Продукцијски код за филмске пројекције

Продукцијски код за филмске пројекције (енгл. Motion Picture Production Code) био је скуп индустријских смерница за аутоцензуру садржаја које су примењиване на већину филмова које су приказивали велики студији у Сједињеним Државама од 1934. до 1968. године. Такође је популарно познат као Хејсов код (енгл. Hays Code), по Вилу Х. Хејсу, председнику Асоцијације филмских продуцената и дистрибутера Америке (енгл. Motion Picture Producers and Distributors of America, MPPDA) од 1922. до 1945. године. Кодекс је прецизирао неприхватљив садржај за филмове произведене за јавно приказивање у Сједињеним Државама, попут дрога, псовки и секса. Под Хејсовим вођством, MPPDA, касније Филмска асоцијација Америке (енгл. Motion Picture Association of America, MPAA) и Motion Picture Association (MPA), усвојила је Продукцијски код 1930. и почела да га ригорозно примењује 1934. године.

Од 1934. до 1954. Кодекс је био уско повезан са Џозефом Брином, администратором којег је Хејс поставио да спроводи Кодекс у Холивуду. Филмска индустрија је пратила смернице постављене Кодексом све до касних 1950-их, али је он почео да слаби, услед комбинованог утицаја телевизије, страних филмова, контроверзних редитеља (попут Ота Премингера) који су померали границе, и интервенције судова, укључујући Врховни суд САД. Године 1968, након неколико година минималног спровођења, Продукцијски код је замењен системом рејтинга MPAA.

Позадина

Не чини, фотографија из 1940. Вајтија Шафера која намерно подрива неке одредбе Кодекса

Двадесетих година 20. века, Холивуд су потресли бројни озлоглашени скандали, попут наводног силовања и убиства из нехата Вирџиније Рап од стране популарне филмске звезде Роска "Фетија" Арбакла и убиства Вилијама Дезмонда Тејлора, што је донело широку осуду верских, грађанских и политичких организација. Многи су сматрали да је филмска индустрија одувек била морално упитна, а политички притисак је растао, са законодавцима у 37 држава који су 1921. увели скоро стотину закона о филмској цензури. Године 1922, суочени са изгледима да морају да се повинују стотинама и потенцијално хиљадама недоследних, лако променљивих закона о пристојности како би приказивали своје филмове, студији су одабрали саморегулацију као пожељнију опцију, ангажујући презвитеријанског старешину Вила Х. Хејса, генералног директора поште под бившим председником Вореном Г. Хардингом и бившег шефа Републиканског националног комитета, да рехабилитује имиџ Холивуда. Тај потез је опонашао одлуку коју је Главна лига бејзбола донела ангажујући судију Кенеса Маунтина Лендиса за комесара лиге претходне године како би сузбила питања о интегритету бејзбола након скандала са клађењем на Светској серији 1919.; The New York Times је чак назвао Хејса "филмским Лендисом". Хејс је био плаћен издашном сумом од 100.000 долара годишње, што је за то време била велика сума, и служио је 25 година као председник Асоцијације филмских продуцената и дистрибутера Америке (MPPDA), где је „бранио индустрију од напада, рецитовао умирујуће фразе и преговарао о споразумима за прекид непријатељстава“.

Године 1924, Хејс је представио скуп препорука назван „Формула“, које је студијима саветовано да се придржавају, и затражио од филмских стваралаца да његовој канцеларији опишу радње филмова које планирају да продуцирају. Године 1915, Врховни суд је једногласно одлучио у случају Mutual Film Corporation v. Industrial Commission of Ohio да се слобода говора не односи на филмове. Иако је било симболичних покушаја да се филмови очисте и раније (као када су студији формирали Националну асоцијацију филмске индустрије (NAMPI) 1916), од тих напора није било много резултата. Њујорк је постао прва држава која је искористила одлуку Врховног суда успостављањем цензорског одбора 1921. Вирџинија је следила његов пример следеће године, а до појаве звучног филма осам држава је имало одбор, али многи од њих су били неефикасни. До 1920-их, њујоршка позорница, чест извор каснијег филмског материјала, имала је топлес наступе, представе препуне псовки, теме за одрасле и сексуално сугестивне дијалоге. Рано у процесу преласка на звучни систем, постало је очигледно да оно што је прихватљиво у Њујорку можда неће бити у Канзасу. Филмски ствараоци су се суочавали са могућношћу да многе државе и градови усвоје сопствене кодексе цензуре, што би захтевало мноштво верзија филмова прављених за националну дистрибуцију. Аутоцензура је сматрана пожељнијим исходом.

Године 1927, Хејс је предложио студијским руководиоцима да формирају одбор за дискусију о филмској цензури. Ирвинг Г. Талберг из Metro-Goldwyn-Mayer-а, Сол Вурцел из Фокс филм корпорације и Е. Х. Ален из Парамаунт пикчерса одговорили су сарадњом на листи коју су назвали „Забране и опрези“ (енгл. Don'ts and Be Carefuls), на основу ставки које су оспоравали локални цензорски одбори. Ова листа се састојала од једанаест тема које је најбоље избегавати и двадесет шест према којима треба бити веома опрезан. Листу је одобрила Федерална трговинска комисија (FTC), и Хејс је створио Одбор за студијске односе (енгл. Studio Relations Committee, SRC) да надгледа њену примену; међутим, још увек није било начина да се начела спроведу. Контроверза око филмских стандарда достигла је врхунац 1929.

