, махунарки, маслиновог уља, јогурта, меса и различитих зачина. Међу најпознатијим јелима налазе се кибех, хумус, фалафел, табуле, фатуш, шаварма и различите врсте пуњеног поврћа, познате као махши.[51]

У свакодневној исхрани важну улогу имају хлеб, пиринач, булгур, сочиво и леблебије. Оброци често укључују више мањих јела и прилога, познатих као мезе. Од посластица су распрострањене баклава, мамул и разне посластице са пистаћима, орасима и сирупом. Постоје и бројне регионалне разлике, посебно између кухиња Дамаска, Алепа и приобалних области.[51]

Празници

[уреди | уреди извор]

У Сирији се обележавају државни, верски и традиционални празници. Међу најзначајнијим су Дан независности, Нова година, Рамазански бајрам, Курбан-бајрам, Божић и Ускрс.

У октобру 2025. године председничким декретом број 188 измењен је календар државних празника. Уведени су Дан сиријске револуције, 18. марта, и Дан ослобођења, 8. децембра, док је ранији Дан револуције, који се обележавао 8. марта у знак сећања на долазак Баас партије на власт 1963. године, укинут као државни празник.[52]

Председничким декретом број 13 од 16. јануара 2026. године Невруз, традиционални празник пролећа који има посебан значај у курдској култури, проглашен је званичним нерадним даном на целој територији Сирије.[53]

Државни и верски празници у Сирији
Датум Празник Напомена
1. јануар Нова година Почетак календарске године
18. март Дан сиријске револуције Државни празник уведен 2025. године
21. март Дан мајки Празник посвећен мајкама
21. март Невруз Традиционални празник пролећа; државни празник од 2026.
17. април Дан независности Годишњица повлачења француских трупа 1946. године
1. мај Празник рада Међународни празник рада
8. децембар Дан ослобођења Годишњица пада власти Башара ел Асада 2024. године
25. децембар Божић Хришћански празник
Покретан датум Ускрс Обележава се према источном и западном хришћанском календару
1. мухарем Исламска нова година Почетак исламске календарске године
12. раби ел авал Мавлид Обележавање рођења пророка Мухамеда
1. шавал Рамазански бајрам Празник којим се обележава завршетак месеца рамазана
10. зулхиџе Курбан-бајрам Исламски празник жртвовања

Датуми исламских празника одређују се према исламском лунарном календару, због чега се њихови датуми у грегоријанском календару мењају сваке године. Божић и Ускрс обележавају се у различитим хришћанским заједницама према њиховим верским календарима.[52]

Фестивали и сајмови

[уреди | уреди извор]

Сирија има дугу традицију организовања културних манифестација, музичких фестивала, сајмова и изложби. Дамаск је једно од главних средишта таквих догађаја, а значајне манифестације организују се и у другим градовима.

Међу најпознатијим манифестацијама налази се Међународни сајам у Дамаску, који обједињује привредне, трговинске и културне садржаје. Његово 63. издање одржано је од 26. августа до 4. септембра 2026. године, уз учешће домаћих и страних компанија и организовање пратећих програма за посетиоце.[54]

Међународни сајам књига у Дамаску представља значајну књижевну и издавачку манифестацију. Његово издање из 2026. године одржано је од 6. до 16. фебруара, уз учешће више од 500 издавачких кућа из приближно 35 земаља. Поред представљања књига, програм је обухватао сусрете са писцима, предавања и културне расправе.[55]

Током грађанског рата организовање многих културних манифестација било је прекинуто или ограничено. Након 2024. године поједини сајмови, изложбе и други културни програми поново су организовани, мада њихова учесталост и место одржавања зависе од организационих и безбедносних прилика.

