Пређи на садржај

Права ЛГБТ+ особа у Белгији

С Википедије, слободне енциклопедије
Права ЛГБТ+ особа у
Белгији
Застава Белгије Застава дугиних боја
Застава Белгије Застава дугиних боја
Положај Белгије
Законска регулатива
Легализација хомосексуалности Зелена квачицаДа — од 1795
Родни идентитет Трансродним особама је дозвољено да промене пол без операције
Антидискриминациони закони Зелена квачицаДа Заштита сексуалне оријентације и родног идентитета
Узраст сексуалне сагласности Зелена квачицаДа старосна граница пристанка изједначена је 1985. године
Војна служба Зелена квачицаДа ЛГБТ+ особама је дозвољено да отворено служе
Породична права
Брак Зелена квачицаДа — од 2003
Истополна заједница Зелена квачицаДа — од 2000
Усвајање Зелена квачицаДа — од 2006
ЛГБТ+ у Белгији
Организације
Права
Медији
Догађаји
Особе
Значајна места
ЛГБТ+ портал

Права ЛГБТ+ особа у Белгији се сматрају једним од најпрогресивнијих у Европи и свету.[1][2][3] Године 2023, ИЛГА Европе је рангирала Белгију на друго место у Европској унији по заштити права ЛГБТ+, иза Малте.[4] Године 2024, ИЛГА Европе је рангирала Белгију на треће место највише рангиране земље, после Малте и Исланда.[5]

Истополне сексуална активност легализована је 1795. године, са једнаком старосном границом пристанка, и са нешто вишом старосном границом пристанка од 1965. до 1985. године. Након што је 2000. године истополним паровима доделила бенефиције за домаће партнерство, Белгија је 2003. године постала друга земља на свету која је легализовала истополне бракове. Усвајање деце код ЛГБТ+ особа је у потпуности легализовано 2006. године под истим условима као и хетеросексуално усвајање,[2] а лезбијски парови такође могу приступити вантелесној оплодњи. Заштита од дискриминације на основу сексуалне оријентације у запошљавању, становању и јавном и приватном смештају донета је 2003. године, а у вези са родним идентитетом и изражавањем 2014. године. Трансродним особама је дозвољено да промене свој законски пол од 2007. године, мада под одређеним ограничењима која су укинута 2018. године. Поред тога, конверзијска терапија је забрањена 2023. године.[6]

Према веб-сајту са вестима Business Insider, „Белгија се често назива једном од земаља на свету које највише воле гејеве”,[7] а недавне анкете показују да већина Белгијанаца подржава истополне бракове и право на усвајање. Претходни премијер Белгије, Елио Ди Рупо, је отворено геј мушкарац и био је један од ретких шефова влада на свету који се отворено идентификовао као ЛГБТ+. Паскал Смет, бивши фламански министар просвете и бриселски министар мобилности, такође је отворено геј. Именовањем Петре Де Сатер за министарку државне службе 2020. године, Белгија је једна од првих земаља на свету која има отворено трансродну жену као министарку у влади.

Закон о истополним сексуалним односима

[уреди | уреди извор]
Илустрација из 16. века која приказује погубљење пет фрањеваца кроз ватру и мучење због содомије у Брижу, у Белгији. 26. јул 1578.

Пре 1795. године, модерне границе Краљевине Белгије налазиле су се углавном унутар Светог римског царства и биле су подељене између Аустријске Холандије, Војводства Бујон и Кнежевине-бискупије Лијеж, заједно са Краљевином Француском и Републиком Седам Уједињених Холандија.

Истополне сексуалне активности су легалне од 1795. године (када је земља била француски посед).[8] Члан 372 Кривичног законика поставља старосну границу за пристанак на 16 година, без обзира на сексуалну оријентацију и/или пол. Ова граница је накратко повећана на 18 година за истополне сексуалне активности између 1965. и 1985. године додавањем, а касније укидањем члана 372бис Кривичног законика. Уметнут је амандманом посланика Фредија Тервања на закон од 8. априла 1965. о заштити младих.[9][10] Осамдесетих година прошлог века, случај Елијан Морисенс (лезбејске учитељице која је претрпела дискриминацију при запошљавању) покренуо је дебату о институционалној хомофобији, што је резултирало тиме да је Фламанска социјалистичка партија изјавила своју подршку једнакој старосној граници за сексуални однос.[11] У јуну 1982. године, посланик Лук ван ден Боше поднео је закон којим се укида члан 372бис. Закон је усвојила Представничка комора 13. маја 1983. године, а Сенат у јуну 1985. године. Ступен је 18. јуна 1985. године.[9][10]

Признавање истополних веза

[уреди | уреди извор]

Белгија је постала друга земља која је дозволила истополне бракове 2003. године (након Холандије).[12] Истополни парови имају иста законска права као и парови различитог пола.[2]

Фламански бискупи Белгијске бискупске конференције објавили су 20. септембра 2022. године литургијски документ за благослов истополних заједница.[13][14][15]

Усвајање и планирање породице

[уреди | уреди извор]

Истополни парови имају иста права као и разнополни парови приликом усвајања деце од 2006. године.[16] Поред тога, лезбијски парови могу приступити вантелесној оплодњи.