Пре-Код

У резолуцији усвојеној 29. јуна 1927, MPPDA је кодификовала спискове „забрана“ и „опреза“ у оно што су колоквијално називали својом „Магна Картом“. Многе од ових ставки ће касније постати кључне тачке у Кодексу.

Забране

„Ствари које су укључене у следећу листу неће се појављивати у филмовима произведеним од стране чланова ове Асоцијације, без обзира на начин на који су третиране“:

1. Директна псовка – било у наслову или изговорена – ово укључује речи Бог, Господ, Исус, Христ (осим ако се не користе с поштовањем у вези са одговарајућим верским обредима), Пакао, копиле, дођавола, Боже, и сваки други простачки и вулгаран израз без обзира на то како се спелује;
2. Било каква развратна или сугестивна голотиња – у стварности или силуети; и сваки развратни или пожудни коментар на то од стране других ликова у филму;
3. Илегална трговина дрогом;
4. Било какво наговештавање сексуалне перверзије;
5. Бело ропство;
6. Мешање раса;
7. Сексуална хигијена и полне болести;
8. Сцене стварног порођаја – у стварности или силуети;
9. Дечји полни органи;
10. Исмевање свештенства;
11. Намерно вређање било које нације, расе или вероисповести;

Опрези

„Посебна пажња [се] мора посветити начину на који се третирају следеће теме, у циљу да се елиминишу вулгарност и сугестивност и да се нагласи добар укус“:

1. Употреба заставе;
2. Међународни односи (избегавати приказивање у неповољном светлу религије, историје, институција, истакнутих људи и грађана друге земље);
3. Религија и верски обреди;
4. Подметање пожара;
5. Употреба ватреног оружја;
6. Крађа, пљачка, обијање сефова, и динамитирање возова, рудника, зграда итд. (имајући на уму ефекат који превише детаљан опис овога може имати на малоумника);
7. Бруталност и могућа грозота;
8. Техника извршења убиства на било који начин;
9. Методе кријумчарења;
10. Методе трећег степена;
11. Стварна вешања или погубљења на електричној столици као законска казна за злочин;
12. Симпатија према криминалцима;
13. Став према јавним личностима и институцијама;
14. Побуна;
15. Очигледна окрутност према деци и животињама;
16. Жигосање људи или животиња;
17. Продаја жена, или жене која продаје своју врлину;
18. Силовање или покушај силовања;
19. Сцене прве брачне ноћи;
20. Мушкарац и жена у кревету заједно;
21. Намерно завођење девојака;
22. Институција брака;
23. Хируршке операције;
24. Употреба дрога;
25. Наслови или сцене које се односе на спровођење закона или службенике за спровођење закона;
26. Претерано или путено љубљење, посебно када је један лик или други „негативац“.

Стварање

Године 1929, католички лаик Мартин Квигли, уредник истакнутог стручног часописа Motion Picture Herald, и језуитски свештеник отац Данијел А. Лорд, креирали су кодекс стандарда и предали га студијима. Лорд је био посебно забринут због утицаја звучног филма на децу, коју је сматрао посебно подложном њиховој привлачности. У фебруару 1930, неколико студијских шефова, укључујући Ирвинга Талберга из Metro-Goldwyn-Mayer-а, састало се са Лордом и Квиглијем. Након неких ревизија, сагласили су се са одредбама Кодекса. Један од главних мотивишућих фактора за усвајање Кодекса био је избегавање директне државне интервенције. Одговорност за спровођење била је на SRC-у (Одбор за студијске односе, претходник PCA), на чијем је челу био пуковник Џејсон С. Џој, бивши извршни секретар Америчког Црвеног крста, да надгледа филмску продукцију и саветује студије када су потребне измене или резања. Дана 31. марта, MPPDA је пристала да се придржава Кодекса. Продукцијски код је требало да постави ограничења филмовима који су дистрибуирани великој публици, отежавајући допирање до свих појединаца у публици.

Садржај

Кодекс је био подељен на два дела. Први је био скуп „општих принципа“ који су забрањивали филму да „спушта моралне стандарде оних који га гледају“, како не би неправедно утицао на одређену публику гледалаца укључујући жене, децу, ниже класе и оне „подложних“ умова, захтевао приказивање „исправних животних стандарда“, и коначно забрањивао филму да приказује било какву врсту исмевања закона или „стварања симпатије за његово кршење“. Други део је био скуп „посебних примена“, што је била прецизна листа ставки које нису могле бити приказане. Нека ограничења, као што је забрана хомосексуалности или употребе одређених псовки, никада нису директно поменута, већ се подразумевало да су схваћена без јасног разграничења. Кодекс је такође садржао додатак познат као Рекламни кодекс, који је регулисао рекламне текстове и слике.

Хомосексуалци су de facto били укључени под забрану сексуалне перверзије, а приказивање мешања раса (до 1934. дефинисано само као сексуални односи између беле и црне расе) било је забрањено. Такође је наводио да би идеја „политике само за одрасле“ била сумњива, неефикасна стратегија коју би било тешко спровести; међутим, дозвољавао је да „зрелији умови могу лако разумети и прихватити без штете садржај заплета који млађим особама наноси позитивну штету“. Ако су деца под надзором и догађаји имплицирани елиптично, кодекс је дозвољавао „могућност кинематографски инспирисаног мисаоног злочина“.