Напомене

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „مع اقتراب الذكرى الثانية لتحريرها.. سوريا تنتظر نشيدها الوطني” (на језику: арапски). Syria TV. 12. 9. 2026. Приступљено 28. 10. 2026. 
  2. ^ а б в „State structure and governance” (на језику: енглески). European Union Agency for Asylum. 2026. Приступљено 28. 10. 2026. 
  3. ^ а б „Population, total – Syrian Arab Republic” (на језику: енглески). Светска банка. Приступљено 28. 10. 2026. 
  4. ^ а б в „Syria’s Post-Conflict Reconstruction Costs Estimated at $216 billion” (на језику: енглески). World Bank. 21. 10. 2025. Приступљено 28. 10. 2026. 
  5. ^ „Syria Macro Poverty Outlook, April 2025” (PDF) (на језику: енглески). World Bank. 2025. Приступљено 28. 10. 2026. 
  6. ^ „Human Development Report 2025” (PDF). United Nations Development Programme. 6. 5. 2025. Архивирано (PDF) из оригинала 6. 5. 2025. г. Приступљено 6. 5. 2025. 
  7. ^ а б Al-Khalidi, Suleiman; Azhari, Timour (8. 12. 2024). „Syrian army command tells officers that Assad's rule has ended, officer says” (на језику: енглески). Reuters. Приступљено 28. 10. 2026. 
  8. ^ „Syria” (на језику: енглески). Reporters Without Borders. 2026. Приступљено 28. 10. 2026. 
  9. ^ „Corruption Perceptions Index 2025” (на језику: енглески). Transparency International. 2026. Приступљено 28. 10. 2026. 
  10. ^ Frye, Richard N. (1992). „Assyria and Syria: Synonyms”. Journal of Near Eastern Studies (на језику: енглески). 51 (4): 281—285. 
  11. ^ „Syrian Arab Republic” (PDF) (на језику: енглески). Food and Agriculture Organization of the United Nations. Приступљено 28. 10. 2026. 
  12. ^ а б в „The State of Land and Water Resources in Syria” (на језику: енглески). Организација Уједињених нација за храну и пољопривреду. 
  13. ^ Brew, Graham; Barazangi, Muawia; Al-Maleh, K.; Sawaf, T. (2001). „Tectonic and Geologic Evolution of Syria”. GeoArabia (на језику: енглески). 6 (4): 573—616. 
  14. ^ „Initial National Communication of the Syrian Arab Republic to the UNFCCC” (PDF) (на језику: енглески). Оквирна конвенција Уједињених нација о климатским промјенама. 
  15. ^ „Ebla in the Third Millennium B.C.” (на језику: енглески). The Metropolitan Museum of Art. 2002. Приступљено 28. 10. 2026. 
  16. ^ а б Seelye, Kate (2005). „Lebanon's History of Occupation” (на језику: енглески). PBS Frontline/World. 
  17. ^ „Second semi-annual report of the Secretary-General to the Security Council on the implementation of resolution 1559 (2004)” (на језику: енглески). Уједињене нације. 2005. 
  18. ^ „Second semi-annual report of the Secretary-General to the Security Council on the implementation of resolution 1559 (2004)” (на језику: енглески). Уједињене нације. 2005. 
  19. ^ „Syria in 2026: Interim government and Kurdish integration” (на језику: енглески). House of Commons Library. 2. 9. 2026. Приступљено 28. 10. 2026. 
  20. ^ „Syria in civil war, Red Cross says” (на језику: енглески). BBC News. 15. 7. 2012. Приступљено 28. 10. 2026. 
  21. ^ „Oral Update on the Extent of Conflict-Related Deaths in the Syrian Arab Republic” (PDF) (на језику: енглески). United Nations Human Rights Office. 24. 9. 2021. Приступљено 28. 10. 2026. 
  22. ^ „Syria: Armed Opposition Groups Committing Abuses” (на језику: енглески). Human Rights Watch. 20. 3. 2012. Приступљено 28. 10. 2026. 
  23. ^ „Syria in 2026: Interim government and Kurdish integration” (на језику: енглески). House of Commons Library. 2. 9. 2026. Приступљено 28. 10. 2026. 
  24. ^ „Syrian Arab Republic — Humanitarian Atlas”. Humanitarian Atlas (на језику: енглески). Приступљено 28. 10. 2026. 
  25. ^ „5.8.11. Rural Damascus governorate”. Syria: Country Focus (на језику: енглески). European Union Agency for Asylum. 2025. Приступљено 28. 10. 2026. 
  26. ^ „UN delegation visits Quneitra Governorate Headquarters” (на језику: енглески). Syrian Arab News Agency. 17. 2. 2025. Приступљено 28. 10. 2026. 
  27. ^ а б в „New World Bank Report Highlights Syria's Economic Challenges and Recovery Prospects for 2025” (на језику: енглески). World Bank. 7. 7. 2025. Приступљено 28. 10. 2026. 
  28. ^ а б „Arab Forum For Rural Advisory Services (AFRAS) Country Brief – Syria” (на језику: енглески). Food and Agriculture Organization of the United Nations. Приступљено 28. 10. 2026. 
