Пређи на садржај

Секуларна држава

С Википедије, слободне енциклопедије

Секуларна држава је идеја која се односи на секуларност, при чему је држава или тврди да је званично неутрална у питањима религије, не подржавајући ни религију ни ирелигиозност.[1] Секуларна држава тврди да све своје грађане третира једнако без обзира на религију и да избегава повлашћени третман грађана на основу њихових верских уверења, припадности или недостатка истих у односу на оне са другим профилима.[2]

  Државе без државне религије
  Државе са државном религијом
  Двосмислене државе или нема података

Иако секуларне државе немају државну религију, одсуство успостављене државне религије не значи да је држава потпуно секуларна или егалитарна. На пример, неке државе које себе описују као секуларне имају верске референце у својим националним химнама и заставама, законе који фаворизују једну или другу религију, или су чланице Организације исламске сарадње и Међународне алијансе за слободу вероисповести или уверења.

Порекло и пракса

[уреди | уреди извор]

Секуларност може бити успостављена приликом стварања државе (нпр. Совјетски Савез, Сједињене Америчке Државе) или каснијом секуларизацијом (нпр. Француска или Непал). Покрети за лаицитет у Француској и одвојеност цркве и државе у Сједињеним Америчким Државама дефинисали су модерне концепте секуларизма, при чему су Сједињене Америчке Државе прва експлицитно секуларна влада у историји. Историјски гледано, процес секуларизације обично укључује давање верских слобода, укидање државних религија, престанак коришћења јавних средстава за религију, ослобађање правног система од верске контроле, ослобађање образовног система, толерисање грађана који мењају религију или се уздржавају од ње, као и омогућавање политичким лидерима да дођу на власт без обзира на њихова верска уверења.[3]

У Француској, Италији и Шпанији, на пример, званични празници за јавну управу углавном су хришћански празници. Свака приватна школа у Француској која склопи уговор са Министарством националног образовања значи да њене наставнике плаћа држава — већина католичких школа је у овој ситуацији и, због историје, оне чине већину; међутим, било која друга верска или неверска школа такође може склопити овакав уговор.[4] У неким европским државама где се секуларизам суочава са монокултуралистичком филантропијом, неке од главних хришћанских деноминација и секти других религија зависе од државе за део финансијских средстава за своје верске хуманитарне организације.[5] У корпоративном праву и праву о хуманитарним организацијама уобичајено је да се организованим религијама забрани коришћење тих средстава за организовање верских обреда у одвојеним богомољама или за преобраћење; сама верска тела морају обезбедити верски садржај, образовано свештенство и лаике за вршење сопствених функција и могу одлучити да део свог времена посвете одвојеним хуманитарним организацијама. У ту сврху, неке од тих организација оснивају секуларне организације које управљају делом или свим донацијама главних верских тела.

Многе државе које су данас секуларне у пракси могу имати правне остатке раније успостављене религије. Секуларизам такође има различите облике који се могу поклапати са одређеним степеном званичне религиозности. У Уједињеном Краљевству, од шефа државе се и даље захтева да положи Крунидбену заклетву из 1688. године, заклињући се да ће одржавати протестантску реформатску религију и очувати успостављену Цркву Енглеске.[6] УК такође задржава места у Дому лордова за 26 виших свештеника Цркве Енглеске, познатих као Духовни лордови.[7] У Канади, Канадска повеља о правима и слободама пружа секуларне слободе савести и вероисповести, мисли, уверења, мишљења и изражавања, укључујући комуникацију, окупљање и удруживање, али преамбула Повеље задржава концепт „врховне власти Бога”, што би изгледало да ставља у неповољан положај оне који имају нетеистичка или политеистичка уверења, укључујући атеизам и будизам.[8][9] Италија је секуларна држава од доношења Устава 1948. године (што је наглашено одлуком Уставног суда 1989),[10] али и даље признаје посебан статус за Католичку цркву. Обрнута прогресија се такође може десити; држава може прећи из секуларне у верску државу, као у случају Ирана, где је секуларизована Империјална Држава Иран замењена Исламском Републиком. Ипак, у последњих 250 година примећен је тренд ка секуларизму.[11][12]

Списак секуларних држава по континентима

[уреди | уреди извор]
Види још: Уставне референце на Бога

Ово је списак земаља које су експлицитно описане као секуларне у њиховим уставима или другим званичним државним документима.

