Prijeđi na sadržaj

Pavle Pavlović

Izvor: Wikipedija
Pavle Pavlović
Pavle Pavlović 1928. godine.
Datum rođenja20. februara 1888.
Mesto rođenjaLešnica
 Kraljevina Srbija
Datum smrti23. oktobra 1971. (83 god.)
Mesto smrtiBeograd
Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija
Profesijaabadžijski radnik, revolucionar
Član KPJ od1919.

Pavle P. Pavlović (ćirilica: Павле П. Павловић; Lešnica, 20. februara 1888. – Beograd, 23. oktobra 1971.) bio je marksistički revolucionar i društveno-politički radnik FNR Jugoslavije i NR Srbije.

Na Kongresu ujedinjenja 1919. godine bio je izabran za predsednika SRPJ(k). Kada je posle Zakona o zaštiti države rukovodstvo moralo da se skloni u inostranstvo, Pavlović je bio predsednik Zagraničnog Izvršnog odbora KPJ tokom 1921. i 1922. godine. Dvadesetih je bio jedan od najistaknutijih članova takozvane "leve frakcije", koja se odlikovala revolucionarnim radikalizmom. Bio je jedan od najuticajnijih komunističkih sindikalnih vođa i istaknuti teoretičar sindikalnog pitanja u KPJ. Tridesetih godina je radio legalno po liniji Narodnog fronta. Posle revolucije u Jugoslaviji, bio je narodni poslanik Savezne narodne skupštine prvog saziva i pomoćnik Ministra rada NR Srbije. U penziji se bavio publicističkim radom na polju istorije radničkog pokreta.

Biografija

[uredi | uredi kod]

Pavle Pavlović rođen je 20. februara 1888. godine u Lešnici u Podrinju. Po zanimanju je bio abadžijski radnik, odnosno krojač koji šije narodnu nošnju.

Počeci u radničkom pokretu

[uredi | uredi kod]
Glavni članak: Srpska socijaldemokratska partija

U Obrenovcu je 1903. godine završio zanat, kada se uključio u sindikalni pokret. Nedugo potom preselio se nazad u rodni kraj, i u Loznici je 1904. godine prvi put učestvovao u obeležavanju Prvog maja:

"Bio sam petnaestogodišnji kalfica, učio sam abadžijski zanat. Radničke klase u pravom smislu u tom malom mestu, kao uostalom ni u drugim mestima u Srbiji, nije ni bilo. Bile su to sitne zanatlije koje su držale po nekoliko radnika. Pripreme smo izvršili još uoči praznika [...]. Brice su doterivale svoje muzičke instrumente, sašili smo ogromnu crvenu zastavu. Kad smo se okupili ujutro i krenuli kroz grad — zastava je bila 'duža' od povorke. Pevali smo Marseljezu, Intemacionalu još nismo znali.
Narod je izišao na ulicu da nas vidi — neko iz radoznalosti, neko da nas pozdravi, pa i da nam se pridruži. Majstori, vlasnici pojedinih zanatskih radnji, besneli su na svoje kalfe i šegrte što su ostavili posao i otišli na proslavu. Nekog su zbog toga izbacili sa posla, ponekog su čak i batine čekale. Žene se nisu smele pojaviti u povorci, ni za živu glavu. Ta 'bruka' bi ih kasnije pratila kroz život. Devojke se više ne bi mogle udati."[1]

Istoričarka Mira Bogdanović piše da je u radničkom pokretu, sačinjenom više od zanatlija nego fabričkih radnika, tada dominirao "esnafski duh", te je rivalstvo između šegrta i kalfi sprečavalo razvijanje solidarnosti unutar klase. O ovome će kasnije detaljno pisati i Pavlović, osvrćući se na svoje iskustvo šegrta i kalfe. Kao najmlađi i najobespravljeniji, šegrti su snižavali cenu rada i bili izgovor za održavanje loših opštih uslova na radnom mestu. Stoga su bili direktni rivali, ali i remetilački faktor, relativno privilegovanijim kalfama. Sindikati su zazirali od uključivanja šegrta u svoj rad, čak i u svojstvu vanrednih članova, i retko su se borili za poboljšanje njihovih uslova rada. Iako je Socijaldemokratska partija redovno agitovala za poboljšanje uslova za šegrte, u praksi je radnički pokret, u kojem su dominirali stariji i iskusniji radnici, zazirao od tog pitanja.[2]

Godine 1905, Pavle Pavlović postao je sekretar pododbora Saveza abadžijskih radnika u Loznici, a iduće godine seli se u Valjevo, jer je postao član uprave i tehnički sekretar Saveza abadžijskih radnika u tom mestu. U isto vreme, sa punoletstvom, postaje član Srpske socijaldemokratske partije. Kao sindikalni organizator, bavi se problemima proletarizacije seljaštva, odnosno pitanjem migracije seljaka u gradove, gde postaju deo radničke klase. Seljaci, koji su uvek mogli da se oslone na dodatni prihod od zemljoradnje, često su korišćeni kao štrajkbreheri, koji su u gradove dolazili samo tokom štrajkova radi dodatne zarade uzrokovane privremenim povećanjem cena rada. Potom bi se vraćali na selo, nakon što su štrajkove "upropašćavali", ili ostajali "u radionicama najgorih poslodavaca, odakle su, voljno ili nevoljno, sa većim ili manjim mogućnostima, kočili i posle štrajka svaku novu akciju sindikata".[3] Hroničnu nezaposlenost smatrao je najvećom kočnicom radničkom organizovanju, jer je višak radne snage značio da je svaki štrajk mogao lako da se podriva zapošljavanjem vojske nezaposlenih.[4]

U ovim faktorima, Pavlović je video neuspeh štrajkačkog pokreta 1907. godine, koji je kulminirao štrajkom u šećerani na Čukarici u proleće. Tih godina, Pavlović aktivno učestvuje u organizaciji štrajkova i "tarifnim borbama", odnosno radničkim akcijama za postizanje kolektivnih ugovora.[5] Međutim, insistirao je da štrajkovi moraju biti samo usputni deo borbe za dugoročno izgrađivanje organizacije i socijalističkog obrazovanje:

"Štrajkaške funkcije naših sindikata vrlo često isključuju mogućnost za obavljanje drugih i privrednih funkcija organizacije. Tako su česti štrajkovi postali centar oko koga se okreće bezmalo ceo život sindikalnog pokreta. To nije prirodni stav savremenih socijalističkih sindikata. Glavna i osnovna delatnost organizacije treba da je propaganda i prosveta. Od toga treba da žive i sami štrajkovi, bez toga nema ničega."[6]

