Народна скупштина Републике Србије

Народна скупштина Републике Србије
Народна скупштина Републике Србије
14. сазив Народне скупштине
Врста
Оснивање	1858; пре 168 година11. јануар 1991; пре 35 година; (данашњи облик)
Врста	Једнодомни систем
Предводништво
Председник	Ана Брнабић (СНС); в. д. председника Републике од 27. септембра 2026. ; од 20. марта 2024.
Потпредседници	Марина Рагуш (СНС); Елвира Ковач (СВМ); Един Ђерлек (СПП); Јован Јањић (МИ—ГИН); Невена Ђурић (СНС); (од 19. марта 2025); Дуња Симоновић Братић (СПС); (од 16. јуна 2025)
Генерални секретар	Срђан Смиљанић
Састав
Број посланика	250
	Састав при распуштању, 9. септембра 2026.; Власт (136) АВ–СНСДС (110) СНС (105) ; СПО (2) ; СНП (1) ; НСС (1) ; ССД (1); СПС (12) СПС (11) ; Зелени (1); ПУПС (6); СДПС (6); СПП (2) Подршка (21); СВМ (6); ЈС (5) РП–РС–УСС (5) РП (3) ; РС (1) ; УСС (1); ЗС–ПС (5) ЗС (2) ; ПС (2) ; СНП (1); Опозиција (93) Посланици уз студенте (16) ДС (8) ; ПОКС (3) ; Остали и независни (5); НПС–НЛС (12) НПС (10) ; НЛС (2); ССП (12) НАДА (10) НДСС (7) ; Монархисти–ПКС (3); ЗЛФ (10); СРЦЕ (8); МИ—ГИН (6) ПСГ–СДАС–ПДД (6) ПСГ (3) ; СДАС (2) ; ПДД (1); ЕУ (5); МИ—СН (5); Независни (3)
Избори
Изборни систем	ПИС са изборним цензусом од 3% (Д’Онтов систем)
Последњи избори	25. октобар 2026.
Следећи избори	до 2030.
Место одржавања седница
	Дом Народне скупштине
Веб-сајт
	parlament.gov.rs

Народна скупштина Републике Србије је једнодомно законодавно тело Србије. Чини је 250 народних посланика који су изабрани тајним гласањем по пропорционалном изборном систему на четворогодишњи мандат. Скупштина бира председника који председава седницама.^[2]

Народна скупштина врши врховну законодавну власт. Усваја и мења Устав, бира Владу, именује и разрешава судије Уставног суда, бира четири члана Високог савета судства, четири члана Високог савета тужилаштва, као и врховног јавног тужиоца и одлучује о престанку његове функције, гувернера Народне банке Србије и друге државне функционере. Све одлуке се доносе већином гласова народних посланика, осим за промену Устава када је потребна двотрећинска већина.^[3]

Заседа у Дому Народне скупштине у Београду.^[4] Четрнаести сазив распуштен је 9. септембра 2026, када су расписани ванредни парламентарни избори за 25. октобар 2026.^[5]

Историјат

Од Кнежевине Србије до Краљевине Југославије

Први закон о Народној скупштини у Кнежевини Србији донет је 28. октобра 1858. године. На основу њега изабрана је и сазвана Светоандрејска скупштина, која је заседала од 30. новембра до 31.јануара 1858 (по јулијанском календару) односно од 12. децембра 1858. до 12. фебруара 1859 (по грегоријанском календару) у Београду. Тиме је успостављена установа Народна скупштина Кнежевине Србије и ударен темељ народном представничком телу као и каснијем парламентарном систему у Србији. Прве регистроване политичке странке појавиле су се почетком 1880-их, које су се бориле за превласт у Народна скупштина Краљевине Србије.

Актом уједињења, 1. децембра 1918. и стварањем Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, престала је законодавна функција свих народних представништава на територији уједињене државе. Народна скупштина Краљевине Србије састала се последњи пут 14. децембра 1918. године, а успостављена је Народна скупштина Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца

Комунистичка власт и једнопартијски систем

После 1944. године, Југославијом и Србијом завладала је Комунистичка партија Југославије (КПЈ) на челу са Јосипом Брозом Титом. Србија је постала једна од шест република нове социјалистичке, федералне југословенске државе.

Одмах након ослобођења Београда од немачке окупације на Великој антифашистичкој народно-ослободилачкој скупштини Србије, одржаној од 9. до 12. новембра 1944. године у Београду учествовало је 989 посланика. Они нису били бирани од стране народа, већ делегирани из редова народно-ослободилачких одбора, формираних од стране КПЈ. Тада је донета одлука о формирању Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије (АСНОС).