Африка

[уреди | уреди извор]

Америка

[уреди | уреди извор]

Азија

[уреди | уреди извор]

Европа

[уреди | уреди извор]

Океанија

[уреди | уреди извор]

Трансконтиненталне земље

[уреди | уреди извор]

Некадашње секуларне државе

[уреди | уреди извор]
  •  Бангладеш (1972–1977)
    • Бангладеш је основан као секуларна држава од стране Шеика Муџибура Рахмана након Ослободилачког рата. Године 1977, секуларизам је уклоњен из устава директивом о ратном стању током владе Зијаура Рахмана. Парламент Бангладеша је 1988. године прогласио ислам за државну религију током председништва Хусеина Мухамеда Ершада. Године 2010. Врховни суд Бангладеша је пресудио да је уклањање секуларизма 1977. године било незаконито јер га је спровео неуставни режим. Тренутни Устав Бангладеша проглашава ислам за државну религију,[165] али такође прихвата секуларизам као један од основних принципа државне политике.[166]
  • Демократска Република Авганистан (1978–1987)
    • Авганистан је постао секуларна држава након Саур револуције. Међутим, сунитски ислам је накратко враћен као државна религија под генералним секретаром Хафизулом Амином све до његовог убиства у децембру 1979. Председник Мохамад Наџибулах ће вратити сунитски ислам као државну религију 1987. године.[167]
  • Народна Република Кампућија (1979–1993)
    • Кампућија је била секуларна држава од 1979. године до обнове њене монархије 1993. године.
  •  Џибути (1977–2010)
    • Џибути је постао секуларна држава након стицања независности од Француске 1977. године. Ислам је постављен као државна религија 2010. године.
  • Империјална Држава Иран (1925–1979)
    • Иран је постао de facto секуларна држава након државног удара 1921. године успостављањем династије Пахлави као владајуће куће 1925. године, све до Исламске револуције 1979. године.
  • Баасистички Ирак (1932–1993)
    • Ирак је постао секуларна држава 1958. након свргавања монархије. Међутим, баасистичка влада предвођена Садамом Хусеином покренула је Кампању вере 1993. и ставила значајан нагласак на ислам у свим секторима државног и јавног живота.[168]
  • Бурма (данас Мјанмар) (1885–1961; 1962–2008)
    • Мјанмар је био секуларна држава током колонијалног периода и периода након стицања независности до 1961. и поново под социјалистичким режимом и војним режимом до 2008. године.
  •  Самоа (1962–2017)
    • Законодавна скупштина Самое одобрила је уставни амандман 2017. године којим је хришћанство установљено као државна религија.[169]
  •  Папуа Нова Гвинеја (1975–2025)
    • Парламент је изгласао измену Устава Папуе Нове Гвинеје како би у његову преамбулу укључио речи: „Ми признајемо и проглашавамо Бога, Оца; Исуса Христа, Сина; и Светог Духа, за нашег Створитеља и Одржаватеља целог универзума и извор наших моћи и ауторитета, делегираних људима и свим лицима унутар географске надлежности Папуе Нове Гвинеје”.[170][171]