Кодекс није тежио само да одреди шта може бити приказано на екрану, већ и да промовише традиционалне вредности. Сексуални односи ван брака, које је било забрањено приказивати као привлачне или лепе, морали су бити представљени на начин који не би изазвао страст или их учинио дозвољеним. Сваки сексуални чин који се сматра перверзним, укључујући било какав наговештај истополних веза, секса или романсе, био је искључен.

Свака криминална радња морала је бити кажњена, и ни злочин ни злочинац нису смели да изазову симпатије код публике, или је публика барем морала бити свесна да је такво понашање погрешно, обично кроз „компензујућу моралну вредност“. Ауторитети су морали бити третирани с поштовањем, а свештенство није смело бити приказивано као комични ликови или негативци. Под одређеним околностима, политичари, полицајци и судије могли су бити негативци, све док је било јасно да су те особе приказане као негативци изузеци од правила.

Цео документ је написан са католичким призвуком, и наводио је да се према уметности мора пажљиво опходити јер може бити „морално зла по својим ефектима“, и њен „дубок морални значај“ био је неупитан. Првобитно је одлучено да се католички утицај на Кодекс држи у тајности. Понављајућа тема била је „да кроз цео филм, публика осећа сигурност да је зло погрешно, а добро исправно“.

Спровођење

Предкодовски Холивуд

Главни чланак: Предкодовски Холивуд

Пољубац (1896), са Меј Ирвин у главној улози, продукције Едисон студија, изазвао је опште згражање код гледалаца, грађанских и верских вођа, као шокантан, опсцен и неморалан.

Чувени кадар из филма Велика пљачка воза из 1903. Сцене у којима криминалци упери пиштоље у камеру сматране су неприкладним од стране њујоршког државног цензорског одбора 1920-их и обично су уклањане.

Дана 19. фебруара 1930, Variety је објавио цео садржај Кодекса и предвидео да ће државни филмски цензорски одбори ускоро постати застарели; међутим, људи обавезни да спроводе кодекс – Џејсон Џој (шеф одбора до 1932) и његов наследник, Џејмс Вингејт – били су углавном неентузијастични и/или неефикасни. Плави анђео, први филм који је канцеларија прегледала, а који је Џој прошао без ревизија, калифорнијски цензор је сматрао непристојним. Иако је било неколико случајева где је Џој преговарао о резању филмова и постојала су дефинитивна – иако лабава – ограничења, значајна количина провокативног материјала је доспела на екран. Џој је морао да прегледа 500 филмова годишње са малим особљем и мало моћи. Био је спремнији да сарађује са студијима, а његове вештине креативног писања довеле су до његовог ангажмана у Фоксу. Са друге стране, Вингејт се мучио да прати прилив сценарија, до те мере да му је шеф продукције Варнер брадерса Дарил Занук написао писмо молећи га да убрза темпо. Године 1930, Хејсова канцеларија није имала овлашћења да нареди студијима да уклоне материјал из филма, и уместо тога је радила тако што је образлагала и понекад преклињала. Компликујући ствари, жалбени процес је на крају ставио одговорност за доношење коначне одлуке у руке студија.

Глумац Борис Карлоф као доктор Франкенштајнова креација у филму Франкенштајн из 1931. До тренутка када је наставак филма, Франкенштајнова невеста, стигао 1935, спровођење Кодекса је било у пуном јеку, а докторово очигледно поигравање Богом било је забрањено. У првом филму, међутим, када је створење рођено, његов творац, луди научник, био је слободан да изјави "Сада знам какав је осећај бити Бог!"

Из филма Сесила Б. Демила Знак крста (1932)

Један од фактора игнорисања кодекса била је чињеница да су неки такву цензуру сматрали претерано чедном, због либертинских друштвених ставова 1920-их и раних 1930-их. Ово је био период у којем је викторијанско доба понекад исмевано као наивно и заостало. Када је Кодекс објављен, либерална периодика The Nation га је напала, наводећи да ако злочин никада не би смео да буде представљен у симпатичном светлу, онда би дословно схваћено то значило да би "закон" и "правда" постали једно те исто; стога, догађаји попут Бостонске чајанке не би могли бити приказани. Ако свештенство мора увек бити представљено на позитиван начин, онда се не би могло бавити ни лицемерјем. The Outlook се сложио и, за разлику од Variety-ја, предвидео од самог почетка да ће Кодекс бити тешко спровести. Велика депресија 1930-их навела је многе студије да траже приход на било који начин. Пошто су филмови са еротским и насилним садржајем резултирали великом продајом карата, чинило се разумним наставити са производњом таквих филмова. Убрзо је кршење кодекса постало јавна тајна. Године 1931, The Hollywood Reporter је исмевао кодекс и цитирао анонимног сценаристу који каже да "Хејсов морални кодекс није више ни шала; то је само успомена"; две године касније Variety је следио тај пример.

Бринова ера

Дана 13. јуна 1934, усвојен је амандман на Кодекс, којим је успостављена Администрација за продукцијски код (енгл. Production Code Administration, PCA) и захтевано да сви филмови објављени након 1. јула 1934. добију Печат одобрења пре објављивања. PCA је имала канцеларије у Холивуду и Њујорку. Први филм који је добио Печат одобрења MPPDA био је The World Moves On (1934). Више од 30 година, готово сви филмови произведени у Сједињеним Државама придржавали су се Кодекса. Продукцијски кодекс није креирала нити спроводила савезна, државна или градска власт; у великој мери, холивудски студији су га усвојили у нади да ће избећи владину цензуру, преферирајући саморегулацију у односу на владину регулативу.