  29. ^ „GIEWS Country Brief: Syrian Arab Republic” (на језику: енглески). Food and Agriculture Organization of the United Nations. 28. 8. 2026. Приступљено 28. 10. 2026. 
  30. ^ „Syria: World Bank US$146 Million Grant to Improve Electricity Supply and Support Sector Development” (на језику: енглески). World Bank. 25. 6. 2025. Приступљено 28. 10. 2026. 
  31. ^ „General Profile: Syrian Arab Republic” (на језику: енглески). UNCTADstat. Приступљено 28. 10. 2026. 
  32. ^ „Syria” (на језику: енглески). World Bank. Приступљено 28. 10. 2026. 
  33. ^ „Syria: EU adopts legal acts to lift economic sanctions on Syria, enacting recent political agreement” (на језику: енглески). Council of the European Union. 28. 5. 2025. Приступљено 28. 10. 2026. 
  34. ^ „Revocation of Syria Sanctions” (на језику: енглески). Office of Foreign Assets Control, U.S. Department of the Treasury. 30. 6. 2025. Приступљено 28. 10. 2026. 
  35. ^ „IMF Staff Concludes Staff Visit to Syria” (на језику: енглески). International Monetary Fund. 4. 8. 2026. Приступљено 28. 10. 2026. 
  36. ^ а б „Country policy and information note: children, Syria, March 2026” (на језику: енглески). UK Home Office. 2026. Приступљено 28. 10. 2026. 
  37. ^ „Urban population (% of total population) – Syrian Arab Republic” (на језику: енглески). Светска банка. Приступљено 28. 10. 2026. 
  38. ^ а б в „Syria” (на језику: енглески). Minority Rights Group International. Приступљено 28. 10. 2026. 
  39. ^ „2.7.1. Kurds”. Syria: Country Focus (на језику: енглески). European Union Agency for Asylum. 2026. Приступљено 28. 10. 2026. 
  40. ^ а б в „Syria in 2026: Minority religious and ethnic groups after Assad” (на језику: енглески). House of Commons Library. 1. 9. 2026. Приступљено 28. 10. 2026. 
  41. ^ а б „Syrian Arab Republic – Population Mobility and Baseline Assessment – Round 19 (August 2026)” (на језику: енглески). International Organization for Migration. 2026. Приступљено 28. 10. 2026. 
  42. ^ „Syria Regional Refugee Response” (на језику: енглески). United Nations High Commissioner for Refugees. Приступљено 28. 10. 2026. 
  43. ^ а б в „Syria” (на језику: енглески). TeachMideast. Приступљено 28. 10. 2026. 
  44. ^ а б „Syria's Six World Heritage sites placed on List of World Heritage in Danger” (на језику: енглески). Унеско. 20. 6. 2013. Приступљено 28. 10. 2026. 
  45. ^ „Syrian Arab Republic” (на језику: енглески). UNESCO World Heritage Centre. Приступљено 28. 10. 2026. 
  46. ^ „Syrian Arab Republic – Intangible Cultural Heritage” (на језику: енглески). UNESCO. Приступљено 28. 10. 2026. 
  47. ^ Barakat, Ahmad (24. 6. 2020). „Nizar Qabbani”. Oxford Bibliographies in Islamic Studies (на језику: енглески). Oxford University Press. Приступљено 28. 10. 2026. 
  48. ^ „Al-Qudoud al-Halabiya” (на језику: енглески). UNESCO. 2021. Приступљено 28. 10. 2026. 
  49. ^ „Craftsmanship of Aleppo Ghar soap” (на језику: енглески). UNESCO. 2024. Приступљено 28. 10. 2026. 
  50. ^ „Traditional Syrian glassblowing” (на језику: енглески). UNESCO. 2023. Приступљено 28. 10. 2026. 
  51. ^ а б „Syrian Arab Republic Food and Drink” (на језику: енглески). World Travel Guide. Приступљено 28. 10. 2026. 
  52. ^ а б „Presidential Decree for Official Holidays in Syria” (на језику: енглески). Syrian Arab News Agency. 5. 10. 2025. Приступљено 28. 10. 2026. 
  53. ^ „President al-Sharaa issues decree that confirms Kurds as basic part of Syrian people” (на језику: енглески). Syrian Arab News Agency. 16. 1. 2026. Приступљено 28. 10. 2026. 
  54. ^ „Damascus International Fair opens to public as business sessions conclude” (на језику: енглески). Syrian Arab News Agency. 29. 8. 2026. Приступљено 28. 10. 2026. 
  55. ^ „The book fair is an exceptional event that brings attendance back to the cultural scene” (на језику: енглески). Ministry of Culture of the Syrian Arab Republic. 18. 2. 2026. Приступљено 28. 10. 2026. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Додатна литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

35° N 38° E / 35° С; 38° И / 35; 38

Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сирија&oldid=31867447”