Двосмислене државе

[уреди | уреди извор]
  •  Бангладеш
    • Постоји уставна двосмисленост око тога да ли је Бангладеш секуларна или исламска земља. Године 2010. Високи суд Бангладеша вратио је секуларизам као део устава Бангладеша након што је уставни амандман из 1977. који је донео тадашњи председник Зијаур Рахман прогласио нелегалним.[172] Политички лидери и стручњаци изразили су несигурност у погледу тога да ли је Бангладеш секуларна или исламска држава.[173] Промене режима у Бангладешу често заговарају различите врсте верских слобода у смислу секуларизма или плурализма.[174]
  •  Израел
    • Од Проглашења независности Израела 1948. године, Израел је у неколико својих закона дефинисан као „јеврејска и демократска држава” (מדינה יהודית ודמוקרטית). Међутим, термин „Јевреји” је полисемија која може описати јеврејски народ као етничку или као верску групу. Дебата о значењу термина „јеврејски” и његовим правним и друштвеним применама једно је од најдубљих питања којима се израелско друштво бави. Проблем статуса религије у Израелу, иако релевантан за све религије, обично се односи на статус јудаизма у израелском друштву. Дакле, иако са уставне тачке гледишта јудаизам није државна религија у Израелу, његов статус ипак одређује односе између религије и државе и степен до којег религија утиче на политички центар.[175]
  •  Малезија
    • У члану 3 Устава Малезије, ислам је наведен као званична религија земље: „Ислам је религија Федерације; али друге религије се могу практиковати у миру и хармонији у било ком делу Федерације”. Године 1956, партија Алијанса поднела је меморандум Рејд комисији, која је била одговорна за израду устава Малаје. У меморандуму се цитирало: „Религија Малаје ће бити ислам. Поштовање овог принципа неће наметати никакве препреке за немуслиманске држављане који исповедају и практикују своју религију и неће имплицирати да држава није секуларна држава”.[176] Комплетан текст меморандума је убачен у параграф 169 Извештаја Комисије.[177] Овај предлог је касније пренет у Уставне предлоге Федерације Малаје из 1957. године, посебно цитиран у параграфу 57: „У предложени Савезни Устав укључена је декларација да је ислам религија Федерације. Ово ни на који начин неће утицати на садашњи положај Федерације као секуларне државе...”.[178] Кобулд комисија је такође дала још један сличан цитат 1962. године: „...сагласни смо да би ислам требало да буде национална религија за Федерацију. Задовољни смо што предлог ни на који начин не угрожава слободу вероисповести у Федерацији, која би у ствари била секуларна”.[179] У децембру 1987. председник Врховног суда, Салех Абас, описао је Малезију као земљу којом управља „секуларни закон” у судској пресуди.[180]

Види још

[уреди | уреди извор]
Потражите секуларност у Викиречнику, слободном речнику.