Правна неједнакост у поређењу са хетеросексуалним паровима постојала је до 2015. године у погледу деце: муж биолошке мајке је аутоматски био законски признат као отац (чланом 135. Грађанског законика), али то није био случај у истополном пару за супругу мајке. Да би била призната као ко-мајка, морала је да прође поступак усвајања. Ово је чинило велику већину случајева усвајања у Белгији. Влада Ди Рупа је обећала да ће ово решити, а 2014. године, када је Холандија недавно усвојила сличан закон, ЛГБТ+ организације су вршиле притисак на владу у вези са њиховим обећањем. Након тога, законодавци су радили на проналажењу решења.[17] Предлог закона којим се решава ова неједнакост усвојио је Сенат 3. априла 2014. са 48 гласова за и 2 против (са једним уздржаним гласом), а Представнички дом 23. априла са 114 гласова за и 10 против (са једним уздржаним гласом). Предлог закона је добио краљевску сагласност 5. маја и ступио је на снагу 1. јануара 2015. године.

Генерално, закон о усвајању регулисан је на савезном нивоу, док поступак усвајања воде владе заједница. Између 2006. и 2014. године, 56 мушких истополних парова и два женска истополна пара усвојила су дете у Фламанској заједници (Фландрија). У истом периоду, 12 деце је усвојено у Француској заједници, што чини укупно 70 ЛГБТ+ усвајања у Белгији у том периоду.[18]

Заштита од дискриминације и злочини од мржње

[уреди | уреди извор]

Закон против дискриминације од 25. фебруара 2003. године обухватао је заштиту од дискриминације на основу пола и сексуалне оријентације.[19] Закон је замењен сличним законом 2007. године, познатим као Закон против дискриминације из 2007.[20] Закони против дискриминације из 2003. и 2007. године такође утврђују повећање казни за злочине мотивисане мржњом на основу, између осталог, пола и сексуалне оријентације.

Дана 29. новембра 2013. године, Савезна влада је одобрила проширење закона против дискриминације како би обухватио родни идентитет и родно изражавање. Закон је одобрио Савезни парламент, а краљевска сагласност је добијена 22. маја 2014. године.[10][21][22]

Дана 22. децембра 2014. године, порота суда у Лијежу прогласила је четири особе кривима за убиство Ихсанеа Џарфија, мотивисано хомофобијом. То је био први случај у Белгији у којем је злочин званично квалификован као мотивисан мржњом на основу сексуалне оријентације.[23]

У мају 2018. године, Центар за једнаке могућности и противљење расизму је објавио да је обрадио 125 случајева хомофобичне дискриминације у 2018. години, што је повећање од 38% у последњих пет година. То је укључивало 17 физичких напада, 42 јавне хомофобичне увреде, 17 случајева дискриминације у становању и 31 онлајн напад.[24] Студија, објављена у мају 2019. године, коју је наручила државна секретарка за једнаке могућности Бјанка Дебаетс, открила је да је 90% ЛГБТ+ особа у Бриселу било жртва вербалног или психолошког узнемиравања, а трећина је навела да је физички нападнута.[25]

Праксе терапије конверзије

[уреди | уреди извор]

Дана 20. јула 2023. године, Парламент је усвојио закон којим се забрањују праксе конверзије, дефинисане као „било која пракса која се састоји од или укључује физичку интервенцију или примену психолошког притиска, за коју починилац или жртва верује или тврди да има за циљ да потисне или промени сексуалну оријентацију, родни идентитет или родно изражавање особе, без обзира да ли је та карактеристика заиста присутна или је починилац само претпоставља“. Казне се крећу од затвора од 8 дана до 2 године и/или новчане казне од 208 до 2400 евра, и професионалне забране до 5 година.[26][27]

Права трансродних особа

[уреди | уреди извор]

Закон од 10. маја 2007. о транссексуалности даје Белгијанцима право да промене свој законски пол.[28] Пре тога, промена пола била је могућа само судском пресудом. Између 2002. и 2012. године, годишње је у просеку 31 мушкарац и 14 жена званично променило свој законски пол, са повећањем након ступања на снагу закона из 2007. године.[29] Услови су укључивали да особа има „стално и неповратно унутрашње уверење да припада полу супротном од оног наведеног у изводу из матичне књиге рођених“ и да је „физичко тело прилагођено супротном полу колико је то могуће и оправдано са медицинског становишта“, што је значило да су подносиоци захтева морали да се подвргну стерилизацији и операцији промене пола.