Od 1907. do 1908. godine bio je sekretar mesnog sindikalnog veća u Valjevu, i kao delegat valjevske organizacije prisustvovao je Šestom kongresu SSDP u aprilu 1908. Prema rečima Nikole M. Popovića, prvog biografa Dimitrija Tucovića, između Pavlovića i Tucovića se u ovo vreme razvilo blisko prijateljstvo, te je upravo Tucovićevim zalaganjima Pavlović prešao iz Valjeva u Beograd.[7] Na Osmom kongresu SSDP u junu 1910. godine, Pavlović je podneo referat "Organizacija Širenja i materijalno obezbedenje partijske štampe", a na Devetom kongresu u maju 1911. izneo je referat "Prosvetni rad u našem pokretu". Na tom kongresu prvi put postaje član Glavne uprave SSDP i na toj poziciji će ostati do samolikvidiranja partije 1919. godine zarad osnivanja Socijalističke radničke partije (komunista).[8]

Zgrada Radničkog doma na Slaviji 1911. godine.

Kada je u drugoj polovini 1911. godine došlo do sukoba između Dimitrija Tucovića i Dragiše Lapčevića, Lapčević je dao ostavku na mesto sekretara Glavnog radničkog saveza, odnosno centralne sindikalne organizacije u državi. Na njegovo mesto tada je došao Pavle Pavlović.[9] Na toj funkciji, bitan aspekt socijalističke agitacije za njega bio je borba za osmočasovno radno vreme, što je često izazivalo nesuglasice sa sindikalnom bazom, jer su radnici u štrajkovima često insistirali na povećanju nadnica bez skraćenja radnog vremena, i bivali zadovoljni ako bi takav cilj postigli.[10] Pored toga, organizovao je kvartovske proteste protiv skupoće u Beogradu, uperene protiv porasta životnih troškova meštana.[11] Kada je, pod pritiskom radničkog pokreta, država donela Zakon o radnjama, njime je regulisano stvaranje Radničke komore, nove institucije koja je trebala da nadgleda uslove na radnom mestu i ophođenje poslodavaca prema radništvu. Glavni radnički savez dobio je mogućnost da bira upravu Radničke komore, te je za njenog člana izabran i Pavle Pavlović.[12] Tokom 1912. godine, Pavlović periodično de fakto vrši dužnost predsednika Radničke komore: sa Dimitrijem Tucovićem upućuje dopise Ministarstvu o kršenju Zakona o radnjama od strane raznih poslodavaca, te se bori protiv dečijeg rada.[13]

Na Vanrednom kongresu u januaru 1912. godine potvrđeno je njegovo mesto u Glavnoj partijskoj upravi. Na tom kongresu predstavlja referat pod nazivom "Izmene zakona o radnjama". Tada predlaže da se na novi, nepovoljni Zakon o radnjama koji je pripremala vlast odgovori "najoštrijim merama uključujući i štrajk masa".[14] Ova referenca na masovni štrajk potencijalno pokazuje na upućenost u aktivnost i političku misao krajnjeg levog krila Druge internacionale u tom trenutku, koje je predstavljala Rosa Luxemburg. Istovremeno, učestvuje u radu specijalne komisije formirane zarad razrešenja spora Tucović-Lapčević, koja je uspela da reši nesuglasice između dvojice vodećih članova SSDP-a.[15]

Balkanski ratovi i Prvi svetski rat

[uredi | uredi kod]

Kada je 1912. izbio Prvi balkanski rat, u SSDP je nastao unutarpartijski sukob po pitanju karaktera tog rata. Dok je partijska većina smatrala da se ne radi o oslobodilačkom ratu, poznati partijski teoretičar Dušan Popović došao je do zaključka da je po sredi buržoaska revolucija, jer će proterivanje Osmanskog carstva sa Balkana dovesti do okončanja feudalnih odnosa u Makedoniji i ostalim krajevima pod osmanskom vlašću.[16] Pavlović se našao na tački gledišta većine, predvođene Dragišom Lapčevićem, koja je smatrala da rat nema oslobodilački, nego osvajački karakter, te da je motivisan ekspanzionističkim težnjama narastajuće građanske klase mladih balkanskih država.[17] U to vreme, Pavlović postaje izvršilac testamenta svog bliskog prijatelja Tucovića, koji je već tada prvi put mobilizovan i poslat na front.[18] U junu 1913. godine, po izbijanju Drugog balkanskog rata, Pavlović je mobilisan i poslat u Skoplje, ali o njegovoj aktivnosti za vreme rata ne postoje podaci.[19]

Socijalistički odbornik u Opštini beogradskoj bio je od 1911. do 1915, stalni saradnik "Radničkih novina" od 1909. do 1914, a zatim partijskog lista "Budućnost", u Nišu 1915. godine. Pavlović je, zajedno sa Filipom Filipovićem, bio govornik na najvećoj demonstraciji srpskog radničkog pokreta pre Oktobarske revolucije - na Prvomajskoj proslavi 1914. godine, na kojoj se u Košutnjaku okupilo preko deset hiljada ljudi.[20] Otprilike u isto vreme, kao sekretar Glavnog radničkog saveza, borio se za prava oko 700 radnica i radnika u Leskovcu koji su zbog radničkog organizovanja masovno otpušteni a potom napadani od strane lokalne žandarmerije.[21]

Po izbijanju Prvog svetskog rata, kada se sedište partijske organizacije prebacilo u Niš, Pavlović ostaje u Beogradu kao veza centrale sa Beogradom i Valjevom.[22] Nakon okupacije Srbije u Prvom svetskom ratu od strane Austro-Ugarske, dao je ostavku na odborničko mesto u Skupštini grada Beograda, jer je učešće u daljem radu skupštine smatrao saradnjom s okupatorom.[23] 1917. godine podržao je odlazak Triše Kaclerovića i Dušana Popovića na revolucionarnu i antiratnu socijalističku konferenciju u Stockholm, koja je bila nastavak Lenjinovih pokušaja za osnivanje Treće Internacionale.[24] Pavlović je već tada, po tvrdnjama Dušana Popovića, mnogo levlje od njega i Kaclerovića, te traži potpuni prekid ne samo sa pro-ratnim reformistima, nego i sa anti-ratnim reformistima, zauzimajući otvoreno revolucionarne pozicije.[25]

Aktivnost u legalnom periodu KPJ

[uredi | uredi kod]
Glavni članak: Komunistička partija Jugoslavije
Pavle Pavlović (treći s leva) sa Clarom Zetkin na Trećem kongresu Kominterne 1921. godine. Desno od Clare Zetkin sedi Pavlovićev kasniji glavni partijski rival, Sima Marković.