Отац Данијел А. Лорд, језуита, написао је: "Неми порнографски садржај је био лош. Гласни порнографски садржај је вапио цензорима за осветом." Томас Доерти, професор америчких студија на Универзитету Брандајс, дефинисао је кодекс као "ни пуки списак Не-Чини, већ проповед која је настојала да уједини католичку доктрину са холивудском формулом. Кривци су кажњени, врли награђени, ауторитет цркве и државе је легитиман, а брачне везе су свете." Оно што је резултирало описано је као "посао у власништву Јевреја који продаје римокатоличку теологију протестантској Америци".

Џозеф И. Брин, истакнути католички лаик који је радио у односима с јавношћу, постављен је за шефа PCA. Под Бриновим вођством, које је трајало до његовог пензионисања 1954. године, спровођење Продукцијског кода постало је озлоглашено ригорозно. Чак је и цртани секс-симбол Бети Буп морала да промени своју карактеристичну флаперску личност и одећу, усвајајући старомодан, готово матронски изглед.

Међутим, до 1934. године, забрана мешања раса била је дефинисана само као сексуални односи између беле и црне расе.

Први велики случај цензуре под Продукцијским кодом укључивао је филм Tarzan and His Mate из 1934. године, у којем су кратке голе сцене са дублерком за глумицу Морин О'Саливен изрезане из мастер негатива филма. До тренутка када је Кодекс постао потпуно функционалан (јануар 1935), неколико филмова из ере пре-Кодекса и периода транзиције од јула 1934. повучено је из дистрибуције (неки од њих никада више нису јавно приказани), што је навело студије да прераде неке филмове из раних 1930-их. Године 1941. објављени су римејкови Малтешког сокола и Доктора Џекила и мистера Хајда, при чему су оба имала веома различите верзије из пре-Код ере објављене десет година раније.

Хејсов кодекс је такође захтевао промене у вези са адаптацијом других медија. На пример, филм Алфреда Хичкока Ребека није могао да задржи главни елемент из романа Дафне ди Морије из 1938. где нараторка открива да је њен муж (аристократски удовац Максим де Винтер) убио своју прву жену (насловну Ребеку) и олако то прихвата, јер је то уследило након што га је Ребека жестоко провоцирала и ругала му се. Пошто би то што главни лик прође некажњено за убиство и заувек срећно живи било очигледно кршење Кодекса, Хичкокова верзија је приказала Ребекину смрт као несрећан случај, а Максим де Винтер је крив само за прикривање чињеница о њеној смрти. Римејк из 2020., који није везан Кодексом, вратио је оригинални елемент заплета Ди Моријеове.

PCA се такође бавила политичком цензуром. Када је Warner Bros. желео да направи филм о нацистичким концентрационим логорима, продукцијска канцеларија је то забранила, позивајући се на забрану приказивања "у неповољном светлу" "институција [и] истакнутих људи" друге земље, уз претње да ће изнети ствар пред савезну владу ако студио настави. Ова политика је спречила производњу бројних антинацистичких филмова.

Бринова моћ да мења сценарије и сцене разбеснела је многе писце, редитеље и холивудске могуле. Брин је утицао на продукцију Казабланке (1942), приговарајући било каквој експлицитној референци да су Рик и Илса спавали заједно у Паризу, и да се у филму помиње да је капетан Рено изнуђивао сексуалне услуге од својих молба; на крају, обоје је остало снажно имплицирано у готовој верзији. Придржавање Кодекса такође је искључило сваку могућност да се филм заврши тако што ће Рик и Илса конзумирати своју прељубничку љубав, чинећи неизбежним крај са Риковим племенитим одрицањем, једном од најпознатијих сцена Казабланке.

Неки редитељи су проналазили начине да заобиђу смернице Кодекса; пример за то је филм Алфреда Хичкока Озлоглашена из 1946, где је радио око правила о пољупцу од три секунде тако што су се два глумца прекидала сваке три секунде. Цела секвенца траје два и по минута.

Међутим, неки од холивудске креативне класе успели су да пронађу позитивне стране у ограничењима Кодекса. Редитељ Едвард Дмитрик је касније рекао да је Кодекс "имао веома добар ефекат јер нас је терао да размишљамо. Ако смо хтели да пренесемо нешто што је цензурисано... морали смо то да урадимо заобилазно. Морали смо да будемо паметни. И обично би испало много боље него да смо то урадили директно."

Изван главног студијског система, Кодекс су понекад кршили студији са Поверти Роу-а. Презентери експлоатационих филмова који су пословали по територијалном систему дистрибуције отворено су кршили Кодекс кроз рупе у закону, маскирајући филмове као моралне приче или разоткривајуће експозее. Један пример је Невеста-дете (1938) која је садржала голу сцену са дванаестогодишњом дечјом глумицом (Ширли Милс).

Филмски журнали су углавном били изузети од Кодекса. Њихов садржај је углавном ублажен до краја 1934. (не одступајући много од Кодекса до Другог светског рата) као резултат јавног згражања над извештавањем о убиствима Џона Дилинџера у јулу, и "Бејби Фејса" Нелсона и три девојке у Плавим гребенима, при чему су се ова последња два догодила током исте недеље у новембру.