Планове за измену закона како би се уклонили ови захтеви најавила је Мишелова влада 2015. године,[30][31][32] усвојила га је Представничка комора (и потписао краљ Филип) 2017. године,[33][34] а ступио је на снагу 1. јануара 2018.[35] Убрзо након што је закон ступио на снагу у јануару 2018. године, ЛГБТ+ организације су га оспориле пред Уставним судом Белгије, тврдећи да бинарни избор (мушки или женски) и могућност промене пола само једном остају дискриминаторни.[36] У јуну 2019. године, Уставни суд је пресудио да је закон неуставан и да стога мора бити измењен. Тренутно је могуће променити пол на личној карти само из мушког у женски или обрнуто, али према суду, особе које нису бинарне су искључене из овог правила. Суд је пресудио да би требало да буде доступна опција пола X. Уставни суд је затражио од Белгијског савезног парламента да ради на аранжману који је у складу са пресудом, било кроз „стварање једне или више додатних категорија“ или уклањање пола из обавезне регистрације.[37][38][39][40] Де Круова влада је пристала да измени важећи закон. Њихов коалициони споразум из 2020. године наводи да ће „законодавство бити измењено у складу са пресудом Уставног суда. Даље импликације тога биће истражене“.[41]

Да би променили законски пол, пунолетни морају да поднесу захтев са изјавом да њихов законски пол не одговара њиховом родном идентитету. Није потребна операција или други медицински или психолошки третман или мишљење. Након подношења захтева, влада обавештава подносиоца захтева о правним последицама тражене промене. Подносилац захтева мора да обнови своју намеру да промени законски пол у року од три месеца од подношења захтева и да изјави да је свестан правних последица промене. Малолетници између 12 и 16 година имају могућност да промене име, али не и пол. Малолетници узраста од 16 и 17 година имају могућност да поднесу захтев за промену пола уз родитељски пристанак и психолошко мишљење које потврђује да је њихова одлука донета слободно и без икаквог спољног притиска.[42][43][44][45]

Према Националном регистру, 727 трансродних Белгијанаца је променило свој законски пол према новом закону 2018. године.[46]

Многе белгијске болнице, међу којима је и Универзитетска болница у Генту (UZ Gent), познате су по својој специјализацији у операцији промене пола. Многе трансродне особе из Француске одлазе тамо због недостатка болница које би их прихватиле у Француској.[47]

Права интерсексуалних особа

[уреди | уреди извор]

Интерсексуалне бебе у Белгији могу се подвргнути медицинским интервенцијама како би им се измениле полне карактеристике. Групе за људска права све више сматрају да су ове операције непотребне и, тврде, требало би да се изводе само ако подносилац захтева пристане на операцију. У фебруару 2019. године, Комитет УН за права детета препоручио је Белгији да забрани ове операције и да интерсексуалним бебама и њиховим родитељима обезбеди саветовање и подршку.[48]

Прва интерсекс организација у Фландрији, Intersekse Vlaanderen, званично је регистрован у августу 2019.[49]

Војна служба

[уреди | уреди извор]

ЛГБТ+ особе могу слободно да отворено служе у белгијским оружаним снагама.

Здравље и давање крви

[уреди | уреди извор]

У Белгији, као и у многим другим земљама, мушкарцима који имају секс са мушкарцима (МСМ) раније није било дозвољено да дају крв. Године 2017, општа забрана је укинута и замењена једногодишњим периодом одлагања.[50][51][52][53][54] Године 2016, министарка здравља Меги де Блок обећала је да ће поново проценити закон користећи најновија научна открића. У новембру 2016. године најавила је да ће забрана бити измењена 2017. године, омогућавајући геј и бисексуалним мушкарцима да дају крв након годину дана апстиненције од секса.[55] Прописе у том смислу одобрио је Савет министара 28. априла 2017. године. Дана 1. јула 2023. године, период одлагања је скраћен на 4 месеца.[56]

У јуну 2019. године, Фламански Црвени крст је објавио да забрањује трансродним особама да дају крв у Фландрији. Након консултација са здравственим и ЛГБТ+ групама, променио је став и укинуо забрану 30. септембра 2019. године. Трансродне особе могу да дају крв уз тромесечни период одлагања након почетка хормонске терапије и четворомесечни период одлагања након сексуалног односа са новим партнером или 12-месечни период одлагања након последњег сексуалног односа са особама за које се сматра да имају висок ризик од полно преносивих болести, као што су свингери и мушкарци који имају секс са мушкарцима за секс са мушкарцима.[57][58]