Od februara 1919. godine, Pavlović ponovo piše za „Radničke novine“, koje su sada osvanule u otvoreno komunističkom ruhu. Pavlović je na osnivačkom kongresu Socijalističke radničke partije Jugoslavije (komunista) aprila 1919. godine bio referent o agrarnom pitanju i zalagao se za kolektivizaciju seoskog zemljišta u Kraljevini SHS. Rezolucija nije usvojena. [26] Maja iste godine postaje sekretar Centralnog radničkog sindikalnog veća Jugoslavije. U septembru je, kao sekretar CRSVJ i član beogradskog veća Partije, kooptiran u člana Centralnog partijskog veća SRPJ(k).[27] U novembru odlazi u Ljubljanu, na finalni kongres Jugoslavenske socijaldemokratske stranke, da bi ubedio slovenačke delegate da se pridruže SRPJ(k).[28] Tokom cele godine, Pavlović je aktivan predavač na partijskim školama, gde govori o sindikalnoj teoriji i praksi.[29]

1920. godine, Pavle Pavlović se posvetio propagiranju otvoreno komunističkog programa partije i pridruživanju trećoj, Komunističkoj Internacionali. U tu svrhu je pisao članke u Radničkim novinama i putovao u Hrvatsku zajedno sa Simom Markovićem, da pokušaju da utiču na reformistički orijentisane "centrumaše" u SRPJ(k).[30] U junu mesecu u Vukovaru, Pavlović je predsedavao radu Drugog kongresa, na kom je partija bila preimenovana u Komunističku partiju Jugoslavije i izglasala pridruživanje Trećoj Internacionali. Pavlović je, zajedno sa Jakovom Lastrićem, bio izabran za predsednika Izvršnog odbora Centralnog partijskog veća KPJ.

Partijska organizacija u Beogradu se pocepala približno na pola između pristalica revolucionarne struje i centrumaša, ali je već u martu 1920. godine komunistička grupa držala većinu u upravi mesne organizacije, u koju je ušao i Pavlović.[31] Avgusta 1920. godine, Pavle Pavlović je bio izabran za opštinskog odbornika na komunističkoj listi u Beogradu. Upravo njegov govor poslužio je kao izgovor režimu da poništi komunističke mandate, pošto je ministar unutrašnjih poslova Milorad Drašković tvrdio da je Pavlovićevom izjavom zakletva "poništena". Pavlovićeva izjava je glasila:

"Naše komunističko gledište na polaganje zakletve vrlo dobro je poznato. Ali, pozvani da u interesu širokih slojeva radnoga naroda Beograda primimo opštinsku upravu, mi pristupamo polaganju zakonom propisane zakletve."[32]

U novembru je izabran za narodnog poslanika Ustavotvorne skupštine, kao kandidat za kragujevački okrug, te je bio član njenog Ustavnog odbora ispred KPJ.[33] Kada su rudari Jugoslavije decembra 1920. godine organizovali generalni štrajk, KPJ je organizovala zborove podrške u Beogradu. Na beogradskom zboru 28. decembra 1920. godine, na dan kada je policija u krvi ugušila Husinsku bunu, Pavlović je u svom govoru izjavio:

"Moral buržoazije je moral hijena koje mrcvare proletarijat. Moral proletera je solidarnost, odbrana svima sredstvima svojih opštih interesa. (...) Može li onda biti pomirenja između nas? (Burno odobravanje i uzvici: Rat kapitalizmu!) Može li biti oka koje bi zaplakalo posle sloma ovakvog režima?
Ali je sve to bilo malo vladajućoj klasi, zaseli su i odlučili militarizaciju. (Dugotrajni žestoki protesti). Danas militarizaciju rudara, juče su to činili sa železničarima, sutra će redom ostale. Nastaće zlatno doba kad će kaplari i podnarednici rešavati socijalne probleme. Smete li to dopustiti? (Uzvici: Ne! Ne!) Rudari traže vašu solidarnost: dajmo im tu solidarnost. (Burni i oduševljeni uzvici: Hoćemo!) Rudari ne mogu probiti rudnike i pobeći iz njih kad jednom u njih budu silom oterani. Rudari će izginuti pred rudnicima, ali se neće dati militarizirati! (Burno odobravanje) Stanje je suviše zategnuto i dok mi držimo zbor tamo možda grokću puške. (Burni i oduševljeni uzvici: Živeli drugovi rudari!)
Mi znamo da vladajuća buržoazija nema morala. Ali pitamo one nesretnike koji idu za njom: Može li se osporiti pravo proletarijatu da sruši ovakvo društvo! (Burno pljeskanje). To pitanje postavite svakome u varoši na svakom mestu, neka vam odgovore: šta treba da urade ovako progonjeni rudari? (Glasovi: Da ginu!) Buržoazija hoće da izazove oružani sukob. Ne dajte da vas zavara ni vaša moć, ali ni vaši nedostaci.
U akciju! Sutra ili prekosutra, bezuslovno: u akciju! Propagirajte tu akciju još večeras, pripremite duhove, pripremite sve proletere, da bi svi bili spremni za borbu onog momenta kad bude zatrebalo. Pogledi rudara blude ka nama sa ledenih planina. Oni čekaju na nas. Slušajte i ispunjujte ono što od vas budu tražile vaše organizacije. (Burno: Hoćemo!) Šta treba da nastupi? Rudari u drugim rudnicima treba da stupe u štrajk. Rudari u Pečuju biće u štrajku već sutra ili prekosutra. Ne bude li ni to dosta, čekajte i vi poziv na borbu! (Burno odobravanje.) Proletarijat ne sme bez oštrog boja dopustiti da propadne akcija rudara. Nećemo bežati od opasnosti kao socijal-izdajnici. Borba je tu! Ko ima srca: U Borbu! (Burno odobravanje.)"[34]

Ministarstvo unutrašnjih poslova interpretiralo je ovaj govor kao poziv na nasilnu revoluciju i iskoristilo ga kao formalni povod za donošenje Obznane.[35] U narednim mesecima, Pavlović je koristio svoj poslanički imunitet za javno istupanje protiv Obznane, organizovao sindikalne proteste protiv uredbe i odlazio na sastanke sa Miloradom Draškovićem na kojima je pokušavao da ubedi ministra da Obznanu ukine.[36] U Skupštini je Pavlović govorio o zabranama sindikalnog delovanja, napominjući da se na tako nešto usuđivala samo Austro-Ugarska, i to tek nakon tri godine okupacije Srbije, i detaljno iznosio slučajeve policijskog nasilja, razbojništva, te čak i vansudskih ubistava radnika.[37] Dokumentovao je zloupotrebe radničkih prava i pokazivao kako su se poslodavci koristili Obznanom da smanje plate.[38][39] 22. aprila 1921. godine, Pavlović je zahtevao da Ustavotvorna skupština otvori raspravu o potpunoj legalizaciji sindikalnog organizovanja, ali je pro-vladina većina odbila da tu raspravu stavi na dnevni red.[40]

Ilegalna aktivnost KPJ i frakcijske borbe

[uredi | uredi kod]
Kafana Alserhof na uglu Alser Straße i Skodagasse, jedno od glavnih mesta okupljanja jugoslovenskih komunista u Beču.

