Пређи на садржај

НАСА

Уреди везе
Извор: Wikipedija

НАСА (енгл. Натионал Аеронаутицс анд Спаце Администратион) је основана 1958. године и одговорна је за цивилни део свемирског програма САД. Агенција је такође одговорна за дугорочна цивилна и војна истразивања у области ваздухопловства.

Хисторија

[уреди | уреди извор]

Трка за свемир

[уреди | уреди извор]
5. мај 1961: лансирање ракете Црвена стена и НАСА-ине капсуле Меркур 3 Слобода 7 са Аланом Шепардом (мл.), у првој мисији САД, са људском посадом; за лансирање Меркурових мисија у орбити, коришћене су ракете Атлас

Када је Совјетски свемирски програм лансирао први вештачки сателит (Спутник 1) 4. октобра 1957. године, одмах је на себе скренуо пажњу САД и убрзао њихове напоре ка освајању свемира. Конгрес САД овај успех Совјетског савеза доживео је као велику претњу за сигурност САД (ово је познато као Спутник шок) и одмах је затражио хитну и брзу акцију.

Председик Двајт Ајзенхауер и његови саветници пажљиво су размотрили више промишљених акција и после вишемесечне дебате донета је одлука да се створи нова федерална агенција за све цивилне активности у свемиру. 29. јула 1958. председник Ајзенхауер потписао је документ НАСА (енгл. Натионал Аеронаутицс анд Спаце Ацт) којим је основана агенција НАСА 1. октобра 1958. године.

НАСА почиње са радом и тада је сачињавало четири лабораторије са око 8.000 запослених. Можда најважнији доприноси развоју рактетног програма имали су корене у нацистичкој Немачкој, у виду немачког научника Фернера фон Брауна, који се данас сматра оцем ракетног програма САД и који је у то време био један од вођа ракетног програма у оквиру војне агенције за пројектиле и ракете (енгл. Армy Баллистиц Миссиле Агенцy), која је била придружена НАСА-и.

Рани истраживачки програми о слању човека у свемир били су покренути под утицајем хладног рата и конкуренције између САД и СССР и трајала је све до завршетка хладног рата. Меркури програм покренут је 1958. са циљем истраживања човековог лета у свемир. 5. маја 1961. године астронаут Алан Шепард постао је први Американац у свемиру пилотирајући летилицом Слобода 7 (енгл. Фреедом 7), којом је 15 минута провео у суборбити земље. Џон Глен постао је први Американац у Земљиној орбити, 20. фебруара 1962. године, када је 5 сати летео у Пријатељству 7 (енгл. Фриендсхип 7).

Пројекат Џемини је покренут када је пројектом Меркури доказано да је могућ човеков лет у свемир, с циљем вршења низа експеримената невезаних за мисију на Месец. Први лет Џеминија са људском посадом био је у Џеминију 3. У осталим мисијама Џеминија доказано је да је могућ дужи останак човека у свемиру, као и могућност спајања летелица у свемиру. Овај пројекат је прикупио и пуно медицинских података о утицају бестежинског стања на човека.

Програм Аполо

[уреди | уреди извор]
Баз Олдрин шета површином Месеца током мисије Аполо 11.

Поведени успехом Меркури и Џемини програма, покренут је програм Аполо са циљем истраживања Месеца, али не и слањем човека на Месец. Смернице Аполо програма су радикално измењене за време председника Џона Кенедија, када је он 25. маја 1961. године објавио да САД желе послати човека на Месец и потом га успешно вратити на Земљу, и као годину до које би то амерички научници постигли узео 1970. Тако је Аполо постао програм који ће послати човека на Месец. Пројекат Џемини је недуго затим стартовао и за време тог програма креиране су технике које су омогућиле безбедно извршавање мисије Аполо.

После осам година пробних мисија, где су се десиле прве људске жртве у мисији Апола 1 као и мисија кружења летелице око Месеца у Аполу 8; Аполо програм достиже циљ са мисијом Апола 11 када су астронаути Нил Армстронг и Баз Олдрин слетели на Месечеву површину 20. јула 1969. и безбедно се вратили на Земљу 24. јула. Армстронгове прве речи после силаска из летелице су Ово је мали корак за човека, али велики за човечанство. Само је 12 астронаута слетело на Месец, када је програм Аполо угашен у децембру 1972. године.

Програм Аполо је био успешан у освајању Месеца и постојали су врло амбициозни планови освајања Марса до 1990. године али је губљењем интересовања јавности за овако скупе пројекте и скретањем интересовања на друге проблеме који су се у то време појавили у САД (нпр. Вијетнамски рат), дошло до смањења буџета и нових планова ка креирању јефтинијег путовања у свемир. Мисија Апола 13 била је упамћена по инциденту који је некако успешно преброђен када је експлодирао резервоар са кисеоником и претила је опасност да сва три члана посаде страдају. Мисија Апола 17 је била последња мисија у којој је човек слетео на Месец.