Међутим, најпознатији пркос Кодексу био је случај филма Одметник, вестерна у продукцији Хауарда Хјуза којем је ускраћен Печат одобрења након што је завршен 1941. јер се реклама посебно фокусирала на груди Џејн Расел. Када је првобитно приказивање филма 1943. затворила MPPDA након недељу дана, Хјуз је на крају убедио Брина да то не крши Кодекс и да се филм може приказивати, иако без Печата одобрења. Филм је генерално објављен 1946.

Продукција Дејвида О. Селзника Двобој на сунцу, која приказује неколико смрти на екрану, прељубу и приказе пожуде, такође је објављена 1946. без одобрења Хејсове канцеларије.

Финансијски успех филмова "Одметник" и "Двобој" био је одлучујући фактор у слабљењу Кодекса касних 1940-их, када су раније табу теме силовања и мешања раса дозвољене у филмовима Џони Белинда (1948) и Пинки (1949). Године 1951, MPAA је ревидирала Кодекс како би га учинила ригорознијим, прецизирајући још више забрањених речи и тема.

Исте године, међутим, шеф MGM-а Луис Б. Мајер, један од Бринових највећих савезника, смењен је након низа спорова са шефом продукције студија, Дором Шаријем, чија је склоност ка грубим филмовима "социјалног реализма" често била у супротности са Хејсовом канцеларијом. Брин се пензионисао 1954. углавном због лошег здравља, а Џефри Шурлок је постављен за његовог наследника.

Пост-Бринова ера

Холивуд је наставио да ради у оквирима Продукцијског кодекса током касних 1940-их и 1950-их, али је током тог времена филмска индустрија била суочена са озбиљном конкуренцијом. Прва претња је дошла од телевизије, нове технологије која је власницима телевизора омогућавала да остану код куће ради забаве – укључујући и филмове. Холивуд је морао да понуди публици нешто што није могла добити на телевизији, која је и сама била под још рестриктивнијим цензурним кодексом.

Поред претње телевизије, индустрија је пролазила кроз период економских потешкоћа погоршаних исходом случаја United States v. Paramount Pictures, Inc. (1948), у којем је Врховни суд забранио вертикалну интеграцију као кршење антитрустовских закона. Студији су били приморани не само да се одрекну власништва над биоскопима, већ нису могли ни да контролишу шта су приказивачи нудили. Ово је довело до повећане конкуренције страних филмова који нису били обавезни Кодексом, као што је филм Виторија Де Сике Крадљивци бицикала (1948), објављен у Сједињеним Државама 1949. године.

Године 1950, филмски дистрибутер Џозеф Бурстин објавио је Путеви љубави који је укључивао Чудо. Овај кратки филм је првобитно био део антологијског филма L'Amore (1948), у режији Роберта Роселинија. Пошто се сматрало да Чудо исмева Христово рођење, Одбор регената државе Њујорк (задужен за филмску цензуру у држави) опозвао је дозволу за филм. Уследила је тужба, Joseph Burstyn, Inc. v. Wilson (прозвана "Одлука о чуду"), коју је Врховни суд решио 1952. Суд је једногласно поништио своју одлуку из 1915. (Mutual Film Corporation v. Industrial Commission of Ohio) и пресудио да филмови имају право на заштиту Првог амандмана, те стога Чудо не може бити забрањено. Ово је смањило претњу владине регулације која је раније навођена као оправдање за Продукцијски кодекс, а овлашћења PCA над холивудском индустријом су значајно смањена.

Америчка биоскопска реклама из 1955. за филм Ингмара Бергмана Лето са Моником (1953)

Два шведска филма, Једно лето среће (1951) и филм Ингмара Бергмана Лето са Моником (1953), објављени су 1955. као експлоатациони филмови, а њихов успех је довео до таласа сексуално провокативних европских производа који су стизали у америчке биоскопе. Неки британски филмови, као што су Жртва (1961), Укус меда (1961) и Кожни дечаци (1964), доводили су у питање традиционалне родне улоге и отворено се суочавали са предрасудама према хомосексуалцима, све у јасној супротности са Продукцијским кодексом.

Штавише, послератне године донеле су постепену, иако умерену, либерализацију америчке културе. Бојкот од стране Националне легије пристојности више није гарантовао комерцијални неуспех филма (до те мере да Легија до 1950-их више није осуђивала неколико филмова), а неколико аспеката Кодекса полако је изгубило свој статус табуа. Године 1956, области Кодекса су преписане како би прихватиле теме као што су мешање раса, прељуба и проституција. На пример, предложени римејк филма Ана Кристи, пре-Код филма који се бави проституцијом, отказан је од стране MGM-а 1940. и 1946. године, јер лик Ане није смео бити приказан као проститутка. До 1962. таква тематика је била прихватљива, и оригинални филм је добио Печат одобрења.

Два филма из 1956, Лоше семе и Луткица, изазвали су велику контроверзу у вези са PCA. Први се бавио смрћу деце, укључујући и смрт "злог детета" протагонисте Роде на крају, што је резултат промене завршетка из оригиналног романа да би се ускладио са правилом Кодекса "злочин не сме да се исплати". Са друге стране, други филм су жестоко напали верске и моралне вође, делимично због провокативне рекламе, док је MPAA привукла велике критике због одобравања филма који исмева спровођење закона и често користи расне епитете. Међутим, осуда Легије за овај филм није наишла на јединствен одговор верских власти, од којих су неке сматрале да и други филмови, укључујући Десет заповести (објављен исте године), имају сличну количину и интензитет сензуалног садржаја.