U junu 1921. godine, Pavle Pavlović i Sima Marković zajedno odlaze u Moskvu na Treći kongres Komunističke Internacionale. Pavlović, kao sekretar CRSVJ, prisustvuje i osnivačkom kongresu Crvene Sindikalne Internacionale (Profinterne) i postaje član predsedništva kongresa kao predstavnik sindikata balkanskih država.[41] Kako je, dok su bili u Moskvi, Alija Alijagić izvršio atentat na Draškovića, što je dovelo do donošenja Zakona o zaštiti države, Pavlović i Marković nisu mogli da se vrate u Kraljevinu SHS, nego su ostali u Beču. U Beču Pavlović piše za nove partijske novine nazvane "Oslobođenje radnika je delo samih radnika".[42] Pavlović je u Beču dvaput hapšen, u septembru i novembru 1921. godine, po nalogu jugoslovenske policije, zbog navodne umešanosti u atentat na Draškovića. Međutim, austrijska policija oba puta je odbila da ga izruči Jugoslaviji.[43] Redovno je držao predavanja u Klubu studenata marksista, koji se sastajao u kafani Alserhof.[44]

U septembru 1921. godine, Pavlović je u Beču izabran za člana Zagraničnog Izvršnog odbora KPJ, zajedno sa Simom Markovićem, Jakovom Lastrićem, Ilijom Milkićem, Đurom Cvijićem, Dušanom Cekićem i Milanom Lemešom. Pavlović je izabran za predsednika ovog Izvršnog odbora, iako se odluci protivio, i smatrao da Izvršni odbor mora što pre da bude organizovan u samoj Jugoslaviji. Kada su saznali da je, mesec dana ranije, u Beogradu osnovan Zamenički centralni izvršni odbor koji su vodili Triša Kaclerović i Kosta Novaković, Pavlović je odlučio da se Zagranični odbor potčini Zameničkom. Sa ovom odlukom se nije složio Sima Marković, te je od ovog trenutka počeo spor između Markovića i Milkića sa jedne, te Pavlovića, Kaclerovića, Novakovića i Cvijića sa druge strane. Prema viđenju Pavlovića, Zagranični odbor bio je ovlašten samo za međunarodnu propagandu i veze sa Internacionalom, dok je Marković smatrao da on treba da postane glavni izvršni odbor partije.[45]

U januaru 1922. godine, policija je u Beogradu uhapsila Kaclerovića i Novakovića, koji posle toga prelaze u Beč. Po Pavlovićevom mišljenju, oni treba da preuzmu vođenje partijom, dok Marković i dalje smatra Zagranični odbor za vrhovni autoritet. Sukob je eskalirao na Prvoj zemaljskoj konferenciji KPJ u julu 1922. godine. Od ovog vremena, grupa Novakovića, Kaclerovića i Pavlovića postaće poznata kao "leva frakcija", a grupa Markovića kao "desna frakcija". Levica i desnica sukobiće se oko nekoliko važnih strateških pitanja: prvo je bilo pitanje pasivnosti ilegalnog aparata KPJ nakon donošenja Obznane, drugo je bilo pitanje perspektive buduće revolucije u Jugoslaviji, a treće je bilo pitanje legitimnosti Zameničkog izvršnog odbora u Beču. Leva frakcija, koju je vodio i Pavlović, smatrala je da je partija bila nedovoljno aktivna u izgradnji ilegalnog aparata, da je situacija u Jugoslaviji još uvek revolucionarna, i da stoga rukovodstvo KPJ mora da bude u zemlji, a ne u Beču. Za Markovića, Pavle Pavlović je bio "centrista" koji je neiskreno tvrdio da je Marković učinio nedovoljno za stvaranje ilegalnog aparata partije, dok se on sam takođe bavio isključivo legalnim radom kroz parlament.[46] Marković je na Prvoj zemaljskoj konferenciji ostvario većinu, zbog čega su Novaković, Pavlović i Lastrić demonstrativno napustili konferenciju. U bojkotu su im se pridružili delegati iz Bosne i Hercegovine, Milan Gorkić i Ivan Kralj.[47]

Pavlović je bio jedan od najbeskompromisnijih članova leve frakcije. Na sastanku koji je trebao da pomiri dve grupe u septembru 1922. godine, Pavlović je izjavio da "veruje da se sa Simom Markovićem i Ilijom Milkićem ne može raditi ni mesec dana" ali da će se pokoriti odluci Zameničkog centralnog izvršnog komiteta, "jer je Partija iznad pojedinaca".[48] Krajem godine, Kominterna poziva Kostu Novakovića i Pavla Pavlovića u Moskvu, zajedno sa pristalicama Sime Markovića, da bi na Četvrtom kongresu Kominterne razrešili spor. Pokušano je da se spor reši barem načelno pre odlaska u Moskvu, čime bi se pokazala snaga partije i otvorenost za kompromise, što je i uspelo, uz posredovanje Moše Pijade, uprkos njegovom opredeljenju za levu frakciju.[49] Napori su, međutim, propali kad je Pavlović posle konferencije poslao cirkular "u kome je jednostrano interpretirao odluke Izvršnog komiteta Kominterne", što je ponovo izazvalo gnev partijske desnice.[50]

Novaković i Pavlović stigli su u Lenjingrad sa falsifikovanim pasošima 5. novembra 1922. godine i odatle se uputili u Moskvu, kao predstavnici partijske manjine na predstojećem Četvrtom kongresu.[51] Kongres Kominterne odbio je da zauzme strane: zaključio je da su razmirice lične, a ne principijelne prirode, i pozvao dve strane da se ujedine u sprovođenju odluka Prve zemaljske konferencije i Treće konferencije Balkanske Komunističke Federacije (BKF).[52] Odmah nakon Četvrtog kongresa, u Moskvi je počela i Peta balkanska komunistička konferencija, na kojoj su se Pavlović i Novaković sukobili sa Vasilom Kolarovim zbog njegovog predloga da bugarski komunisti preuzmu jurisdikciju nad Makedonijom usled tobožnje nesposobnosti KPJ da se bavi tamošnjim političkim organizovanjem.[53] Na konferenciji je Pavlović izabran za jugoslovenskog člana Izvršnog komiteta BKF. U tu svrhu je trebao da se preseli u Sofiju, ali je namerno odugovlačio sa preseljenjem zbog nesuglasica sa saborcima u partiji i sa rukovodstvom Bugarske komunističke partije.[54] Umesto Sofije, Pavlović se kraće vreme obreo u Zagrebu, a potom se vratio u Beč, gde je u maju 1923. godine održana Druga zemaljska konferencija KPJ, na kojoj je leva frakcija po prvi put imala većinu, te je na čelo partije došao Triša Kaclerović. Tek nakon konferencije, Pavlović će otići u Bugarsku, i tamo prisustvovati desničarskom državnom udaru i njegovim posledicama u leto 1923. godine.[55]

Naslovnica novina "Radnik", za koje je pisao Pavle Pavlović.