У току 45 година једнопартијске владавине СКЈ, Скупштина Србије је имала следеће називе:

Народна Скупштина Србије (1945—1946)
Народна скупштина Народне Републике Србије (1946—1963)
Скупштина Социјалистичке Републике Србије (1963—1990)
Народна Скупштина Републике Србије (1990)

Обнова вишепартијског система

Уставом Србије од септембра 1990. године, српски парламент је установљен као једнодоман који броји 250 посланика. Предвиђено је да се они бирају сваке четврте године на слободним и тајним изборима.

Од тада је Скупштина имала четрнаест сазива. Сваки сазив почиње конституисањем после избора, а завршава се распуштањем или истеком мандата.

Први сазив (1991–1993)

Први вишепартијски избори за Скупштину Србије одржани су у децембру 1990. Највише посланичких места освојила је Социјалистичка партија Србије - 194. За председника парламента изабран је Слободан Унковић, а за председника српске Владе Драгутин Зеленовић.

Други сазив (1993)

Ванредни скупштински избори одржани су 20. децембра 1992. године. СПС је поново освојио највише мандата, 101, Српска радикална странка 73, ДЕПОС 50, Демократска заједница војвођанских Мађара 9, Демократска странка 6, а Група грађана – Жељко Ражнатовић 5 места.^[6] За председника Скупштине изабран је Зоран Лилић, а републички премијер постао је Никола Шаиновић.

Трећи сазив (1994–1997)

На новим ванредним изборима, 19. децембра 1993. године, СПС поново осваја највише, 123 посланичка места, ДЕПОС 45, СРС 39, Демократска странка 29, а Нова демократија 5 места.^[7] Председник парламента постаје Драган Томић, а премијер Србије Мирко Марјановић.

Четврти сазив (1997–2001)

Први редовни избори за парламент одржани су 21. септембра 1997. године. Коалиција СПС–ЈУЛ–Нова демократија осваја 110 мандата, СРС 82, а СПО 45.^[8] Томић и Марјановић остају и даље на својим функцијама.

Пети сазив (2001–2004)

Ванредни избори за парламент одржани су децембра 2000. године, два месеца после 5. октобра и краја десетогодишње власти социјалиста. Демократска опозиција Србије осваја 176 посланичких места, СПС 37, Српска радикална странка 23, а Странка српског јединства 14.^[9] Председник Скупштине постаје Драган Маршићанин, а премијер Србије Зоран Ђинђић.

Шести сазив (2004–2007)

Нови ванредни избори за Скупштину Србије одржани су децембра 2003. године. Највише посланичких места 82 освојила је Српска радикална странка, Демократска странка Србије добила је 53 места, Демократска странка 37, Г17 + добила је 34 места, а коалиција Српски покрет обнове – Нова Србија и Социјалистичка партија Србије добили су по 22 места.^[10] Председник парламента постаје поново Драган Маршићанин (касније га је заменио Предраг Марковић), а за председника Владе Србије изабран је Војислав Коштуница.

Скупштина је током 2005. године усвојила највише закона у историји српског парламентаризма - преко 200. Поред тога, усвојено је неколико државних докумената о стању на Косову и Метохији. У фебруару 2006. године, седници парламента на којој се расправљало о извештају београдског преговарачког тима за Космет, присуствовали су председник Србије Борис Тадић, премијер Коштуница, и чланови Владе.

Седми сазив (2007–2008)

На ванредним изборима у јануару 2007, највише мандата 81 освојила је Српска радикална странка, Демократска странка добила је 64 посланичка мандата, а трећа по снази била је коалиција Демократска странка Србије-Нова Србија са 47 места.^[11] Посланичке мандате добиле су и Г17+, коалиција ЛДП−ГСС−СДУ−ЛСВ, као и пет изборних листа националних мањина. Нови сазив конституисан је 14. фебруара, верификацијом посланичких мандата, а седница је настављена 7. маја и 8. маја бирањем Томислава Николића за председника Скупштине. За њега су гласали посланици СРС, ДСС-НС и СПС. Међутим, после формирања нове скупштинске већине (ДС-ДСС-Г 17 плус) и захтева за његово разрешење, Николић је 13. маја поднео оставку на своју функцију. 15. маја, нова Влада је ступила на дужност именовањем Војислава Коштунице за премијера.