ЛГБТ+ групе, које је финансирало фламанско Министарство здравља, покренуле су 2019. године пројекат за превенцију самоубистава ЛГБТ+ особа под називом lumi.be и посебан веб-сајт за превенцију самоубистава трансродних особа под називом gendervonk.be.[59][60]

Услови живота

[уреди | уреди извор]

ЛГБТ+ особе су генерално друштвено прихваћене у Белгији. Постоји јака геј заједница, са бројним геј клубовима, баровима, местима и догађајима. Анкета чланица Европске уније из 2006. године показала је да 62% Белгијанаца подржава легализацију истополних бракова у целој Европи.[61] Евробарометар из 2015. године је показао да 77% Белгијанаца сматра да би истополни бракови требало да буду дозвољени широм Европе, док је 20% било против.[62]

Евробарометар из 2019. године показао је да 84% Белгијанаца сматра да би геј и бисексуалне особе требало да уживају иста права као и хетеросексуалне особе, а 82% подржава истополне бракове.[63] Евробарометар из 2023. године је открио да 79% Белгијанаца сматра да би истополни бракови требало да буду дозвољени широм Европе, а 80% се сложило да „нема ништа лоше у сексуалној вези између две истополне особе“.[64]

Политика

[уреди | уреди извор]

ЛГБТ+ права подржавају главне политичке странке. Приликом гласања о закону о истополним браковима, Фламански либерали и демократе (VLD), Хришћанска народна партија (CVP/CD&V), Социјалистичка партија (PS), Социјалистичка партија Differently (sp.a), Ecolo, Agalev и Народна унија гласали су углавном за, осим неколико уздржаних, док су Фламански блок и Национални фронт гласали против, Хришћанско-социјална партија (CSP/cdH) гласала је против са неколико уздржаних, а Реформистички покрет (MR) је гласао подељено. Десничарски Фламански интерес (Vlaams Belang, раније Фламански блок) био је против истополних бракова и ЛГБТ+ права у ширем смислу, али је последњих година ублажио свој став. Године 2015, лидер странке Том ван Грикен рекао је да странка неће водити кампању за укидање истополних бракова. Члан фламанског парламента Филип Девинтер рекао је листу De Standaard 2014. године да ће странка сада одобрити истополне бракове.[65]

Неколико политичара су отворено хомосексуалци, два значајна примера су бивши премијер Белгије, Елио Ди Рупо (Социјалистичка странка) и бивши фламански министар образовања (у влади Петерса II), Паскал Смет (Вуруит).[66] ЛГБТ+ чланови фламанског парламента укључују, између осталих, Пита де Брујна, Лорина Париса и градоначелника Велена Елса Робејнса.

Дана 2. априла 2014. године, фламански парламент је са 96 гласова за и 0 (уз 15 уздржаних) усвојио резолуцију коју је предложио посланик Пит Де Брујн, а коју су подржале све политичке странке осим Фламанског интереса, позивајући владу да предузме мере за подршку и унапређење прихватања трансродних особа у друштву.[67]

На изборима за Европски парламент 2014. године, гинекологиња из Узбекистанског универзитета у Генту, Петра Де Сатер, била је друга на листи кандидата Зелених, што је био први пут да је белгијска трансродна особа била кандидат за Европски парламент.[68] Де Сатер је чланица белгијског Сената од јуна 2014. године, а придружила се Европском парламенту испред Европске зелене странке након избора 2019. године . Напустила је Европски парламент 2020. године, а у октобру исте године положила је заклетву као министарка државне службе.[69]

Након избора за Европски парламент 2014. године, Нова фламанска алијанса је критикована због придруживања парламентарној групи Европски конзервативци и реформисти, која садржи неколико десничарских хомофобичних странака. Међутим, Нова фламанска алијанса је тврдила да ће гласати за ЛГБТ+ права и тврдила да је ово прилика да се промене мишљења других странака у тој групи.[70]

Године 2019, Доминик Спиневин-Снепе, новоизабрана савезна посланица и чланица Фламанског интереса, цитирана је у интервјуу како критикује истополне бракове и усвајање од стране истополних парова. Након јавног негодовања, председник странке Том ван Грикен осудио је њене речи, тврдећи да не одражавају његово сопствено мишљење нити мишљење странке. Иако је бранио њено право на слободу говора, тврдио је да Фламански интерес неће настојати да поништи било које стечено право ЛГБТ+ заједнице.[71]

Медији

[уреди | уреди извор]

Хомосексуалност је широко прихваћена у медијима. Популарне ТВ серије као што су Thuis, Skam Belgique и wtFOCK (последње две су адаптације норвешке серије Скам) приказују геј ликове.