Na Drugoj zemaljskoj konferenciji, KPJ je donela odluku o otvaranju rasprave o nacionalnom pitanju. Pavle Pavlović otvorio je debatu sa svojim tekstom "Nacionalno pitanje u Jugoslaviji", objavljenom u "Radniku" od 24. juna 1923. godine pod pseudonimom Vidojević. Pavlović je negirao značaj nacionalnog pitanja za radništvo. Smatrao je da "govoriti o ovome nacionalnom problemu znaci govoriti o jednoj političkoj fata-morgani, koju očigledno vidimo, ali koja u faktu ne egzistira."[56] Dragotin Gustinčič, koji je bio blizak levoj frakciji po nacionalnom pitanju, tvrdio je da je, neposredno pre pisanja teksta, Pavlović bio šokiran njegovim predavanjem u Beču, na kojem je Gustinčič izneo gledište da Slovenci, Hrvati i Srbi nisu jedan, nego tri naroda. Za Gustinčiča, gledište Pavlovića po nacionalnom pitanju bilo je identično gledištu Sime Markovića, sa kojim je Pavlović navodno bio u sukobu.[57]

Posle povratka u Kraljevinu SHS u oktobru 1923. godine, Pavlović je uhapšen a avgusta 1924. godine osuđen na godinu dana zatvora od strane prvostepenog suda u Beogradu. Pušten je na slobodu u oktobru 1924. godine i postao je član CK i Centralnog sindikalnog odbora KPJ.[58] Zajedno sa Vladimirom Ćopićem i Ivom Baljkasom, učestvovao je u sastavljanju predloga za zajedničko izborno istupanje komunista i Hrvatske seljačke stranke.[59] Krajem godine, kada je postignuta "Platforma sporazuma" kojom se trebala obustaviti frakcijska borba, Pavlović se složio da uđe u novi, ujedinjeni Centralni komitet KPJ, zajedno sa Simom Markovićem.[60] Tokom 1925. godine, sukob se ponovo intenzivirao, te je Pavlović sada "odbijao da sarađuje na bilo koji način sa članovima bivše opozicije, koje je inače na zborovima javno napadao".[61] Kao priprema za Treći kongres KPJ, održani su izbori beogradske partijske organizacije za delegate kongresa. Lista "desničara" koju su predvodili Sima Marković i Lazar Stefanović, dobila je 162 glasa i 4 mandata, a lista levičara, koju su predvodili Pavle Pavlović i Đuro Cvijić, dobila je 110 glasova i 2 mandata.[62] Pavlović je u ovom vreme počeo da se od levice nezadovoljan odlukama Petog proširenog plenuma IKKI, te je dao ostavku na svoje mesto u Politbirou CK KPJ. Na toj poziciji ga je zamenio Kosta Novaković.[63]

Pavlović je nastavio svoju aktivnost na sindikalnom polju i na Trećem kongresu KPJ u Beču maja 1926. godine bio je deo sindikalne komisije KPJ.[64] Sima Marković, koji je ponovo izabran za sekretara partije, ali i neki istaknuti antifrakcijski komunisti, kao što je Đuro Salaj, optuživali su Pavlovića za pasivnost i nerad.[65] Pavle Pavlović je te godine objavio brošuru "Jedinstvo sindikata", koja kritikuje ujedinjenje revolucionarnih i reformističkih sindikata, za koje se zalagao Sima Marković. Umesto njega, Pavlović predlaže "realističko shvatanje jedinstva", koje počiva na saradnji sa članstvom reformističkih sindikata, ali ne i sa reformističkim vođama, te poziva na formiranje fabričkih veća.[66] Sindikalna komisija Partije je osudila ovu brošuru kao "pogrešnu i nemarksističku", a njegovo načelno odbijanje saradnje sa opozicionim političkim strankama odbačeno je kao "ultralevo".[67] Pavlovića je u njegovim gledištima podržavao Rajko Jovanović, koji je borbu Nezavisnih sindikata smatrao za "borbu za jačanje eksploatacije i kontrarevolucije, borbu za razvijanjeg 'našeg' (srpskog) kapitalizma".[68] Sima Marković napisao je seriju članaka u Organizovanom radniku u kojim kritikuje Pavlovićevu brošuru i zalaže se za "frontalno" ujedinjenje svih sindikata u jedan pokret, bez razlika u političkom opredeljenju.[69]

Kosta Novaković, najbliži prijatelj i politički saradnik Pavla Pavlovića dvadesetih.

Pavlović je, kao odgovor Markoviću, objavio novu brošuru, pod naslovom Put ka jedinstvu, u februaru 1927. godine. Brošura je naišla na momentalnu osudu od strane plenuma Izvršnog odbora Centralnog radničkog sindikalnog odbora Jugoslavije (CRSOJ). Pavlović je na plenumu obećao da neće širiti brošuru, ali je uprkos tome odmah nakon plenuma počeo da je deli, a Marković je odgovorio novom serijom članaka, pod nazivom Put ka jedinstvu ili put ka razbijanju, te objavio sopstvenu brošuru O sindikalnom ujedinjenju.[70] Istoričarka Nadežda Jovanović piše da je "polemika bila izraz frakcijske zatrovanosti i odsustva pravog nastojanja da se dode do usaglašavanja pogleda".[71] Polemika je ponovo primila političku i jasno frakcionašku dimenziju u maju 1927. godine, kada, na podsticaj Rajka Jovanovića i Đure Salaja, ponovo pokrenula ranije osuđenu parolu "Dalje od Beograda!". Ova parola bila je izraz težnje leve frakcije da sindikalnu i partijsku centralu prenese u Zagreb, gde je, za razliku od Beograda, dominirala partijska levica. Parolu je ponovo pokrenuo kongres Saveza šivača, u kom je Pavlović bio izrazito uticajan. Političko rukovodstvo KPJ iz Hrvatske osudilo je ovakav potez, upozoravajući na opasnost od separatizma i federalizacije partije ustrojene na principima centralizma, ali je sindikalno rukovodstvo KPJ nastavilo da insistira na njemu.[72] Partijska organizacija u Slavoniji, koja je bila desničarska, podržala je Markovića i sindikalnu centralu u Beogradu. Marković je zbog svih ovih kršenja partijske discipline pokušavao da isključi Pavlovića iz partije, ali mu to nije pošlo za rukom. Na sindikalnom kongresu u junu 1927, desna frakcija bila je u manjini, ali svejedno brojnija od leve frakcije predvođene Pavlovićem.[73] Pavlović je izabran u Centralni odbor Nezavisnih sindikata, koji je bio pod kontrolom desne frakcije. Svoj izbor u Centralni odbor je zbog toga odbio, ali se pod pritiskom delegata svejedno saglasio da ostane u Odboru.[74]