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в Држава са ограниченим признањем.„Introduction  Secular State and Pious Muslims”. Introduction: Secular State and Pious MuslimsНеопходна новчана претплата. Secular State and Religious Society. Palgrave Macmillan. 2011. ISBN 9781137010643. doi:10.1057/9781137010643.0003 (неактивно 19. 8. 2026). Приступљено 2022-04-11. 
  2. ^ Одељак 116 Устава Аустралије прописује: „Комонвелт неће доносити никакве законе за успостављање било које религије, или за наметање било каквих верских обреда, или за забрану слободног упражњавања било које религије, и никакав верски тест се неће захтевати као квалификација за било коју функцију или јавну службу под Комонвелтом”.[144] Међутим, државе задржавају овлашћење да доносе верски дискриминаторне законе.[145]
  3. ^ Секуларизам у Турској оспоравају неки научници.[161][162][163][164]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Madeley, John T. S.; Enyedi, Zsolt (2003). Church and State in Contemporary Europe: The Chimera of Neutrality. Psychology Press. стр. 14. ISBN 978-0-7146-5394-5. 
  2. ^ „What is Secularism?”. www.secularism.org.uk (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-18. 
  3. ^ Jean Baubérot. „The secular principle”. Архивирано из оригинала 22. 2. 2008. г.. 
  4. ^ Teese, Richard (1986). „Private Schools in France: Evolution of a System”. Comparative Education Review. 30 (2): 247—259. JSTOR 1188531. S2CID 144698211. doi:10.1086/446591. 
  5. ^ Twinch, Emily. „Religious charities: Faith, funding and the state”. Article dated 22 June 2009. Third Sector – a UK Charity Periodical. Архивирано из оригинала 10. 5. 2013. г. Приступљено 3. 6. 2012. 
  6. ^ „Coronation Oath”. Приступљено 18. 3. 2015. 
  7. ^ „How members are appointed”. UK Parliament. Приступљено 18. 3. 2015. 
  8. ^ Hogg, Peter W. (1982). Canada Act 1982 Annotated. Toronto, Canada: The Carswell Company Limited. 
  9. ^ Russell, Paul (11. 6. 1999). „"The supremacy of God" does not belong in the Constitution”. The Globe & Mail. 
  10. ^ Articles 3, 7, 8, 19, 20 of the Constitution of Italy; Constitutional Court's Decision n. 203/1989
  11. ^ „Harris Interactive: Resource Not Found”. Архивирано из оригинала 23. 7. 2013. г. Приступљено 18. 3. 2015. 
  12. ^ „A Portrait of "Generation Next"”. Pew Research Center for the People and the Press. 9. 1. 2007. Архивирано из оригинала 24. 5. 2008. г. Приступљено 18. 3. 2015. 
  13. ^ „ICL - Angola Constitution”. Приступљено 18. 3. 2015. . Article 8: "The Republic of Angola shall be a secular State..."
  14. ^ „Article 2 of Constitution”. : "The Republic of Benin shall be one - indivisible, secular, and democratic."
  15. ^ „Leaders say Botswana is a secular state”. Архивирано из оригинала 10. 2. 2005. г.. 
  16. ^ „Article 31 of Constitution”. Архивирано из оригинала 9. 10. 2006. г.. : "Burkina Faso is a democratic, unitary and secular state."
  17. ^ „Article 4 of Constitution” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 7. 10. 2006. г.. : "Le Burundi est une République unitaire, indépendante et souveraine, laïque et démocratique."
  18. ^ „Preamble of Constitution” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 15. 12. 2017. г. Приступљено 1. 3. 2007. : "... the State shall be secular."
  19. ^ Article 24 of the Central African Republic's Constitution of 2016, constituteproject.org: "The Central African Republic is a State of law, unitary, sovereign, indivisible, secular and democratic."
  20. ^ „Article 1 of Constitution”. Архивирано из оригинала 9. 10. 2006. г.. : "Chad is a sovereign, independent, secular, social, and indivisible ..."
  21. ^ „Comoros 2018 Constitution - Constitute”. 
  22. ^ „Côte d'Ivoire's Constitution of 2000” (PDF). . Article 30: "The Republic of Côte d’Ivoire is one and indivisible, secular, democratic and social."
  23. ^ „Constitution de la République démocratique du Congo”. Приступљено 18. 3. 2015. . article 1er: "République Démocratique du Congo est, dans ses frontières du 30 juin 1960, un État de droit, indépendant, souverain, uni et indivisible, social, démocratique et laïc."
  24. ^ „ICL - Congo-Brazzaville - Constitution”. Приступљено 18. 3. 2015. . Article 1: "The Republic of the Congo is a sovereign and independent State, decentralized, indivisible, secular, democratic, and social."
  25. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: Equatorial Guinea”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  26. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: Eritrea”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  27. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: Eswatini”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  28. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: Ethiopia”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  29. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: Gabon”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  30. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: Gambia”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  31. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: Ghana”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  32. ^ „Article 1 of Constitution” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 13. 9. 2004. г.. : "La Guinée est une République unitaire, indivisible, laïque, démocratique et sociale."