Прва ТВ личност која се јавно открила као геј био је певач Вил Ферди 1970. године, када је та тема још увек била табу.[72]

Године 2018, новинарка Бо ван Спилбек се аутовала као трансродна особа. Ово је добило широку медијску пажњу.[73]

Покрет за права ЛГБТ+ особа у Белгији

[уреди | уреди извор]
Зграда Бриселске берзе украшена дугиним транспарентима и заставама током Белгијског поноса 2015.

Белгијски активисти за права хомосексуалаца груписани су у неколико организација; Çavaria,[74] и Wel Jong (раније познат као „Wel jong Niet hetero“ на холандском за „Млади, али не и стрејт“),[75] две организације које говоре холандски у фламанској и бриселској регији, и Federation des Associations Gayes et Lesbiennes у франкофонској регији Валонија и Брисел.

Белгијски активизам за права хомосексуалаца највидљивији је кроз демонстрације параде поноса. Маршеви се одржавају сваке године у главном граду Белгије, Бриселу, од 1996. године, а слични догађаји су повремено одржавани и претходних година у Бриселу и другим градовима. Иако маршеви имају свечани карактер, они се такође користе за представљање политичке агенде геј покрета у облику листе захтева. Листа је ажурирана неколико пута и укључивала је захтеве за законе против дискриминације, укључивање истополних веза у сексуално образовање у средњим школама и право на усвајање од стране истополних родитеља.

На маршу 2007. године, неки учесници су виђени са транспарентом „Хвала Верхофстате!“, као референцу на чињеницу да су истополни бракови у Белгији и друге ЛГБТ+ реформе спроведене за време прве две владе премијера Гија Верхофстата, које су се састојале од либерала, социјалиста и зелених, и либерала и социјалиста, редом.

Учесници Белгијског поноса 2018. године, Брисел

Пре 1998. године, маршеви су се одржавали под називом Roze Zaterdag – Самеди Роуз („Ружичаста субота“). Назив је усвојен за први белгијски демонстративни марш за права хомосексуалаца 1979. године, преузет из истоимене серије холандских маршева који су први пут одржани 1977. године.[76] Марш 1979. године организован је 5. маја у Бриселу, а наредне две године су уследили маршеви поново у Антверпену и Бриселу. Након ове прве кратке серије годишњих догађаја, тек је 1990. године донета одлука да се маршеви поново редовно организују, почевши изнова 5. маја у Антверпену, а затим два пута годишње у Генту и поново у Антверпену. Потоњи избор града био је мотивисан оним што је познато као „Црна недеља“, када је десничарска странка Vlaams Block (сада Vlaams Belang) остварила велику изборну победу у Антверпену. Затим је 1996. године „Ружичаста субота“ премештена на неодређено време у Брисел и постала годишњи догађај. Следеће године, листа захтева је први пут истакнута на 10 великих транспарената које су учесници носили током целог марша. Године 1998, назив марша је промењен у Белгијски лезбејски и геј понос, а затим 2009. у Белгијски понос.

Антверпен је 2013. године био домаћин трећих Светских игара. Паради поноса у Белгији 2019. године присуствовало је око 100.000 људи.[77]