U leto 1927. godine, Markoviću je napokon pošlo za rukom da isključi Pavlovića iz KPJ. Međutim, nakon što je Marković uhapšen krajem oktobra te godine, položaj sekretara je od njega preuzeo Đuro Cvijić, vođa levice, koji je odluku poništio, i pozvao Pavlovića u novi Politbiro CK KPJ.[75] Cvijić potom odlazi u Moskvu, gde će biti donešeno Otvoreno pismo Kominterne članovima KPJ, objavljeno aprila 1928. godine. Pavle Pavlović je izričito kritikovan u Otvorenom pismu kao jedna od najistaknutijih ličnosti leve frakcije, pod pseudonimom Drug br. 7:

"Nije vršen nikakav ozbiljan komunistički rad u sindikatima i nije razvijena nikakva široka aktivnost među masama. Između ostaloga neki drugovi iz te grupe prikrivali su teške sindikalističke pogreške druga br. 7, koje bi u svakoj drugoj partiji takođe morale dovesti do isključenja, što ne znači da je mehaničko isključenje druga br. 7 u toku jedne skolastičke diskusije bilo pravilno."[76]

Ovakvu osudu politike Pavlovića i leve frakcije ponoviće "anti-frakcijski" Četvrti kongres KPJ u novembru 1928. godine.[77] Nakon ovoga, Pavlović nikada više neće zauzimati vodeće pozicije u KPJ, iako će ostati značajan sindikalni rukovodilac.

Šestojanuarska diktatura i Narodni front

[uredi | uredi kod]

Pavlović nastavlja sa radom u sindikatu sve do 6. 1. 1929. godine, kada su Nezavisni sindikati zabranjeni uspostavom Šestojanuarske diktature. Pavlović počinje da radi u Centralnoj sindikalnoj frakciji (CSF), u kojoj većinu imaju partijski desničari. CSF je bila jedinstvena u osudi diktature kao "militarističko-fašističke" i ocenila ju je kao "savez srpske hegemonističke buržoazije sa krupnom finansijskom, industrijskom i veleposedničkom hrvatskom i slovenačkom buržoazijom", te zaključio da je glavni razlog diktature bio priprema potencijalnog rata protiv SSSR.[78] Prema Lazaru Stefanoviću, dok se desničarska većina opredelila za nastavak ilegalnog rada Nezavisnih sindikata, Pavlović je smatrao da CSF treba da radi na njihovoj legalizaciji.[79] Kada je postalo očigledno da režim neće ostaviti prostora za legalan rad sindikata, Pavlović se pasivizovao i povukao iz pokreta. Stefanović je smatrao ovu odluku "dezerterstvom".[80]

Pavle Pavlović se vratio u aktivan politički život 1933. godine. Tada je partijsko rukovodstvo u Srbiju poslalo mladog sindikalnog rukovodioca u usponu, Blagoja Parovića, i dalo mu zadatak da ponovo aktivira Pavlovića i Trišu Kaclerovića. Pavlović se odmah prihvatio posla u sindikatima, kao i u Crvenoj pomoći, koja je pomagala političkim zatvorenicima. Pavle Pavlović stao je na čelo beogradskog ogranka ilegalne Revolucionarne sindikalne opozicije (RSO), čisto komunističke i sindikalne organizacije, nezavisne od reformističkih sindikata. RSO je bila organizovana kao ilegalna partija, po sistemu trojki. Ova akcija, u uslovima žestoke policijske represije, nije dovela do većeg uspeha i rasta sindikalnih organizacija.[81] U decembru 1934. godine, po naređenjima novog lidera KPJ, Milana Gorkića, Pavlović, Kaclerović, Parović i Veselin Masleša ulaze u pregovore sa reformističkim sindikatima. Uloga Pavlovića i Kaclerovića bila je ključna, jer je sumnjičavi vođa Socijalističke partije Jugoslavije Živko Topalović samo njima verovao, jer ih je dobro poznavao još iz vremena Srpske socijaldemokratske partije. Pavlović je, uprkos tome, ponovo izražavao skepsu prema saradnji sa reformistima, te je Parović morao da ga ubeđuje da prihvati učešće u pregovorima.[82]

Početkom 1935. godine, komunisti su čak predložili socijalistima formiranje Jedinstvene radničke partije i zajedničko nastupanje na izborima. Pošto su komunisti insistirali da nosilac liste bude Pavlović, a socijalisti da to bude Topalović, pregovori su propali. Pavlović je bio nosilac liste Jedinstvene radničke partije, ali ona je bila samo legalna podružnica ilegalne KPJ, a ne ranije zamišljeni savez komunista i reformista.[83] Uprkos tome, nastavljeni su napori na stvaranju zajedničke partije i formiranju Narodnog fronta sa građanskim levim strankama. Kada je, polovinom 1937. godine Milan Gorkić uhapšen i pogubljen u Moskvi pod lažnim optužbama za špijunažu, Kamilo Horvatin, tada najozbiljniji kandidat za novog generalnog sekretara KPJ, predlagao je novi Politbiro u kom bi bio i Pavle Pavlović, čime bi se vratio na čelo partije. Te planove, je omelo hapšenje samog Horvatina u februaru 1938. godine.[84] Ne znajući za ova dešavanja u Moskvi, Pavlović 1938. godine aktivno radi na osnivanju nove legalne partije, Stranke radnog naroda, i postaje član njenog Pokrajinskog odbora za Srbiju.[85][86] Zbog poodmaklog uzrasta (na početku rata imao je 53 godine), Pavlović nije otišao u partizane za vreme Drugog svetskog rata.

