Сфинга

Сфинга је биће с лављим тијелом, а овновом, соколовом, јастребовом или људском главом. Измислили су је Египћани у Старој Држави, а потом је донесена и у грчку митологију. Код Грка приказивана је као стојећи крилати лав женског лица, а код Египћана као лежећи лав с различитим лицима или мушким лицем. Она је митолошко биће које постоји у египатској и грчкој митологији, а јавља се и у хиндуизму. У грчкој митологији постојала је само једна Сфинга, створење с лављим тијелом, птичја крила и главом жене. Та Сфинга била је демон рата и уништења.

Етимологија

Сфингино име долази од грчке ријечи Σφιγξ, Спхигx, [Спхинx], изведене од глагола σφιγγω, спхигго, [спхинго] = "задавити". Наиме, у грчкој митологији говори се да би задавила свакога тко није знао рјешење њезине загонетке.

Египатска сфинга

Египатске су сфинге митолошка створења сматране чуварима. Приказиване су у трима облицима:

Андросфинга - лавље тијело, људска глава
Криосфинга - лавље тијело, овнова глава
Хијеросфинга - лавље тијело, соколова или јастребова глава.

Позната је гранитна сфинга која има главу краљице Хатшепсут, а данас се чува у Метрополитанском музеју умјетности у Неw Yорку.

Такођер је позната и алабастерна мемфиска сфинга те овноглаве сфинге које приказују бога Амона у Теби, а изворно их је било око деветсто.

Велика сфинга у Гизи

Најпознатија је Велика сфинга у Гизи. Налази се у Долини Гизе на западној обали Нила, а окренута је према истоку, с маленим храмом међу шапама. Вјерује се да њезино лице преставља фараона Кефрена (егип. Кхафра) или његова сина Дједефруа, тако да би датум градње могао бити за вријеме четврте династије (2723. - 2563. пне.). Натпис на Великој сфинги даје три Сунчева имена: Кхепери - Ра - Атум.

Грчка сфинга

У грчкој митологији постојала је само једна сфинга, демон уништења и несреће. Према Хезиоду била је Ехиднина и Тифонова/Ортова кћи.

Приказивана је на сликама на вазама и рељефима како стоји, за разлику од египатске, и то као крилати лав с женском главом или пак као жена с лављим шапама, панџама и прсима, змијским репом и орловим крилима.

Хера и Арес послали су Сфингу из њезине домовине Етиопије (Грци су се сјећали Сфингина страна поријекла (Етиопија је био назив за далеке земље, па се тако то односи и на Египат, гдје је Сфинга била мушко биће, приказ фараона или бога Сунца). ) у Тебу гдје је, као што пише Софокло у Краљу Едипу, Едипу задала једну од најпознатијих загонетака:

"Које створење ујутро хода на четири ноге, у подне на двије, а увечер на три?"

Задавила би свакога тко не би знао одговорити, а Едип јој је точно одговорио да је то човјек који у дјетињству пуже, кад одрасте хода на двије ноге, а у старости си помаже штапом. Стога се Сфинга, напокон побијеђена, бацила с високе стијене и умрла. Друга иначица говори да се прождрла.

Азијске сфинге

Име

Сфинга је позната и у митологији јужне и југоисточне Азије. Знана је као пурусхамрига (скр. "људска звијер"), пурусхамирукам (тамил. "људска звијер"), наравирала (скр. "човјек-мачка") у Индији или као нара-симха (пали "човјек-лав") у Шри Ланки, манусиха или манутхиха (пали "човјек-лав") у Мианмару те Нора Наир или Тхепнорасингх у Тајланду.

Традиција

За разлику од сфинге у Египту, Мезопотамији и Грчкој гдје је заборављена, традиција азијске сфинге и даље је присутна. Најранији умјетнички прикази сфинге с јужноазијског потконтинтента потјечу из раздобља хеленистичке умјетности. Сфинге из Матхуре, Каусамбија и Санцхија, из 3. стољећа пне. до 1. стољећа, изгледају нехеленистички. Тако да је могуће да сфинга није настала страним утјецајем.

Врсте

У јужној Индији сфинга је знана као пурусхамрига (санскрт) или пурусхамирукам (тамилски), што значи "људска звијер". Пронађени су прикази и скулптуре у храмовима гдје служи да би истјерала зло. Наиме, према вјеровању, она истјерује гријехе из побожника који улази у храм те опћенито истјерује зло. Тако да је често постављана на стратешким положајима на улазу или у његовој близини. Пурусхамрига игра значајну улогу у ритуалима Шивиним храмовима. У округу Канyа Кумари, на најјужнијем дијелу индијског потконтинента, тијеком Шивине ноћи побожници трче 75 километара те посјећују и штују Шиву у 12 његових храмова. Ова се Шивина утрка (Схива оттам) приређује као почаст причи из Махабхарате, у којој се Сфинга утркивала с јунаком Бхимом.

У Шри Ланки сфинга је знана као нарасимха или "човјек-лав". Има лавље тијело и људску главу. Не смије је се замијенити с Нарасимхом, четвртом инкарнацијом Махавишнуа, приказаним с људским тијелом и лављом главом, дакле, обрнуто. Сфинга је дио будистичке традиције те служи као чувар.

У Мианмару сфинга је знана као манусиха или манутхиха. Приказивана је на угловима будистичких храмова, а легенда говори да су је створили будистички редовници да би заштитили новорођено краљевско дијете од огра.

Нора Наир и Тхеп Норасингх два су имена сфинге у Тајланду. Приказане су као усправна и ходајућа бића, с доњим дијелом тијела лава или јелена, а горњим људским. Често се налазе у мушко-женским паровима. Служе као заштитници.

Маниристичка и симболистичка сфинга

Маниризам

Новооживљена маниристичка сфинга из 16. стољећа често се сматра француском сфингом. Глава јој је подигнута и има попрсје лијепе младе жене, а често носи накит. Тијело јој је пак у облику лежећег лава.

Такве су сфинге приказиване кад су гротескне декорације Неронове Златне куће (Домус Ауреа) биле у средишту позорности у каснијим годинама 15. стољећа у Риму. Потом је постала саставним дијелом арабескног дизајна који се проширио Еуропом у гравурама тијеком 16. и 17. стољећа. Први се пут појављује у француској умјетности школе Фонтаинеблеау двадесетих и тридесетих година 15. стољећа, а посљедњи су прикази у касном барокном стилу Рéгенце периода (1715. - 1723.).

Симболизам

Сфинге су биле претмурне за рококо раздобље те су полако нестајале из еуропског дизајна, све док нису опет оживљене у 19. стољећу у романтизму и симболизму. Најчешће су алудирале на грчку сфингу, а рјеђе на египатску.

Вањске везе

Сфинга на Оxфордовом рјечнику Архивирано 2014-02-09 на Wаyбацк Мацхине-у