Табела сажетка

[уреди | уреди извор]
Истополне сексуалне активности су легалне Yes (од 1795. године)
Једнака старосна граница за пристанак (16) Yes (од 1985. године)
Закони против дискриминације у запошљавању Yes (од 2003. године)
Закони против дискриминације у пружању робе и услуга Yes (од 2003. године)
Закони против дискриминације у свим осталим областима (укљ. индиректну дискриминацију, говор мржње) Yes (од 2003. године)
Закони против дискриминације у вези са родним идентитетом Yes (од 2014. године)
Истополни брак Yes (од 2003. године)
Признавање истополних парова (нпр. нерегистрована ванбрачна заједница, животно партнерство) Yes (од 2000. године)
Усвајање пасторка од стране истополних парова Yes (од 2006. године)
Заједничко усвајање од стране истополних парова Yes (од 2006. године)
Аутоматско родитељство на изводима из матичне књиге рођених за децу истополних парова Yes (од 2015. године)
ЛГБТ+ особама је дозвољено да отворено служе у војсци Yes
Право на промену законског пола Yes (од 2007. године)
Право на промену законског пола на основу самоопредељења Yes (од 2018. године)
Приступ вантелесној оплодњи за лезбијске парове Yes (од 2006. године)
Конверзиона терапија забрањена законом Yes (од 2023. године)
Интерсексуалне малолетне особе заштићене од инвазивних хируршких процедура No
Небинарно препознавање пола No
Алтруистичко сурогатство за хомосексуалне парове Yes
МСМ особама је дозвољено давање крви Yes /No (од 1. јула 2023, период одлагања од 4 месеца)[78]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Rainbow Europe”. rainbow-europe.org. 20. 2. 2024. 
  2. ^ а б в Walker, Lauren. „Belgium celebrates 20 years of same-sex marriage”. The Brussels Times. Приступљено 2025-09-04. 
  3. ^ „The 203 Worst (& Safest) Countries for LGBTQ+ Travel in 2023”. Asher & Lyric. 5. 6. 2023. Приступљено 2025-09-04. 
  4. ^ „Country Ranking”. Rainbow Europe. март 2016. Архивирано из оригинала 24. 9. 2021. г. Приступљено 2. 6. 2021. 
  5. ^ „2024 RAINBOW MAP”. ILGA-Europe. Приступљено 2025-09-04. 
  6. ^ „Belgium completely outlaws conversion therapy”. 22. 7. 2023. 
  7. ^ Baird-Remba, Rebecca. „13 Countries That Are More Gay Friendly Than America”. Business Insider. 
  8. ^ „Wayback Machine” (PDF). old.ilga.org. Приступљено 2025-09-04. 
  9. ^ а б „LOI - WET”. www.ejustice.just.fgov.be. 
  10. ^ а б в „Dossierfiche”. www.senate.be. Приступљено 2025-09-04. 
  11. ^ Dupont, Wannes (новембар 2019). „Pas de Deux: Out of Step, Diverging Chronologies of Homosexuality's (De)Criminalisation in the Low Countries”Неопходна новчана претплата. Tijdschrift voor Genderstudies. Amsterdam, the Netherlands: University of Amsterdam. 22 (4): 321—338. ISSN 1388-3186. OCLC 8453584756. S2CID 213698186. doi:10.5117/TVGN2019.4.001.DUPO. Приступљено 2025-09-04. 
  12. ^ „Major legal consequences of marriage, cohabitation and registered partnership for different-sex and same-sex partners in Belgium” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 6. 7. 2017. г. Приступљено 28. 9. 2010. 
  13. ^ Pullella, Philip; Campenhout, Charlotte (2022-09-20). „Defying Vatican, Flemish bishops allow blessing same-sex unions”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 2025-09-04. 
  14. ^ „Belgian bishops agree to bless same-sex unions, defying Vatican”. euronews (на језику: енглески). 2022-09-20. Приступљено 2025-09-04. 
  15. ^ The Flemish bishops (20. 9. 2022). „Homoseksuele personen pastoraal nabij zijn” [Being pastorally close to homosexual persons] (PDF). kerknet (на језику: холандски). Приступљено 2025-09-04. 
  16. ^ „Belgium passes gay adoption law”. BBC News. 21. 4. 2006. 
  17. ^ „Dra een oplossing voor lesbische meemoeders?”. deredactie.be. 4. 1. 2014. 
  18. ^ „58 binnenlandse adoptiekinderen naar holebigezin in Vlaanderen”. ZIZO-Online. 5. 8. 2015. 
  19. ^ 25 FEBRUARI 2003. - Wet ter bestrijding van discriminatie (...) / 25 FEVRIER 2003. - Loi tendant à lutter contre la discrimination (...)
  20. ^ Wet van 10 mei 2007 ter bestrijding van bepaalde vormen van discriminatie / Loi de 10 mai 2007 tendant à lutter contre certaines formes de discrimination