Осми сазив (2008–2012)

На изборима за скупштину 25. јуна 2008. посланици листе За европску Србију-Борис Тадић, у којој су биле ДС-Г17+-СДП-СПО-ЛСВ-Српска листа за Косово и Метохију, добили су 102 посланичка мандата. Српска радикална странка добила је 78 места, коалиција Демократска странка Србије – Нова Србија добила је 30 места, коалиција СПС-ПУПС-ЈС добила је 20 мандата.^[12]

Посланици листе За европску Србију-Борис Тадић, посланици коалиције СПС-ПУПС-ЈС и посланици мањина изабрали су Славицу Ђукић Дејановић за председницу Народне скупштине.

Девети сазив (2012–2014)

На изборима за скупштину 6. маја 2012. листа Покренимо Србију – Томислав Николић добила је 73 посланичка места, листа Избор за бољи живот – Борис Тадић 67, коалиција „Ивица Дачић – СПС, ПУПС, ЈС” добила је 44 посланичка места, а Демократска странка Србије добила је 21 место, листа „Чедомир Јовановић – Преокрет” 19, листа Уједињени региони Србије – Млађан Динкић добила је 16 места, Савез војвођанских Мађара добио је 5 места.^[13] Након конституисања скупштине, 23. јула 2012. године посланици листа Покренимо Србију (73 мандата), СПС-ПУПС-ЈС (44 мандата), Уједињени региони Србије (16 мандата), Социјалдемократска партија Србије (9 мандата) и Странка демократске акције Санџака (2 мандата) изгласали су Небојшу Стефановића за новог председника Народне скупштине.

Десети сазив (2014–2016)

На ванредним изборима 16. марта 2014. листа „Александар Вучић — Будућност у коју верујемо”, коју је предводила Српска напредна странка, освојила је 158 мандата, коалиција СПС–ПУПС–ЈС 44, листа „Са Демократском странком за демократску Србију” 19, а коалиција око Нове демократске странке Бориса Тадића 18 мандата. Савез војвођанских Мађара освојио је 6, СДА Санџака 3, а Партија за демократско деловање 2 мандата.^[14] Од тада већину у Скупштини има коалиција коју предводи СНС. За председницу Скупштине изабрана је Маја Гојковић, а за председника Владе Александар Вучић.^{[тражи се извор]}

Једанаести сазив (2016–2020)

После ванредних избора 2016., на којима је листа око СНС-а освојила 131 мандат, коалиција око СПС-а 29, СРС 22, ДЈБ 16, ДС 16, Савез за бољу Србију 13, Коалиција Двери — Демократска странка Србије 13. Странке националних мањина су укупно освојиле 10 мандата. Маја Гојковић је поново изабрана за председницу Скупштине.^{[тражи се извор]}

Дванаести сазив (2020–2022)

Изборе 2020 бојкотовао је већи део опозиције. Листа СНС-а освојила је 188 мандата, Коалиција око СПС-а 32, СПАС 11, а странке националних мањина укупно 19 места. Председник Скупштине постао је Ивица Дачић.^{[тражи се извор]}

Тринаести сазив (2022–2024)

На изборима 2022 листа СНС-а освојила је 120 мандата, а коалиција око СПС-а 31. Коалиција Уједињени за победу Србије 38, НАДА 15, Морамо 13, Двери—ПОКС 10, Заветници 10, а странке националних мањина укупно 13. За председника Скупштине изабран је Владимир Орлић.^{[тражи се извор]}

Четрнаести сазив (2024–2026)

На ванредним изборима 17. децембра 2023. листа око СНС-а Александар Вучић — Србија не сме да стане освојила је 129 од 250 мандата. Коалиција око СПС-а 18, Коалиција Србија против насиља 65, НАДА 13, Ми—Глас из народа 13, странке националних мањина укупно 12 мандата. Сазив је конституисан 6. фебруара 2024, а Ана Брнабић је 20. марта 2024. изабрана за председницу Скупштине. Скупштина је 2. маја 2024. изабрала владу Милоша Вучевића, а 16. априла 2025. владу Ђура Мацута.^{[тражи се извор]}

Петнаести сазив

Очекује се 15. сазив који ће се конституисати након одржаних ванредних избора 2026.