Америчке рекламе арт-биоскопа из 1950-их. Многи Американци су се тада окренули смелијим и провокативнијим страним филмовима, који су углавном остали слободни од кодексних ограничења.

Током 1950-их, студији су проналазили начине да се повинују Кодексу док га заобилазе. Године 1956, Коламбија је купила дистрибутера арт-биоскопа специјализованог за увоз страних уметничких филмова, Кингсли продакшнс, како би дистрибуирала и капитализовала озлоглашеност филма И Бог створи жену (1956). Споразум Коламбије са MPAA забрањивао јој је дистрибуцију филма без Печата одобрења, али споразум није прецизирао шта подружница може да ради. Тако су, изузети од правила која намеће Кодекс, подружни дистрибутери коришћени, па чак и стварани од стране великих студија попут Коламбије како би пркосили и ослабили Кодекс.

Јунајтед артистс је следио тај пример и купио дистрибутера уметничких филмова Lopert Films 1958, а у року од једне деценије сви велики студији су дистрибуирали стране уметничке филмове.

Аутор Питер Лев пише:

Експлицитна сексуалност постала је очекивана у страним филмовима, до те мере да су "страни филм", "уметнички филм", "филм за одрасле" и "секс филм" неколико година били готово синоними.

Почевши од касних 1950-их, почели су да се појављују све експлицитнији филмови, као што су Мачка на усијаном лименом крову (1958), Изненада, прошлог лета (1959), Психо (1960) и Мрак на врху степеница (1960), који се често баве темама за одрасле и сексуалним питањима која нису виђена у холивудским филмовима од почетка спровођења Продукцијског кодекса 1934. MPAA је невољно дала Печат одобрења овим филмовима, иако тек након што су извршене одређене измене. Због својих тема, филм Билија Вајлдера Неки то воле вруће (1959) није добио Печат одобрења, али је ипак постао хит на благајнама; као резултат тога, додатно је ослабио ауторитет Кодекса.

На челу оспоравања Кодекса био је редитељ Ото Премингер, чији су филмови више пута кршили Кодекс 1950-их. Његов филм Месец је плав из 1953, о младој жени која покушава да завади два удварача тврдећи да планира да задржи невиност до брака, објављен је без Печата одобрења од стране Јунајтед артистса, што је била прва продукција коју је дистрибуирао члан MPAA без печата. Премингер је касније снимио Човек са златном руком (1955), који је приказивао забрањену тему злоупотребе дрога, и Анатомија једног убиства (1959), који се бавио убиством и силовањем. Попут филма Неки то воле вруће, Премингерови филмови били су директни напади на ауторитет Продукцијског кодекса, а њихов успех је убрзао његово напуштање.

Године 1964, холокауст филм Лихвар, у режији Сиднија Лумета и са Родом Стајгером у главној улози, првобитно је одбијен због две сцене у којима глумице Линда Гајсер и Телма Оливер у потпуности откривају груди, а такође и због секс сцене између Оливерове и Хаимеа Санчеза која је описана као "неприхватљиво сексуално сугестивна и пожудна". Упркос одбијању, продуценти филма су се договорили да Allied Artists објави филм без печата Продукцијског кодекса, при чему су њујоршки цензори лиценцирали филм без резова које су захтевали администратори Кодекса. Продуценти су се жалили на одбијање MPAA. Са 6 према 3 гласа, MPAA је одобрила изузетак за филм, условљен "смањењем дужине сцена које је Администрација продукцијског кода сматрала неприхватљивим". Захтевана смањења голотиње била су минимална, а исход је у медијима виђен као победа продуцената филма.

Лихвар је био први филм са обнаженим грудима који је добио одобрење Продукцијског кодекса. Изузетак од кодекса одобрен је као "посебан и јединствен случај" и описан је од стране The New York Times-а у то време као "потез без преседана који, међутим, неће створити преседан". У књизи Pictures at a Revolution, студији филмова из тог доба из 2008. године, Марк Харис је написао да је одобрење MPAA било "прва у низу повреда Продукцијског кода које ће се показати фаталним у року од три године".

Напуштање

Године 1963, председник MPAA Ерик Џонстон, који је претходно "либерализовао" Кодекс, умро је. Наредне три године обележила је борба за моћ између две фракције, што је довело до недоследне примене Кодекса. Коначно, "либерална" фракција је превладала до 1966, поставивши Џека Валентија за новог шефа Асоцијације. Хаос у прелазном периоду учинио је спровођење немогућим и Валенти, противник Продукцијског кодекса, почео је да ради на систему рејтинга према којем би се филмска ограничења смањила, идеји која је разматрана још 1960. као одговор на успех неодобрених филмова Неки то воле вруће и Анатомија једног убиства.

Године 1966, Warner Bros. Pictures је објавио Ко се боји Вирџиније Вулф?, први филм који је садржао ознаку "Предложено за зрелу публику" (SMA). Пошто је одбор PCA био подељен око цензурисања експлицитног језика у филму, Валенти је испреговарао компромис: реч "јебати" је уклоњена, али је остао други језик, укључујући фразу "појебати домаћицу". Филм је добио одобрење Продукцијског кода упркос раније забрањеном језику.