  33. ^ „Article 1 of Constitution”. Архивирано из оригинала 5. 11. 2013. г.. : "Guinea-Bissau is a sovereign, democratic, secular and unitary republic."
  34. ^ „The Constitution of Kenya” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 21. 12. 2013. г. Приступљено 14. 3. 2022. 
  35. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: Lesotho”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  36. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: Liberia”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  37. ^ „Madagascar's Constitution of 2010” (PDF). . Article 1: "The Malagasy People constitute a nation organized as a sovereign, unitary, republican and secular State."
  38. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: Malawi”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  39. ^ „Constitution” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 12. 9. 2012. г.. . Article 25: "Mali is an independent, sovereign, indivisible, democratic, secular, social Republic."
  40. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: Mozambique”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  41. ^ „ICL - Namibia - Constitution”. Приступљено 18. 3. 2015. . Article 1: "The Republic of Namibia is hereby established as a sovereign, secular, democratic and unitary State ..."
  42. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: Niger”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  43. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: Nigeria”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  44. ^ Article 4 of the Rwanda's Constitution of 2003 with Amendments through 2015, constituteproject.org, Article 4: "The Rwandan State is an independent, sovereign, democratic, social and secular Republic."
  45. ^ Article 154 of the Sao Tome and Principe's Constitution of 1975 with Amendments through 2003, constituteproject.org, "The following may not be the subject of a revision to the Constitution: [...] b. The secular status of the State;"
  46. ^ Article 1 of the Senegal's Constitution of 2001 with Amendments through 2016, constituteproject.org, "The Republic of Senegal is secular, democratic, and social."
  47. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: Sierra Leone”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  48. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: South Africa”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  49. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: South Sudan”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  50. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: Sudan”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  51. ^ Article 3 of the Tanzania (United Republic of)'s Constitution of 1977 with Amendments through 2005, constituteproject.org, "The United Republic is a democratic, secular and socialist state which adheres to multi-party democracy"
  52. ^ Article 1 of the Togo's Constitution of 1992 with Amendments through 2007, constituteproject.org, "The Togolese Republic is a State of law, secular, democratic and social."
  53. ^ „Why Tunisia abandoning Islam as a state religion?”. GR. 24. 6. 2022. 
  54. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: Uganda”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  55. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: Zimbabwe”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  56. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Antigua and Barbuda”. United States Department of State. Приступљено 5. 3. 2023. 
  57. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Argentina”. United States Department of State. Приступљено 5. 3. 2023. 
  58. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Bahamas”. United States Department of State. Приступљено 5. 3. 2023. 
  59. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Barbados”. United States Department of State. Приступљено 5. 3. 2023. 
  60. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Belize”. United States Department of State. Приступљено 5. 3. 2023. 
  61. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Bolivia”. United States Department of State. Приступљено 5. 3. 2023. 
  62. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Brazil”. United States Department of State. Приступљено 5. 3. 2023. 
  63. ^
  64. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Chile”. United States Department of State. Приступљено 5. 3. 2023. 
  65. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Colombia”. United States Department of State. Приступљено 5. 3. 2023. 
  66. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Cuba”. United States Department of State. Приступљено 5. 3. 2023. 
  67. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Dominica”. United States Department of State. Приступљено 5. 3. 2023. 
  68. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Dominican Republic”. United States Department of State. Приступљено 5. 3. 2023. 
  69. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Ecuador”. United States Department of State. Приступљено 5. 3. 2023. 
  70. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: El Salvador”. United States Department of State. Приступљено 5. 3. 2023. 
  71. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Grenada”. United States Department of State. Приступљено 5. 3. 2023. 