  21. ^ „Federale regering breidt antidiscriminatiewet uit met genderidentiteit en -expressie”. ZIZO-Online. 29. 11. 2013. Архивирано из оригинала 2. 12. 2013. г.. 
  22. ^ „Betere bescherming dankzij uitbreiding discriminatiewet naar genderidentiteit en genderexpressie”. Federal Public Service Justice. 29. 11. 2013. Архивирано из оригинала 1. 5. 2015. г. Приступљено 23. 12. 2013. 
  23. ^ „Daders eerste homofobe moord in België veroordeeld”. De Standaard. 22. 12. 2014. 
  24. ^ „Agressions, insultes, discrimination: record de plaintes pour homophobie en 2018”. La Libre.be (на језику: француски). 2. 5. 2019. 
  25. ^ „Neuf personnes LGBT sur dix ont été violentées verbalement: "Il n'y a pas de zones totalement sûres à Bruxelles”. La Libre.be (на језику: француски). 16. 5. 2019. 
  26. ^ Flandre, Flandreinfo be-L'Actu de (2023-07-20). „La Chambre approuve l'interdiction des pratiques de conversion”. vrtnws.be (на језику: француски). Приступљено 2025-09-04. 
  27. ^ „Belgium bans conversion therapy with landmark parliament vote”. 21. 7. 2023. 
  28. ^ (Dutch) |title=Wet van 10 mei 2007 betreffende de transseksualiteit; (French) |title=Loi du 10 mai 2007 relative à la transsexualité
  29. ^ „Wayback Machine” (PDF). transgenderinfo.be. Приступљено 2025-09-04. 
  30. ^ „Staatssecretaris voor Gelijke Kansen Elke Sleurs wil af van medische eis in transgenderwet”. ZIZO-Online. 13. 1. 2015. 
  31. ^ „België schaft in 2018 medische eis voor transgenders af”. ZiZo Online. 8. 12. 2016. 
  32. ^ „It's soon to become easier to change sex”. Flandersnews.be. 8. 12. 2016. 
  33. ^ „Projet de loi réformant des régimes relatifs aux personnes transgenres en ce qui concerne la mention d'une modification de l'enregistrement du sexe dans les actes de l'état civil et ses effets”. Архивирано из оригинала 31. 7. 2017. г. Приступљено 21. 2. 2020. 
  34. ^ „LOI - WET”. www.ejustice.just.fgov.be. 
  35. ^ „Nouvelle loi transgenre: qu'est-ce qui change en 2018?”. RTBF Info (на језику: француски). 22. 12. 2017. 
  36. ^ „Çavaria trekt naar Grondwettelijk Hof voor optimalisering transgenderwet”. ZiZo-Online. 10. 1. 2018. [мртва веза]
  37. ^ „Transgenderwet deels vernietigd”. GaySite.nl (на језику: холандски). 19. 6. 2019. Архивирано из оригинала 29. 12. 2021. г. Приступљено 25. 6. 2019. 
  38. ^ „Transgenderwet wordt deels vernietigd: naast M en V, binnenkort ook X op identiteitskaart?”. VRT.be (на језику: холандски). 19. 6. 2019. 
  39. ^ „la Cour constitutionnelle juge la loi transgenre partiellement discriminatoire”. RTBF.be (на језику: француски). 19. 6. 2019. 
  40. ^ „Loi transgenre: les seules mentions "M" et "F" jugées inconstitutionnelles”. Le Soir.be (на језику: француски). 19. 6. 2019. 
  41. ^ Magnette, Paul; De Croo, Alexander (30. 9. 2020). „Verslag van de formateurs” (PDF) (на језику: холандски). Приступљено 2025-09-04. 
  42. ^ „New legal gender recognition legislation approved by Belgium! | ILGA-Europe”. www.ilga-europe.org. Архивирано из оригинала 6. 6. 2017. г.. 
  43. ^ „– Belgium – New Gender Recognition Law with obstacles”. 24. 5. 2017. 
  44. ^ Geens, Koen. „Zelfbeschikking centraal in nieuwe transgenderwet | Vice-eersteminister, minister van Justitie en minister van Europese Zaken”. Koen Geens. 
  45. ^ „Nouvelle réglementation pour les personnes transgenres | Service public federal Justice”. justice.belgium.be. 
  46. ^ „Record: 727 geslachtswijzigingen in Rijksregister in België in 2018”. BeOut (на језику: холандски). 19. 1. 2019. Архивирано из оригинала 29. 12. 2021. г. Приступљено 28. 5. 2020. 
  47. ^ „Française Chloë wil in Gent geslachtsoperatie ondergaan”. deredactie.be. 14. 7. 2014. 
  48. ^ „CRC/C/BEL/Co/5-6”. tbinternet.ohchr.org. 
  49. ^ „Official website of Intersekse Vlaanderen” (на језику: холандски). 
  50. ^ „Avis du CSH relatif à la sécurisation maximale de la collecte et de la transfusion sanguine (CSH 8094).” (PDF) (на језику: француски). Brussels: FPS Health Belgium. 2005-02-18. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 7. 2011. г. Приступљено 2009-09-24. 