Друге раније мисије

[уреди | уреди извор]

Поред више мисија са људском посадом где је НАСА потрошила огромна средства, било је и више мисија без људске посаде, које су започете од стране свемирске агенције. 1962. лансиран је Маринер 2; ово је била прва летелица која је пролетела поред неке планете, тачније поред Венере. Рангер, Сурвеyор и Лунар Орбитер су биле важне мисије које претходиле програму Аполо и биле су неопходне за испитивање услова на Месецу пре коначног доласка човека. Пројекти који су касније уследили били су слање две сонде на површину Марса одакле су оне послале прве колор снимке његове површине назад на Земљу, мисије Воyагера и Пионира су биле веома импресивне; посетили су Јупитер, Сатурн, Уран и Нептун и одатле су послали врло важне информације и снимке.

Како су изгубили трку за Месец, Совјетски Савез је заједно са Сједињеним Државама променио свој присуп у свемирској политици. 17. јула 1975. године, летелица Аполо се спојила са совјетском летелицом Сојуз 19 у Аполо-Сојуз тест пројекту. Иако ће хладни рат трајати још дуго година, ово је био важан тренутак како за историју НАСА-е тако и за међународну сарадњу у истраживањима свемира.

Ера шатлова

[уреди | уреди извор]
Лансирна рампа Колумбија, 12. април 1981. године

Касних ’70-их и почетком ’80-их НАСА је сву пажњу сконцентрисала на идеју шатла. Планиран да спејс шатл буде коришћен у више мисија и лансирања, до 1985. направљено их је чак четири. Први лансирани шатл био је Колумбија који је полетео 12. априла 1981. године.

Спејс шатл је коришћен у лансирању многих пројеката, као на пример свмирског телескопа Хабл. Буџет пројекта свемирског телескопа Хабл био је веома скроман: износио је свега 2 милијарде долара и овај пројекат је позитивно прихваћен. Пројекат Хабл телескопа је заједнички пројекат НАСА-е и ЕСА-е, којим је покренута будућа заједничка сарадња ових агенција.

1995. сарадња између САД и Русије у свемиру је поново настављена пројектом Шатл–Мир, када је дошло до спајања шатла са руском свемирском станицом. Ова сарадња настављена је до данашњих дана и данас су Руси и Американци најважнији и највећи партнери у изградњи највеће свемирске станице до данас саграђене – Међународне свемирске станице (ИСС). Један од доказа успешности ове сарадње може се огледати и у одлуци НАСА-е да се користи руским лансирним системом за потребе ИСС, после несреће њиховог шатла Колумбија 2003. (после чега је приземљена америчка флота шатлова на више од две године). Трошковима од преко 100 милијарди долара за изградњу ИСС, људима из НАСА-е било је тешко да нађу оправдање; јавност је врло тешко импресионирати експериментима у свемиру, јер народ више интерсују грандиозни пројекти на егзотичним локацијама.[извор?]

Током ’90-их дошло је до скраћења буџета НАСА-е захваљујући Конгресу САД. Као одговор на то, девети администратор НАСА-е Данијел Голдин смислио је нови приступ брже, боље, јефтиније, који је омогућио да смањи трошкове а при том омогући велики број програма. Овај приступ је веома критикован после губитака двеју летелица 1999. године.

Пројекат шатла имао је преко 112 успешних мисија.

Планови за будућност

[уреди | уреди извор]
Слева на десно: Ракета Сатурн V, која је последња носила човека на Месец, спејс шатл и две предложене ракете за лансирање шатлова

Мисија која је у последњих пар година највише узбуркала јавност је слање робота на Марс (Марс Патхфиндер) 1997. Скоро сви светски медији су објављивали фотографије, које је са површине Црвене планете слао малени ровер. Боравак ровера и истраживање површине Марса је прва мисија која је изведена на овако недоступним локацијама. Мање пажње јавности привукла је мисија Марсовог глобалног претраживача (енгл. Марс Глобал Сурвеyор орбитер). Од 2001. у орбити Марса кружи Марсова Одисеја с циљем тражења доказа постојања вода и вулканских активности на Црвеној планети. НАСА планира да настави истраживање Марса слањем већег броја летелица, као што је Марсов Извиђач, који је ушао у орбиту Марса марта 2006. године. Несрећа шатла Колумбија 2003. године, у којој је страдала посада од 6 Американаца и једног Израелца, изазвала је 29-месечни застој у летовима шатла и довела до преиспитивања приотитета у агенцији. Америчка влада, неколицина научника и јавност разматрали су будућност свемирског програма. 14. јануара 2004. године, десет дана након слетања Марс Еxплоратион Ровер Спирит-а, председник Буш (рођ. 1946) објавио је нове планове за будућност: план је назван Визија за свемирска истраживања. Према овом плану човечанство ће се вратити на Месец до 2020. године, и ту саградити прве постаје за будуће мисије. По овом плану шатл „одлази у пензију” 2010. и биће замењен са Цреw Еxплоратион Вехицле-ом (ЦЕВ-ом) до 2014. Ова нова летелица имаће могућност да се спаја са ИСС-ом (тиме претходно напусти Земљину атмосферу). /Будућност ИСС-а је неизвесна. Мада је план дочекан са скептицизом од стране Конгреса, крајем 2004. он ипак одобрава почетна средства за реализацију овог плана./[извор?]