  72. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Guatemala”. United States Department of State. Приступљено 5. 3. 2023. 
  73. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Guyana”. United States Department of State. Приступљено 5. 3. 2023. 
  74. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Haiti”. United States Department of State. Приступљено 5. 3. 2023. 
  75. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Honduras”. United States Department of State. Приступљено 5. 3. 2023. 
  76. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Jamaica”. United States Department of State. Приступљено 5. 3. 2023. 
  77. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Mexico”. United States Department of State. Приступљено 5. 3. 2023. 
  78. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Nicaragua”. United States Department of State. Приступљено 5. 3. 2023. 
  79. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Paraguay”. United States Department of State. Приступљено 5. 3. 2023. 
  80. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Panama”. United States Department of State. Приступљено 5. 3. 2023. 
  81. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Peru”. United States Department of State. Приступљено 5. 3. 2023. 
  82. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Saint Kitts and Nevis”. United States Department of State. Приступљено 5. 3. 2023. 
  83. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Saint Lucia”. United States Department of State. Приступљено 5. 3. 2023. 
  84. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Saint Vincent and the Grenadines”. United States Department of State. Приступљено 5. 3. 2023. 
  85. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Suriname”. United States Department of State. Приступљено 5. 3. 2023. 
  86. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Trinidad and Tobago”. United States Department of State. Приступљено 5. 3. 2023. 
  87. ^ „Religion and the US Constitution: The First Amendment”. Cornell Law School. Приступљено 9. 5. 2022. 
  88. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Uruguay”. United States Department of State. Приступљено 5. 3. 2023. 
  89. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Venezuela”. United States Department of State. Приступљено 5. 3. 2023. 
  90. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: China”. United States Department of State. Приступљено 24. 10. 2023. 
  91. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Cyprus”. United States Department of State. Приступљено 9. 3. 2023. 
  92. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Indonesia”. United States Department of State. Приступљено 1. 9. 2023. 
  93. ^ „The Constitution (Amendment)”. Архивирано из оригинала 28. 3. 2015. г.. . "We, The People of India having solemnly resolved to constitute India into a Sovereign Socialist Secular Democratic Republic and to secure to all its..."
  94. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Japan”. United States Department of State. Приступљено 9. 3. 2023. 
  95. ^ „Article 1 of Constitution”. Архивирано из оригинала 4. 2. 2007. г.. . Article 1: "The Kyrghyz Republic (Kyrghyzstan) shall be a sovereign unitary democratic republic created on the basis of a legal secular state."
  96. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Laos”. United States Department of State. Приступљено 9. 3. 2023. 
  97. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Mongolia”. United States Department of State. Приступљено 9. 3. 2023. 
  98. ^ Dodd 2003, стр. 571, The rough guide to Nepal: "After 2005, the Marxist-Leninist government of reunified Nepal declared the state atheist while theoretically allowing people the right to practice their religion under the constitution."
  99. ^ „Northern Cyprus Constitution” (PDF). Приступљено 29. 1. 2022. 
  100. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: North Korea”. United States Department of State. Приступљено 24. 10. 2023. 
  101. ^ „Article II Section 6 of the Constitution of the Philippines”. Архивирано из оригинала 5. 1. 2019. г. Приступљено 12. 3. 2021. . "The separation of Church and State shall be inviolable."
  102. ^ Види Декларацију о верској хармонији, која експлицитно наводи секуларну природу друштва.
  103. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: South Korea”. United States Department of State. Приступљено 9. 3. 2023. 
  104. ^ „Constitutional Declaration of the Syrian Arab Republic”. Syrian Arab News Agency. Приступљено 13. 3. 2025. 
  105. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Taiwan”. United States Department of State. Приступљено 9. 3. 2023. 
  106. ^ „Tajikistan's Constitution of 1994 with Amendments through 2003” (PDF). . Article 1: "The Republic of Tajikistan is a sovereign, democratic, law-governed, secular, and unitary State."
  107. ^ Preamble to the Constitution, "The elaboration and adoption of the Constitution of the Democratic Republic of East Timor is the culmination of the secular resistance of the Timorese People ..."
  108. ^ „Constitution of Turkmenistan”. Архивирано из оригинала 14. 4. 2015. г. Приступљено 18. 3. 2015. . Article 1: "Turkmenistan is a democratic secular state ..."
  109. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Uzbekistan”. United States Department of State. Приступљено 9. 3. 2023. 