Period SFRJ

[uredi | uredi kod]
Zgrada Doma Sindikata na Trgu Marksa i Engelsa.

Posle oslobođenja Beograda, Pavlović je odmah prionuo na obnovu jugoslovenskih sindikata. U tu svrhu udružio se sa svojim starim rivalom Lazarom Stefanovićem i saradnikom Đurom Salajem. Pavlović i Stefanović postali su potpredsednici Akcionog odbora za formiranje jedinstvenih siindikata. Njih dvojica su vodili delegaciju koja je 2. januara 1945. godine otišla kod Tita sa zahtevom za osnivanje sindikata.[87][88] Već 23. januara, u Beogradu je održana osnivačka Opšta zemaljska konferencija Jedinstvenih sindikata radnika i nameštenika Jugoslavije (JSRNJ). Pavlović je izabran na čelo Finansijske kontrole JSRNJ.[89] Idućeg meseca, Pavle Pavlović, Đuro Salaj, Tone Fajfer, Dušan Petrović Šane i Bogdan Krekić odlaze u London, gde predstavljaju JSRNJ na prvoj posleratnoj Međunarodnoj sindikalnoj konferenciji.[90] Pavlović je bio i jedan od osnivača Društva za kulturnu saradnju Jugoslavije sa SSSR.[91]

25. februara 1945. godine, Pavle Pavlović izabran je za Prvog potpredsednika Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta Beograda.[92] Izabran je u Ustavotvornu skupštinu novembra 1945. godine na listi Narodnog fronta, kao kandidat V rejona grada Beograda.[93] Na izborima za Ustavotvornu skupštinu, njegov protivkandidat u okviru Narodnog fronta bio je njegov stari politički saradnik i poznanik Dragoljub Jovanović:

"Ponovo smo se sreli u lepšem raspoloženju u dvorani Šeste gimnazije, na Mirijevskom putu, kao kandidati za isti rejon za novembarske izbore 1945. Bio sam unapred spreman da će on pobediti, pošto ga je podržavala Partija i cela vlast. Nisam imao ništa protiv toga. Кandidovao sam se da bi narod imao da bira, a ne samo da glasa (...) Zamisao je bila da se na biralište izvedu i oni koji niti mare za komuniste niti ih se boje. To je bilo tim potrebnije što se još nije znalo za kutiju bez liste. Pavla su u tom kraju poznavali mnogo više nego mene. Ja sam imao obezbeđen mandat u Pirotu, a ovo je bilo samo stranačka i frontovska manifestacija. Nigde ona nije bila solidarnija i srdačnija. Zajedno smo se pojavili na podijumu. Dvorana je bila prepuna. Ljudi i žene su se kupali u znoju. Ja sam u Pavlu pozdravio jednog od svojih učitelja u socijalizmu i pozvao sam birače da glasaju za njega. On me je priznao za učenika, pohvalio me i rekao: „Više volim da drug Dragoljub pobedi sa dvadeset hiljada glasova nego ja sa petnaest. Samo neka Narodni front dobije što više!“ Bilo je to nezaboravno veče, i za nas i za publiku."[94]

Pavle Pavlović je potom bio pomoćnik ministra rada NR Srbije, potpredsednik Gradskog odbora Narodnog fronta Beograda, urednik lista „Rad“, predsednik Saveza tekstilnih radnika Jugoslavije i član Glavnog odbora sindikata NR Srbije.

Objavio je više istorijskih radova o radničkom pokretu u Valjevu pre Prvog svetskog rata u Godišnjaku Istorijskog arhiva Valjevo. Umro je 23. oktobra 1971. godine u Beogradu i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Porodica

[uredi | uredi kod]

Supruga Pavla Pavlovića, Mileva – Mila Lazić (1899–1990), bila je članica SKOJ-a od njegovog osnivanja 1919. godine i gošća na Vukovarskom kongresu KPJ 1920. godine. Venčali su se 1921. i bili u braku punih pedeset godina, sve do njegove smrti.[95] Pavlovićev rođeni brat Andrija – Andra, bio je rođen 1902. godine. Kao član KPJ, 1927. godine je upućen u Moskvu, gde se do 1931. godine školovao na KUNMZ-u. Od 1931. do svoje smrti živeo je u Gorkom pod imenom Ivan Semjonovič Seljeznjov. 1949. godine je uhapšen kao "titoista", te je proveo šest i po godina u logoru.[96]

Bibliografija Pavla Pavlovića

[uredi | uredi kod]
  • Zakon o radnjama i njegovi protivnici (Beograd: Socijalistička knjižara, 1912)
  • Besposlica (Beograd: Jadran, 1926)
  • Jedinstvo sindikata (Beograd: Štampa Iv. Čolović i Ž. Mađarević, 1926)
  • Put ka jedinstvu (Beograd: Štamparija "Tucović", 1927)
  • O tarifnoj politici i sindikalnim kolektivnim ugovorima (Beograd: Štamparija Drag. Popovića, 1935)
  • Tarife, štrajkovi, bojkot i nezaposlenost u Srbiji 1907. godine (Beograd: Narodna knjiga, 1952)
  • Šegrtska omladina u Srbiji: 1901-1928. (Beograd: Rad, 1952)