Исте године, британско-продуцирани, амерички финансирани филм Увећање одбијен је за одобрење Продукцијског кода због разних инстанци голотиње, предигре и полног односа. Metro-Goldwyn-Mayer га је ипак објавио, под посебно створеним псеудонимом, Premier Productions. Ово је био први случај да је компанија чланица MPAA директно продуцирала филм без Печата одобрења. Такође, оригинални, дугачки Кодекс замењен је списком од једанаест тачака које су наводиле да ће границе новог кодекса бити тренутни стандарди заједнице и добар укус. Сваки филм који садржи садржај за који се сматра да је прикладан за старију публику носиће ознаку SMA у свом рекламирању. Са стварањем ове нове ознаке, MPAA је незванично почела да класификује филмове.

Сачувани записи Администрације продукцијског кода из периода 1930–1968, око 20.000 докумената који обухватају досијее о преко 5000 филмова, донирани су библиотеци Маргарет Херик при Академији филмских уметности и наука 1987. године.

Систем рејтинга MPAA ступио је на снагу 1. новембра 1968, са четири симбола рејтинга: "G" што значи предложено за општу егзибицију (особе свих узраста примљене), "M" што значи предложено за зрелу публику, "R" што значи предложено као ограничено (особе млађе од 16 година нису примљене осим ако их не прати родитељ или одрасли старатељ), и "X" што значи да особе млађе од 16 година неће бити примљене. До краја 1968, Џефри Шурлок је одступио са свог положаја. PCA се ефективно распустила и замењена је Администрацијом за кодекс и рејтинг (CARA) на чијем је челу био Јуџин Даферти. CARA ће заменити "Кодекс" са "Класификација" 1978. године.

Године 1969, шведски филм I Am Curious (Yellow) („Радознала сам (жути)”), у режији Вилгота Шемана, првобитно је забрањен у САД због отвореног приказа сексуалности; међутим, Врховни суд је то поништио. Године 1970, због забуне око значења "за зрелу публику", рејтинг M је промењен у "GP" што значи "за општу егзибицију, али се предлаже родитељско вођство", затим 1972. у садашњи "PG" за "предложено родитељско вођство". Године 1984, као одговор на жалбе јавности у вези са озбиљношћу хорор елемената у PG филмовима као што су Гремлини и Индијана Џоунс и уклети храм, креиран је рејтинг "PG-13" као средњи ниво између PG и R.

Године 1990, рејтинг X је замењен са "NC-17" (млађи од 17 година нису примљени) због стигме првог, повезаног са порнографијом. Пошто рејтинг X није био заштитни знак MPAA (која је очекивала да ће продуценти радије сами рејтинговати такав производ), убрзо су га присвојиле продавнице за одрасле и биоскопи, који су своје производе рекламирали као рејтинговане X, XX и XXX.

Пошто је Америчко хумано удружење зависило од Хејсове канцеларије за право да надгледа сетове коришћене за продукцију, затварање Хејсове канцеларије 1966. такође је одговарало порасту окрутности према животињама на сетовима. Удружење је поново добило приступ тек 1980.

Види још

• The Celluloid Closet (књига)
  • The Celluloid Closet (филм)
• Цензура у Сједињеним Државама
• Чикашки одбор цензора
• Класични холивудски филм
• Code of Practices for Television Broadcasters, који је служио истој сврси за телевизијске серије
• Comics Code Authority, која је функционисала слично за индустрију стрипова
• Entertainment Software Rating Board, која нуди рејтинге за видео игре
• Координатор интимности, улога која помаже глумцима
• Списак филмова из пре-Код ере
• PMRC, слична група, која је настојала да контролише музички садржај са налепницом Parental Advisory
• Предкодовски Холивуд
• Пре-Код криминалистички филмови
• Пре-Код секс филмови
• Овај филм још нема рејтинг