  110. ^ Dodd 2003, стр. 571, The rough guide to Vietnam: "After 1975, the Marxist-Leninist government of reunified Vietnam declared the state atheist while theoretically allowing people the right to practice their religion under the constitution."
  111. ^ „ICL - Albania - Constitution”. Приступљено 18. 3. 2015. 
  112. ^ „2020 Report on International Religious Freedom:Andorra”. United States Department of State. 12. 5. 2021. Приступљено 29. 12. 2022. 
  113. ^ „ICL - Austria Constitution”. Приступљено 18. 3. 2015. 
  114. ^ Nielsen, Jørgen; Akgönül, Samim; Alibašić, Ahmet; Racius, Egdunas (19. 9. 2013). Yearbook of Muslims in Europe. BRILL. ISBN 9789004255869 — преко Google Books. 
  115. ^ У Белгији, члан 20. Устава прописује: Нико не може бити приморан да на било који начин доприноси актима и церемонијама религије, нити да поштује дане одмора. „ICL - Belgium - Constitution”. Приступљено 18. 3. 2015. 
  116. ^ „United States Department of State”. United States Department of State. 12. 5. 2021. Приступљено 10. 2. 2022. 
  117. ^ „National Assembly of the Republic of Bulgaria - Constitution”. Архивирано из оригинала 10. 11. 2010. г. Приступљено 18. 3. 2015. 
  118. ^ „The consolidated text of the Constitution of the Republic of Croatia as of 15 January 2014” (PDF). Приступљено 7. 7. 2020. 
  119. ^ „Article 2 of the Charter of Fundamental Rights and Basic Freedoms”. Архивирано из оригинала 30. 4. 2008. г.. 
  120. ^ „ICL - Estonia - Constitution”. Приступљено 18. 3. 2015. 
  121. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: Finland”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  122. ^ „ICL - France Constitution”. Приступљено 18. 3. 2015. 
  123. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: Germany”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  124. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: Hungary”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  125. ^ Пети амандман на Устав Ирске из 1972. године.
  126. ^ Articles 3, 7, 8, 19, 20 of Constitution; Constitutional Court's Decision n. 203/1989
  127. ^ Naamat, Talia; Porat, Dina; Osin, Nina (19. 7. 2012). Legislating for Equality: A Multinational Collection of Non-Discrimination Norms. Volume I: Europe. Martinus Nijhoff Publishers. стр. 235. ISBN 978-9004226128 — преко Google Books. 
  128. ^ „ICL - Latvia - Constitution”. Приступљено 18. 3. 2015. 
  129. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: Lithuania”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  130. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: Moldova”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  131. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: Netherlands”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  132. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: Norway”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  133. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: Poland”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  134. ^ „Constitution”. Diário da República Eletrónico. Приступљено 30. 11. 2020. 
  135. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: Romania”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  136. ^ „Article 11 of the Constitution”. Архивирано из оригинала 16. 6. 2013. г.. 
  137. ^ „Article 1 of Constitution” (PDF). 
  138. ^ „Constitution”. Архивирано из оригинала 21. 2. 2015. г. Приступљено 18. 3. 2015. 
  139. ^ „Article 16 of Constitution” (PDF). Приступљено 18. 3. 2015. 
  140. ^ По шведском закону о наслеђивању, шеф државе мора припадати Аугзбуршкој конфесији.
  141. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: Switzerland”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  142. ^ „Constitution” (PDF). constituteproject.org. Приступљено 4. 10. 2020. . article 35: "The Church and religious organisations in Ukraine are separated from the State, and the school - from the Church."
  143. ^ Barker, Renae (9. 10. 2024). „Is Australia a secular country? It depends what you mean”. The Conversation. Приступљено 3. 11. 2024. 
  144. ^ „ICL - Australia Constitution”. Приступљено 18. 3. 2015. 
  145. ^ Puls, Joshua (1998). „The Wall of Separation: Section 116, the First Amendment and Constitutional Religious Guarantees” (PDF). Federal Law Review: 160. 
  146. ^ Члан 4 Устава Фиџија из 2013. експлицитно прописује да је Фиџи секуларна држава. Гарантује верске слободе, уз напомену да су „верска уверења лична ствар”, и да су „религија и држава одвојени”. „Constitution of the Republic of Fiji”. Архивирано из оригинала 6. 2. 2016. г.. . 2013
  147. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: Kiribati”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  148. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: Marshall Islands”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  149. ^ Одељак 2. члана IV Устава Микронезије прописује: „Не сме се донети ниједан закон који поштује успостављање религије или омета слободно упражњавање религије, осим што се може пружити помоћ парохијским школама у нерелигиозне сврхе”. „Constitution of the Federated States of Micronesia”. 