Скупштинско здање

Зграде у којима су се одржавале седнице скупштине Србије током историје су:

Велика пивара (у њој је одржана Светоандрејска скупштина),
Народно позориште
Капетан Мишино здање (Велика школа)
зграда касарне на углу Милоша Великог и Краљице Наталије^[15] (1882—1918)
зграда коњичке касарне у Улици кнеза Милоша (1918—1931)
зграда школе јахања „Мањеж“ (данас Југословенско драмско позориште) (1931—1936)
у Крагујевцу, у згради Народне скупштине која је сазидана по налогу кнеза Милоша 1859
у Нишу, Основна школа „Свети Сава“ код Саборне цркве и зграда Официрског дома.
У згради у улици Краља Милана бр. 14 у Београду је до раздвајања Србије и Црне Горе била Скупштина Србије

Данас се скупштинске седнице Народне скупштине Републике Србије одржавају у Дому Народне скупштине, једној од најрепрезентативнијих грађевина у Београду. Здање је отворено 1936. за Народну скупштину Краљевине Југославије, што је и било до 1941 и Другог светског рата. Да би током периода комунизма у Југославији здање постало Савезна скупштина СФРЈ, а током периода СР Југославије (Србије и Црне Горе) Савезна скупштина СРЈ. Након одвајања Црне Горе 2006. Народна скупштина Србије пресељена је у ово здање.

Галерија

Народна скупштина Републике Србије
Главни улаз са централном куполом Дома Народне скупштине
Поглед са трга Николе Пашића
Поглед из Пионирског парка

Види још

Референце

^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом „NS-grupe”.
^ Викизворник: Устав Републике Србије
^ Члан 99, Устав Републике Србије, 98/2006-3, 115/2021-3 (Амандмани I-XXIX), 16/2022-3
^ National Assembly of Serbia (2010-11-28). „Informer” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 28. 11. 2010. г. Приступљено 13. 4. 2022.
^ „Vučić potpisao Ukaz o raspuštanju Skupštine, raspisao izbore za 25. oktobar”. Танјуг (на језику: српски). 9. 9. 2026. Приступљено 25. 9. 2026.
^ Логос 2019, стр. 199 са напоменом 873.
^ Логос 2019, стр. 215-216.
^ Логос 2019, стр. 275.
^ Логос 2019, стр. 360.
^ Логос 2019, стр. 391-392.
^ Логос 2019, стр. 394.
^ Логос 2019, стр. 395-396.
^ Логос 2019, стр. 402 и напомена 2130. Остале листе добиле су по 1, или 2 мандата.
^ „Rezultati vanrednih parlamentarnih izbora 2014”. Време (на језику: српски). 20. 3. 2014. Приступљено 28. 9. 2026.
^ "Коло", 2. октобар 1943 (фото)

Спољашње везе

Званични веб-сајт

[NS-grupe-1] Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом „NS-grupe”.

[ustav-2] Викизворник: Устав Републике Србије

[3] Члан 99, Устав Републике Србије, 98/2006-3, 115/2021-3 (Амандмани I-XXIX), 16/2022-3

[informer-4] National Assembly of Serbia (2010-11-28). „Informer” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 28. 11. 2010. г. Приступљено 13. 4. 2022.

[raspustanje-5] „Vučić potpisao Ukaz o raspuštanju Skupštine, raspisao izbore za 25. oktobar”. Танјуг (на језику: српски). 9. 9. 2026. Приступљено 25. 9. 2026.

[FOOTNOTEЛогос2019199_са_напоменом_873-6] Логос 2019, стр. 199 са напоменом 873.

[FOOTNOTEЛогос2019215-216-7] Логос 2019, стр. 215-216.

[FOOTNOTEЛогос2019275-8] Логос 2019, стр. 275.

[FOOTNOTEЛогос2019360-9] Логос 2019, стр. 360.

[FOOTNOTEЛогос2019391-392-10] Логос 2019, стр. 391-392.

[FOOTNOTEЛогос2019394-11] Логос 2019, стр. 394.

[FOOTNOTEЛогос2019395-396-12] Логос 2019, стр. 395-396.

[FOOTNOTEЛогос2019402_и_напомена_2130._Остале_листе_добиле_су_по_1,_или_2_мандата-13] Логос 2019, стр. 402 и напомена 2130. Остале листе добиле су по 1, или 2 мандата.

[Vreme-2014-14] „Rezultati vanrednih parlamentarnih izbora 2014”. Време (на језику: српски). 20. 3. 2014. Приступљено 28. 9. 2026.

[15] "Коло", 2. октобар 1943 (фото)

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

п р у Сазиви Народне скупштине Републике Србије
Република Србија (1990—2006)	Први (1991) Други (1993) Трећи (1994) Четврти (1997) Пети (2001) Шести (2004)
Република Србија (2006—данас)	Седми (2007) Осми (2008) Девети (2012) Десети (2014) Једанаести (2016) Дванаести (2020) Тринаести (2022) Четрнаести (2024) Петнаести (2026)
Историјат: Народне скупштине Србије Народне скупштине Југославије

Нормативна контрола
Међународне	VIAF
Државне	Немачка
Остале	IdRef