Амбијентална интелигенција
Амбијентална интелигенција (енгл. Ambient Intelligence, скраћено AmI) представља концепт интелигентних окружења у којима електронски уређаји препознају присуство људи, прилагођавају се њиховим потребама и омогућавају природнију интеракцију између човека и технологије. Концепт обухвата различите области као што су рачунарство, телекомуникације, потрошачка електроника и интернет ствари.[1]
Основни циљ амбијенталне интелигенције јесте стварање окружења у коме технологија функционише ненаметљиво, прилагођавајући се кориснику на основу контекста, навика и претходног понашања. У таквом окружењу уређаји могу међусобно комуницирати и аутоматски реаговати на промене у окружењу.[2]
Преглед
[уреди | уреди извор]Концепт амбијенталне интелигенције заснива се на идејама свеприсутног рачунарства (ubiquitous computing), первазивног рачунарства (pervasive computing), препознавања контекста и интеракције човека и рачунара. Системи амбијенталне интелигенције обично имају следеће карактеристике:
- Уграђеност — мрежно повезани уређаји интегрисани су у окружење.
- Транспарентност — технологија је кориснику готово невидљива.
- Свесност контекста — систем препознаје кориснике и услове у којима се налазе.
- Персонализација — прилагођава се индивидуалним потребама корисника.
- Адаптивност — мења понашање у складу са коришћењем.
- Предиктивност — предвиђа потребе корисника на основу претходних активности.
Амбијентална интелигенција у великој мери зависи од развоја сензора, сензорских мрежа, бежичних комуникација и интелигентних софтверских система.[3]
Историја
[уреди | уреди извор]Термин „амбијентална интелигенција“ настао је крајем деведесетих година 20. века у оквиру истраживачких активности компаније Philips. Концепт су развили Ели Зелка (Eli Zelkha) и његов тим у компанији Palo Alto Ventures, са визијом будућности у којој ће технологија бити неприметно интегрисана у свакодневни живот.
Почетком 21. века концепт је привукао пажњу Европске комисије, чија је Саветодавна група за информационо друштво и технологију (ISTAG) објавила више извештаја посвећених амбијенталној интелигенцији. Након тога покренути су бројни истраживачки пројекти у Европи, Северној Америци и другим деловима света.[4]
Међу значајнијим иницијативама били су пројекат HomeLab компаније Philips и истраживачки пројекти Технолошког института Масачусетса (MIT).[5]
Технологије
[уреди | уреди извор]Реализација амбијенталне интелигенције ослања се на велики број технологија, међу којима су:
- Блутут лоу енерџи (Bluetooth Low Energy)
- РФИД (RFID);
- микрочип;
- сензори покрета, близине, температуре и осветљења;
- софтверски агенти;
- афективно рачунарство;
- нанотехнологија;
- биометрија;
- паметни текстил (e-textiles);
- интернет ствари (IoT).
Ове технологије омогућавају прикупљање података из окружења, њихову анализу и аутоматско доношење одлука у реалном времену.[2][6]
Друштвени и политички аспекти
[уреди | уреди извор]Заговорници амбијенталне интелигенције сматрају да она може побољшати квалитет живота, повећати ефикасност рада и омогућити развој паметних градова и интелигентних домова.
С друге стране, појављују се питања у вези са приватности, безбедношћу података и могућношћу надзора корисника. Пошто системи амбијенталне интелигенције прикупљају велике количине информација о понашању људи, неопходно је обезбедити механизме заштите личних података и контролу приступа информацијама.[7]
Поједини истраживачи такође указују на ризик од прекомерне зависности од технологије и концентрације моћи у великим технолошким организацијама.[8]
Примена
[уреди | уреди извор]Амбијентална интелигенција налази примену у бројним областима:[3]
- паметни град;
- паметне куће;
- здравствена заштита;
- образовање;
- индустријска аутоматизација;
- транспортни системи;
- системи безбедности.
Један од најпознатијих примера примене представља интернет ствари, где повезани уређаји размењују податке и аутоматски реагују на активности корисника.
У популарној култури
[уреди | уреди извор]Концепт амбијенталне интелигенције појављује се у бројним делима научне фантастике. Међу најпознатијим примерима су роман Водич кроз галаксију за аутостопере (The Hitchhiker's Guide to the Galaxy) Дагласа Адамса (Douglas Adams), роман Дијамантско доба (The Diamond Age) Нила Стивенсона (Neal Stephenson), као и филмови Minority Report и Her, који приказују интелигентна окружења способна да се прилагођавају људима.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Cosmin Balan, Cosmin (20. 12. 2024). „Ambient Intelligence: The Next Frontier of Computing”. innatera. Приступљено 1. јун 2026.
- ^ а б „What is Ambient Intelligence?”. arm. Приступљено 1. јун 2026.
- ^ а б „Ambient Intelligence”. sciencedirect. Приступљено 1. јун 2026.
- ^ „Perspectives of Ambient Intelligence in the Home Environment”. European Commission. Приступљено 1. јун 2026.
- ^ „MIT project oxygen”. Приступљено 1. јун 2026.
- ^ „Understanding Ambient Intelligence: What Is It & How Does It Work?”. Medium. 12. 11. 2024. Приступљено 1. јун 2026.
- ^ Marwala, Tshilidzi (12. 05. 2025). „Why the Need for Governing Ambient Intelligence Has Never Been More Urgent”. Приступљено 1. јун 2026.
- ^ „The potential dangers of Ambient Intelligence”. CORDIS - EU research results. Приступљено 1. јун 2026.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]| Нормативна контрола: Државне |
|---|