  150. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: Nauru”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  151. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: New Zealand”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  152. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: Palau”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  153. ^ „2020 Report on International Religious Freedom: Vanuatu”. United States Department of State. Приступљено 4. 3. 2022. 
  154. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Armenia”. United States Department of State. Приступљено 9. 3. 2023. 
  155. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Azerbaijan”. United States Department of State. Приступљено 9. 3. 2023. 
  156. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Georgia”. United States Department of State. Приступљено 9. 3. 2023. 
  157. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Kazakhstan”. United States Department of State. Приступљено 9. 3. 2023. 
  158. ^ „2022 Report on International Religious Freedom: Kazakhstan”. United States Department of State. Приступљено 18. 9. 2023. 
  159. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Russia”. United States Department of State. Приступљено 9. 3. 2023. 
  160. ^ „2021 Report on International Religious Freedom: Turkey”. United States Department of State. Приступљено 9. 3. 2023. 
  161. ^ Orhan, Özgüç. „The Paradox of Turkish Secularism.”. Turkish Journal of Politics. 4 (1). 2013.  Спољашња веза у |title= (помоћ)
  162. ^ Topal, Semiha (2012). „Everybody Wants Secularism—But Which One? Contesting Definitions of Secularism in Contemporary Turkey”Неопходна новчана претплата. International Journal of Politics, Culture, and Society. 25 (1–3): 1—14. doi:10.1007/s10767-011-9114-z. 
  163. ^ Davison, Andrew. „Turkey, a "secular" state?: The challenge of description.”. The South Atlantic Quarterly. 102 (2): 333—350. 2003.  Спољашња веза у |title= (помоћ).
  164. ^ Kaymakcan, Recep; Aşlamaci, İbrahim (2023). „Understanding of Turkish Secularism in Terms of Freedom of Religion: Example of Compulsory Religious Education in Schools”. Human Rights and the Separation of State and Religion. Religion and Human Rights. 10. стр. 179—198. ISBN 978-3-031-33997-4. doi:10.1007/978-3-031-33998-1_9. 
  165. ^ Article 2A:
    The state religion of the Republic is Islam, but the State shall ensure equal status and equal right in the practice of the Hindu, Buddhist, Christian and other religions.
  166. ^ Article 8:
    (1) The principles of nationalism, socialism, democracy and secularism, together with the principles derived from those as set out in this Part, shall constitute the fundamental principles of state policy.
    (2) The principles set out in this Part shall be fundamental to the governance of Bangladesh, shall be applied by the State in the making of laws, shall be a guide to the interpretation of the Constitution and of the other laws of Bangladesh, and shall form the basis of the work of the State and of its citizens, but shall not be judicially enforceable.
  167. ^ Gurcan, M. (2016). What Went Wrong in Afghanistan?: Understanding Counter-insurgency Efforts in Tribalized Rural and Muslim Environments. Wolverhampton Military Studies. Helion Limited. стр. 76. ISBN 978-1-911096-84-9. Приступљено 15. 9. 2023. 
  168. ^ „Americanchronicle.com”. Архивирано из оригинала 12. 6. 2018. г. Приступљено 23. 2. 2017. 
  169. ^ „Samoa Officially Becomes a Christian State - The Diplomat”. 16. 6. 2017. Архивирано из оригинала 16. 6. 2017. г.. 
  170. ^ „PARLIAMENT PASSES AMENDMENT TO THE CONSTITUTION TO DECLARE PNG'S CHRISTIAN IDENTITY; SECTION 45 PROTECTING FREEDOM TO PRACTISE OTHER FAITHS REMAINS INTACT”. Department of Prime Minister and National Executive Council (на језику: енглески). 11. 4. 2025. Приступљено 16. 4. 2025. 
  171. ^ „PNG parliament passes bill declaring god as 'creator and sustainer of the entire universe'”. ABC Pacific (на језику: енглески). 13. 3. 2025. Приступљено 16. 4. 2025. 
  172. ^ „Bangladesh's court restores 'secularism' in Constitution”. 29. 7. 2010. Архивирано из оригинала 16. 10. 2023. г. Приступљено 7. 10. 2023. 
  173. ^ „Bangladesh's Ambiguity on Religion Has Been Expensive for the Country”. 7. 10. 2023. Архивирано из оригинала 9. 3. 2023. г. Приступљено 7. 10. 2023. 
  174. ^ „Ali Riaz on Recommendations of Bangladesh's Constitutional Reform Commission”. 3. 2. 2025. Приступљено 15. 2. 2025. 
  175. ^ Trouble in Utopia: The Overburdened Polity of Israel, стр. 51—52 , by Dan Horowitz and Moshe Lissak,
  176. ^ Tan Sri Datuk Ahmad Ibrahim, Our Constitution and Islamic Faith, p. 8, 25 August 1987, New_Straits_Times
  177. ^ Islam's status in our secular charter, Richard Y.W. Yeoh, Director, Institute of Research for Social Advancement, 20 July 2006, The Sun, Letters (Used by permission)
  178. ^ Federation of Malaya Constitutional Proposals Kuala Lumpur: Government Printer 1957–Articles 53-61 Архивирано 2016-03-03 на сајту Wayback Machine (PDF document) hosted by Centre for Public Policy Studies Malaysia, retrieved 8 February 2013
  179. ^ The birth of Malaysia: A reprint of the Report of the Commission of Enquiry, North Borneo and Sarawak, 1962 (Cobbold report) and the Report of the Inter-governmental Committee, (1962–I.G.C. report), стр. 58
  180. ^ Wan Azhar Wan Ahmad, Historical legal perspective, 17 March 2009, The_Star_(Malaysia)

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Секуларна_држава&oldid=31821922”