  51. ^ „La lutte contre l'interdiction du don de sang par les homosexuels - FDF”. FDF. Архивирано из оригинала 30. 12. 2013. г. Приступљено 28. 12. 2013. 
  52. ^ „Don de sang : les homos toujours à l'index”. Arc-en-ciel Wallonnie. Архивирано из оригинала 30. 12. 2013. г. Приступљено 28. 12. 2013. 
  53. ^ „Don de sang impossible pour les homosexuels: Ecolo demande à Onkelinx d'agir”. La Libre Belgique. 3. 9. 2009. Приступљено 28. 12. 2013. 
  54. ^ Genot, Zoé (мај 2013). „Homo/Don de sang : Onkelinx reconnait que le dossier avance lentement... !”. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 28. 12. 2013. 
  55. ^ „Homo's mogen binnenkort bloed geven, "maar enkel als ze twaalf maanden geen seks hebben gehad"”. De Morgen (на језику: холандски). 2016-11-07. Приступљено 2025-09-04. 
  56. ^ „Dit verandert vanaf 1 juli: fiscaal voordeel bedrijfswagens afgebouwd, nieuwe bushaltes en strengere regels voor gokreclame”. De Standaard (на језику: холандски). 2023-06-27. Mannen moeten na seks met andere man nog vier maanden wachten om bloed te geven. Приступљено 2025-09-04. 
  57. ^ Smith, Gwendolyn (13. 6. 2019). „Red Cross bans transgender people from donating blood in Belgium”. LGBTQ Nation. 
  58. ^ „Transgender personen als bloeddonor”. Rode Kruis Vlaanderen (на језику: холандски). Приступљено 2025-09-04. [мртва веза]
  59. ^ „Lumi.be” (на језику: холандски). 
  60. ^ „Gendervonk.be” (на језику: холандски). 
  61. ^ „Gay News From 365Gay.com”. 7. 1. 2007. Архивирано из оригинала 7. 1. 2007. г.. 
  62. ^ „Special Eurobarometer 437” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 17. 10. 2015. г. Приступљено 6. 4. 2018. 
  63. ^ „Eurobarometer on Discrimination 2019: The social acceptance of LGBTI people in the EU”. TNS. European Commission. стр. 2. Приступљено 2025-09-04. 
  64. ^ „Discrimination in the EU_sp535_volumeA.xlsx [QB15_2] and [QB15_3]” (xls). data.europa.eu. 22. 12. 2023. Приступљено 2025-09-04. 
  65. ^ „Changing Positions on LGBTQI-Rights by Far-Right Parties in Western Europe”. Rémy Bonny. 2. 11. 2017. 
  66. ^ „Vlaams minister van onderwijs Pascal Smet out zich als homo”. De Morgen (на језику: холандски). Приступљено 2025-09-04. 
  67. ^ „Parlementair dossier. Vlaams Parlement”. www.vlaamsparlement.be (на језику: холандски). Архивирано из оригинала 07. 04. 2014. г. Приступљено 2025-09-04. 
  68. ^ „Petra De Sutter op tweede plaats Europese lijst Groen”. Het Laatste Nieuws. 25. 2. 2014. 
  69. ^ Lopez, Oscar (2020-10-02). „Belgium appoints Europe's first transgender deputy PM”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 2025-09-04. 
  70. ^ „Bart De Wever: N-VA zal voor holebirechten stemmen in Europees Parlement”. ZIZO-Online. 11. 8. 2014. Архивирано из оригинала 20. 12. 2016. г. Приступљено 6. 9. 2014. 
  71. ^ Van Grieken, Tom (5. 6. 2019). „Tom Van Grieken veroordeelt holebi-uitspraken Vlaams Belanger: 'Zeer knullige uitspraak”. DeMorgen (на језику: холандски). Приступљено 2025-09-04. 
  72. ^ „Will Ferdy (90) was eerste bekende Vlaming die uit de kast kwam”. Het Nieuwsblad. 9. 3. 2017. 
  73. ^ „VTM verspreidt de eerste beelden: hier is Bo Van Spilbeeck”. Het Laatste Nieuws. 30. 1. 2018. 
  74. ^ „Çavaria is de Vlaamse belangenverdediger van LGBTI+ mensen en koepel van LGBTI+-organisaties”. Çavaria (на језику: холандски). 
  75. ^ „Wel Jong - Welkom bij de Vlaamse en Brusselse holebi-jongeren!!” (на језику: холандски). 1. 3. 2011. Архивирано из оригинала 7. 11. 2010. г.. 
  76. ^ „Roze Zaterdag” (на језику: холандски). 2. 7. 2011. Приступљено 2025-09-04. 
  77. ^ „100.000 participants à la Belgian Pride Parade 2019, selon la police”. RTBF.be (на језику: француски). 18. 5. 2019. 
  78. ^ „Dit verandert vanaf 1 juli: fiscaal voordeel bedrijfswagens afgebouwd, nieuwe bushaltes en strengere regels voor gokreclame”. De Standaard (на језику: холандски). 2023-06-27. Mannen moeten na seks met andere man nog vier maanden wachten om bloed te geven. Приступљено 2025-09-04. 
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Права_ЛГБТ%2B_особа_у_Белгији&oldid=31524189”