Izvori

[uredi | uredi kod]
  1. ↑ Bogdanović 1989: str. 103–104
  2. ↑ Bogdanović 1989: str. 129–132
  3. ↑ Bogdanović 1989: str. 88
  4. ↑ Bogdanović 1989: str. 106–107
  5. ↑ Bogdanović 1989: str. 303–304
  6. ↑ Bogdanović 1989: str. 310–311
  7. ↑ Popović 1934: str. 156
  8. ↑ Dimitrijević 1985: str. 619
  9. ↑ Dimitrijević 1985: str. 136–138
  10. ↑ Bogdanović 1989: str. 329–332
  11. ↑ Dimitrijević 1985: str. 633
  12. ↑ Mladen Vukomanović (prir.), Dimitrije Tucović, Sabrana dela, Knjiga četvrta (Beograd: Rad, 1980), 139-145.
  13. ↑ Mladen Vukomanović, Rafailo Ješić (prir.), Dimitrije Tucović, Sabrana dela, Knjiga šesta (Beograd: Rad, 1980), 284-285, 314-315, 352.
  14. ↑ Relja Knežević, "Direktaši: revolucionarno-sindikalistička struja unutar Srpske socijaldemokratske partije 1906-1912." Tokovi istorije 2/2014, 76.
  15. ↑ Dimitrijević 1985: str. 184–185
  16. ↑ Dimitrijević 1982: str. 207–208
  17. ↑ Sergije Dimitrijević (ur.), Dušan Popović, Sabrana dela, Knjiga prva (Beograd: Rad, 1975), 59.
  18. ↑ Popović 1934: str. 165
  19. ↑ Milojko P. Đoković (ur.), Dimitrije Tucović: Prepiska (Titovo Užice: Institut za istoriju radničkog pokreta Srbije, 1974), 280.
  20. ↑ Dimitrijević 1985: str. 390
  21. ↑ Dimitrijević 1985: str. 415–416
  22. ↑ Dimitrijević 1982: str. 235
  23. ↑ Dimitrijević 1982: str. 239–240
  24. ↑ Dimitrijević 1982: str. 241
  25. ↑ Sergije Dimitrijević (ur.), Dušan Popović, Sabrana dela, Knjiga četvrta (Beograd: Rad, 1986), 57, 266.
  26. ↑ Dimitrijević 2001: str. 80, 84–85
  27. ↑ Dimitrijević 2001: str. 74
  28. ↑ Dimitrijević 2001: str. 161–164
  29. ↑ Dimitrijević 2001: str. 192
  30. ↑ Dimitrijević 2001: str. 300
  31. ↑ Dimitrijević 2001: str. 304, 355
  32. ↑ Dimitrijević 2001: str. 322
  33. ↑ Dimitrijević 2001: str. 373, 415
  34. ↑ Triša Kaclerović, Obznana (Beograd: Rad, 1952), 35–37.
  35. ↑ Dimitrijević 2001: str. 398
  36. ↑ Dimitrijević 2001: str. 396–402
  37. ↑ Dimitrijević 2001: str. 406–408, 425–432
  38. ↑ Dimitrijević 2001: str. 420–421
  39. ↑ Nikolić 1979: str. 57–60
  40. ↑ Nikolić 1979: str. 103–104
  41. ↑ Dimitrijević 2001: str. 441, 454
  42. ↑ Dimitrijević 2001: str. 452
  43. ↑ Nikolić 1979: str. 162
  44. ↑ Lavoslav Kraus, Susreti i sudbine: Sjećanja iz jednog aktivnog života (Osijek: Glas Slavonije, 1973), 157.
  45. ↑ Nikolić 1979: str. 191–198
  46. ↑ Stefan Gužvica, "Bauer or Luxemburg? Understanding the Yugoslav Communist ‘Right Faction’ in the 1920s," Historical Materialism 33/2 (2025), 60.
  47. ↑ Nikolić 1979: str. 274–306
  48. ↑ Nikolić 1979: str. 315
  49. ↑ Nikolić 1979: str. 320–322
  50. ↑ Nikolić 1979: str. 326
  51. ↑ Nikolić 1979: str. 329
  52. ↑ Nikolić 1979: str. 355–360
  53. ↑ Nikolić 1979: str. 360–363
  54. ↑ Гришина 2000: str. 42, 56
  55. ↑ Гришина 2000: str. 133
  56. ↑ Perovšek & Perović 1990: str. 42
  57. ↑ Perovšek & Perović 1990: str. 351
  58. ↑ Gligorijević & Vujošević 1986: str. 446
  59. ↑ Gligorijević 1992: str. 164
  60. ↑ Гришина 2000: str. 251
  61. ↑ Gligorijević 1992: str. 193
  62. ↑ Gligorijević 1992: str. 194
  63. ↑ Gligorijević & Vujošević 1986: str. 13–14, 67, 514
  64. ↑ Gligorijević & Vujošević 1986: str. 210
  65. ↑ Gligorijević & Vujošević 1986: str. 220, 227–233
  66. ↑ Pavle P. Pavlović, Jedinstvo sindikata (odlomak), prir. Stefan Gužvica, Novi plamen, 10. mart 2022.
  67. ↑ Gligorijević & Vujošević 1986: str. 263, 340
  68. ↑ Gligorijević & Vujošević 1986: str. 445
  69. ↑ Jovanović 1972: str. 428–429
  70. ↑ Jovanović 1972: str. 429
  71. ↑ Jovanović 1972: str. 430
  72. ↑ Jovanović 1972: str. 434–436
  73. ↑ Gligorijević 1992: str. 207–208
  74. ↑ Srećko Ljubljanović (ur.), Đuro Salaj: Prilozi za biografiju i izbor radova (Slavonski Brod: Historijski institut Slavonije, 1968), 120–121.
  75. ↑ Gligorijević 1992: str. 211–213
  76. ↑ Pijade 1950: str. 451
  77. ↑ Pijade 1950: str. 173
  78. ↑ Jovanović 1979: str. 23
  79. ↑ Jovanović 1979: str. 28
  80. ↑ Jovanović 1979: str. 32, 37
  81. ↑ Jovanović 1979: str. 177–183
  82. ↑ Jovanović 1979: str. 241–243
  83. ↑ Cazi 1978: str. 82
  84. ↑ Stefan Gužvica, Prije Tita: Frakcijske borbe u Komunističkoj partiji Jugoslavije 1936-1940. (Zagreb: Srednja Europa, 2020), 85.
  85. ↑ Beograd u ratu i revoluciji : 1941-1945. 1 (Beograd: Istorijski arhiv, 1984), 65.
  86. ↑ Milosav Bojić, Posavski partizanski odred: Posavina i Tamnava u oružanom ustanku (Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar, 1987), 36.
  87. ↑ Cazi 1978: str. 397
  88. ↑ Ćirković 1982: str. 342
  89. ↑ Ćirković 1982: str. 344
  90. ↑ Ćirković 1982: str. 390–391
  91. ↑ Branko Petranović, Momčilo Zečević, Jugoslavija 1918-1988 : tematska zbirka dokumenata (Beograd: Rad, 1988), 726.
  92. ↑ Đorđe O. Piljević, Beograd u ratu i revoluciji : 1941-1945. 2 (Beograd: Istorijski arhiv, 1984), 649.
  93. ↑ Branko Petranović, Srbija u drugom svetskom ratu: 1939–1945 (Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar, 1992), 726.
  94. ↑ Dragoljub Jovanović, Medaljoni, Knjiga IV (Beograd: Službeni glasnik, 2008), 135.
  95. ↑ Politika, broj 27440, utorak, 27. februar 1990, 23.
  96. ↑ Vujošević, Ubavka (2019). Nestajali netragom: Jugosloveni žrtve političke represije i staljinističkih čistki u Sovjetskom savezu 1927-1953.. Beograd: Institut za savremenu istoriju. str. 213. ISBN 978-86-7403-229-9.

Literatura

[uredi | uredi kod]

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Pavle_Pavlović&oldid=42668430