Литература

• Arnold, Jeremy. "Jesse James". Turner Classic Movies. Retrieved 4. 12. 2014.
• Black, Gregory D. (1996). Hollywood Censored: Morality Codes, Catholics, and the Movies. Cambridge University Press. ISBN 0-521-56592-8. . .
• Butters Jr., Gerard R. (2007). Banned in Kansas: motion picture censorship, 1915–1966. University of Missouri Press. ISBN 978-0-8262-1749-3. . .
• "Censored: Wielding the Red Pen". Exhibit at the University of Virginia Library, September 2000 – February 2001. Retrieved 7. 11. 2015.
• Doherty, Thomas Patrick (1999). Pre-Code Hollywood: Sex, Immorality, and Insurrection in American Cinema 1930–1934. New York: Columbia University Press. ISBN 0-231-11094-4. . .
• Doherty, Thomas (20. 5. 2006). "The Code Before 'Da Vinci. The Washington Post. Retrieved 10. 2. 2014.
• Doherty, Thomas Patrick (2007). Hollywood's Censor: Joseph I. ISBN 978-0-231-51284-8. . Breen and the Production Code Administration. Columbia University Press. .
• Flinders staff. "Col. Jason S. Joy profile". Flinders Institute for Research in the Humanities. Retrieved 7. 11. 2015.
• Fox, David J. (27. 9. 1990). "X Film Rating Dropped and Replaced by NC-17". Los Angeles Times. Retrieved 17. 4. 2014.
• Gardner, Eric (February 2005). "The Czar of Hollywood". Indianapolis Monthly, pp. 89–96. ISSN 0899-0328.
• Harris, Mark (2008). Pictures at a Revolution: Five Movies and the Birth of the New Hollywood. Penguin. ISBN 978-1-59420-152-3. . Penguin Group. .
• Hirsch, Foster (2007). Otto Preminger, the man who would be king. Knopf Doubleday Publishing. ISBN 9780307489210.  (1st ed.) New York: Alfred A. Knopf. .
• Holden, Henry M. (2008). FBI 100 Years. Zenith Press. ISBN 978-1-61060-718-6. . .
• Jacobs, Lea (1997). The Wages of Sin: Censorship and the Fallen Woman Film, 1928–1942. Madison: University of Wisconsin Press. ISBN 0-520-20790-4. . .
• Jowett, Garth S. (1999), [1989] . A Capacity For Evil': The 1915 Supreme Court Mutual Decision". In Bernstein, Matthew. Controlling Hollywood: Censorship and Regulation in the Studio Era. Rutgers University Press. 1999. ISBN 0-8135-2707-4. . .
• LaSalle, Mick (2000). Complicated Women: Sex and Power in Pre-Code Hollywood. New York: St. ISBN 0-312-25207-2. . Martin's Press. .
• LaSalle, Mick. "Pre-Code Hollywood", GreenCine.com. Retrieved 4. 10. 2010.
• Leff, Leonard J. (1996). „Hollywood and the Holocaust: Remembering the Pawnbroker”. American Jewish History. 84 (4): 353—376. doi:10.1353/ajh.1996.0045. 
• Leff, Leonard L.; Jerold L. Simmons (2001). The Dame in the Kimono: Hollywood, Censorship, and the Production Code. University Press of Kentucky. ISBN 978-0-8131-9011-2. 
• Lewis, Jon (2000). Hollywood V. Hard Core: How the Struggle over Censorship Created the Modern Film Industry. New York University Press. стр. 301—302. ISBN 978-0-8147-5143-5. 
• McGilligan, Patrick (2004). Alfred Hitchcock: A Life in Darkness and Light. New York: Harper Perennial. ISBN 978-0-06-098827-2. . .
• Mondello, Bob (8. 8. 2008). "Remembering Hollywood's Hays Code, 40 Years On". NPR. Retrieved 17. 4. 2014.
• Mushnik, Phil (14. 7. 2013). "Three Stooges first to blast Hitler". New York Post. Retrieved 17. 4. 2014.
• Prince, Stephen (2003). Classical Film Violence: Designing and Regulating Brutality in Hollywood Cinema, 1930–1968. Rutgers University Press. ISBN 0-8135-3281-7. . .
• Scott, Henry E. (2004, 2010). Shocking True Story, The Rise and Fall of "Confidential", America's Most Scandalous Magazine. ISBN 978-0-375-42139-6. . Pantheon. .
• Schumach, Murray (1964). The Face On The Cutting Room Floor: The Story Of Movie And Television Censorship. Da Capo Press. ISBN 978-0-3068-0009-2. . New York: William Morrow and Company. .
• Siegel, Scott; Siegel, Barbara; Erskine, Thomas L.; Welsh, James Michael (2004). The Encyclopedia of Hollywood. Facts on File. ISBN 0-8160-4622-0.  (2nd edition). Checkmark Books. .
• Smith, Sarah (2005). Children, Cinema and Censorship: From Dracula to the Dead End Kids. Wiley-Blackwell. ISBN 1-4051-2027-4. 
• Sperling, Cass Warner; Millner, Cork; Warner, Jack (1998). Hollywood Be Thy Name. Prima Publishing. ISBN 1-55958-343-6. 
• Vieira, Mark A. (1999). Sin in Soft Focus: Pre-Code Hollywood. Harry N. Abrams. ISBN 0-8109-8228-5. . New York: Harry N. Abrams. .
• "Will Hays: America's Morality Czar". Encyclopedia of World Biography: 2001 Supplement. Gale Research. 2001. ISBN 978-0787652838. . Gale Research, Inc., 2001. .
• Yagoda, Ben (February/March 1980). „Hollywood Cleans Up Its Act; The curious career of the Hays Office”. 31 (2): 12—21. . American Heritage, . Retrieved 19. 3. 2014.

Додатна литература

• Gilbert, Nora (2013). Better Left Unsaid: Victorian Novels, Hays Code Films, and the Benefits of Censorship. Stanford University Press. ISBN 978-0804784207. 
• Lugowski, David M. (1999). „Queering the (New) Deal: Lesbian and Gay Representation and the Depression-Era Cultural Politics of Hollywood's Production Code”. Cinema Journal. 38 (2): 3—35. JSTOR 1225622. 
• Miller, Frank (1994). Censored Hollywood. Atlanta: Turner Publishing. ISBN 1-57036-116-9. 
• Wittern-Keller, Laura (2008). Freedom of the Screen: Legal Challenges to State Film Censorship, 1915–1981. University Press of Kentucky. ISBN 978-0-8131-2451-3. 

Спољашње везе

• Censored Films and Television at University of Virginia online
• Motion Picture Association of America: History and Film Ratings
• Complete list of the 36 "Don'ts and Be Carefuls" of 1927
• Complete text of the Motion Picture Production Code of 1930 (without the subsequent amendments)
• The Production Code of the Motion Picture Industry (1930-1967)
• More Sinned Against than Sinning: The Fabrications of "Pre-Code Cinema" Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (28. септембар 2020)
• Talking Pictures website: Article by Nigel Watson about film censorship issues accompanied by classroom activities for students
• Numbered list of Production Code certificates of approval
• "Doin' the Production Code" at the 1980 Tonys на веб-сајту YouTube