У нади да ће подстаћи иновације у приватном сектору, НАСА 2004. креира програм Вековних изазова (енгл. Центенниал Цхалленгес), за које ће додељивати награде невладиним тимовима за успешну реализацију неких од изазова свемирских технологија. Ти изазови укључују задатке који би се могли успешно имплементриати у владином плану Визије за свемирска истраживања, као на пример прављење бољих астронаутских рукавица.

Критика

[уреди | уреди извор]
Флорида, САД, сликано из Спејс шатла, током мисије СТС-95, 31. октобра 1998. године

Неки критичари, као што је Марк Вејд, приметили су да НАСА пати од "стани – крени" приступа у летовима са људском посадом.[извор?] Аполо летелице и ракете из класе Сатурн прихваћене су 1970. после милијарди долара уложених у њихов развој. 2004. Америчка влада предлаже план замене шатла са ЦЕВ-ом, што би требало да омогући поновно слање човека на Месец. Смањење буџета агенцију прати од пројекта Аполо, али ту исту агенцију води бирократија која јој новим плановима прави нове додатне трошкове и ограничава је средствима.[извор?]

Тренутно се ИСС ослања на флоту шатлова за испоруку конструкционих делова. Флота је имала два губитка 1986. и 2003. у којима је страдало 14 астронаута. Када је 1986. изгубљен шатл, врло брзо је направљен нови са циљем да замени изгубљени, али НАСА не намерава да направи нови шатл који ће заменити други изгубљени шатл.

На ИСС-у планирано је да од 2005. буде седам чланова посаде, али данас ту бораве[извор?] само два члана. Анатолиј Перимнов, директор Роскосмоса, изјавио је руској новинској агенцији Итер-Тас, да ће од 2009. године на свемирској станици бити шест сталних чланова посаде. Од несреће шатла Колумбија 2003. сталну посаду на станици чине по један Рус и Американац, који ту проводе по шест месеци, ово значи да европски и јапански астронаути не могу проводити више времена на станици. Смањење броја чланова посаде може се довести у директну везу са кашњењима узрокованим несрећом шатла Колумбија 2003. Многе земље су уложиле велика средства у изградњу свемирске станице, као на пример земље чланице ЕСА (Европске свемирске агенције) и без обзира на то постоји велика могућност да се са ИСС-ом деси исто што и са Скајлабом.

Мисије у свемир

[уреди | уреди извор]

Мисије са људском посадом

[уреди | уреди извор]

Мисије без људске посаде

[уреди | уреди извор]
Остале опсерваторије
    • ЦОБЕ
    • ФУСЕ
    • ИРАС
    • Џејмс Веб свемирски телескоп – у сарадњи са ЕСА-ом (било планирано за 2013. годину)
    • WМАП

Листа директора

[уреди | уреди извор]
  1. Кејт Гленан (1958–1961)
  2. Џејмс Веб (1961–1968)
  3. Томас Пејн (1969–1970)
  4. Џејмс Флечер (1971–1977)
  5. Роберт Фрош (1977–1981)
  6. Џејмс Бегс (1981–1985)
  7. Џејмс Флечер (1986–1989)
  8. Ричард Трули (1989–1992)
  9. Данијел Голдин (1992–2001)
  10. Шон О’Киф (2001–2005)
  11. Мајкл Грифин (2005–)

Инсталације

[уреди | уреди извор]

Штаб агенције налази се у Вашингтону.[појаснити]

Истраживачки центри

[уреди | уреди извор]
  • Годард Институт за истраживање свемира, Њујорк
  • Лабораторија за млазни и ракетни погон, Пасадена, Калифорнија
  • Лангли истраживачки центар, Хамптон, Вирџинија

Пробни центри

[уреди | уреди извор]
  • Ејмс истраживачки центар, Калифорнија
  • Драјден, центар за испитивање лета, Калифорнија
  • Глен истраживачки центар, Кливленд, Охајо
  • Годард, центар за испитивање свемирског лета, Гринбелт, Мериленд
  • Независно постројење за верификацију и валидацију у Западној Вирџинији
  • Лангли истраживачки центар, Хамптон, Вирџинија
  • Валопс летачко постројење, Острво Валопс, Вирџинија

Конструкције и лансирне рампе

[уреди | уреди извор]

Мрежа Дубоки свемир

[уреди | уреди извор]
  1. Голдстон Дубоки свемир комуникациони комплекс, Бартсоу, Калифорнија
  2. Мадрид Дубоки свемир комуникациони комплекс, Мадрид, Шпанија
  3. Канбера Дубоки свемир комуникациони комплекс, Канбера, Аустралија

Туризам и музеји

[уреди | уреди извор]

Вањске везе

[уреди | уреди извор]

Генерални

[уреди | уреди извор]

Додатна истраживања

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=NASA&oldid=42651467”